ROMANI

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.

Kao istorijski roman Seobe govore o stradanju Srba sredinom XVIII veka na prostoru tada austrijske carevine. Iako jasno određen vremenom i prostorom, kao i istinitim događajima, ovaj roman govori o fenomenu stradanja nacionalnog bića kao univerzalnom fenomenu. Ovaj roman je i roman o nesreći unutar jedne porodice, o unutrašnjim dramama njenih članova. Roman o sentimentalnom sećanju na mladost i sreću. Roman o prolaznosti lepote, o bežanju u imaginarno. Roman o nemogućnosti povratka i u prostornom i u vremenskom smislu. Seobe postaju geografske, unutrašnje, imaginarne i realne: seobe postaju u čoveku i čovek postaje čovek u njima.

Kao istorijski roman Seobe govore o stradanju Srba sredinom XVIII veka na prostoru tada austrijske carevine. Iako jasno određen vremenom i prostorom, kao i istinitim događajima, ovaj roman govori o fenomenu stradanja nacionalnog bića kao univerzalnom fenomenu. Ovaj roman je i roman o nesreći unutar jedne porodice, o unutrašnjim dramama njenih članova. Roman o sentimentalnom sećanju na mladost i sreću. Roman o prolaznosti lepote, o bežanju u imaginarno. Roman o nemogućnosti povratka i u prostornom i u vremenskom smislu. Seobe postaju geografske, unutrašnje, imaginarne i realne: seobe postaju u čoveku i čovek postaje čovek u njima.

Ne, nije više znao šta je dobro, a šta zlo, niti je znao zašto govore toliko o životu, nije se mešao u prepirke, i nije više verovao ni u šta, do u neke plave obale na Sumatri. Tamo je bila njegova sudbina. Osećao je da je njegov život samo rumene jedne biljke radi na Sumatri. I on se smešio mirno.

Dnevnik o Čarnojeviću, roman prvenac Miloša Crnjanskog, smatra se prvim ekspresionističkim romanom u srpskoj književnosti. Nastavši iz dnevnika koji je s vremenom dobio romanesknu formu, ovo lirsko delo, aktuelno i dan-danas zbog inovativnog stila pripovedanja, odabira tema i jedinstvenog jezičkog izraza, predstavlja sudbinu čoveka upletenog u besmisao rata i tragediju koju nose razaranje, bolest i smrt.

U podzemnim rovovima, među ranjenicima i poginulima, mladalačke iluzije i predratni ideali glavnog junaka urušavaju se pred neminovnošću ništavila. Pod naletom nemilosrdne stvarnosti, koja je poništila prošlost i budućnost, moralne i religijske norme, Petar Rajić se otiskuje iz ovog sveta pronalazeći pribežište u sumatraističkom egzistencijalnom idealu.

Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.

Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi

"Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao sa sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka“, pisao je kasnije Miloš Crnjanski o okolnostima pod kojima je 1921. izašlo prvo izdanje njegovog Dnevnika o Čarnojeviću. Od dvanaest rukopisnih tabaka, Sveslovenska knjižara u Beogradu, koja je trebalo knjigu da štampa, najpre je tražila da se rukopis skrati skoro napola, na sedam tabaka. Ali nije se na tome stalo. „Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umešala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelja, kao nekog arbitra o moralu“, svedoči Crnjanski.
„On je tvrdio da u mom Dnevniku treba iseći dobar deo kao pornografiju. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna. Protiv optužbe da sam „dekadent“ ja sam se nekako još borio, ali protiv optužbe da sam pronograf bilo je nemoguće boriti se.“
Crnjanski se spremao na put u Pariz kada mu je rečeno da će izdavač od prvobitnih dvanaest štampati tek pet tabaka njegovog Dnevnika. „Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio… Vinaver je vršio korekturu Dnevnika, dok se štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlja. Ja sam onda već bio u Parizu.“
Tako je od ostataka ratnog dnevnika Miloša Crnjanskog 1921. godine na svet izdat Dnevnik o Čarnojeviću, delo-međaš u istoriji srpske književnosti i do danas jedan od njenih nedosegnutih vrhunaca.

U središtu ovog romana nalazi se priča o seobi Srba iz Austrije u Rusiju. Miloš Crnjanski je tu priču ispričao prikazujući život četvorice braće Isakoviča, ali je pri tome osvetlio portrete raznolikih likova i slika koje su obeležile srpsku i svetsku istoriju. Njegovo umeće pripovedanja otkriva se na svakoj stranici Druge knjige U ovoj knjizi sudbina naroda odrediće sudbinu pojedinca, pa tako i Pavla Isakoviča, junaka koji je u svim svojim lutalaštvima nazirao na horizontu titravu svetlost daleke zemlje Rusije, simbola lepšeg sveta i utehe.

„Radim svoj težak posao, preko dana, a čitam, uveče, do duboko u noć.

Kroz Mikelanđela pratim put jednog čoveka, u prošlosti — njegovu mladost, njegove ljubavi, njegov rad, njegova razočaranja, starost i smrt. Na taj način, vidim prošlost i tražim u njoj, kao i ljudskom životu, smisla. Na taj način proučavam i Rim, vreme renesanse, papa, veličine Italije. A što sam izabrao takvog giganta u umetnosti, to je zato, što, na taj način, vidim prošlost, jasnije, uveličano, kao kad se uveličavajuće staklo spusti, na geografskoj karti, na neko manje mesto, pa se uveliča. Rim se, za mene, proširi, čak do polarnih krajeva.

Ima ih nekoliko (Mikelanđela), kao nekoliko ljudi u svakom čoveku. Neki znaju, možda — bolje od drugih — Mikelanđela Sikstinske kapele, drugi, skulptora grobnice Medičija, treći, onog čiji se crteži nalaze u Oksfordu, neki možda onog iz Luvra? Ima eksperata i za onog Mikelanđela, kojeg je bilo, a kojeg više nema — čija su dela bila, pa su izgubljena. I toga ima. Ja govorim samo o onom Mikelanđelu, koga sam svojim očima video, čitao, i koga, kao što rekoh, smatram, pored Sokrata, za utehu, u životu.” - Miloš Crnjanski

Seobe su roman o čoveku koji je u ratu ostavio ženu i o ženi koja je tog čoveka čekala. Seobe su roman o ljubavi i roman o preljubi.

Seobe su roman o nacionu što je ginuo po tuđoj volji i za tuđ račun. Seobe su roman o uzaludnosti ratovanja.

Seobe su roman o sudbini pojedinca koji je verovao da postoji lepša i svetlija budućnost od one koja se nazirala u pomeranjima sadašnjosti.

Seobe su roman o neusaglašenosti želje i cilja. Seobe su roman o otuđenju.

Seobe su roman o večitoj želji da se ode daleko, jer su daljine uvek bezgranični prostori nade.

Seobe su roman o žudnji da se ispuni praznina. Seobe su roman o beskrajnom, plavom krugu. U tom krugu, i danas treperi ona ista zvezda.

"Nastale u jeku ekspresionizma, ove priče donose karakteristične ekspresionističke teme, poput kritike porodičnih odnosa na relaciji muž-žena, revolt prema religiji, tj. crkvi, prizore iz javnih kuća, i uopšte tretiranje čulnog elementa i odnosa prema ženama. Za ranu fazu Cranjanskog još je jedna velika ekspresionistička tema posebno važna, a to je pobuna protiv rata.

Ivo Hergešić napominje da „sve ove novele raspravljaju zapravo odnos između spolova – svagdje su tu glavna lica tipični muškarci s muškim vrlinama i porocima“, kao i da se „problem muškog“ provlači kroz sva njegova (rana) dela. Ovaj problem muškog samim naslovom istaknut je u prvi plan, no čini se da sve priče o muškom jesu priče o muškom koje implicira postojanje ženskog, te tako nema muškog bez ženskog, kao što nema ženskog koje u ovim pričama nije na određen način povezano sa muškim.


Iz predgovora Jelene Panić-Maraš"

Sam komad smešten je u 1851. godinu, a radnja se odigrava u Beču, u salonu Generalice, oko šest sati uveče. Crnjanski će u „Pismu dramaturgu i ravnatelju” dati detaljan opis prisutnih na ovom balu i na svoj način opevati „cveće zla” – društvo koje sve uzima olako u raskošnoj scenografiji i pijanoj igri u visećim vrtovima jednog čudnovatog neobaroka. Zaplet je koktel suprotnosti, nezadrživih strasti i sputanosti kao posledice dekadencije i osećanja prolaznosti: „Društvo je puno smeha, frivolnosti i
trulosti posle revolucije”, […] „dame su vitke, polugole, strasne, vole samo sebe, […] ne stide se da piju, a ni onoga što kažu, još manje onoga što prećute”, […] „muški su oduševljeni, lakoga karaktera, nervozni; generali i oficiri nisu naduti i smešni, […] nego tužni i umorni; […] Branko sav u crnom, ali nema suviše dugu kosu i lepši je nego u Karlovcima; Rajačić je, ili hoće da se pokaže, ’čovek od sveta’”, kaže Crnjanski o svojim likovima u drami „Maska”.

Maja D. Stojković

„Seoska tišina i miris žita osvestiše me i ja videh da me je Italija zaludela, a da nije opasnost u tome da se vratim svome, već da se ne vratim.”
Miloš Crnjanski

„G. Crnjanski putuje u Toskanu s predraspoloženjem, s novom istorijskom i novom umetničkom inteligencijom posle Velikog rata, s teškim vremenom u naručju. On ide u tuđ svet s grudicom svoje zemlje u nedrima. I dok, vizionarno, gleda u Toskanu zlatnoga doba, od topline tog gledanja zre u njemu pored putopisa o Toskani, i poema o rodnoj
zemlji i budućnosti, prirodno, kao seme u voćci. Od prvih stranica knjige javlja se sinteza: Toskana, Slovenstvo, svet. Toskana stara, kako valjda nikada nije u putopisima rađenim od stranaca, ustaje tu kao zavičaj, kao zemlja topla i voljena; prema njoj Slovenstvo je proleće što rudi svetu, pa i njoj; svet, semenke iz iste ruke.”
Isidora Sekulić

Jedna topla jesen i vlažni početak jedne snežne zime behu dovoljni senjori Mariji Dolores del Poris y Montez, putujućoj umetnici, da zavlada ne samo srcem jednog kralja nego da protiv njega uzbuni čitavu prestonicu, a protiv sebe čitavu jednospasavajuću katoličku crkvu i njene arhipastire u Bavarskoj.

„Vi možete o ’Kapi španske krvi’ da kažete da je to istorijski roman. To, međutim, nije istorijski roman. Kad hoćete da iziđete iz realnosti, iz jednog naturalističkog romana, vi idete u fantaziju, vama je tad sve sasvim svejedno. Ako zamislite jednu špansku igračicu – u stvari ona nije bila Španjolka, ona je bila Irkinja – dakle, ako
uzmete jednu takvu igračicu i jednog kralja, pa ta igračica postane njegova metresa i napravi revoluciju u Minhenu – a Minhen je za mene onda bio jedna varoš kroz koju sam ja često prolazio, ne zbog politike, nego zbog muzeja – onda biste i vi bili u situaciji da postavite to pitanje već onda – a bio sam mlad – kako izgleda čovek
preko šezdeset godina, kada je u prisustvu žene koja ima trideset godina, lepotica. To je pre svega ljubavni roman.”
Miloš Crnjanski

Dnevnik o Čarnojeviću počinje rečenicom: „Jesen, i život bez smisla“, koja je snažno odjeknula u prošlom veku, ali njen eho ne jenjava – naprotiv – taj eho čujemo i danas, prepoznajemo ga i duboko osećamo, pa stičemo utisak da je glas Miloša Crnjanskog nadišao vreme i uzneo se čak do dalekih sumatraističkih horizonata. Ta rečenica je poput znaka koji dirigent daje orkestru za početak izvođenja kompozicije i ona je samo nagoveštaj simfonije kakvu nismo čuli do 1921. godine, kada je objavljeno ovo remek-delo srpske književnosti.


„Osmotren u perspektivi dela koja je sam Crnjanski ocenjivao kao proemijum modernog romana, poput Floberovog Novembra, kao i u perspektivi dela, poput Sanjina i Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, koja su bliska njegovom vremenu pojavljivanja, Dnevnik o Čarnojeviću se pojavljuje u bitnim korespondencijama sa njihovim pripovednim i saznajnim svojstvima. I tada, svakako, roman Crnjanskog predstavlja originalan i izuzetan miljokaz na modernističkom putu evropskog
romana.“
Milo Lompar



Miloš Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. g. u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj). Prvi svetski rat zatekao ga je u Beču, gde je mobilisan u austrougarsku vojsku. Posle rata, 1918. godine, došao je u Beograd i upisao je studije književnosti. Nakratko je boravio u Parizu i Italiji, a po povratku, 1921, oženio se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga. Radio je kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) i kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji. Bio je ataše za štampu u Berlinu, a ušao je i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavije. Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, u Lisabon, odakle je otišao u London, gde je neko vreme bio i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U Beograd se vratio tek 1965. godine.

„Roman sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946-47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva.“ Miloš Crnjanski

Pričom o sudbini ruskog emigranta i njegove žene u Londonu posle Drugog svetskog rata Crnjanski je uspostavio roman savremen onoliko koliko je aktuelno prinudno izmeštanje čoveka iz postojanja u kojem je ukorenjen.

Rjepnin i njegova supruga tumaraju gradom koji ih ne poznaje, pokušavaju da postoje u beznađu nepripadanja. A već na počeku njihove priče, pod žrvnjem svesti o tome šta znači ne biti niko, ukazuje se jezovit Rjepninov put ka izlazu iz očaja. Njegova neumitnost odrediće tok ovog epohalnog romana, opominjući modernog čoveka na njegovu sopstvenu bezdomnost u komešanju savremenog doba.

„Romanu o Londonu težnju daje moj glavni saradnik – očajanje. U romanu je prisutna – snaga očajanja.“ Miloš Crnjanski

U najkospmopolitskijem romanu u srpskoj književnosti Crnjanski sa fascinantnom uverljivošću oživljava paradoks posleratnog života u metropoli, u kojem iseljenik ima manje nade nego u okolnostima ogoljenog potiranja života. U ratu, smrt je nametnuta, u miru, ona je izbor. Da li je pobednik u borbi za opstanak postao poraženi u borbi za autentičnost?

Roman o Londonu vrhunske domete ostvaruje odsustvom zavodljivosti priče sa neizvesnim krajem, savremenog čitaoca okupira aktuelnošću, a gubitnika u romanu svojom literarnom snagom pretvara u junaka epohalne drame koja se i danas odvija.

Beskrajan, plavi krug. U njemu, zvezda.

Negde mora biti lakšeg života, vedrine događaja, što se slivaju kao čisti i hladni, prijatni, penušavi slapovi. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde, na nečem čistom, bistrom, glatkom kao što je površina dubokih, gorskih jezera. Živeti po svojoj volji, bez ove strašne zbrke, idući za svojim životom, za koji se beše rodio. Idući nečem vanrednom, što je, kao i nebo, osećao da sve pokriva.

Seobe pričaju o sudbinama srpskog oficira Vuka Isakoviča, njegove žene i njegovog puka tokom vojnog pohoda 1744. godine. Porodični roman tri lika i nacionalni roman o Srbima u Habzburškoj monarhiji u vreme Marije Terezije, ispričan poetskim jezikom bez premca u srpskoj prozi, razgranao se u povest o opštoj tragediji nepripadanja, o lutanju, potrazi za smislom i snovima o utočištu.

Odmah po objavljivanju roman dobija nagradu SANU, a tokom decenija postaje jedno od najznačajnijih dela u srpskoj književnosti. Dubina i univerzalnost priče o čovekovoj bezdomnosti nadilaze okvire nacionalnog koda i otvaraju Seobama put ka stranim čitaocima. U Francuskoj su proglašene inostranim romanom godine, doživele su brojne prevode i stekle status književnog dela koje se može meriti sa najvećim delima svetske literature.

Dnevnik o Čarnojeviću (1921) je roman o mladom intelektualcu koji se našao u vrtlogu Prvog svetskog rata. Crnjanski sprovodi postupak paralelnog pričanja doživljavanja detinjstva i dečaštva doratnih godina – sa jedne strane, i slika i doživljaja rata – s druge. Pisan u prvom licu i u naglašeno emocionalnom tonu, ovaj roman ostavlja utisak izrazito lirske autobiografske poeme. Prvi roman Miloša Crnjanskog, delo nesvakidašnje forme i sentimenta, već posle prvih burnih reakcija kritike, dospelo je u same vrhove srpske književnosti.

Seobe i Druga knjiga Seoba u jednoj knjizi.

Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti.
Ima seoba.
Smrti nema!

Seobe (1929) istovremeno predstavljaju porodični roman tri lika i nacionalni roman o Srbima u Habzburškoj monarhiji u vreme Marije Terezije. Poetičnim pripovedanjem bez premca u srpskoj prozi priča o sudbinama srpskog oficira Vuka Isakoviča, njegove žene i njegovog puka tokom vojnog pohoda 1744. godine razgranava se u povest o opštoj tragediji nepripadanja, o lutanju, potrazi za smislom i snovima o utočištu.

Odmah po objavljivanju roman dobija nagradu SANU, a tokom decenija postaje jedno od temeljnih dela u svakoj kućnoj biblioteci. Doživeo je brojna strana izdanja, a u Francuskoj je proglašen za inostrani roman godine.

Druga knjiga Seoba (1962) posvećena je seobi Srba iz Austrije u Rusiju 1752. godine. Kroz priču o oficirima Pavlu Isakoviču i njegovoj braći koji nastoje da se ukorene u novoj domovini uobličena je veličanstveno razuđena slika neostvarivosti sna o utočištu.

U preplitanju živopisnih likova, prizora i događaja i smenjivanju ironičnih, tragičnih, i grotesknih perspektiva ispisuju se najoriginalnije stranice u srpskoj pripovednoj književnosti.

„Ogromna istorijska freska u kojoj se pojedinačne sudbine uzdižu iznad kolektivnog života jednog naroda, epska poema u kojoj se smenjuju avantura i tragedija, pesma ljubavi upućena zemlji i mrtvima – Seobe su sve to istovremeno. Drugim rečima, to je izvanredno delo koje je u svojoj neaktuelnosti izuzetno aktuelno. “ Le Figaro, Pariz

„Najveće delo srpske proze koje se u celini može meriti sa najvećim delima svetske literature.“ Nikola Milošević

„Poput Tolstoja, Crnjanski ume da spoji individualnu sudbinu i mahnitanje istorije. Knjiga u kojoj nema nijedne rečenice koja ne očarava svojom tamnom, svetlucavom lepotom.“ La Quinzaine Littéraire, Pariz

U "Romanu o Londonu" Crnjanski se vraća velikoj temi svojih 'seoba': temi emigracije, sudbini ljudi bez otadžbine. Istorija ume da čudno i ironično upravlja ljudskim sudbinama. Glavna ličnost ovog romana više nije Vuk Isaković, koji odlazi u Rusiju, već Ruski knez Rjepnin, čije Seobe počinju 1917. godine, odlaskom iz Rusije, da se posle Drugog svetskog rata završe u Londonu, "toj ogromnoj, varoši čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena" jer je sa njima stigla i ta neobična, strašna zima, koja je trajala mesecima...

U "Romanu o Londonu" Crnjanski se vraća velikoj temi svojih 'seoba': temi emigracije, sudbini ljudi bez otadžbine. Istorija ume da čudno i ironično upravlja ljudskim sudbinama. Glavna ličnost ovog romana više nije Vuk Isaković, koji odlazi u Rusiju, već Ruski knez Rjepnin, čije Seobe počinju 1917. godine, odlaskom iz Rusije, da se posle Drugog svetskog rata završe u Londonu, "toj ogromnoj, varoši čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena" jer je sa njima stigla i ta neobična, strašna zima, koja je trajala mesecima...

Poezija Miloša Crnjanskog (1893-1977) najviši je umetnički izraz posleratne duhovne klime razočaranja i klonuća, beznadežnog, nihilističkog nepristajanja na nepodnošljive okvire građanskog morala, ekstatičnog i panteističkog podavanja čulnim senzacijama i kosmičkim zanosima. U “Lirici Itake” a naročito u “Stražilovu”, susrela su se i divno uskladila dva veka srpske poezije: ona davnašnja, elegična i meka, raspevana i nežna melodija, potekla sa Brankovih izvora, i nova, složenija i nemirnija osećajnost modernog čoveka, utančana sluha za najskrivenije unutrašnje kretnje i sveopštu povezanost bića i stvari. Pesnik jednog novog „svetskog bola", Crnjanski nije raskinuo sa tradicijom, već je svoju „sumatrističku" viziju sveta prelio dahom rodnih vinograda i otkrio prisno naše rezonance za nemire svog veka. Zato je njegov uticaj ostao toliko snažan i opčinio čitav niz savremenih pesnika, koje glas naše epohe uzalud upućuje novim sadržajima.

Naslov je znak, ali svaki znak može biti pogrešno protumačen. Naslovi dva romana Miloša Crnjanskog, “Seobe” i “Druga knjiga seoba”, dovode se vrlo često u vezu koja je, suštinski, pogrešna i neodrživa. Srodnost se proglašava za istost, a to ne pomaže razumevanju. U velikom delu literature “Seobe” i “Druga knjiga seoba” tretiraju se kao dva dela jednog istog romana, nekih pretpostavljenih Seoba kakvih u opusu Crnjanskog uistinu nema, kao dva poglavlja jedne celine među kojim se, istina, isprečilo silno vreme u pisanju, ali ih dodatno povezuju Isakoviči. Reč je, međutim, o romanima koji postoje sami za sebe, svaki sa svojim konstituisanim smislom. Njihova srodnost ne sme da prekrije njihove razlike, ni u pogledu teme, ni u pogledu stila i jezika kojim su pisani. Možemo to reći čak i ovako: po tome kako su pisane, “Seobe” su bliže “Dnevniku o Čarnojeviću”, dok je “Druga knjiga seoba”, bliža “Romanu o Londonu”.

Naslov je znak, ali svaki znak može biti pogrešno protumačen. Naslovi dva romana Miloša Crnjanskog, “Seobe” i “Druga knjiga seoba”, dovode se vrlo često u vezu koja je, suštinski, pogrešna i neodrživa. Srodnost se proglašava za istost, a to ne pomaže razumevanju. U velikom delu literature “Seobe” i “Druga knjiga seoba” tretiraju se kao dva dela jednog istog romana, nekih pretpostavljenih Seoba kakvih u opusu Crnjanskog uistinu nema, kao dva poglavlja jedne celine među kojim se, istina, isprečilo silno vreme u pisanju, ali ih dodatno povezuju Isakoviči. Reč je, međutim, o romanima koji postoje sami za sebe, svaki sa svojim konstituisanim smislom. Njihova srodnost ne sme da prekrije njihove razlike, ni u pogledu teme, ni u pogledu stila i jezika kojim su pisani. Možemo to reći čak i ovako: po tome kako su pisane, “Seobe” su bliže “Dnevniku o Čarnojeviću”, dok je “Druga knjiga seoba”, bliža “Romanu o Londonu”.