Uskoro u prodaji

Roman Služio sam engleskog kralja Bohumila Hrabala, napisan 1971. godine, zbog političke cenzure dugo nije mogao da bude objavljen u Čehoslovačkoj. Čitaoci su ga dobili tek 1989. godine, kada su se otvorile mogućnosti za slobodnije objavljivanje književnih dela. Danas se smatra jednim od najznačajnijih ostvarenja češke, ali i svetske književnosti 20. veka.

U središtu ovog duhovitog i neobičnog romana nalazi se Jan Dite, mladi kelner skromnog porekla, naivan, ali izuzetno ambiciozan. U Pragu tridesetih godina prošlog veka pažljivo posmatra svet oko sebe, osluškuje tuđe razgovore i vešto koristi svaku priliku koja mu se ukaže. Njegov najveći san je da postane milioner, a život mu često donosi događaje koji deluju toliko neverovatno da je teško poverovati da su zaista mogući.

Tokom nacističke okupacije Praga, Jan se zaljubljuje u privlačnu Nemicu, a trgovinom vrednim poštanskim markama oduzetim od Jevreja uspeva da ostvari svoje ambicije i izgradi sopstveni hotel. Konačno dostiže bogatstvo o kojem je oduvek maštao, ali dolazak komunističkog režima iz temelja menja njegov život. Ostaje bez svega što je stekao, biva prognan i završava kao putar u zabačenom provincijskom kraju.

Svojim raskošnim pripovedanjem i nizom neobičnih obrta, Hrabal pretvara sudbinu jednog malog čoveka, uhvaćenog u vrtlog velikih istorijskih događaja, u živopisnu i nepredvidivu satiru. Kroz stranice romana smenjuju se apsurd, erotika, humor i melanholija, oslikavajući društvo puno protivrečnosti i paradoksa. Prepoznatljiv češki humor daje ovoj priči posebnu čar, dok se iza komičnih situacija krije mnogo ozbiljnija priča o ljudskim ambicijama, usponima, padovima i prolaznosti.

Uz Jaroslava Hašeka, Karela Čapeka i Milana Kunderu, Bohumil Hrabal zauzima posebno mesto među najznačajnijim češkim književnicima 20. veka, ostavljajući iza sebe delo koje na jedinstven način spaja humor, društvenu kritiku i duboko razumevanje ljudske prirode.

Autorka bestselera Berači borovnica.

Dobitnica nagrade Andrew Carnegie.

Alijet Pol rođena je pod krošnjom drveta koje žene iz naroda Mikmak već generacijama smatraju svetim. Njena majka umrla je na porođaju, dok je pitanje očevog identiteta ostalo obavijeno ćutanjem. Odrasta uz baku, ženu koja čuva drevna znanja o lekovitom bilju i tradicionalnom babičkom zanatu, kao i uz Džona, dečaka koji će vremenom postati njena najveća životna podrška.

Međutim, svet u kojem odrasta postepeno se menja. Tradicionalno babičko umeće nailazi na osudu, predrasude postaju sve izraženije, a jedan porođaj zauvek će obeležiti Alijetin život. Iako kasnije postaje medicinska sestra i okreće se savremenoj medicini, bakino znanje i uspomena na drvo pod kojim je rođena ostaju neodvojivi deo njenog identiteta.

Mnogo godina kasnije, nakon bakine smrti, Alijet se vraća u rodni kraj. Umesto doma kakvog pamti, dočekuju je zapuštena kuća, zajednica rasuta životnim promenama i uspomene za koje je verovala da ih je zauvek ostavila iza sebe. Dok pokušava da obnovi porodični dom, počinje da otkriva tajne koje su decenijama bile pažljivo skrivane.

Postoje ljudi koji znaju šta se zaista dogodilo tokom poslednjih trenutaka života njene majke. Neki čuvaju sećanje na događaj iz voćnjaka koji se odigrao mnogo godina ranije. A neko je spreman da učini sve kako bi istina zauvek ostala zakopana.

Ovo je priča o ljubavi, gubitku i nasleđu koje se prenosi s generacije na generaciju, ali i o ženi koja pokušava da pronađe svoje mesto između prošlosti i sadašnjosti. Priča o očuvanju zemlje, tradicije i uspomene na žene koje su joj prethodile, kao i o hrabrosti da sama odluči koje će delove tog nasleđa sačuvati i preneti u budućnost.

Bandin manastir, Junsvan 46, Trondhejm. Velika kuća s mračnom istorijom. Tokom Drugog svetskog rata bila je štab jednog od najomraženijih ljudi u Norveškoj, skromnog obućarevog sina Henrija Olivera Rinana. Tu je Rinanova kamarila terevenčila i orgijala. Odatle su, u službi nacista, pravili planove kako da se infiltriraju među pripadnike pokreta otpora, koje bi potom hapsili, zatvarali u podrum, ispitivali, mučili i ubijali… čak ih i komadali pre nego što bi ih položili u kovčege i bacili u more. Kuća je postala simbol zla.

Nekoliko godina posle rata porodica žene Simona Strangera preselila se iz Osla u Trondhejm. Gešon Komisar dovodi suprugu Elen i ćerku Janike kako bi pomogao majci u porodičnoj radnji. Nova adresa – Bandin manastir. Zašto bi jedna porodica poželela da živi baš u toj kući?

U Leksikonu svetlosti i tame Simon Stranger maestralno ispisuje dvostruki portret u kojem se istorija porodice njegove žene prepliće s istorijom Henrija Olivera Rinana. Pred nama je ambiciozan roman-mozaik koji obuhvata čitav vek i dotiče najlepše i najbolnije strane ljudskog života.

Ovo je jedna od onih knjiga koje podjednako vole i publika i kritičari – dobitnica je Nagrade za najprodavaniju knjigu 2018. godine, Nagrade Riksmål i Nagrade bukblogera za najbolje delo na polju fikcije. Taj uspeh odjeknuo je i širom sveta – roman je preveden u više od 30 zemalja.

Ona ima 47 godina i telo koje drugi neprestano odmeravaju. Osam i po sati dnevno je Izolda iz Malage – ljubazan glas u kol-centru. Za 960 evra mesečno dužna je da sluša uvrede, pretnje i poniženja nepoznatih ljudi. Kada završi smenu, ponovo je žena suočena sa svakodnevnim problemima: odeća joj ne stoji dobro, majka je još uvek zamišlja mršavijom, a svet uporno pokušava da joj dodeli unapred određenu ulogu.

Živi sa bakom koju svi zovu Termita: sićušnom, gotovo bestelesnom staricom, kože poput cigaret -papira i noktiju nalik kandžama. Od nje zazire čitav komšiluk. Unuku je naučila najvažnijem pravilu preživljavanja – pretvaraj se. Iza Termitinih naređenja i porodične istorije krije se prošlost obeležena glađu, nasiljem, siromaštvom, kao i priča o devetogodišnjoj Esperansi, devojčici koja je pobegla iz sela i završila kao služavka u manastiru.

Termita je roman o gladi – za dodirom, ljubavlju, pažnjom – o ženama koje generacijama preživljavaju služeći, skrivajući se i na silu menjajući sopstvenu prirodu.

Groteskom, crnim humorom i brutalno realistički, Garasi Albisua piše o telu koje odbija da se upristoji, o radu koji isisava život i o trenutku kada potiskivanje sopstvenog gneva konačno prestane da bude jedini način da se preživi.

Ono što počinje kao putovanje ka moru ubrzo se pretvara u silazak u podzemlje savremene Bugarske. Jedne noći, usred polja, iz voza silazi Stranac – uznemirujući putnik posle čijeg dolaska ništa ne ostaje isto – i pronalazi nelegalni rudnik.

U njegovim galerijama naučnici-ugljenari i stanovnici čitavog podzemnog grada tragaju za ugljem, toplinom i kakvim-takvim smislom. Tamo putnik sreće Kolimečkova, svog druga, učenika i izdajnika, a eksplozija u utrobi zemlje odvodi ih još dublje, do raskošne ciganske svadbe u napuštenim hodnicima rudnika. Rudnik, ostarelo selo i propala crkva čine tri oslonca romana o zemlji raspolućenoj između blata, ludila i metafizike.

Da li je Stranac novi mesija, odbegli ludak, svedok, iskušavač ili samo prazno mesto u koje drugi upisuju sopstvene strahove i nade? Aleksijeva gradi roman-lavirint o zaboravu, tami, krivici, ljubavi i ljudskoj potrebi da se i u najdubljem mraku pronađe pukotina svetlosti. Njen jezik je raskošan, precizan i nemilosrdan, sa izuzetnim sluhom za detalj, ritam i dijalekatske slojeve govora.

Sveti vuk nije još jedan balkanski roman o marginalnom i odbačenom, već snažna metafizička proza o onome što ostaje kada se čovek suoči sa sopstvenim dnom. Ovenčan Nacionalnom nagradom za roman godine 2019. i Nacionalnom nagradom Peroto za savremenu bugarsku prozu, ovaj roman potvrđuje Elenu Aleksijevu kao jedan od najupečatljivijih glasova savremene bugarske književnosti.

Sveti vuk je kao vrtlog – sporo uvlači, duboko potapa i dugo ne pušta.

Petnaestogodišnja Dijana napušta ratom razoreni Irpinj noseći u naručju dvomesečnu polusestru Ivanku. Posle neizvesnog puta stiže u Beč, kod oca od kojeg se odavno udaljila. Njena majka je
nestala i niko ne zna gde je niti šta joj se dogodilo.

U gradu koji joj pruža sigurnost, ali ne i odgovore na tragediju nestanka majke, Dijana pokušava da započne novi život – brine o bebi, ponovo upoznaje oca, odlazi na terapiju, sreće druge izbeglice i otkriva da su odrastanje, zaljubljivanje i smeh mogući čak i kada se svet kakav poznajemo raspadne. Na nagovor terapeutkinje počinje da piše majci – o prošlosti koje se seća, o onome što je preživela i o svemu što joj se sada događa.

Ispričan glasom britke, duhovite i prerano odrasle devojčice, roman Sećaš li se, mama? nije samo priča o ratu i gubitku već i nežna knjiga o brizi, porodičnim vezama i ljubavi koja nas održava na površini uprkos svetu koji pokušava da nas proguta.

"DOBITNIK NAGRADE „PRIX DU LIVRE INTERˮ

Surov, hipnotičan i izuzetno telesan roman o nasilju koje se prenosi kroz porodicu, o čovekovom odnosu prema životinjama i prirodi i o granici između civilizacije i brutalnosti. Kroz živote Eleonore, Marsela, Anrija, Serža, Žoela, Mari-Žili i drugih, Del Amo ispisuje uznemirujuću priču o nasleđu koje oblikuje i ljude i prostor u kojem žive.

„Životinjsko carstvoˮ mračna je i snažna porodična saga koja prati pet generacija jedne porodice na francuskom selu, od 1898. do 1981. godine, dok se njihovo skromno imanje postepeno pretvara u veliku farmu za uzgoj svinja. Vodeći svoje likove kroz svetske ratove, ekonomske potrese i neumoljivu industrijalizaciju, koja postaje odraz mnogo starijeg, nasleđenog nasilja, Del Amo ispisuje priču o svetu u kojem su ljudi i životinje neraskidivo povezani istim ciklusima rada, rađanja, patnje i smrti.

U središtu romana nalazi se Eleonora, devojčica koja odrasta u surovom seoskom domaćinstvu i svedoči njegovim preobražajima, dok se nasilje i trauma prenose s jedne generacije na drugu. Nasuprot brutalnosti odraslog sveta stoje kratki trenuci slobode i predaha – prostor detinjstva i prirode, kao i iskonska sloboda životinja. Ispisan snažnim, gotovo telesnim jezikom, „Životinjsko carstvoˮ roman je o čovekovoj potrebi da pokori prirodu, o ceni napretka i o tome kako nasilje kojem izlažemo druge na kraju oblikuje i nas same.

Del Amo poseduje Floberovu virtuoznost. — The New York Times Book Review

Dovoljno tame da stane uz najokrutnije romane Kormaka Makartija, ali trenuci ljudskosti i nežnosti ostavljaju bez daha. — The Paris Review

Del Amovo pisanje deluje kao da dolazi iz nekog tajnog jezika same zemlje. — Orion Magazine

Izvanredna knjiga... Mračna saga ispričana dugim, gustim rečenicama. — The Times

Verovatno će biti proglašen modernim klasikom. — The Guardian

Talenat Žan-Batista del Amoa je impresivan; njegovo pisanje istovremeno je raskošno i eksplicitno, vijugavo i britko, senzualno i hirurški precizno. Velika knjiga. — Le Journal du Dimanche

O AUTORU
Žan-Batist del Amo, rođen 1981. godine, jedan je od najistaknutijih savremenih francuskih pisaca. Pažnju književne javnosti privukao je već prvim romanom „Une éducation libertineˮ (2008), za koji je dobio „Gonkurovu nagradu za debitantski romanˮ i Nagradu „Fransoa Morijakˮ Francuske akademije. Usledili su romani „Le Selˮ (2010), „Pornographiaˮ (2013) i „Životinjsko carstvoˮ (2016), koje je bilo u izboru za nekoliko važnih francuskih književnih nagrada i osvojilo „Prix du Livre Interˮ. Kritika je ovaj roman dočekala s oduševljenjem i pripisala mu status klasika. Za roman „Le Fils de l’Hommeˮ dobio je „Prix du roman Fnacˮ 2021. godine, dok je njegov roman „La Nuit ravagéeˮ proglašen knjigom godine magazina „Lireˮ 2025. i biće adaptiran za Netflix.

Pobegla je od nasilja. Ali nasilje još nije pobeglo od nje. Line odlazi na usamljeno imanje na estonskom selu, odlučna da zauvek prekine četrnaestogodišnju vezu. Dok u bašti pokušava da sastavi svoj život, pretnje bivšeg partnera ne prestaju. A oko nje se raspada i svet koji poznaje. Nesnosna vrućina i suša razaraju prirodu, dok se nadomak ruske granice gomilaju vojnici, pucnji i eksplozije. Dok se svet priprema za rat, Line vodi svoju najvažniju bitku — da ponovo osvoji sopstveni život.
Rez je snažan i atmosferičan roman o nasilju, strahu i preživljavanju, ali i o hrabrosti da se preseče prošlost i počne iznova.

Roman Nema duge u raju obuhvata dva veka istorije prostora današnjeg Čada — od transsaharske trgovine robljem i kolonijalizma, preko svetskih ratova, do savremenog džihadističkog nasilja.

Istovremeno, roman je i snažna imaginacija drugačije Afrike: raznolike, samosvesne i oslobođene nametnutih predstava o spasenju i razvoju. Na neobičnom, pokretnom ostrvu jezera Čad nastaje utopijsko društvo koje otvara prostor za promišljanje afropolitanizma, kolektivnog identiteta i mogućnosti emancipacije.

Između brutalnosti istorije i snage utopije, Ndžekeri postavlja pitanje kakvu budućnost može izgraditi društvo koje ne zaboravlja sopstvenu prošlost.