ROMANI

Avion u koji ćete zakoračiti sa ovom knjigom u rukama zaputio se ka prostoru noći.

Kada budete došli do poslednje st(r)anice, nećete biti sasvim sigurni u to da li se stvarno dogodilo sve čega se sećate ili ste ipak zaspali i sanjali tokom leta. Jedno je sigurno – čitanjem ove knjige postajete piščev saučesnik u putešestviju koje je pred vama.

Iako ćete se neprestano pitati da li je rutu Aviona za ponoć osmislio neko ko je otputovao i s tugom ostavio i ljude koje voli i svoj rodni grad, ili je putovanje još jedna piščeva maštarija kojoj se prepustio usled melanholije i čežnje za dalekim horizontima, ili je pak reč o delu nekog ljubitelja kosmografije koji je putovao samo pomoću atlasa i geografske karte, nećete želeti da se ova pustolovina završi. Važno je koji odgovor ćete odabrati, jer je svaki od njih karta za drugačiji pravac. Ta karta predodrediće i obrise i boju reljefa koje ćete videti kroz prozor Aviona za ponoć.

„Otići – videti, otkriti, istražiti, proveriti, gladovati, spavati u parku, upoznati drugačije ljude, probati egzotična jela, govoriti jezikom koji slabo znaš, odabirati reči, slagati rečenice.

Ili ostati i uživati u uobičajenim stvarima – jutarnjem čaju od lipe na kućnoj terasi, preko koje lenjo pada senka jorgovana, u rakiji od dunja, toploj supi od fazana, ćuretini s mlincima ili gombocama, u podnevnoj tišini rascvalog višnjika, koji nije na prodaju, zrelim trešnjama u činiji od terakote, muzici podnevnih zvona, traganju za podacima u očuvanim starim enciklopedijama, svečanoj tišini kasnog popodneva što miriše na kišu, šolji slatke crne kafe, romoru glasova na varoškom korzou, vatrenoj raspravi tambura u krčmi negde na periferiji, u niskom nebu islikanom sazvežđima, toploj postelji i snovima...“

Likovi romana Dugodnevica traće sopstvene živote skriveni iza ličnih paravana, daleko od bučne i razmetljive gomile. Oni su usamljenici u megalopolisu. Njihovi dani su tiha trajanja, a godine su utabani putevi kraj kojih stoje vreće bezvrednog sećanja. Zbog toga im autor poklanja najduži dan u godini. Ipak, ta velikodušnost neće ništa promeniti, jer najteže je promeniti ljude – oni ne pristaju na promenu iako bi im ona donela osmeh, sreću, zadovoljstvo, Naposletku i katarzu.

Roman Dugodnevica je piščeva igra zasnovana na pravilu
zastupljenom u svim njegovim knjigama – pravilo nužnosti angažovane potrage posvećenika koji je spreman da zapodene duel između napisanog i pročitanog. U toj potrazi čitalac – iskreni, prilježni, naizgled pasivni recipijent – uvek odnosi pobedu odbacujući ili pak nadgrađujući literarnu građevinu kroz koju prolazi.

Postoje noći posle kojih ništa više nije važno. Priče takvih noći zapisane su u zvezdama, ali ne umeju svi da ih pročitaju. Poslednju etapu noći ispratiće kiša. Kao i u drugim romanima Miloša Latinovića, kiša poput nevidljive niti povezuje sve junake koji na pozornici života igraju svoje uloge želeći da iskorače iz sveta privida, prolaznosti i besmisla u svet zbilje, stalnosti i smisla.



MILOŠ LATINOVIĆ (1963, Kikinda) autor je zbirki priča, romana, knjiga eseja i desetak dramskih tekstova, kao i više od sto različitih književnih priloga. Njegove knjige prevedene su na rumunski, nemački, bugarski i ruski jezik; brojni prozni tekstovi su prevedeni na engleski, mađarski, slovenački, slovački i makedonski.
Žiri Društva književnika Vojvodine proglasio je roman Dželat u raju za knjigu 2008. godine u Vojvodini. Za poetsko-proznu zbirku Zvezde i ostrva, Latinović je dobio nagradu Stevan Pešić 2012. godine, a za roman Sto dana kiše, u izdanju Vulkan izdavaštva, dobio je Vitalovu nagradu za 2013. godinu.

Na stranicama ove knjige Miloš Latinović ostaje u svetu umetnosti i teatra, s tim što ovog puta pripoveda o sudbinama junaka koji su živeli u različitim epohama i na različitim prostorima. Njihove borbe su iste – svi oni nastoje da pronađu smisao sopstvene egzistencije. Tako nas autor podseća na to da u okviru stvarnosti postoji i jedna nepromenljivost, a to je vremenska cikličnost.

Strast prema pozorištu i večnom Šekspiru, mogućnost da se umetnost razume kao jedino zadovoljstvo u svetu koji nam je dat, kontrapuntski odnos glasova junaka koji se sjedinjuju kad god junaci promišljaju o umetnosti, a onda razmimoilaze u tišini njihovih unutrašnjih konflikata, predstavljaju uporišne tačke romana. Sukob između prošlog i sadašnjeg, želja i mogućnosti, razuma i strasti razrešava se saznanjem da će sve na ovom svetu jednom proći osim tragova ljudskog duha odenutih u ruho umetnosti.

Ovo je priča o umetničkim ozarenjima, ali i životnim usudima. Umetnost je velika pozornica na kojoj se kreću junaci koji uloge ne biraju, nego ih dobijaju. Izgubljeni u sopstvenim postojanjima, oni dopuštaju snovima da ih vode verujući da jedino tako mogu otkriti sopstveni identitet.

Priređujući Šekspirovog Kralja Lira na sceni Dvorskog nacionalnog teatra u Minhenu, glavni junak ove priče, Joca Savić – srpski umetnik nepravedno zanemaren na našim prostorima – podseća nas na sveprožimajuću prirodu umetnosti i njenu suštinu koja leži u neiscrpnoj raznolikosti tumačenja iste priče. Paradoksalan spoj stvarnosti i umetnosti odgovara spoju ljudske ništavnosti i neograničene ljudske mogućnosti. Upravo u tom paradoksalnom spoju počiva kosmička dimenzija ljudskog postojanja.

Vilijam Šekspir umro je 1616. godine. Sahranjen je u Crkvi Svetog Trojstva u Stratfordu na Ejvonu. Na njegovom grobu, po njegovoj želji, napisano je: „Proklet da je ko mi pomeri kosti.“

Kletva ili zavet – za generacije koje su stizale – ili jednostavno briga za ostatke tela, jer očito je bilo već tada, u godinama pred smrt, da njegov duh, kroz njegovo delo, ostaje večno da traje i nadahnjuje. Njegova smrt značila je porinuće nepotopive lađe duha, čije je dejstvo odbilo da se ukalupi u linearno vreme, u okove žanra, u ladice interpretacija...

Njegovo delo puno strasti i potentnosti četiri veka inspiriše umetnike, predmet je polemika, rasprava, ali pre svega traganja za novim prostorima, rešenjima i tumačenjima.

Tako je i knjiga „Šekspirijens“ svojevrsna ekspedicija grupe srpskih književnika koji su pošli tragom dela Vilijama Šekspira u nadi da će u tom grandioznom opusu pronaći grumen izuzetnosti. Žanrovska i stilska razuđenost „pronalazaka“ samo je dokaz brojnih mogućnosti i putanja kojim ta Šekspirova lađa i danas plovi.

Na pogrešnoj strani reke je roman o nemogućem susretu i ljudskim sudbinama: u jednom trenutku su na dvema stranama reke, u dvema sukobljenim vojskama, bili mladi Ernest Hemingvej i naš pesnik Dušan Vasiljev. Reka je Pijava na severu Italije, vreme je užasnog sukoba u Prvom svetskom ratu, svet je izobličen i razoren, ali u njemu ipak postoje dva entuzijazma. Jednom pripada pobednički heroizam, drugi je na strani poraza – veliki životni promašaj pesnika iz Banata koji je opevao epohu i prerano umro.

Miloš Latinović književno je progovorio o onome o čemu se u srpskoj istoriji i kulturi najviše ćuti – o sudbini srpskih ratnika koji su bili u pogrešnoj armiji i na pogrešnoj strani fronta. Ovo je roman Banata i Evrope, Srbije, pobede i poraza, rata i poezije, mladalačkih snova i srušenih iluzija. Ovo je roman u kojem se ne govori mnogo o ljubavi, a ipak je ona kao u najboljim Hemingvejevim romanima moćna i sve vreme je prisutna. Ovo je roman o ljubavi i porodici, o očevima i sinovima, o strasti prema pisanju, o mladim ženama koje junacima ostaju daleke i tuđe, o pobedi i porazu, o lepoti i snazi književnosti i nemoći svake reči.

Latinović je iskoristio trenutak kada su se ukrstile i zauvek razišle sudbine dva mladića da prikaže začetak svetske legende koja je pratila Hemingveja i duhovnog sloma jednog besmislenog austrougarskog ratnika, srpskog pesnika Dušana Vasiljeva, a takav je bio i Miloš Crnjanski. Sa savršenom ironijom autor je prikazao i naše vreme u liku pisca koji je i junak romana, te je oslikao pozorišni svet u kojem bismo neke likove možda mogli i da prepoznamo.

I onaj koji nije preterano zainteresovan za istoriju i velike pisce u ratu mora da pročita ovaj savremeni roman i da se dobro nasmeje čak i kada je potresen izvanrednim stranicama o početku prošlog veka i svetskom sukobu koji je sve promenio i od kojeg se ni Hemingvej ni Vasiljev nikada nisu oporavili. Surova i neodoljiva aktuelnost ovom romanu daje posebnu dimenziju

Dobitnik "Vitalove"književne nagrade "Zlatni suncokret", za NAJBOLJU KNJIGU U 2013.

Savremenost je nepodnošljiva. Ali sve što je u toj stvarnosti teško, u romanu je neodoljivo. Nekada je kiša lila u romanima Sartra, Beketa i Rob-Grijea, padala je i Makondu. Ima je u našim romanima Daj nam danas, Unustrašnja strana vetra, Kiša i hartija. Nikada nije reč o kiši, o nečemu drugom je reč.

Rukopis, koji je pronašao Miloš Latinović, novo je lutanje po prostorima koliko stvarnim, odavno poznatim i bliskim, toliko nikada do kraja neotkrivenim. Njihovu prastaru suštinu od neupućenih brane lelujavi prividi na letnjoj vrelini, zimski potopi, jaki mirisi bilja što raste iz zmijarnika, zapah kanala i mandrača u kojima trule barke, stare mreže i mrtve ribe, mešajući se s kadom tamjana iz hladnih hramova.

Na stranicama nije ništa do otisak sna, sanjanog otvorenih očiju koje su upijale prizore dalekih prostora zapljuskivanih vodama Središnjeg mora i njegovih zaumnih zaliva, s gradovima na zaboravljenom ostrvlju, izbeljenom solju i svetlošću, senovitim đardinima pod zidinama (prostranim onoliko koliko tla pokriva ženska marama od japanske svile, tajni poklon mornarskoj ljubavnici, kojim se pravdaju dani uzaludnog čekanja na molovima)...

Čitač brzo hvata korak sa sanjačem, hodajući ulicom grada nasukanog u ravnici, samo jednog od zaboravljenih ostrva u dalekom uglu prastarog isušenog mora, na čijem se trgu ukrštaju vetrovi, i postaje saputnik ovog poetskog tumaranja.

Milan Ristović