Roman Slušna truba (1974) verovatno je najpoznatije i najuspelije delo britansko-meksičke slikarke, vajarke i književnice Leonore Karington. Nominalno nadrealistička proza, satkana od gotskog romana, parodija na ezoteričniću i okultnu literaturu (Agripa, Gurđijev) i pastiša, crnohumorno dočarava svet starenja kao drugog detinjstva, punog životinja koje govore, namigujućih opatica, dvojnika, snova pod velom uspomena, uspomena pod prozirnim zavesicama dremke, kao i brojnih drugih zadovoljstava nespokojne, čudesno senilne imaginacije.
Uspomena na prijatelja iz detinjstva koji se ubio toliko je proganjala Eduara Levea da je rešio da joj u potpunosti posveti svoju jedinu pripovest. Taj portret, intoniran kao esej o samoubistvu, naposletku se pretvara u skriveni autoportret.
Vitomil Zupan (1914–1987) je slovenački pisac čija proza strasno i nezadrživo prodire u područja o kojima se, u komunističkoj Jugoslaviji, nije moglo ni znalo pisati. Samonikao, jedinstven i svesno drugačiji, Zupan predstavlja jedinstvenu pojavu u jugoslovenskoj književnoj tradiciji. Njegov roman Levitan jedan je od najkontroverznijih slovenačkih romana XX veka. Prvi put objavljen 1982. u Sloveniji, Levitan je zbog svoje provokativnosti i opisa atmosfere socijalističkih zatvora morao čekati 10 godina na objavljivanje. Preko Levitana i njegovih zatvorskih drugova upoznajemo poseban i samosvojan svet, svet bez nade, nabijen najrazličitijim ljudskim sudbinama i strastima, ali pun zapanjujuće ljudskog, neuništivog, bilo da se radi o nasilju nad ljudima, erotizmu ili o nagonu da se preživi.
