ROMANI

Šta se desi kada kraljica kriminalističkih romana postane glavni lik sopstvene, neplanirane misterije? Stefan Karlije nam donosi neodoljiv, duhovit i napet roman koji se poigrava sa granicama istine i književne mašte.

Suzan Kuper je ikona britanske književnosti koja uživa u pariskom životu, prepoznatljiva po svojim mračnim zapletima. Međutim, dok se priprema za glamurozni Sajam knjiga u Monaku, jedan Instagram DM (direktna poruka) ruši njenu rutinu.

„Ubila sam ga. Molim vas, pomozite mi.“

Ova rečenica bi u njenim knjigama bila savršen početak poglavlja. Ali u stvarnosti, ona je poziv na opasnu igru. Da li je u pitanju neslana šala, vapaj za pomoć ili zamka u koju je samo pisac, vođen neizlečivom radoznalošću, spreman da upadne?
Zašto ćete voleti ovaj roman?
Originalan koncept: Autor Stefan Karlije vešto koristi lik spisateljice da istraži psihologiju pisanja i kreativnog procesa.

Iako prožet misterijom, roman odiše humorom i ironijom, čineći ga idealnim štivom za ljubitelje moderne beletristike.
Putovanje kroz Evropu: Od kišnih ulica Pariza do sunčanog Monaka, atmosfera knjige je živa, elegantna i potpuno uvlači čitaoca.

Stefan Karlije je majstor savremene francuske proze, poznat po tome što svakodnevne situacije pretvara u izvanredne narative. U romanu Život nije roman Suzan Kuper, on slavi moć književnosti, ali nas i podseća da život, za razliku od knjiga, nema uvek predvidljiv kraj.

Život se može posmatrati kao neprekidno traganje za smislom — kao putovanje otvorenim morem, vođeno snovima, verovanjima i ličnim težnjama. Na toj plovidbi smenjuju se radost i sumnja, uspesi i padovi, svetli i tamni trenuci, ali u svakom čoveku postoji san koji ne pristaje na zabrane i ograničenja.

Ovo je priča o sanjaru koji odbija da se odrekne sopstvenih snova, bez obzira na prepreke. Kroz njegovo putovanje upoznajemo lice sveta u svoj njegovoj složenosti — i dobro i zlo, nadu i strah, snagu i ranjivost. San o najvećem okeanskom talasu prerasta u snažnu metaforu ljudske težnje ka onome što deluje nedostižno.

Ova knjiga nosi jasnu poruku: ne zaboravite ko ste i ne odustajte od onoga što vas pokreće. Priseti se svog sna — i živi ga.

Žan-Luj Furnije nikada nije zamišljao da će postati otac dece sa invaliditetom — a još manje da će imati dvojicu sinova sa teškim psihičkim i fizičkim poteškoćama. Ipak, upravo takav život mu je pripao. U ovoj hrabroj i duboko potresnoj knjizi, poznati francuski humorista iskreno piše o svakodnevici sa Matjeom i Tomasom, dečacima koji nikada neće odrasti onako kako je zamišljao.

Furnije se vraća svojim nekadašnjim snovima o očinstvu, ali i bolnom saznanju da njegovi sinovi neće imati uspomene, niti zajedničku prošlost koju bi mogli da dele. Iako bezrezervno posvećen, ne ulepšava stvarnost — otvoreno govori o umoru, razočaranju i granicama sopstvene ljubavi. Matje i Tomas jedva komuniciraju, često ponavljajući iste rečenice, poput pitanja koje odzvanja celom knjigom: „Kuda idemo, tata?“

U knjizi Kuda idemo, tata? Furnije odbacuje patetiku i klišee, nudeći sirovo iskren pogled na život sa invaliditetom — sa svom njegovom tamom, ali i retkim trenucima svetlosti. Kroz kratke, snažne zapise, autor se služi humorom i ironijom kao načinom da preživi bol. Za roditelje dece sa invaliditetom, ova knjiga može biti izvor prepoznavanja i olakšanja; za ostale, ona predstavlja potresno, ali dragoceno svedočanstvo o svetu koji se retko vidi, a još ređe razume.

Džojs u jednom trenutku veruje da je Maršal poginuo u napadima. Isto Maršal očekuje da se to desilo sa Džojsom. Međutim, čeka ih ogromno razočaranje kada otkriju da se to nije dogodilo. Kalfas slika zapanjujuće portrete ljudi toliko obuzetih sobom da sasvim pogrešno razumeju složenost zlokobnih motiva, koji pokreću događaje oko njih. Priču o njihovom mučnom razvodu prate strah od antraksa, bombaši samoubice i ratovi u inostranstvu, a oni moraju da se izbore sa neočekivanim preprekama u sebi i oko sebe. Karakteristični poremećaj je istinski maštovit roman, koji opisuje poznati dezorjentisani svet i pomaže nam da ga vidimo u sasvim novom svetlu. Kroz preplitanje javne i privatne priče, Kalfas priča o tome kako se ljudi snalaze i ne snalaze u pozadini ogromnih i nerazumnih pokreta istorije.

Na granici između fantazmagorije i realnih dešavanja odvija se u romanu Odmorište posrnulih uzbudljiva priča o mogućnostima prekoračenja vlastitih ograničenja, prekoračenje socijalne i društvene zadatosti. Sasvim u skladu sa vremenom, junaci tragaju za davno porušenim vrednosnim orijentirima istovremeno prihvatajući problematične neuspostavljene vrednosti. Tako ovaj roman biva i svedočenje o večnim iskušenjima prodaje duša za postizanje ovozemljaskih ciljeva i britka kritika savremenog društva.

Prisnost odnosa prema stvarima, njihova tajanstvenost kao izvor stalne napetosti, od početka su određujući elementi Tolnaijevog načina posmatranja stvari. Intonacija se ni po čemu ne razlikuje od manira, tona sličnih ispovijedanja izjava, riječ je dakle o ustaljenom kvalitetu progovoranja na koji ne utiču različiti žanrovski konteksti.

Baziran na istinitim događajima, kada se grupa britanskih oficira, susrela sa starosedeocima dalekog i hladnog severa roman nas uvodi u nepoznate predele Arktika da bi ispričao potresnu priču o sudarima i nesporazumima dve različite civilizacije…

„U životu postoje trenuci koji dele vreme na pre i posle njih. Jedan od tih trenutaka bio je dan kada sam prvi put srela njega.“

Čarli nikada nije imala mnogo sreće u životu, Ipak, uprkos svim očekivanjima, dobija posao iz snova u izdavačkoj kući u Londonu. Obožava ljude sa kojima radi, a pre svega jedva čeka da upozna svog omiljenog pisca, Ričarda Avelinga. Slavni autor sprema se da objavi svoje remek-delo, a Čarli ne može da veruje da će mu ona pomagati u tom procesu. Njihov prvi susret je poput scene iz filma, seva od varnica neočekivane, snažne privlačnosti.
Kako dani prolaze, varnice se rasplamsavaju u nezaustavljivi plamen, a ono što je počelo kao susret između dve osobe koje dele ljubav prema književnosti prerasta u tajnu vezu punu emocija koje ne mogu podeliti ni sa kim.
Međutim, dok Ričardova karijera dostiže vrhunac, Čarli sve dublje tone u svet u kom granice između istine i opsesije počinju da blede…

„Nevin i očaravajući poput prve ljubavi.“ – A. Dž. Fin

Hati Vilijams je roman napisala u samo sedam nedelja, odmah nakon rođenja svoje ćerke. Nadam se da si dobro je ujedno i njen prvi dovršeni rukopis, nastao u naletu inspiracije koji je usledio nakon brojnih neuspelih pokušaja.

O autoru
Hati Vilijams je kao tinejdžerka napustila obrazovanje kako bi se posvetila muzičkoj karijeri. Mnogo je putovala po Evropi i snimila tri studijska albuma i radila kao kompozitorka, a njene pesme se i dalje redovno emituju na televiziji i na striming platformama širom sveta. U dvadesetim godinama se slučajno našla u izdavaštvu, a privremeni administrativni posao pretvorio se u karijeru dugu dvanaest godina, u kojoj je sarađivala sa nekim od najvećih autora na svetu. Na Islandu provodi sve više vremena, i organizatorka je festivala Iceland Noir Literary Festival, koji se svake godine održava u Rejkjaviku.


Slični naslovi su Afera Rejčel, Ljudi i venčanja, Okej dani itd.

Kratki roman „Logika nesmisla” razvija se kao interesantna studija moći, ljudske prirode i
pohlepe, koja uvek teži ka vlasti i kontroli. Galerija likova je raznolika, nijedan od njih nije
savršen, zbog čega i jesu uverljivi. Njihove unutrašnje borbe i međusobna dinamika dodaju
sloj autentičnosti. Svaka odluka, svaka akcija nosi nepredvidive posledice, jer granice počinju
polako da se brišu, a nesmisao postaje najopasniji faktor. Autor teži nemilosrdnom prikazu
mračne strane ljudske prirode, koja se krije čak i u najmirnijem društvu. Upravo zato ovo
delo nije samo triler već i surov prikaz tanke linije između civilizacije i haosa.
Priča postavlja nekoliko zastrašujućih pitanja: da li smo zaista moralni ili nas samo strah od
kazne sprečava da pokažemo pravo lice? Isto tako, preispituje se šta zaista znači biti slobodan
od posledica i koliki je značaj sopstvene moralnosti da i dalje postupimo pravedno uprkos
toj slobodi.
Pisac Stefan Đakić majstorski stvara atmosferu i postepeno otkriva slojeve priče intrigantnog
sveta. Ako tražite nešto drugačije, nešto što će vas obuzeti toliko da ćete zaboraviti na vreme,
„Logika nesmisla“ može biti pravi izbor za vas.
Nemanja Đakić, autor romana „Mastilo života“

Leto je kao i mnoga druga u mestašcetu koje se zove Tiljobjanko: stare dame mešaju se u svačija posla, deca izvode nestašluke, gospođe iz Čitalačkog kluba nerviraju bibliotekarku…

Ali onda stiže vest da je Vilu Edera, predivnu viktorijansku rezidenciju, iznajmila Prisila Grinvud, veoma uspešna autorka ljubavnih romana. Prisila je trenutno bez inspiracije, u potrazi za spokojem i anonimnošću, dok pokušava da pronađe način da se reši Kaliope od Topaza, vatrene protagonistkinje njenih priča.

Stvari u Tiljobjanku, međutim, ne idu onako kako Prisila očekuje: zaraćeni ženski klanovi, nestale mačke, devojčice koje sanjaju da postanu detektivi, ukradena pisma, legendarna sveska sa receptima, koja krije tajnu najbolje torte na svetu, Uzvišene, a da ne govorimo o Trofeju jagodice koji se održava svake godine poslednje nedelje jula, kada se svi meštani takmiče u pravljenju poslastica od jagoda. A tu je i Čezare Burelo, zgodni hirurg na odmoru u svom rodnom mestu.

Potpuno neplanirano, Prisila će se naći usred klišea pravog ljubavnog romana. Da li da beži glavom bez obzira ili da pruži šansu Čezareu, koji izgleda kao kopija Rodžera Makmilana, fascinantnog i neodoljivog protagoniste knjige koju je napisala? Između noćnih izleta, zavera i izuzetne literarne potrage za blagom, Prisila će konačno pronaći odgovor na pitanje koje ju je oduvek mučilo: može li stvarni život da bude poput romana?

„Ova knjiga mi je ponudila bekstvo i sigurno utočište od svakodnevnog života. Lokacija me je osvojila od prve stranice jer je sve sređeno do najsitnijih detalja, a svaki sporedni lik čini ovu priču originalnom.“ – Goodreads

Ilustracije i korica: Mihailo Pisanjuh
„Knjiga uspomena Radmile Pašić, istoričara i rođene Banijke. Naziv dela objašnjava dosta: "Ne tuguj, Banijo". Radmila Pašić je u njemu objavila autentične ispovesti i priče onih koji su stvarali tu istoriju, pogotovu u periodu od 1991. do 2004. godine, od kada na Baniji počinje, kako autorka kaže, život povratka i nade… Osećajna i iskrena knjiga.“ - Politika

Pripovedajući izvan sistema konvencionalnog poimanja pojavnog, tragajući za granicama metafizičkog, a otkrivajući tekst kao izveštaj o rastakanju kako ličnosti, tako i stvarnosti junaka, Svetislav Basara i u romanu DŽon B. Malkovič, naoko rimejku prethodnog romana, u seriji životnih mistifikacija, koncentrisano i usredsređeno vodi svog čitaoca u prostore svekolike stvarnosne sumnje. Uz pomoć srednjovekovne sholastike i mistike, psihoanalize, modernih strahova i paranoidnih mistifikacija, strategije ljubića i konceptualističkih projekata, te istorije i zaboravljene ideologije roka, ovaj pisac u romanu DŽon B. Malkovič ispisuje jednu od svojih najtipičnijih knjiga.

Jedan od najvećih pisaca u svetskoj književnosti, stvorio je u svom najplodnijem periodu (1911-1914) romane „Amerika“ i „Proces“ kao i novelu „Preobražaj“.

Preobražaj (ovde u novom prevodu) danas se smatra za jedno od najvažnijih dela moderne literature XX veka, posebno u sferi magičnog realizma i fantastike.

U izdavačkoj kući LOM objavljen je (u novom prevodu) Proces, možda najvažniji roman našeg vremena, zatim knjiga Pismo ocu, Kafkin autoportret, sačinjen od njegovih dnevnika, pisama ženama koje je voleo, crteža, fotografija, i nikad poslatog pisma ocu, Kafkin osvrt na detinjstvo i prvu mladost u krugu porodice.

Nedavno su objavljene knjige Kafkinih priča San i Opis jedne borbe, mnoge u novom prevodu (na engleskom jeziku postoji čak blizu četrdeset prevoda „Preobražaja“).

Pisar Bartlbi smatra se jednom od najznačajnijih novela u američkoj literaturi i pretečom književnosti apsurda. Bartlbi podseća na Kafkine junake (Umetnik u gladovanju, Prvi bol), mada nema indicija da je Kafka čitao ovu priču, jer je Melvil u to vreme bio zaboravljen kao pisac, da bi bio ponovo „otkriven“ u Americi tek nakon stogodišnjice svog rođenja. Bartlbijeva izolacija od sveta omogućava mu potpunu slobodu u odnosu na svet, on može da radi šta god se njemu svidi, odnosno da ne radi ništa što mu nije po volji. On određuje svoju sudbinu, i ne dozvoljava da mu svet kroji život i način života, kao najvećem broju ljudi, koji su stvoreni da budu deo društva, i zato sprovodi svoju volju do kraja, po cenu svog života

U romanu Uspomene jednog neženje (1896), nastalom u zenitu književne i umetničke zrelosti Emilije Pardo Basan (1851–1921), prikazana je Marineda (La Korunja), kao prototip provincijskog grada. U sumornom ambijentu, spisateljica vešto predstavlja poroke i vrline španske stvarnosti druge polovine XIX veka, u kojoj se neprestano prožimaju tradicionalizam i liberalizam.

„Zaboravite Željka Ivanovića, antiratnog novinara iz ranih devedesetih, čovjeka koji je bio dio svih važnih projekata za stvaranje nezavisne medijske scene u Crnoj Gori (Krug, Monitor, Vijesti) lucidnog kolumnistu, pouzdanog hroničara našeg tranzicijskog lutanja, autora nekoliko vrijednih publicističkih knjiga… sve to zaboravite.

Pred vama je sada Željko Ivanović, dramski pisac.

Njegov Ludi kralj otkriva i pokazuje dubinu propasti jednog društva. Svi socijalni šavovi su popucali, svaka nepodopština je normalna, svi su razjedeni opštom ali i sopstvenom krivicom.

Razgolićivanje sistema upravo počinje od te vrste uvida: zašto su i kako svi bili neka vrsta (ne)voljnih saučesnika.

Autor se spretno poigrava i jednim sasvim ljudskim porivom, posebno prisutnim u totalitarnim ili autokratskim vladavinama: potrebom da se zamisli kako će završiti diktator. Hoće li ga snaći (pravedna) kazna ili će se, nekako izvući? Ivanovićev odgovor na to pitanje je dramski ubjedljiv.“
– Balša Brković, književnik i kolumnista

„Kada ludi kralj bježi nakon pada sa vlasti, logično i taj bijeg mora biti ludilo svoje vrste. Ironično, likovi ove drame su pokušali u ludnici da nađu mir i spas od ludila koje vlada svuda oko njih i koje se uvuklo u sve pore društva. Duhovito a tragično ova drama slika presjek stanja društva koje ostaje posle ludog kralja. Nažalost, njegov odlazak nije kraj ludila i posledice će se još dugo osjećati.“ – Maja Todorović, dramska spisateljica i scenaristkinja

„Ivanović je dobro zapisao sve loše što nam se događalo. Najbolje je što će se ova drama igrati, a najgore je što smo sa likovima iz drame živjeli 30 godina!“ – Đuro Radosavović, pisac

Pronaći ljubav znači pronaći nekoga ko budi ljubav u nama.

Devojčica Pauna sa svojim dedom pokušava da razume svet oko sebe: zašto je otac napustio nju i njenu majku, zašto se drugarice tako ponašaju prema njoj.

Dala je sve od sebe: ponašala se pristojno, sređivala ormare i svoju sobu, čak je i popravila ocene do polugodišta. Ali njen otac je i dalje bio tužan kad bi dolazio. Izgledao joj je kao mašinovođa koji gleda u voz koji polako obrasta u travu. Kad je polugodište došlo, njeni roditelji su zaboravili na roditeljski. Pauna je ostavila knjižicu na stolu, gotovo sa svim peticama, ali je oni nisu ni primetili.

U najboljoj tradiciji Igora Kolarova i Mike Antića, ovo je emotivna i lirska priča o traganju za ljubavlju i razumevanjem.

„Milan Dabović poetično oslikava svet savremene dece, oslanjajući se na realne, ne baš jednostavne životne situacije. Dok spušta spisateljsko sidro na dno noći, autor ohrabruje svoje junake da se izbore sa izazovima i dodirnu zvezde.“ – Jasminka Petrović

„Pripovest o sidru u dnu noći je lepa, začudna i, nasuprot naslovu, neretko lebdi nekoliko stopa iznad zemlje. Dokazuje nam da ljubav i mudrost mogu obasjati i najuporniju tminu. Čak i onu u dubini srca.“ – Uroš Petrović

Za čitaoce Apolon Grigorjev (1822-1864) ostaje u istoriji književnosti poznat pre svega kao pesnik, koji je, između ostalog, uticao na Aleksandra Bloka. Najpoznatiji je, svakako, po romansama, kao što su „Dve gitare" i „Popričaj bar sa mnom ti, gitaro sedmožičana". „Poslednji romantičar", kako je sam sebe karakterisao, napi- sao je i jedno prozno remek-delo - nezavršene uspomene „Moja književna i moralna lutanja". Ostavio je traga i kao književni prevodilac („Antigona", „Škola za muževe", „San letnje noći", „Romeo i julija", „Parizina" i dr.).

Upečatljivi su i rečiti njegova biografija i karakterni sklop, zbog kojih je zaslužio da postane prototip Dmitrija Karamazova. Kao nezakonito dete (rođen je pre braka svojih roditelja) dobio je („povratio") plemićko zvanje tek kada je stekao čin titularnog savetnika (1850). Njegov deda, poreklom seljak, stekao je plemstvo, a majka je bila kćerka kmeta-kočijaša. Najbolji student Pravnog fakulteta Moskovskog univerziteta odbacio je započetu akademsku karijeru, opredelivši se za neizvestan poziv književnika.

Sudbinu su mu obeležile neuzvraćene ljubavi i neuspešne ljubavne veze. Često je menjao mesto boravka (Moskva, Peterburg, Pariz, Firenca, Orenburg) i vodio neuredan život, koji je uključivao kafanske pijanke i boravke u dužničkom zatvoru. Umro je dva dana posle izlaska iz dužničkog zatvora od moždanog udara.

Ništa se ne može porediti sa odanošću i privrženošću psa

Roman inspirisan istinitom pričom

„Kako si ti dobar pas. Odličan pas. Hači, ti si najbolji pas u celom Japanu.“ Svakog jutra pre nego što se ukrca na voz kojim ide na posao, profesor Ueno ove reči govori svom vernom psu. Svakog popodneva malo pre tri sata Hačiko dolazi na železničku stanicu da sačeka svog voljenog gospodara.

Jednog dana voz će stići u stanicu bez profesora. Hačiko čeka.

Narednih deset godina Hačiko će nastaviti da čeka profesora. Čak ni Jasuo, dečak koji brine o psu, neće odvojiti Hačika od njegovog mesta na stanici.

Ne postoji osoba koja je čula za ovu priču a da nije bila duboko dirnuta neobičnim prijateljstvom i ljubavlju između čoveka i psa. Dirljivom toliko da se u Japanu svake godine odaje počast Hačiku.

Bez obzira na to koliko imate godina, ne propustite da pročitate ovu neverovatnu priču. Možda će vam promeniti život.

Prus je svoje juiake nalazio među ljudimo iz stvarnog života, pa je tako i romon “Povratmi talas” bio motivisan istinitim događajem iz jedne tekstilne fabrike, gde je gazda - Nemac, naredio da se kotao, kako bi jače pokretao veliki broj vretena, naloži toliko da je ovaj pukao, pri čemu je pognulo desetak radnika zajedno sa vlasnikom.

Radnja se odvija na sličan način; vlasnik fabrike Adler - Nemac - smanjuje plate radnicima kako bi tako nadokmadio ono što je potrošio njegov rasipni sin. Pošto je usled „štednje” iz fabrike otpustio lekara, kada se dogodi nesrećan slučaj, nema nikoga da povređenom majstoru pruži prvu pomoć pa ovaj umire. Međutim, povratni talas iz naslova odnosi se na davno iniciranu spiralu zla koja utiče na sve i neminovno vodi ka uništenju. Tema dela mogla bi se potrožiti i u motivima zločina i kazne, mada Prus ne pokozuje miogo vere u postojanje pravde na svetu.

Najstarija Sofoklova sačuvana tragedija je Ajant, izvedena početkom četrdesetih godina V veka. U njoj veliki grčki junak (posle Ahila, najveći pod Trojom) odlučuje da, pošto se osramotio, dično umre, jer tako je i živeo. Atena je, naime, opčinila heroja mahnitošću u kojoj je Ajant, misleći da ubija najljuće dušmane, Odiseja, Agamemnona i Menelaja, poklao stoku. Njegov strogi etički kodeks ne dozvoljava mu da nastavi život sa ljagom na imenu.

Može li se vaspostaviti satirska drama, jedna od najspecifičnijih grčkih žanrova, sa nepromenljivim hororom satira i grotesknom mešavino apsurdnog i herojskog?

Odgovor uz prevode Sofoklovih Pasa tragača (po prvi put na srpskom jeziku), Euripidovog Kiklopa, pronađite u ovoj knjizi.

Alisa Ponikarovskaja je autorski pseudonim za Alu Borisovnu Sergejevu, rusku spisateljicu. Osim pisanja, bavljenaj novinarstvom i uredničkim poslovima, Alisa Ponikarovskaja takođe radi za film i TV.

Dramski tekst ” Razgovori s Anđelom” koji je sastavljen na repertoar Pozorišta za decu i omladinu u Omsku, objavljen je u časopisu ” Bratina”

Roman “Bez daha” u jednom dahu predstavlja, i tematski i stilski, nastavak njene prethodne knjige. Ono što je u knjizi “13-JEDNO SECANJE NA SEDAMDESETE” samo naznaka moguce ljubavi preranog, nevoljnog odrastanja, sada se pretvara u istinsku ljubavnu pricu, u kojoj sve pršti od nabijenih emocija i strasti i gde, u isto vreme, glavna junakinja, goreci i sagorevajuci u toj strasti, sazreva, emotivno, psihicki i duhovno.

Prva četiri Pisma iz zatvora Vajld je pisao svom kanadskom prijatelju i, po njegovoj želji, izvršitelju literarnog testamenta; bez njih, teško bi se mogao do kraja razumeti stvarni Vajdov položaj i stanje u Redingu.

De profundis je Oskarov najelokventniji spis iz zatvora, svojoj ljubavi, lordu Alfredu Daglasu, zvanom Bouzi, u kome on bez imalo zadrške iznosi unutrašnja previranja, osećanja i razmišljanja sa pozicije čoveka koga su odbacili svi: porodica, prijatelji, društvo...

Dramu Salome Oskar Vajld je napisao na francuskom jeziku, u znak poštovanja prema francuskim kolegama – Floberu, Malarmeu, Morou i Huismanu, koji su se mnogo bavili ovom temom. Ulogu Salome planirao je za čuvenu Saru Bernar. U Engleskoj, zbog Vajdove reputacije, zvanično je postavljena na scenu punih 30 godina nakon smrti pisca.

Svoje uspomene pisao sam bez uverenja da su potrebne bilo kome; život svakog čoveka isuviše je ličan, ali on svagda može nešto reći drugima. Njegova tajna je - jedinstvo i neponovljivost čovekove ličnosti. Od malih nogu čovek nosi u sebi tu neponovljivost kao obraz višeg sveta. Udaljenost od svetlosti spušta nas do standardnosti i bezličnosti, a makar malo približavanje svetlosti otkriva u svakome neponovljiva, svima neophodna svojstva života. Od tih svojstava stvara se Carstvo Božije u čoveku. Mi ga nosimo u sebi i svakome se ono otkriva u najboljim trenucima. Ali, to Carstvo nikoga ne primorava na svoju ljubav. Ono je kao molitva na koju čoveka nije moguće prinuditi.

Šmeljov pokazuje ljude koji stradaju u svetu zbog toga što tačno i duboko osećaju ovaj svet – svet koji leži u strastima, koji sakuplja u sebe ove strasti i odapinje ih u forme svetskih eksplozija. I nama, zahvaćenim sada jednom od ovih eksplozija, Šmeljov otkriva same izvore i samo tkivo naše sopstvene sudbine.Stvarajući i pokazujući, Šmeljov sam strada. Ali kao veliki i odlučan umetnik, on strada ne zbog svojih junaka, već u njima samima, njihovim stradanjima, i pritom tako autentično, tako iskreno. tako potpuno, da se tajna samozaboravnog preovaploćenja uvek stavlja pred duše čitatelja: Šmeljova nema, i čitatelja nema, već postoji lanac događaja i stanja koji se razbijaju…