SAVREMENI ROMAN

Roman Novinarka Sesilije Mangere Brejnar jeste literarna misterija smeštena na Filipinima 1909. godine, u doba kada su Španci otišli, a Amerikanci tek počeli da utiskuju svoj pečat nad zemljom. Udovica Ines, zajedno sa svojom neobičnom saveznicom, francuskom krojačicom Melisandom, kreće u potragu za istinom o svešteniku pronađenom mrtvom u potoku – sve kako bi oslobodila sina iz zatvora. Nadahnuta pričom o svojoj čukun-baki, prvoj ženi izdavaču na Filipinima, Brejnar ispisuje roman vođen snažnim likovima, knjigu koja postavlja suptilna i složena pitanja o pravdi, moralu i granicama ljudske odgovornosti. Ono što započinje kao istraga jednog ubistva, prerasta u dublje traganje – za smislom, istinom, i granicama ljubavi, odanosti i prijateljstva. Ovo remek-delo podseća nas i na to da se život retko razrešava onako uredno kako bismo mi želeli. Dobro i zlo mogu biti jasno razdvojeni – ali između njih se prostire mnogo nijansi sivog, kojima moramo naučiti da hodamo. (Dejvid Kajmer, The Manila Times) Sesilija Brejnar prede svoju čaroliju od kulture, folklora i mitova, tkajući raskošnu tapiseriju filipinske istorije – i ostaje jedna od njenih najposvećenijih i najsjajnijih tkalja. (Džejms E. Čeri, autor knjige Edge of the Wind) Novinarka čitaocu daruje duboke uvide u istorijske vihore i svakodnevicu života na Filipinima početkom 20. veka. Iako plod mašte, ova knjiga je mnogo više od vešto ispletene i višeslojne misterije. (Lisa S. Melnik, Positively Filipino)

Krv u očima je roman o slepilu i događajima koji se zbijaju u kratkom periodu nakon što junakinja doživi pucanje vena u očima, a pre operacije, no taj krvavi, zamućeni vid, kojim sada posmatra svet oko sebe, govori nam pre svega o njenoj naprasnoj izolaciji, o besu koji oseća, o njenom pokušaju da sagleda ili odbije svoju novu situaciju i ulogu žrtve s kojom ne želi da se pomiri. Delom zasnovan na događajima iz autorkinog života, ovaj roman je mnogo više od autobiografije – polazeći od iskustva tela, Lina Meruane otvara teme individualnog i društvenog odnosa prema bolesti, stigmatizacije i odbacivanja obolelih i mogućeg otpora pojedinca, pa i samog smisla nenormalnog i čudovišnog.

Slepilo je takođe metafora bezuslovne ljubavi i onoga što ona podrazumeva, a zatim i nesuočavanja sa zločinačkom prošlosti vojne diktature u Čileu. To duboko lično iskustvo samoće i odvojenosti od sveta pretočeno je u nepouzdano, zamuckujuće pripovedanje, nesigurnu rekonstrukciju događaja obojenu snažnim emocijama i deliričnim impresijama koje su nam dočarane izlomljenom sintaksom, nedovršenim rečenicama i mislima, opisima usmerenim pre svega na subjektivni doživljaj stvarnosti i previranja jedne rastrzane psihe. I u tome je autorka hrabra, spremna da izneveri naša očekivanja o rodnim ulogama i o pasivnosti i bespomoćnosti koje se vezuju uz bolest i invalidnost, naše pojednostavljene predstave o dobru i zlu. - Ana Marković

Krv u očima je trijumfalno ostvarenje jedne čudesne umetničke vizije, roman tako crn i gorak i krvav (i lep) kao što je njegova središnja metafora. To je roman koji je teško opisati. Ali znaš da je veličanstven kada ga čitaš. The Nation Proza Line Meruane ima ogromnu književnu snagu: skovana je pod čekićem savesti, ali takođe izvire iz svega onog neuhvatljivog i bolnog. - Roberto Bolanjo

Zapanjujuća ekološka distopija iz pera vrhunske turske spisateljice Oje Bajdar... Noć dece s psima nije samo roman — to je oštra opomena i duboka refleksija o svetu na ivici propasti. Smeštena otprilike trideset godina u budućnost, ova potresna priča istražuje razorne posledice klimatske krize, koje su zbrisale granice između pojedinca i društva. U svetu razorenom poplavama, upoznajemo ženu, intelektualku, čiji se naučni rad pretvorio u botaničku arheologiju — očajničku potragu za biljkama koje danas žive samo u arhivama i semenskim bankama. Dok se suočava sa razarajućim posledicama globalne katastrofe, njena unutrašnja borba sa moralom i tugom otkriva nam dubine ljudske ranjivosti. Tu je i Adam — tajanstveni akademik i anarhistički aktivista, koji u senkama ratnih zona nosi humanitarni plamen i bori se protiv nepravde. Njihova veza produbljuje intelektualno preobraćanje i emocionalni lom naše junakinje, izvodeći na videlo nerazrešene odnose sa sinom, koji je zauzeo drugačiji put — kao vođa radikalnog omladinskog pokreta „Deca sa psima”, buntovnika koji glasno odbacuju ćutnju i nepravdu sveta. Kroz priču ovog pokreta, roman progovara o otporu protiv klimatske nepravde, klasnog sloma i političkog pritiska, bodreći čitaoca da se suoči sa stvarnošću pre nego što bude kasno. Noć dece sa psima koristi moć naučne fantastike da nas probudi iz letargije i pozove na akciju. Ovo delo nije samo knjiga — to je glas savesti, ogoljena istina o tome kako vlast, poricanje i tišina razaraju samu suštinu ljudskosti. Kroz vešto ispletenu distopijsku viziju, Oja Bajdar baca oštru svetlost na našu sadašnjost, pozivajući nas da se borimo za budućnost.

Konak suza: tekst za zadnje korice U skrivenom kutku ostrva Bujukada, Konak suza uzdiže se kao tihi svedok unutrašnje borbe jedne žene, koja se u burnim danima 1876. godine sukobljava sa vlastitim strahovima i nemilosrdnim pravilima svog vremena. Mlada žena, poslana na ostrvo pod izgovorom očuvanja časti svoje porodice, započinje novi život noseći težinu svoje tajne. Ipak, konak ne postaje samo njeno skrovište, već i lavirint koji pojačava teret prošlosti, neizvesnost budućnosti i čežnju za slobodom. U ovom zatvorenom svetu, njeni putevi ukrštaju se sa idealističkim i buntovnim mladićem po imenu Mehmed. Veza koja među njima nastaje nije obična ljubavna priča; to je iskra zajedničkog stava protiv strahova, zabrana i represivne atmosfere njihovog vremena. Zidovi Konaka suza svedoče i o njihovim unutrašnjim obračunima sa sobom, i o jačanju njihovih strasti. Šebnem Išiguzel oživljava jedno vreme sa prašnjavih polica istorije, prikazujući ga savremenom čitaocu kroz poznate emocije i jednostavnu istinu. Konak suza je roman o tome kako se odupreti svetu koji pokušava da uguši glas žena, o tome kako ne odustati od ljubavi i kako preuzeti vlasništvo nad sopstvenom pričom.

Omer Sejfetin, jedan od utemeljivača moderne turske pripovetke, i danas privlači radoznalost i pažnju, ne samo starijih čitalaca, već i savremene publike. Pisac koji je odrastao u burnoj atmosferi s kraja 19. i početka 20. veka, ostavio je neizbrisive tragove u turskom intelektualnom i kulturnom životu – kako vojničkom, tako i "književnom" ličnošću. Njegova borba za pojednostavljenje turskog jezika danas predstavlja jedan od temelja prirodne tečnosti i jasnoće izraza turskog govora. Svojom intelektualnom hrabrošću i snažnim perom, Sejfetin je igrao ključnu ulogu i u razvoju turskog identiteta. Delo Harem, koje držite u rukama, predstavlja zbirku pripovedaka koja spaja piščevo oštro zapažanje, suptilan humor i duboko razumevanje ljudske prirode. Sejfetin pojam harema izvlači iz okvira iskrivljene percepcije i pukog istorijskog kurioziteta, pretvarajući ga u snažno ogledalo koje otkriva nevidljivu dinamiku društva, porodične odnose, tihu žensku otpornost i slabosti muškaraca koje često ostaju skrivene. U ovim pažljivo oblikovanim pričama harem je i prostor i stanje duha – scena koja budi radoznalost, nasmejava, podstiče na razmišljanje, ali pre svega otkriva nepromenjive aspekte ljudske prirode. Svaka priča u knjizi, svojim majstorski izgrađenim zapletom i neočekivanim završecima, uvodi čitaoca u privlačan svet. Spajajući Mopasanov tip pripovetke zasnovane na događaju sa Čehovljevom emocionalnom dubinom, Sejfetin stvara jedinstvenu liniju u turskoj književnosti. Harem prenosi toplinu prošlosti savremenom čitaocu i ostavlja trajan utisak, kako svojim istorijskim, tako i ljudskim dimenzijama. Na ovim stranicama nećete pronaći samo jedno razdoblje – pronaći ćete duh vremena, njegove osećaje i protivrečnosti.

Roman višestruko nagrađivane slovačke autorke Etele Farkaš, poznate srpskim čitaocima po delima Scenario i Časovi letenja, predstavlja duboko filozofski i uzbudljiv književni izazov. Spasavanje sveta po G. vodi vas kroz dramatičan portret žene G., čija opsesivna borba protiv entropije i haosa prerasta u ličnu misiju spašavanja svega što je vredno. Farkašova suptilno preispituje granicu između pojedinačne akcije i kolektivne odgovornosti, provocirajući pitanje: može li pojedinac doneti spas globalnoj stvarnosti? Intenzivni doživljaji glavne junakinje, strogoća njenih principa i hrabrost da dovede u pitanje sopstvenu ulogu u svetu teraju čitaoca na preispitivanje ličnih vrednosti i strategija. Ovaj roman je istovremeno i poziv na zajedničku akciju i filozofsku refleksiju, snažan prikaz savremene borbe sa osećajem promene, haosa i zahtevima celovitosti. Farkašova nas izaziva da ne budemo ravnodušni pred sitnicama jer nijedan veliki svetski poredak ne nastaje bez njih. Postanite saučesnici u traganju za odgovorom: Koja je vaša strategija u spašavanju sveta? Ovo je priča koja pokreće – i menja. Zdenka Valent Belić œ Etela Farkašova (1943) pesnikinja, prozaistkinja, esejistkinja, književna kritičarka i filozofkinja. Spada u red najznačajnijih savremenih slovačkih autora.

Најновија књига Станислава Ракуса Сажаљивост састоји се од пет приповедака у којима долази до конфронтације уобичајених дана са изоштреним, граничним ситуацијама и угроженошћу. Следеће конфронтације проистичу из западнословачке и источнословачке средине, сеоске младости и градске савремености ликова, њихове младости, старења и старости. Сижејно исходиште приповедака јесте породична средина и на њеној позадини кретање и живот протагонисте у географски удаљеној средини. Иако приповетке протичу у туробном а повремено и трагичном тону, аутор, као и у претходним књигама прибегава и комичним линијама и мотивима. По типу и конфигурацији ликова и средине књига јесте израз његове нове поетолошке концепције.

Ne znam da odgovorim na pitanje zašto mi se ovaj tekst tako dobro čita. Da li zbog toga što se u njemu probija retka danas konvencija pikarskog romana? Ili me dira u njemu simetrija iskustva? Jer kao student za vreme komunističke Poljske skitao sam po pariskim trotoarima siromašniji od junaka ovog romana. A možda simpatija prema autobiografskoj priči u kojoj predjudicira junakova strast, njegova vera u smisao pisanja. Ljude sa strašću lako je zavoleti. Na motivima dela ovog romana postaje scenarij, koji planiram proizvesti u filmskom studiju TOR. Preporučujem ovaj roman za lektiru, pre nego što postane film. Kšištof Zanusi

Marijana Enrikes piše o utvarama, vračarama, crnoj magiji, prokletstvima; takođe piše o mentalnim bolestima, kanibalizmu, siromaštvu, nasilju, seksualnim nastranostima, sirovim, neposrednim, često vrlo razgovornim jezikom, i sve to iz perspektive devojaka i žena.
Nadovezujući se na tradiciju fantastične i horor književnosti, služeći se povremeno tradicionalnim žanrovskim postupkom, gde onostrano i natprirodno narušavaju spokoj svakodnevice, autorka ogoljava mračnu stvarnost i represivne norme kapitalističkog i patrijarhalnog društva, pokazujući da se istinski horor nalazi u samom njegovom temelju.

Većinom smeštene u savremenoj Argentini, ove priče govore o užasima argentinske diktature ili o klasnim razlikama, te se tako utvare vraćaju među žive da ih podsete na svoju patnju, na političke zločine ili pretrpljeno nasilje, kao nemirna savest zajednice i pobuna protiv zaborava.
Njene junakinje nisu, međutim, prosto i uvek žrtve ugnjetavanja – sebične, ljubomorne, otvoreno seksualne, bolesne, ili čak zle, ove žene i devojke prikazane su na iskren, povremeno brutalan i nadasve uverljiv način, u svoj složenosti, i kada je to potrebno i ružnoći, ženske egzistencije.
Ana Marković

Lepi, užasni svet Marijane Enrikes, koji se može nazreti u Opasnostima pušenja u krevetu, sa svojim poremećenim adolescentima, duhovima, propalim demonima, tužnim i ljutim beskućnicima moderne Argentine, jeste nešto najuzbudljivije što sam otkrio u oblasti pripovedne proze u poslednje vreme.
Kazuo Išiguro, The Guardian

Poslednjih godina mnogo je toga rečeno o sve većoj zapaženosti spisateljica iz Latinske Amerike, a posebno o njihovoj sklonosti da se služe hororom kao sredstvom ponovnog čitanja tradicionalnih književnih prostora i tema. U svom novom bestijariju noćnih mora i kletvi, Enrikes nudi ključeve za razumevanje skorašnje argentinske istorije i književni projekat čudesne širine i ambicije.
Federiko Perelmuter, Los Angeles Review of Books

Stvarnost izmešana sa maštom, prijateljstvo sa zločinom, ironija sa ozbiljnošću, ljubav sa netrpeljivošću, život sa smrću. Daleko od velikih gradova, u zabačenom selu na Arabijskom poluostrvu, otvara se slika sveta ljudi koji vode svoje jednostavne živote: ustaju u zoru i mole se, sede u kafedžinici i ćaskaju, a kada sunce upeče, svako pođe svojim poslom. Ništa nije moglo da poremeti život u selu sve dok u jednom bunaru nije pronađeno beživotno telo žene. Pričalo se da ju je ubio duh, kako bi se osvetio njenom mužu, drugi su govorili kako je zabasala na teritoriju nečastivog, ali niko nije ni mogao da pomisli da je ubica među njima. Ko bi se usudio da počini taj užasni zločin? Istovremeno, pred čitaocem je priča o prijateljstvu dvojice mladića i njihovim snovima: jedan želi da postane pisac, drugi policijski detektiv. Oni će svoje snove ostvariti, ali svet više nije ono o čemu su snevali. A poput centralnog simbola „magičnog kvadrata“ u rasplitanju misterije – misterije zločina i misterije života – pojavljuje se nepomična starica, strankinja koja se odavno doselila na prostore u kojim se odvija višeslojna fabula lutajućih protagonista, koja sve zna i sve razume... * Fajsal El Suvajdi (UAE, 1989) značajan je savremeni arapski autor mlađe generacije. Napisao je više knjiga poezije, proze, eseja i putopisa. Neki od njegovih najpoznatijih naslova su: Narodni klub, Fajsalova promišljanja I i II, Odrastam, majko, Ubistvo u kafiću i Pod krilima anđela.

Niko nema pravo da od čoveka traži da spokoj priloži kao votivni dar, da ga žrtvuje polažući ga pred tuđe noge ili tuđu volju. Mir je neprocenjiv i zato ga treba braniti do kosti, do krvi, do ivice sebičnosti.

Sećanje na pomolu – knjiga intimna, iskrena, ljudski prisna. Narativ romana kroz redove jednako diše, a taj dah se ubrzava od momenta zapleta kada se glavni junak nađe među zidovima čudne, neznane institucije u koju je nevoljno, tuđom rukom doveden pod nerazjašnjenim okolnostima. Protagonista počinje da se orijentiše, bori, (ne) snalazi lavirajući od ogorčenog nezadovoljstva do trenutaka u kojima se ponaša kao dete u začaranom zamku gde igrom traži izlaz. Uz začine Kafkine atmosfere prepletene s živopisnim dijalozima naviru čitaocu pitanja i osećaji koji traže odgovore. Uzbuđenja se zatiču neočekivano, pa čak i kroz privid mentalnog posrnuća, koje kao Damoklov mač stoji nad svakim čovekom kada se obre u savremenom svetu. Pre ili kasnije, sve će se dovesti u pitanje: ko je prav, a ko kriv, da li je i ko deo neobičnog eksperimenta, kome je pomoć potrebna, a kome je namenjeno da bude vidar. Na elegantan način se provlači i pitanje nad pitanjima – ko je sposoban da bude srećan, kome je sreća data a neprepoznata i, naposletku, ko se sreće ne plaši pa hrabro može da ogrne njen plašt. 

Nakon nekoliko prethodnih romana, Alma Koman, svojim čitaocima još jednom daruje suze i smeh kroz romaneskni rukopis vrcavih zapleta i tako poziva svakog čitaoca da se približi što više može njenim protagonistima. Paleta živopisnih likova defiluje u neverovatno širokom dijapazonu i strukturi karakera i ličnosti – heroji i antiheroji brzo menjaju svoje uloge ukazujući na relativnost, sukobljavaju se ličnosti koje rade pod najtežim kulukom jer su zarobljene u dužničkom ropstvu svom egu i oblapornoj sujeti, naspram onih duša potvrđenih anđela čuvara koje postojanjem i prisustvom leče. To je moj prvi utisak. Prvi, ne i presudan. Presudan utisak daje samo vreme. Vreme je ta sila koja utisak prevodi u argumente, koja kaže da li greška ima formu previda ili postojanost navike, koja svedoči o učinjenim delima osvetljavajući ih kao lažna obećanja ili kao čvrsto održane reči, koja proverava iskrenost osmeha... Vreme će reći ili samo došapnuti, ali neće prećutati istinu.

Pejami Safa jedan je od retkih turskih pisaca koji se oprobao skoro u svim književnim disciplinama – neki kažu da njegova bibliografija broji magičnih 500 bibliografskih jedinica. Mehmed Nijazi Ozdemir, bez imalo dvojbe, kaže „da je Safa vrh turskog sveta književnosti!”

Skoro u svim romanima Safa obrađuje odnos između istoka i zapada, na videlo iznosi sukob između starog i novog, između naprednog i degenerativnog, i to maestralno radi sukobljavajući alafranga i alaturka likove dopuštajući da svako govori sopstvenim jezikom.

Roman Sami smo jedno je od Safinih dela o kojem se među književnim kritičarima ponajviše raspravlja. Radnja romana dešava se nakon Drugog svetskog rata u jednoj vili koja se nalazi u istanbulskom kvartu Ješilkoj. U njoj žive braća Samim i Besim sa sestrom Mefharet i njenom decom Selmin i Ajdin. Samim je najstariji, najmudriji i o svemu ima sopstveno mišljenje, dok Besim predstavlja njegovu suprotnost. Mefharet, njihova namrgođena i nervozna sestra, rano je ostala udovica i u stalnom je sukobu sa svojom ćerkom Selmin. Da bi se osvetila svojoj majci, Selmin izmišlja sopstvenu trudnoću i nimalo ne pokušava uveriti svoju majku – kada ova umisli da je ostala u drugom stanju sa rođenim ujakom Samimom! – da to nije istina.

Safa roman započinje motivom u kojem dominira jedna perverzna sumnja. Iako predstavlja tešku sliku tadašnje Turske, sabijenu u jednoj porodici na skučenom prostoru, problemi jedinke i zajednice – laž, totalna suprotnost, suprotnosti između istoka i zapada – koje Safa želi rešiti, večni su i tiču se celog čovečanstva.

Safini savremenici, i oni ogorčeni „neprijatelji” i oni opčinjeni njegovom koloritnom ličnošću rekli su da im je Safa doneo stil, da je bio apsolutni vladar reči koje su mu se pokoravale i pred njim ničice padale, da je razumeo životnu nutrinu i životnu vanjštinu, da je razumeo večitu obostranu trgovinu između ove dve strane, i da je svako svoje delo pred ljude iznosio u svojstvu verodostojnog dokumenta sopstvenog shvatanja.

Roman Sami smo, kojeg je Pejami Safa napisao pred kraj života, i iz aspekta jezika i psihoanalize, smatra se njegovim najzrelijim delom i najlepšim izrazom njegovog hezarfenskog duha.

Ova knjiga niti je klasično nefikcionalno prozno štivo, niti romansirana dokumentarna priča, niti bilo šta slično što bi se moglo uvrstiti u poznate i definisane žanrovske okvire. Upravo to joj i daje draž jer je pisana nepretenciozno a sa puno zanimljivih i upečatljivih slika iz naše prošlosti – često i takvih na koje smo kao kultura nažalost zaboravili!

Najbliže je onome što tzv. novi istorizam označava kao „istoriju svakodnevnog života” i što je poslednjih decenija na vrhovima svetskih bestseler-lista. Ovo zanimljivo i čitalački uzbudljivo štivo nije posvećeno – kako bi se iz samog naslova očekivalo – biografiji poslednje grofice Branković, nego nizu likova i događaja koji su karakteristični za naše urbane sredine iz nedavno minule epohe ali i samim tim sredinama koje su imale svoje običaje, navike, pravila kao i „iskakanja” iz njih.

Na ovim stranicama srećemo se sa nizom upečatljivih mini-portreta osoba koje nisu obeležile veliku istoriju, sa opisima Sremskih Karlovaca, Novog Sada, kakve nam nisu ostavili hroničari-naučnici, sa etnografskim pikanterijama i društvenim kodovima minula dva veka, koji su ranije bivali izvan dominantnih vizura akademskih krugova...

Ponekad čitalac ima utisak da čita romaneskne varoške hronike jednog Jakova Ignjatovića, ponekad da je nepoznati autor ove knjige zapravo proučavalac arhitektonskih, genealoških i sličnih zanemarenih fenomena iz srpske tradicije – ali uvek taj isti čitalac može sa recepcijskom sladostrašću uživati u samom tekstu i njegovom arhaično-poetičnom jeziku.- Sava Damjanov

„Osvojivši jednodušno sjajne hvale za lakoću i nadmoć koje krase njeno pisanje, Alis Manro istražuje iskustva najintimnijih momenata preobražaja – momenata kada je život već oblikovan, momenata u kojima se shvataju teret, moć i priroda ljubavi. Razvedena žena se vraća kući svog detinjstva gde se suočava sa uznemirujućom ali svejedno duboko intenzivnom povezanošću svojih roditelja.
Izbegnuta nesreća u kojoj je dete moglo da se udavi otkriva potresenoj majci fragilnost poverenja između roditelja i dece.
Mladi muškarac, koji se seća užasavajućeg mučnog incidenta, rve se sa odgovornošću koju je oduvek osećao prema svom nesrećnom mlađem bratu.
Muškarac sa svojom ljubavnicom dolazi u posetu bivšoj ženi, da bi se neočekivano osetio bližim svojoj bivšoj, otuđenoj partnerki. U ovim, i u drugim pričama Alis Manro se još jednom dokazuje kao senzibilni i plemeniti hroničar našeg vremena.
Uvlačeći nas u najintimnije kutke običnog života, Manro otkriva mnogo o nama samima, o našim izborima, i našim iskustvima ljubavi.
Alis Manro je rođeni pripovedač koji ume da anegdotsko ili vidno odudaranje preobrati u prebogatu parabolu života u našim prevrtljivim vremenima.” The Washington Post

„Manro insistira na važnosti neartikulisane, odsutne priče. Ona primorava čitaoca da traga za onim što je skriveno i neizrečeno. Definišući narativ kao uvek ograničavajući, subjektivni pokušaj da se dostigne ono što možda nikada neće biti dostignuto, Manro stvara dijalektički odnos između sećanja i prošlosti.” The Channel

„Kroz celu ovu izvanrednu zbirku trenuci iznenadnih proviđenja sevaju sa stranica poput munje, ne nudeći nužno odgovore – već pre otvarajući put ka novim pitanjima.” The Philadelphia Inquirer

Četvrta zbirka pripovedaka Alis Manro prati odrastanje i ključne životne trenutke glavne junakinje Rouz, kroz deset povezanih priča. Njeno odrastanje se odvija u kontekstu ratne oskudice, posleratnog prosperiteta i dva velika kulturna pokreta: modernizma pedesetih i bujanja kontrakulture u naredne dve decenije. Kroz svoje odrastanje i sazrevanje u umetnicu, Rouz je svedok preobražaja viktorijanske kolonijalne estetike u modernu i postmodernu kulturu. Rođena u kanadskoj provinciji, Rouz se neprestano bori sa lukavom i praktičnom maćehom, koja uživa da je plaši pričama o prošlosti i opasnostima koje vrebaju u velikom svetu. Ali Rouz je ambiciozna i inteligentna, dobija stipendiju i odlazi na školovanje u Toronto. Tamo upoznaje Patrika iz imućne porodice, on se prema njoj postavlja kao vitez i zaštitnik, ali ona nije njegova „krotka i sladostrasna Prosjakinja”...

*

„Briljantno i duboko delo... A. Manro ima skoro prustovsku moć da analizira senzacije i misli.” Nju stejtsmen

„Kaleidoskop svetlosti i tame... Svakodnevni život je gotovo opipljiv, dok autorka istovremeno brižljivo brusi umetnost pripovedanja. Knjiga koja ushićuje.” Njujork tajms

„Priče Alis Manro plene univerzalnim divljenjem – ako pod univerzalnim podrazumevamo onaj deo svetske populacije koja čita dobru književnost.” Vejn Džonston

„U rukama Alis Manro, najsitniji trenuci su središte istine nečijeg života.” Maklin’s

Nikada ne sagledavamo sebe onako kako nas vide životinje, napisao je jednom Žak Derida.

„Pisma turskih mačaka“ su roman o nedokučivom i često nelogičnom delovanju ljudi: njihovo ponašanje sagledano je iz perspektive dlakavih enigmatičnih sustanara koji mirisima, intuicijom i pažljivim posmatranjem pokušavaju da proniknu u tuge i terete izgnanstva.

U romanu iz 1992. turska spisateljica daje glas mačkama kako bi iz potresne i bolne perspektive osvetlila život političkih emigranata, koji su prinuđeni da napuste Tursku iz ideoloških razloga.

Čitalac saznaje sudbinu ljudi koji su tokom vojnog udara 1980. godine u Turskoj morali da, kao izbeglice, svoj novi život započnu na nekom drugom mestu, da bi zatim potpuni krah sopstvenih nada i uverenja doživeli u periodu između 1989. i 1990. godine, kada postaju svedoci pada Berlinskog zida i socijalističkog sistema.

Oja Bajdar (1940) savremena je turska spisateljica i autorka nekoliko romana, među kojima su Bog je zaboravio svoju decu, Doba rata, Doba nade, Pisma turskih mačaka, Kapija Judinog drveta i General smeća. Njeno književno stvaralaštvo nagrađeno je sa više književnih priznanja, među kojima su i nagrade „Sait Faik“, „Orhan Kemal“ i „Dževdet Kudret“, a roman Pisma turskih mačaka 1993. godine ovenčan je nagradom Junus Nadi.

Distopijski svet Kentukija u svemu nalikuje našem, osim po ogromnoj popularnosti plišanih lutaka koje daju ime romanu – meda, zečeva, krtica – kojima se upravlja na daljinu i koje imaju kameru u očima.

Kentukiji nasumično spajaju dve osobe na različitim tačkama planete – s jedne strane se nalazi ona koja gleda očima lutke i bez reči učestvuje u tuđem životu, s druge je posmatrani „gazda“ kentukija, spreman da u manjoj ili većoj meri ogoli svoju intimu pred strancem.

Opšta pomama za ovim lutkama kao jedini fantastični element u romanu i sama je nelagodno bliska savremenom čitaocu i njegovoj stvarnosti u kojoj pitanja ubrzanog tehnološkog razvoja, virtuelnih odnosa i anonimnosti društvenih mreža već zauzimaju izuzetno bitno mesto. Autorka otvara teme voajerizma, komunikacije, našeg odnosa prema tehnologiji i njenih mogućih zloupotreba.

Za junake ovog romana, kentukiji pružaju posebnu mogućnost bekstva iz sumorne svakodnevnice, bilo da je reč o narušenim porodičnim ili ljubavnim odnosima, međugeneracijskom nerazumevanju, a za mnoge od njih oni predstavljaju očajnički pokušaj da se prevaziđe usamljenost i izmašta jedna nova stvarnost, koliko god varljiva i nestalna.

Služeći se fragmentarnom strukturom, roman prati mnoštvo likova raštrkanih po celom svetu. Ponekad su to samo mali isečci iz njihovih života, varijacije na temu samoće, čežnje, želje da se utekne sopstvenim okolnostima. Grozničava nastojanja junaka da dožive nova uzbuđenja i ostvare prisniji ljudski odnos završavaju se, međutim, krahom njihovih nadanja, izigranim poverenjem i košmarnom spoznajom frivolnosti, izopačenosti i okrutnosti drugoga. - Ana Marković

„Samanta Šveblin će te na kraju povrediti, koliko god da se sigurno osećaš“ - Džesi Bol

„Jedinstveni stil, brzi ritam i neverovatno zgusnuta i mudra naracija čine jedan poseban roman koji će ti ostati u glavi mnogo nakon što zatvoriš ovu knjigu.“ Etgar Keret

„Genijalnost Samante Šveblin nije u tome što kaže, već kako to kaže. Njen stil je toliko tajanstven i disciplinovan da se čini da ova knjiga pripada novom književnom žanru.“ -The New Yorker

Četvrti roman Burhana Sonmeza, kao što to i njegova naslovna odrednica nagoveštava, lavirint je intimnog mikrokosmosa ali i nepreglednih prostora telesne i duhovne egzistencije Bića (izvezen borhezijanskim mikropričama i kamijevskom predstavom otuđivanja), time postajući osnovno semantičko polje iz kojeg se celokupni simbolizam teksta ekstrahuje i opet u njega vraća...

U tom lavirintu glavni protagonista, prelazeći težak transformativni put telesnog i duhovnog bivstvovanja, postaje putnik u prostorima nekih prošlih, sadašnjih i budućih glasova. Nakon pokušaja samoubistva,  Boratin – mladi muzičar, izgubivši pamćenje, biva otuđen, ne samo od zajednice, okruženja i drugih lica u kompleksnoj galeriji likova, nego i od samog sebe, u lavirintu uma, duha i emocija, ne znajući da li je zaborav prokletstvo ili pak blagoslov. Tamo gde se mešaju kolektivno i lično sećanje, i sve postaje deo mrtve istorije, postoji samo jedna istina u koju ne sumnja: njegovo telo sa slomljenim rebrom. U toj rasparčanoj slagalici društvenog i individualnog pamćenja, Sonmezov junak suočava se sa dva pitanja.

Prvo je povezano sa telom: Da li fizičko prepoznavanje pruža osećaj identiteta, dok se drugo pitanje tiče uma: Šta je više oslobađajuće za čoveka ili društvo – poznavanje prošlosti ili pak zaborav?

„Knjiga se čita kao grozničavi san. Boratin je bezvoljan egzistencijalni heroj koji često luta kroz svoje dane sa otuđenjem koje priliči glavnom Kamijevom junaku.” – The New York Times

„Ova duboka knjiga upravlja psihogeografijom Istanbula da bi ispitala to najmisterioznije biće: Sopstvo. Sonmezov majstorski roman, Lavirint prolazi kroz ove teme lucidno borhesovskom, ali sasvim originalnom rukom.” – Asymptote Journal

Jedan od najboljih savremenih slovačkih romana

Ozeble ruke Dušana Dušeka, jesu jedan od najčitanijih slovačkih romana poslednjih godina. Reč je o ekspresivnoj, jezički i stilski upečatljivoj priči, u kojoj glavni likovi, učitelj Pajo i njegova prijateljica iz detinjstva Tamara, tragaju za suštinom ljudskih relacija. Metafora zime, u ovoj povesti, uverljivo dostiže do svoje suptornosti, one koja ucrtava toplinu ljudskih dodira.
Američki putopis, smešten u drugom delu knjige, predstavlja samo određenu protivtežnju usporenosti i statičnosti linije sećanja, pri čemu se glavno saznanje sa putovanja postaje činjenicada zebnju i strah za svoje bližnje čovek nosi u sebi gde god da krene. Užanru putopisnog dnevnika sa opisima putovanja i doživljaja Dušek potvrđuje svoj smisao za tačnost opažala, prefinjenu osećajnost i senzibilnost.

Prevod sa slovačkog Zdenka Valent Belić

“Priča koja će vas držati prikovanim za knjigu.”
Chicago Sun-Times

Tvrdoglavost je detektivku V. I. Varšavski uvalila u velike nevolje. Kuća joj je predviđena za rušenje i ona postaje podstanar u zgradi sa bučnim i zastrašujuće praznim hodnicima. U podrumu otkriva ženu beskućnika sa troje dece, ali pre nego što uspe da ih spase, oni nestaju. Još gore, postaje umešana u ubistvo.

Prevela sa engleskog Olivera Marić

Nova knjiga šampiona američkog detektivskog romana

Robert B.Parker spada u najznačajnije američke pisce krimižanra. Roman Hladan kao kamen, svojevrsni je nastavak njegovog romana Noćno putovanje. U romanu Hladan kao kamen, njegov antijunak, policijski inspektor Džesi Stoun susereće se sa serijom ubistava koja su sva izvedena na isti način, sa dva istovetna hica u prsa. Istraga dugotapka u mestu, nižu se nove žrtve, napetost nezaustavljivo raste, a meta serijskih ubica postaje upravo Džesi Stoun. Ovaj roman krase karakteristike stila zbog koga je Parker poznat širom sveta – precizna i tačna rečenica, stalna napetost i neočekivan zaplet.
Prevod sa enleskog Nenad Šaponja

PRIČE O MODERNIM KAUBOJIMA

Priče Eni Pru o pokolenjima Amerikanaca koji se bore da opstanu na Zapadu predstavljaju jednu surovu, zaslepljujuću panoramu američke ludosti i usuda. To su priče o modernim kaubojima iz ruralnog dela Vajominga, ali ni u kom slučaju nisu tipične kaubojske priče, budući da u njima nema sukoba na liniji dobro – zlo, a junaci nipošto nisu heroji, nego mali ljudi sputani svojim svakodnevnim nevoljama, počesto začudnim i bizarnim, što pričama daje dodatnu privlačnost i upečatljivost. Oni pokušavaju da se otrgnu od bede i očaja, ali nešto ih uvek sputava i osujećuje, kao da sama zemlja traži njihovu krv.

No, autorka ih prihvata onakve kakvi jesu i, uprkos njihovoj sirovosti, grubosti i nasilnosti, opisuje ih sa simpatijama i saoseća sa tim muškarcima i ženama koji pokušavaju da prežive na tom negostoljubivom mestu, pretakajući njihove živote u fikciju koja odiše snagom mita.

Preveo sa engleskog Alen Bešić

ROMAN O RAZMENI IDENTITETA

Šesti roman značajne savremene francuske književnice, ovenčane najuglednijim priznanjima – Femina (2001) i Gonkur (2009).

Lisi nije darovita čarobnica. Međutim, njene dve ćerke se pokaz uju izvanredno obdarenim u toj veštini.
Lisi koristi svoje ćerke da bi ostvarila svoja davnašnja htenja i nade. Uzbudljiva razmena identiteta počinje…

Prevela sa francuskog Emilija Cerović

Bukerova nagrada

Godina je 1968. i Patrik Klark je navršio desetu. On voli Džordža Besta, Džeronima i miris termofora. Mrzi zoološki vrt, poljupce i dečake iz korporacijskog naselja. Ne podnosi svog mlađeg brata. Želi da postane misionar poput oca Damijena. Primorava blizance Makartijeve i Vilija Henkoka da se igraju gubavca. Krastu sa izderanih kolena skida tek kada postane dovoljno zrela.
Njegov najbolji drug je Kevin. Njihova imena su ispisana preko čitavog Beritauna, štapom po vlažnom malteru. Njih dvojica igraju fudbala i skaču u more. Kradu po radnjama. Krađa Futbol mantlija donosi četiri miliona godina u Čistilištu. Osim ako se čovek ne ispovedi pre smrti, što mu omogućuje da ode direktno u raj.
Prodoran, prostodušan i vrcav humor romana Padi Klark hahaha portretiše trijumfe i poniženja Padija Klarka, njegovu začuđenost svetom koji je pun topline i grubosti, ljubavi i šamara.

“Vrhunska rekonstrukcija detinjstava.” Dermot Boldžer

“Slavni trijumf… kojim se Rodi Doji potvrđuje kao jedan od najboljih romansijera svoje generacije.”
Nik Hornbi, Literary Review

Prevela sa engleskog Danijela Manojlović

Blistava, jeziva, raspričana književna poezija

Knjiga pripovedaka Kiša mora pasti Mišela Fejbera – pisca romana Ispod kože, kultne knjige prevedene već na 24 jezika – otkriva izuzetno živu imaginaciju, snažnu ljubav prema jeziku i avanturističku svestranost. Razigran, ali i duboko potresan, pakosno satiričan, ali i saosećajan, Fejber u ovim pričama uvek pogađa u neočekivani akord. Retko se viđa satira napisana tako blagom rukom, ili tragedija ispričana sa toliko lakoće.
"Ljubitelji pripovedaka, obratite pažnju: Somerset Mom se spario sa ljanomMakjuanom, a Kiša mora pasti je njihov monstruozni, veličanstveni, prvi izdanak…

Zapanjuje različitost tema, karaktera i stilova, od istančanog psihološkog testiranja do košmame naučnefantastike i groteskne parabole". Dankan Maklin

Prevod sa engleskog Predrag Šaponja

Roman o rečima skupljim od života

Ovo je priča o ženi koja pokušava da stvori novi život nakon što joj je brak posrnuo. Ona se seli iz omiljene kuće u engleskoj grofoviji Devon i odlazi u London, gde stvara dom za sebe i svoju decu.
Istovremeno, sa ushićenjem završava zbirku pesama za koju je uverena da će joj doneti pesničku slavu.
Ovo je takođe priča o ženi koja se bori da ostane u mentalnoj ravnoteži, da potisne bol koji joj je nanelo muževljevo neverstvo i da se odupre preteranoj brizi svoje majke. U ovom duboko emotivnom romanu, američka spisateljica Kejt Moziz rekonstruiše poslednjih nekoliko meseci Silvije Plat. Autorka stvara fino tkanje od života uklete pesnikinje pre susreta sa Tedom Hjuzom, raspada njihove veze i kreativne eksplozije koja je usledila…
Roman je inspirisan pesmama iz zbirke Arijel Silvije Plat, a poredak poglavlja odgovara originalnom poretku pesama u zbirci, koja počinje rečju ljubav, a završava se sa proleće (potpuno drugačije od kasnije hronološke verzije zbirke u redakturi Teda Hjuza). No, u srcu romana Zima Silvije Plat nalaze se dve nedelje koje pesnikinja provodi u samoći, ophrvana bolom, uprkos rešenosti da se ide dalje. Njena hrabra, ali neodrživa borba sa demonima iz prošlosti i suočavanje sa neizvesnom budućnošću pesnikinje – i kao majke, i kao žene, i kao umetnice – dočarane su u romanu Kejt Moziz saosećajno i lirski graciozno.
Uprkos svemu, Kejt Moziz je stvorila zadivljujuće pravedno i saosećajno delo. Ona uspeva da čitaocima predoči osećaj kako je izgledalo BITI Silvija Plat, u isto vreme saosećajući sa Tedom Hjuzom, prestrašenim pred očajničkim potrebama svoje žene. Ovu knjigu bi trebalo da pročita svako ko traži valjano i nepristrasno objašnjenje za samoubistvo Silvije Plat.

En Stivenson, biograf Silvije Plat

Kejt Moziz zna sve što se može saznati o Silviji Plat, ali nas njena romaneskna imaginacija odvodi u one pukotine pesnikinjinog uma u koje još niko nije prodro. Nijedna druga verzija poslednjih misterioznih meseci pred smrt Silvije Plat ne ide toliko daleko u rekonstrukciji života pesnikinje i žene koju sam poznavao.
Piter Dejvidson, Atlantic Monthly

Šokantna knjiga

Šokantna i uverljiva knjiga, stilski sofisticirana, filmski napeta i poetski elegična.
Iza kulisa krimi zapleta, kriju se izuzetno visoki literani dometi, zbog čega je roman Mračna komora i dobio uglednu nagradu Saltajer, za najbolje debitantsko ostvarenje u 2002. godini, a već je i preveden na desetak svetskih jezika.

Roman odiše mračnom atmosferom Glazgova poslednje decenije 20. veka grada za koji bi se moglo reći da predstavlja jednog od protagonista romana. Posle smrti jednog kolekcionara, Rilke – ekscentrik i činovnik u jednoj akcionarskoj kući u Glazgovu – dobija zadatak da popiše njegovu zaostavštinu umetničkih dela.
Nailazi na erotske fotografije stare nekoliko decenija na kojima je prikazano silovanje i ubistvo mlade devojke. Uznemiren ovim otkrićem, Rilke kreće u istraživanje prastarog zločina. Prateći dostupne tragove, on obilazi antikvarnice, porno-šopove, barove, biva hapšen i dospeva u samo srce podzemlja Glazgova.

Prevod sa engleskog Predrag Šaponja

Etela Farkašova (1943), čiji je prethodni roman Scenario nagrađen prestižnom nagradom Anasoft litera (2018), kao i Kristalnim perom i drugim značajnim književnim priznanjima, čitaocima daruje još jedno uzbudljivo prozno ostvarenje – roman Časovi letenja. Reč je originalno koncipiranoj višeslojnoj prozi u kojoj autorka kroz priču ekstremno senzitivne likovne umetnice Mirijam, koja se nakon decenija provedenih u inostranstvu, vraća u rodnu Bratislavu, razvija nekoliko tematskih uporišta: poreklo, potraga za identitetom, prijateljstvo, ljubav, traženje izlaza iz usamljenosti, zatim teme krivice i praštanja ili narušenih međugeneracijskih odnosa, ali se poseban akcenat stavlja na kompleksne motive rata i transgeneracijskog prenošenja posttraumatskog sindroma, na to kako se užasi rata upisuju u sudbine drugih generacija i neretko ih tragično nagoveštavaju. Sastavni deo naracije su i filozofske refleksije o egzistencijalnim pitanjima pred koje je postavljena protagonistkinja dok u surovom zagrljaju dehumanizovanog vremena na koje je osuđena pokušava povratiti životnu ravnotežu tako što nedostatak ljudskog prisustva pronalazi u životinjskom svetu. Mirijam je baš kao i druge junakinje Eteline proze... one sopstveno mesto u današnjici teško pronalaze, nisu u stanju da se prilagode njenim površnim i sebičnim vrednostima, pa stvaraju sopstveni svet, jer kako i sama autorka kaže, to su heroine koje pokazuju da je snaga ličnosti u ljudskijim i humanijim kvalitetima, u vrednostima koje su različite od onih ka kojima ovo vreme ide… zato su čoveku potrebni i koreni i časovi letenja…

Zabačeni bar ne periferiji tropskog velegrada čeka apokalipsu. Vreme je rekapitulacije a put u prošlost je isto nepoznat, tajanstven i opasan kao i očekivani kraj. Pripovedač se snalazi u svemu, samo u vlastitom životu ne, ni sam ne sluti koja priča je njegova, a koju je negde čuo. Realnost, želje i loši snovi se tako susreću u neobičnom mozaiku tekstova, punih ironije i čari Afrike. Marek Vadas (1971) jedan je od najznačajnijih i najprevođenijih savremenih slovačkih pisaca. Objavio je više proznih knjiga među kojima su najpoznatije Zašto se smrt smeje, Priče iz crne Afrike, Crno na crnom i Iscelitelj, roman za koji je dobio najprestižniju slovačku nagradu Anasoft Litera, a koji se na srpskom jeziku pojavio kao Agorino izdanje.

Sever – prvi roman Burhana Sonmeza – mogao bi se opisati kao filozofsko-romaneskna bajka. On pripoveda mitove, legende i narodne priče Istoka u kojima aktuelizuje filozofske rasprave o postojanju, identitetu i ljubavi, kao roman o čovekovoj samospoznaji i dostizanju mudrosti oslobađajući se sopstvenih tamnica. Stožerna pripovest jeste ona o mladiću čiji otac misteriozno odlazi kada protagonista ima samo dve godine, i o još misterioznijem vraćanju njegovog leša. Pokušavajući da reši misteriju očeve smrti, naš junak kreće u pustolovinu na Sever, za razrešenjem očevih tajni, koje ujedno postaju i njegove… *** „Sever je smeli roman čiji je svaki korak mudro napravljen na uskim stazama književnosti. Kao što je vidljiva raznolikost u vrtu snova Hakslijevog romana Vrli novi svet, tako nam i Sever nudi jedan hrabar svet u kojem se možemo boriti za naše snove. Cumhuriyet „Sever je izuzetna galerija bajki. Sve više prolazeći kroz ovu galeriju, čitalac shvata da život teče i napred i nazad u isto vreme. To se dešava zahvaljujući literarnoj snazi darovitog pera. Iako je to prva knjiga Burhana Sonmeza, mislim da će Sever biti jedan od sveprisutnih romana u našoj literaturi. Burhan Sonmez je pravi, tihi revolucionar naše književnosti.” Taraf „Sever poseduje zadivljujuće bogatstvo, posebno kao roman-prvenac, sa svojim majstorskim jezikom, živopisnim prikazima i junacima koji su mahom svi prožeti prirodnom mudrošću (…) (...) U njemu se pitanja nadovezuju jedno na drugo, dok svi (i mi kao čitaoci) vidimo različite strane iste stvarnosti. Vrt ideja, koje su slične idejama antičkih grčkih filozofa i islamskih učenjaka, ali u kojima pero Burhana Sonmeza jasno pokazuje svoju moć, velikodušno se otvara. Priča šalje pozdrave romanu Ime ruže. Izvanredno!” Radikal „Sever je ostrvo nade i zabranjenih svetova.” Bîrnebûn Burhan Sonmez (1965) jedan je od najznačajnijih savremenih turskih pisaca i predsednik svetskog PEN centra. Za svoju prozu je višestruko nagrađivan značajnim književnim priznanjima, a preveden je na više od dvadeset svetskih jezika. Sever je treći Sonmezov roman u prevodu na srpski jezik nakon što se domaća čitalačka publika upoznala sa njegovim stvaralaštvom kroz pripovedačku magiju romana Istanbul, Istanbul i Nevini.