ROMANI

Ko je bila Gerda Taro – žena koja je svojim foto-aparatom beležila istoriju, a čije je ime decenijama ostalo u senci slavnijih savremenika?

U romanu Devojka s lajkom, Helena Janeček donosi upečatljivu priču o Gerdi Taro, nemačko-jevrejskoj fotografkinji, antifašistkinji i jednoj od pionirki ratne fotografije. Kroz spoj istorijskih činjenica i književne imaginacije, autorka osvetljava život mlade žene koja je hrabro sledila svoje ideale u vremenu političkih previranja, progona i rata.

Radnja nas vodi u Pariz tridesetih godina prošlog veka, među umetnike, političke emigrante i revolucionare, gde Gerda upoznaje Roberta Kapu i započinje ljubavnu i profesionalnu avanturu koja će obeležiti njihove živote. Kroz glasove ljudi koji su je poznavali, pred čitaocem se postepeno otkriva složena i fascinantna ličnost žene koja je odbijala da prihvati nametnute granice.

Istovremeno istorijski roman, ljubavna priča i portret jedne izuzetne žene, Devojka s lajkom istražuje teme identiteta, slobode, umetnosti, političkog angažmana i borbe za pravo na sopstveni glas.

Za ljubitelje kvalitetne istorijske fikcije i inspirativnih ženskih sudbina, ovo je roman koji podseća da iza velikih događaja često stoje ljudi čije priče tek treba da budu ispričane.

Šta povezuje depresivnog mladića koji luta industrijskim predgrađem Dablina, ženu zarobljenu u neobičnom eksperimentu i pisca koji je nestao bez traga?

U zbirci priča Ovo je ritual, Rob Dojl vodi čitaoca kroz mračan, uznemirujući i hipnotišući svet usamljenih pojedinaca koji tragaju za smislom u vremenu otuđenosti, izgubljenih ideala i emocionalne nesigurnosti. Njegovi junaci kreću se između Dablina, Barselone i drugih evropskih gradova, kroz noćne klubove, privremene stanove i neizvesne puteve, pokušavajući da pronađu sebe u svetu koji im stalno izmiče.

Prožete filozofskim pitanjima, posebno mislima Fridriha Ničea, ove priče istražuju granice između stvarnosti i priviđenja, želje i opsesije, slobode i samouništenja. Dojl bez zadrške piše o ljubavi, seksualnosti, zavisnostima, umetnosti i psihološkim ponorima savremenog čoveka.

Posebno mesto u zbirci zauzimaju priče o piscima – talentovanim, neuspelim, zaboravljenim ili opsednutim sopstvenim stvaralaštvom. Kroz njihove sudbine autor istražuje cenu umetničkog života, krhkost identiteta i tanku liniju između fikcije i stvarnosti.

Provokativna, atmosferična i intelektualno izazovna, Ovo je ritual predstavlja izuzetnu zbirku priča o autsajderima, umetnicima i izgubljenim generacijama koje pokušavaju da pronađu svoje mesto u svetu punom neizvesnosti.

Tokom Drugog svetskog rata, u grčkom selu pod nemačkom okupacijom, učiteljica sklanja svoje đake u pećinu i tamo im, pod tutnjavom bombi, pripoveda o jednom drugom ratu – Trojanskom. Kroz njene priče oživljavaju Paris, Helena, Menelaj, Hektor i Ahil, ali bez mitske uzvišenosti i božanske intervencije, već kao ljudi određeni strašću, strahom, gubitkom i nasiljem.

Teodor Kalifatides u Opsadi Troje bogovima daje sporedne uloge, dok u prvi plan smešta ljudsku prirodu, unutrašnje rascepe i psihološku složenost junaka. Istovremeno, događaji iz antičkog sukoba preslikavaju se u svakodnevni život seljana pod okupacijom.

Dva rata tako počinju da se ogledaju jedan u drugom, a antička surovost nalazi svoj odraz u zločinima nemačkih okupatora. Mit, istorija i stvarnost prepliću se u sažet ali izuzetno snažan roman, dok Kalifatidesovi uvidi u ljudsku prirodu otkrivaju koliko su čovekove slabosti, strahovi i patnje ostali isti nakon svih proteklih vekova.

Duboko uveren da je Homerova Ilijada najsnažniji antiratni roman ikada napisan, Kalifatides, višestruko nagrađivani švedski pisac grčkog porekla, ispisuje sopstvenu verziju ove velike priče. Opsada Troje je potresna knjiga o besmislu rata i tome šta znači ostati čovek usred velikih istorijskih previranja.

Opatija je roman o koži. I to onoj koja se odbaci i zameni novom. Sveti Vartolomej – oderani apostol koji u umetničkim prikazima hoda bos sa sopstvenom kožom prebačenom preko
ruke – ovde nije samo ikonografski motiv već kompozicioni princip romana.

Miloš, protagonista, neprestano je na putu: od Holandije, Francuske i Italije, preko Grčke, do Srbije i ovčarskog manastira Sretenje. Sa svakim mestom odbacuje po jedan sloj identiteta koji je bio tuđa projekcija njega. Ono što roman čini neobičnim nije geografska rasprostranjenost ni gustina kulturnih referenci, već odluka da ostane nerazrešen.

Ruther fan den Berh, holandski advokat koji Miloša voli precizno i tačno, deluje kao sila gravitacije i kada više nije prisutan. Njihova veza nije dramatizovana kroz velike scene, već secirana svakodnevnim, gotovo klinički opisanim momentima subordinacije, kao na primer kada Miloš između dva režisera bira Bergmana umesto Pazolinija, samo zato što će to biti prihvatljivije za Ruthera.

Mediteran (ili Jug, kako Perišić precizira) nije dekor niti bekstvo, već protivteža holandskom empirizmu i kalvinizmu – svedočanstvo da postoji način bivanja u svetu koji se ne meri produktivnošću niti jasnoćom namere. U tom sukobu, između severne preciznosti i južnjačkog iskustva sveta koje poznaje razliku između sete i tuge, tinja ključno pitanje romana – koliko sebe čovek može da ustupi pre nego što prestane da postoji.

Marisol je žena koja se osvrće na život koji nikada zapravo nije počeo – život koji joj je još u detinjstvu izmakao iz ruku kada se njena rodna zemlja raspala. Usred noći, njena porodica biva prinuđena da pobegne preko planina u susednu zemlju, gde im nije dozvoljen boravak. Dok čekaju da ih neka daleka država primi, dane provode u izbegličkom kampu, među senkama i pričama koje se završavaju pre nego što stignu da budu ispričane. Ono što sledi nije linearna priča o bekstvu, već nepredvidiva, duboka rekonstrukcija onoga što znači nikada zaista nigde ne stići. Čikitita je melanholična, poetska priča o borbi za goli život, o prolasku vremena i traumama koje vremenom ne nestaju, već se vraćaju da nas progone. Roman o nemogućim pričama, strahovima i nasilju, ali i o nadi, svetlu i ljubavi. Pedro Alvares majstorski predstavlja potresnu analizu bekstva iz vojne diktature kroz oči deteta, a kasnije ponovo doživljenu iz perspektive odrasle osobe. Snaga romana ne leži u zapletu, već u samom jeziku. Autor piše kratkim, preciznim rečenicama, punim slika koje ostaju u sećanju: Jezik nije ukras, već potreba – za Marisol da preživi, za pisca da pristupi neizrecivom.

Sočni leš je književna senzacija, roman preveden na neverovatna 33 jezika!

Iznenadna pojava smrtonosnog virusa koji napada životinje nepovratno menja svet: od divljih zveri do kućnih ljubimaca – sve životinje moraju biti sistematski uništene, a njihovo meso više se ne sme jesti. Vlade širom sveta suočavaju se s nastalom situacijom donoseći radikalnu odluku – legalizuju uzgoj ljudskog mesa. Kanibalizam postaje industrijalizovan i normalizovan, a društvo počinje da se deli na dve grupe – one koji jedu i one koji su pojedeni.

Nakon što na poklon dobije „primerakˮ – ženu uzgojenu za ishranu – Markos, vegan zaposlen u klanici, suočiće se s dubokim moralnim preispitivanjima i biće primoran da sagleda sopstvenu ljudskost u okrutnom sistemu u kojem i sâm učestvuje. U ovoj nemilosrdnoj distopiji – podjednako brutalnoj koliko i suptilnoj, podjednako alegoričnoj koliko i realističnoj – Agustina Basterika pokreće snažne emocije i rasprave o izgledu sveta u budućnosti.

Da li će kapitalizam uvek pronaći novi resurs za eksploataciju, pa makar to bilo i sâmo čovečanstvo?

Zlatno doba Vang Sijaoboa je provokativan, ironičan i pre svega duhovit roman o telesnosti i svakodnevnom životu u senci Kulturne revolucije. Mladi Vang Er, bivši student i čobanin u zabačenoj komuni, započinje vezu sa dvadesetšestogodišnjom lekarkom Čen Ćingjang, koja slovi kao „laka žena”. Njihova seksualna veza, ispripovedana u ispovednom, revidirajućem tonu priznanja Partiji, odiše sirovim humorom i nesputanom slobodom izraza.

Vangova naracija – duhovita, filozofska i krajnje autoironična – ruši tabue o seksualnosti u vreme diktature i zamenjuje patetiku lucidnom svešću o telu i društvu. Deset godina kasnije, Vang postaje profesor biologije, ali život pod režimom ostaje jednako apsurdan i nasilan. Javna poniženja oblikuju svakodnevicu. U svetu u kom dominiraju disciplina i nasilje, seks i žene postaju njegovi jedini prozori u slobodu.

Kroz šaroliku galeriju likova – Malu Džuanling, gospodina Hea, trockistu Lija – Sijaobo gradi portret generacije koja pokušava da sačuva zdrav razum u svetu koji ga je izgubio. Junaci ove knjige možda povremeno pristaju na pravila režima, ali samo da bi ga ismejali iznutra. Otpor nije spektakularan – on je tih, ciničan i ličan. Zlatno doba razara mitove o tzv. „literaturi o ožiljcima”, nudeći umesto toga drzak, erotski traktat na temu ljudskosti u totalitarnom sistemu. Oslobođeno patetike i lažne uzvišenosti, ovo delo postaje jedno od najvažnijih i najduhovitijih svedočenja o teškom poglavlju bogate kineske istorije."

U neimenovanom primorskom gradu, preplavljenom izbeglicama i podeljenom na bogate i siromašne zone, majka iz raseljene porodice, lutajući ka litici, očajnički doziva ime svoje nestale kćerke. Njena potraga traje sve dok je bol ne savlada i, iscrpljena, ne završi u morskoj provaliji. Preostala deca koju je ostavila za sobom sada su siročad. Tragediji prisustvuje druga žena — trudnica iz dalekog grada – koja će kasnije, boreći se s gubicima iz prošlosti, odbijati da rodi svoje mrtvo dete, verujući da, dokle god ga nosi u sebi, ono nije u potpunosti izgubljeno.

Isprepleten između ovih narativa, cirkularne kompozicije, roman tematizuje majčinstvo, raseljenost i traumu provučene kroz filter „crne rupe tuge”, gde iskustva teže ka singularnosti. Balsam Karam vešto prepliće vremena i identitete. Deca, jedini likovi sa imenima, stoje kao posveta stradalima. Singularnost Balsam Karam govori o gubitku i čežnji – o majci koja nedostaje svojoj deci, o deci koja nedostaju majci i o svima kojima nedostaje sopstvena zemlja dok pokušavaju da osete tlo nove domovine pod nogama.
oslovljava nevidljivo i nepriznato u svakodnev nom femininom iskustvu i postaje glasnogo- vornik ženske perspektive, senzibiliteta i načina razmišljanja. Prava tema ovih priča je ženstvo – ono što je paradigmatično za žensko postojanje, što nadilazi pojedinačne egzistencije i ulančava ih u niz svedočenja o tome šta znači biti žena. Nevelika zbirka priča obiluje brojnošću perspektiva, jer autorka život gleda širom otvorenih očiju i svojim pričama zaseca u rane slojevitog ženskog postojanja. Svetlana Kalezić stvaralački preobražava svakodnevne situacije u simbolička svedočanstva o proživljenom, proosećanom i shvaćenom, s lakoćom spaja tragično i komično, dramatično i svakodnevno, lirsko i dijaloško, pokazuje naličje posmatranih fenomena i govori o onome o čemu se retko ili nikako ne govori, a to, kako pokazuje ova raskošna zbirka priča, ni izdaleka nije seksualnost žene, već pre njena idiosinkratična osećajnost, ono što kultura tabuizira uravnilovkom ženskog identiteta – „žena-majka-domaćica”. U sve te uloge autorka proniče na originalan način, koji u čitaocu pobuđuje misao da se na tako prirodan način, možda, samo još diše."

"Četvrtog oktobra 1599. godine, tačno u podne, na javnim teniskim terenima Trga Navona u Rimu susreću se dva neobična protivnika: Karavađo, mladi slikar iz Lombardije, budući rodonačelnik moderne umetnosti, i De Kevedo, legendarni španski pesnik, čovek oštrog uma i preosetljivog srca. Obojica vode dekadentne živote, u potpunoj suprotnosti sa idealima smernosti i razuma – jedan je već begunac zbog ubistva, drugi ništa manje razuzdan.

Njihov dvoboj – teniski meč – odvija se u osvit velikog otkrića Amerike. Iznenadna smrt se igra u tri seta, s promenom strana, u svetu koji je konačno postao ogroman, raznolik, nerazumljiv i okrugao poput loptice, a pojam časti je izgubio svaku težinu. Sve počinje kada u Engleskoj Tomas Kromvel i Henri VIII odsecaju glavu Ani Bolen, a domišljati dželat pretvara njene legendarne uvojke u tenisku lopticu kojom se igra ovaj bizarni meč. Ili kad papa Pije IV, porodični čovek i zaljubljenik u tenis, nenamerno pusti pse goniče, izazvavši požar svetskih razmera. Možda kada preko okeana, u Meksiku, Malinće (izdajnica Asteka i majka novog Meksika) svom ljubavniku Kortesu izveze jeziv poklon za rastanak – skapular od kose pogubljenog astečkog vladara Kvatemoka.

Tu, u zabačenoj meksičkoj koloniji, jedan biskup čita Utopiju Tomasa Mora, ubeđen da je pred njim priručnik, a ne satira. U ovom narativnom uraganu svetovi se sudaraju, vreme savija, a tradicije ruše. Tu su ubistva i egzekucije, halucinogene pečurke i surove utopije, telesna uživanja i papske drame, umetničke i verske revolucije, ljubavne i ratne priče. Jedinstvenim spisateljskim glasom, postmoderni vizionar Alvaro Enrige uvlači svoje čitaoce u veliku avanturu svitanja modernog doba. Da se izrazimo teniskim rečnikom – pred vama je roman nalik neodbranjivom as udarcu od koga će vam se zavrteti u glavi: gem, set, meč."

"Srce nacrtano karminom, presečeno natpisom „volim te” i potpisano s „Tvoja” otkriće Ines da njen bračni život nije onakav kakvim ga je smatrala. Ono što potom sledi nije samo vrtoglava i napeta krimi-priča već i nemilosrdan portret porodičnog života srednje klase.

Kada ljubavnica njenog muža tragično nastrada, Ines počinje da veruje kako je njihova bračna idila konačno spasena. Autorka se vešto bavi uticajem preljube na partnerske odnose, porodicu i pojedince, otkrivajući nam koje i kakve sve obmane, manipulacije i izdaje iz toga mogu proisteći. Ali ništa u ovom romanu osvete i misterije nije onakvo kakvim se čini.

Tvoja je mračna, duhovita, uzbudljiva i duboko uznemirujuća priča o samoobmani, klasnim iluzijama i majčinstvu koje se lomi pod težinom društvеno nametnutih uloga. Klaudija Pinjeiro maestralno kombinuje elemente noar romana sa suptilnim društvenim komentarima i savršenim osećajem za ironiju. Ispod površine pristojnosti srednje klase kriju se zločini, laži i razorne tajne. Tvoja je priča o ženi koja ne zna gde prestaje žrtva, a počinje saučesništvo."

Tamna – Slava i kob druga je od šest knjiga velikog spisateljskog poduhvata Bojana Vasića, koji nas je iznenadio sve okušavši se na polju epske fantastike.

Svaku knjigu serijala Tamna moguće je čitati zasebno, ali da bi se dobila sveobuhvatna slika sveta Tamne, čitalac će morati da se posveti čitavom serijalu.

U tom trenutku, prvi put u ovoj bici, prvi put u životu, pomislio je da je gotovo. Bol u rebrima je iščileo, u glavi mu je zabučalo, a onda je nastalo strašno zatišje. Okružile su ga bestrasne maske od žute mjedi. Njegove ruke više nisu bile njegove. Nije bilo mirisa krvi, njištanja konja, ukusa prašine. Nije više osećao ništa. Bio je spreman da umre. U samu zemlju potonuli su prizori i zvuci kao da ih je potopila crna voda. Oko njih se otvorila i sve ih progutala večita Pesma.

Pohod je okupio čitavu Tamnu: nezaustavljivi Trivnjani, oprezni Levčani, divlji Morlaci, Modranci, Tardanci… svi su na putu ka kaganovim zemljama, spremni da ispune proročanstvo i obnove carstvo. Međutim, velmoške trzavice prete da ugroze zajednički interes, a sudbina možda ima druge planove, pogotovo kada je reč o četiri banske kćeri. Uz buku karni i doboša ukrštaju se mačevi, koplja i rufije, a gnev vojvode Trivuna, najavljen zveketom lobanja s njegovog konja, preliva se na čitavo bojno polje. Hoće li gnev Trivunov moći da zaustavi ubojite strele arpade kišeleske, strašne kaganove ratnice?

Šta bi se desilo kada bi se u bliskoj budućnosti usred Evrope pojavio novi Mesija? Da li bi ga ljudi prihvatili? I da li bi bilo moguće utemeljiti novu religiju?

Godina je 2096. i suša traje već duže vreme. Korito Vltave je presušilo. Ipak, naučni projekat preusmeravanja dela sunčevih zraka u stratosferi budi novu nadu. Upravo tada, tokom prve kiše, u praškoj četvrti Holešovice rađa se Eli.

Godine 2168, u grčkoj naseobini, Elijev stariji brat Marko propoveda onima koji su preživeli najstrašniji egzodus u istoriji čovečanstva. Eksperiment je izmakao kontroli i novo ledeno doba počelo je da se širi sa severa. Za sada je samo šačica najvernijih poverovala u mesijanstvo Elija.
Roman, geopolitički smešten u Centralnu Evropu i na Balkan u rasponu od 80 do 150 godina, prikazuje moguće buduće scenarije političkog i ekološkog razvoja.

Autor, uverljivo i sa izrazitim osećajem za psihologiju likova, opisuje koliko bi bola, ljubavi, mržnje, sumnji i nade moglo doneti rođenje nekoga ko bi u ljudskoj istoriji mogao odigrati istu ulogu kakvu je nekada imao Isus. U isto vreme, i Hristovo učenje i njegova smrt bili su praćeni nerazumevanjem, a verovatnoća da će njegova priča iznedriti svetsku religiju bila je gotovo nikakva. Isti je slučaj i sa Elijem – što dodatno naglašava promišljenost autorove ideje.

U razgovoru s novinarom Aleksandrom Kačorovskim, Kvašnjevski prvi put otvoreno svedoči o sopstvenom političkom putu, porodici i samom sebi. U ispovesti otkriva tajne poljskih političkih i intelektualnih elita, analizira odnose Poljske sa saveznicima unutar NATO-a i EU i ukazuje na značaj dobrih odnosa sa Ukrajinom. Predsednik je i knjiga zahvalnosti Aleksandra Kvašnjevskog supruzi Joli i ćerki Oli, bez kojih, kako kaže, ništa ne bi bilo moguće.

Jevanđelje po Uterusu osvetljava ono prećutano,
oslovljava nevidljivo i nepriznato u svakodnev
nom femininom iskustvu i postaje glasnogo-
vornik ženske perspektive, senzibiliteta i načina
razmišljanja. Prava tema ovih priča je ženstvo –
ono što je paradigmatično za žensko postojanje, što nadilazi pojedinačne egzistencije i ulančava ih u niz svedočenja o tome šta znači biti žena. Nevelika zbirka priča obiluje brojnošću perspektiva, jer autorka život gleda širom otvorenih očiju i svojim pričama zaseca u rane slojevitog ženskog postojanja. Svetlana Kalezić stvaralački preobražava svakodnevne situacije u simbolička svedočanstva o proživljenom, proosećanom i shvaćenom, s lakoćom spaja
tragično i komično, dramatično i svakodnevno, lirsko i dijaloško, pokazuje naličje posmatranih fenomena i govori o onome o čemu se retko ili nikako ne govori, a to, kako pokazuje ova raskošna zbirka priča, ni izdaleka nije seksualnost žene, već pre njena idiosinkratična osećajnost, ono što kultura tabuizira uravnilovkom ženskog identiteta – „žena-majka-domaćica”. U sve te uloge autorka proniče na originalan način, koji u čitaocu pobuđuje misao da se na tako prirodan način, možda, samo
još diše.

Pre svega, ne dozvolite da vas zavara podnaslov roman
o odrastanju, jer nam autor već na početku otkriva da
je glavni junak tridesetdevetogodišnji Stevan Mirković,
poznatiji kao Steva Pabirak. Taj paradoks nam samo
nameće pitanje: koliko dugo može da traje proces ljud-
skog sazrevanja? Dok se upoznajemo sa Stevinom ličnošću,
ulazimo u njegovu sigurnu zonu – terrain vague (novobeo
gradski Blok) – koja je u realnosti mnogo toga, samo ne
sigurna. Sve što se nalazi izvan granica terrain vaguea u
njegovom rečniku definisano je kao Drugo.
Važna osoba u Stevinom životu jeste njegov najbolji
prijatelj Stevan Mirković, s kojim deli ime, prezime, prošlost,
ali ne i senzibilitet i pogled na svet. Dok jednog nazivaju
Debeli ili Pabirak, nadimak drugog je Jaki. Dvojica prijatelja
doživeće veliku transformaciju posle susreta sa Slavišom
Bajalicom – tamnom senkom koja se nadvija nad njihovim
ionako sumornim životima, uvaženim profesorom i okrut-
nim debeovcem (za naše podneblje i ne baš tako neobična
kombinacija). Preobražaj Steve Jakog u Stevu Krotkog, kao
i Steve Pabirka od mladog tridesetdevetogodišnjaka do
sredovečnog četrdesetogodišnjaka simbolizuje upravo taj
zakasneli proces „odrastanja” ljudi koji nisu znali kako da
izađu iz mladalaštva i zakorače u zrelo doba.
U obilju ezoteričnih motiva, koje autor vešto uklapa u
svakodnevicu, mistično se prepliće sa banalnim, obično
s nadrealnim, brišući tako granicu između unutrašnjih
i spoljašnjih svetova, na način na koji samo dobra knji-
ževnost to može.

Roman Telegraf duše tematizuje odnos majke i ćerke Grejs i Ajris Votkins, kao i misteriju njihove porodične istorije i kuće u izolovanom Samersetu. Godina je 1992, iznenada se pojavljuje stranac, a s njim i prve pukotine u mehuru koji je Grejs stvorila oko ćerkinog i svog života.
Šest godina kasnije, u Glazgovu, nakon majčine smrti i požara u kojem im je izgorela kuća, Ajris počinje da traži svoje mesto u svetu. Samostalni život nije joj doneo odgovore koje je tražila, već samo nova pitanja. Osnivanje benda s Rupertom i potencijalni pronalazak oca pomažu joj da bolje upozna sebe. Međutim, dok se ne reši duhova prošlosti, Ajris neće moći da se okrene budućnosti.
Posle velikog uspeha romana Sistem toliko blistav da zaslepljuje (Blum, 2020), Amanda Svenson u svojoj novoj knjizi ispituje kompleksnost porodičnih odnosa, prokletstvo ljubavi i misteriju porekla koje može suštinski odrediti ljudski život. U okolnostima ekonomske krize u Velikoj Britaniji devedesetih godina prošlog veka, švedska autorka nas vodi kroz intimnu priču sve do današnjih dana, zaokruživši je velikom pandemijom koja je zadesila svet 2020. godine.

Predsednik je knjiga razgovora sa Aleksandrom Kvašnjevskim, političarem koji je vodio Poljsku kroz najveće promene u poslednjih 40 godina. Šokirao je poljsku i evropsku javnost kada je, kao lider reformisanih komunista, 1995. pobedio Leha Valensu. Svoj drugi mandat, 2005, okončao je kao jedan od najcenjenijih i najomiljenijih političara u Poljskoj. Kvašnjevski je jedna od najzaslužnijih ličnosti za ustavno preuređenje Poljske (1997) i njen ulazak u NATO (1999) i EU (2004).

U razgovoru s novinarom Aleksandrom Kačorovskim, Kvašnjevski prvi put otvoreno svedoči o sopstvenom političkom putu, porodici i samom sebi. U ispovesti otkriva tajne poljskih političkih i intelektualnih elita, analizira odnose Poljske sa saveznicima unutar NATO-a i EU i ukazuje na značaj dobrih odnosa sa Ukrajinom. Predsednik je i knjiga zahvalnosti Aleksandra Kvašnjevskog supruzi Joli i ćerki Oli, bez kojih, kako kaže, ništa ne bi bilo moguće.

Lutajuće duše, priče o magiji ljubavi i magiji smrti, predstavljaju podneblje gde materijalni prtljag života postaje nedovoljan za mistične pojave svetla i tame, prodore fantastike, susrete sa anđelima i demonima, neupokojenim dušama.

One govore o tajnama čovekove prirode u procepima noći i dana, snova i jave; o onima skrhanim bolom zbog gubitaka bližnjih; o ljudima koji nisu uspeli da nađu svoje mesto u savremenom poretku stvari; o onima u potrazi za mestom mirnog sna, sreće, ispunjenja; o starijim generacijama koje svojim potomcima otvaraju vrata jednog magijskog sveta, gde je moguće pronaći odgovore i odagnati sumnje.

Usmena tradicija i narodna kultura utkani su u samu srž ove knjige kroz pripovedanje o povratku korenima i održavanju bliskih veza s prirodom, zemljom i jezikom na kojem vekovima komuniciraju. Tematizujući vlaške običaje, rituale, kalendare, praznike, verovanja, mitove i legende, ova knjiga predstavlja ujedno i vodič kroz njihovo kulturno nasleđe.

U haotičnom i često grotesknom svetu Simpatije, Blanko Kalderon na suptilan način predstavlja surovu stvarnost savremene Venecuele.

Priča prati Ulisesa, čoveka bez novca, predavača na ne baš prestižnoj filmskoj radionici, koga je žena napustila i pobegla u inostranstvo. Njegov tast, penzionisani general Martin Ajala, ostavlja mu u nasledstvo stan, pod uslovom da njegovu raskošnu rezidenciju „Argonauti” pretvori u sklonište za pse.

Ulises biva uvučen u čudno i opasno putovanje nakon što pristane da osnuje fondaciju za spasavanje pasa lutalica, napuštenih od strane miliona Venecuelanaca koji su izbegli iz zemlje u potrazi za boljim životom. Primoran je da se suočava s kompleksnim porodičnim odnosima, opasnim situacijama i misterioznim tragičnim sudbinama pasa u Karakasu.

Blanko majstorski kombinuje crni humor s misterijom punom referenci na kinematografiju, književnost (naročito na spisateljicu Elizabet fon Arnim) i, naravno, kinologiju. Kroz ironičan pogled na istorijske ličnosti Venecuele, poput Simona Bolivara i Uga Čavesa, Simpatija na oštar i duhovit način preispituje teme nasledstva, siromaštva, kao i agonije savremene Venecuele.

U moralno posrnulom društvu, u vremenu nepopra- vljivo kompromitovanih ljudskih odnosa, Ulises je poput napuštenog psa koji skuplja bačene zalogaje simpatije. Šta određuje naše naklonosti?, šta je u suštini porodica?, da li su napušteni psi dokaz postojanja ili nepostojanja Boga? – samo su neka od pitanja koja Blanko Kalderon tematizuje ovim romanom.

Portret jednog džentlmena zbirka je delâ Oskara Vajlda koja dosad nisu prevedena na srpski jezik. Knjiga obuhvata novelu Portret gospodina V. H., u kojoj Vajld predstavlja Vilija Hjuza, mladića koji se i dalje smatra jednim od najšokantnijih, ali istovremeno i najfascinantnijih mogućih odgovora na pitanje koje već skoro četiri veka muči šekspirologe – ko je zapravo bio misteriozni gospodin V. H. kome je Šekspir posvetio svoje Sonete?

Prema Peteru Akroidu, Vili Hjuz je „nastao u dimu cigareta i mirisima vina i brendija”, zahvaljujući upravo Vajldu i istoričaru umetnosti Robertu Rosu.

Rodio se u julu 1889. godine kada je Vajldova novela Portret gospodina V .H. objavljena u Blekvuds magazinu.

Tu je i drama Vera, ili Nihilisti, što je Vajldovo prvo dramsko delo, u kojem, kroz životni put Vere Saburov (kasnije Katinski) – od osvete do žrtvovanja – preispituje moralne norme u kontekstu političkog previranja.

Sledi putopis Utisci o Americi, gde kroz oštar i duhovit ton prikazuje sliku Amerike koja se potpuno kosi sa idealizovanom vizijom koja je bila dominantna u to vreme.

U zbirci pred vama se nalaze i Pesme u prozi, što je kolektivni naziv za šest proznih pesama koje je Vajld objavio u časopisu Fortnajtli rivju (1894). Nastale iz njegovih brojnih usmenih priča, ove prozne pesme jedine su koje je objavio za života.

Prvi pogovor knjige čini tekst Džejmsa Džojsa u kojem se, kroz društveni i književni aspekt, pruža pregled Vajldovog života, a drugi je prevodilački osvrt Dejana Acovića na rad i delo Oskara Vajlda.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.
Lubjevo je 2006. godine osvojilo Nagradu Poljskog udruženja izdavača, zatim Nagradu grada Gdinja, bilo je u najužem izboru za najprestižniju domaću književnu nagradu NIKE, a objavljeno je u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Francuskoj, Češkoj, Ukrajini, Finskoj i Litvaniji, gde je takođe postiglo veliki uspeh, kako kod publike tako i kod kritike.

Nekada davno, u dalekoj galaksiji bioskop je bio centar sveta u kome su se odvijali celuloidni magijski rituali nezamislivi bez glasnih komentara publike i tone semenki koji su prisutnima pomagali da prežive bujice saspensa, straha, smeha i uzbuđenja.
Bilo je to mesto u kom su vladali drugačiji zakoni fizike, tišina i mrak imali su različita značenja od onih u spoljnom svetu, a dosada je bila najveći greh.
Apostoli tog sveta bili su Čaplin, Hičkok, Hoks, Spilberg, a stvar je postala toliko ozbiljna da su „više instance” često nalagale filmskim kritičarima da pišu tekstove koji kanonizuju samo proroke poput Džona Forda.
Mada, isti taj Ford će postati politički woke nekorektan samo koju deceniju kasnije.
Čitava ta Atlantida „20. oktobara”, „Balkanâ”, „Slavijâ”, „Kozarâ”, „Kosmajâ”, „Zvezdâ” danas je tek to – mitska zemlja izgubljena u plimi skupih multipleks bioskopa u kojima jedan „komplet” kokica, soka i karte košta više nego što je koštala godišnja članska karta Kinoteke.
Ako ste dovoljno stari, onda znate o čemu pričamo, a ako ste mladi, upravo ova knjiga će vam došapnuti tu čudesnu mantru ajmo u bioskop i otkriti izgubljeni kontinet na kom zvezde sijaju jače, snovi znače više, a (super)junaci su od krvi i mesa, a ne bezdušne titanijumske skalamerije.

U zabačenom mestu na Sardiniji, seoska švalja Bonarija Urai ima dugogodišnji savez s mrtvima: njen zadatak je da ljudima na izdisaju okonča patnju i pomogne im da pronađu svoj mir. U selu je svi poštuju, ali je se i plaše, jer obično, kada ona uđe u kuću, neko iz nje neće izaći živ. Već vekovime te starice smatraju ovozemaljskim milosrdnim anđelima. Misteriozna Bonarija uvek je obučena u crno, ne govori puno i ima dar da prepozna i razume tamu u ljudima. Kada usvoji Mariju, tokom ’50-ih godina prošlog veka, zauzvrat će tražiti da se jednog dana, kad dođe vreme, Marija pobrine za nju. Kao četvrta ćerka u siromašnoj porodici koja je se rado odrekla i ustupila je starici, nesrećna devojčica nije navikla na pažnju, pa joj zato godi naklonost Bonarije, koja joj je uz to ponudila dom i budućnost.
Ipak, Marija jednog dana saznaje čime se starica zapravo bavi, ogorčena napušta dom i seli se u Torino. Posle dve godine, stiže joj poruka da je Bonarija na samrti: došlo je vreme da joj otplati svoj dug. Starica užasno pati u bolovima i treba joj olakšati put na onaj svet. Jer upravo je to dužnost akabadore – poslednje majke.
Dirljiva meditacija o životu, smrti i moći ljubavi, koja nas jedina drži vezane za ovaj svet, Akabadora na fascinantan način tematizuje pitanje eutanazije, kao integralnog dela sardinijske tradicije. Roman je preveden na brojne jezike, ovenčan je sa sedam prestižnih književnih priznanja, od kojih je svakako najpoznatije Nagrada Kampijelo.

"Po mišljenju kritičara, jedno od najvažnijih postignuća poljske proze nakon 1989. godine, „avanturistički i društveni” roman Lubjevo govori o životu i položaju pripadnika gej supkulture u vreme komunističke Poljske. Nazvan još i „Veliki atlas kvirova” i „Gej Dekameron”, ovaj roman se s lakoćom poigrava tabuima i pritom balansira između tragedije i komedije, idile i satire, prljavog i uzvišenog. Vitkovski se suprotstavlja medijskom politički korektnom narativu ne ustežući se da piše kritički o vladajućem LGBT diskursu, ali u isto vreme ulazi u klinč s katoličkom konzervativnom većinom u Poljskoj koja bi najradije sve te teme marginalizovala.
Lubjevo je 2006. godine osvojilo Nagradu Poljskog udruženja izdavača, zatim Nagradu grada Gdinja, bilo je u najužem izboru za najprestižniju domaću književnu nagradu NIKE, a objavljeno je u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Francuskoj, Češkoj, Ukrajini, Finskoj i Litvaniji, gde je takođe postiglo veliki uspeh, kako kod publike tako i kod kritike."

U romanu Mala sreća posle dvadeset godina žena se vraća u Argentinu, odakle je otišla da bi izbegla nesreću. Međutim, ona više nije ista osoba, ne izgleda isto, njen glas je drugačiji, ona čak nema ni isto ime. Da li će je oni koji su je nekad poznavali onda prepoznati? Da li će je on prepoznati?

Meri Lohan, Marile Laurija ili Marija Elena Pujol, ona koja jeste i koja je nekad davno bila, vraća se u predgrađe Buenos Ajresa gde je i osnovala porodicu i živela sve dok nije odlučila da pobegne. Ni njoj nije sasvim jasno zašto je odlučila da se suoči s prošlošću koju je želela zauvek da zaboravi. Možda je njen povratak ništa više nego puka sreća.

Tamna – zemlja iscrpljena velikaškim razmiricama, rastrzana između stare i nove vere, na granicama nagrizena upadima neprijatelja – očekuje buđenje sudbine. Ban Božur u gradu Kupelniku pun je nade u svetlu budućnost njegove zemlje. Misao o obnovi slavnog carstva postaje zvezda vodilja kojoj će se na velikom svetovdanskom Saboru podrediti sve – pa čak i sudbina njegove četiri kćeri. Međutim, šta ako se ta sudbina premetne u kob?

Kroz fantastični svet Tamne kreću se velmože i težaci, mudri starci i golobradi dečaci na pragu zrelosti, oklopnici i četiri banske kćeri, dok u pozadini sve glasnije zvecka oružje. Hoće li nadolazeći pohod protiv neprijatelja doneti junacima slavu dostojnu Pesme? Da li će obnova carstva razrešiti sve sukobe među glavnim tamnjanskim kućama? Tajanstvene crnomajke samo posmatraju, vidom očinjim i vidom unutrašnjim, kao da samo one znaju na čijoj je strani sudbina

Kada se mali sferični objekat spusti na Zemlju, svi su bili uznemireni ovom pojavom. Objekat levitira nekoliko centimetara iznad površine, odoleva svakom pokušaju da se pomeri ili uništi, ali niko i ništa ne izlazi. Teške vrućine su zavladale Zemljom. Ljudi, u želji da objasne ovu tajanstvenu pojavu, počinju da smišljaju najrazličitije priče o njenom nastanku i odjednom nastaje promena u društvu: dugo potiskivane frustracije, strahovi i problemi s klimatskim promenama više ne mogu da se ignorišu.

Kada Ana Neshov, nedelju dana pre Božića, iznenada doživi moždani udar i padne u komu, suprug i njena tri otuđena sina okupljaju se na samrtnoj postelji. Ponovni susret i povratak u porodičnu kuću oživeće nerešene sukobe, a porodične tajne polako će početi da izlaze na svetlost dana. Erlend je gej koji radi kao dekorater u Kopenhagenu, Margidu je vlasnik male pogrebne firme, dok najstariji, Tur, koji ima 56 godina, vodi porodičnu farmu u Bineseu, u blizini Trondhejma.

Tri brata počinju da shvataju koliko su njihovi koreni duboki tek kada pokušaju da ih iščupaju. Berlinske topole su porodična saga o gresima iz prošlosti koji nastavljaju da opsedaju potonje generacije, priča o tajnama i lažima, izdaji i samoobmani, ali i radostima teškog rada. Delo maestralno opisuje nemire savremenog čoveka rastrzanog između tradicionalnih i savremenih vrednosti.

Dnevnik s putovanja u Rusiju i druga čudesa jedna je sasvim neobična knjiga, almanah tekstova Luisa Kerola koje objavljujemo po prvi put na srpskom jeziku: sedam priča, dva sastava, dve dnevničke beleške i jedna drama. Tekstovi u ovom izboru srazmerno dugo su bili pohranjeni u arhivi porodice Dodžson, potom u rukopisnim zbirkama Oksforda i drugih univerziteta i biblioteka u Britaniji i Americi; neki su, u svojim neobičnim rukopisnim odisejama, bili u svojini aukcijskih kuća.

Kada su pripremljeni za štampu i objavljeni, otkrili su, sasvim u skladu sa gore navedenim, neobične uzlete Kerolovog duha i zapanjujuću jezičku i spisateljsku kompetenciju: razigrana mašta, igre rečima, parodija, ironija, elementi fragmentarne proze i svega onoga što će, nešto kasnije, Bretona nadahnuti da Kerola uvrsti u osnivače nadrealizma.

Sve do 1974. nije se znalo za postojanje izostavljenog poglavlja u Alisi iza ogledala pod nazivom Osa sa perikom. Osim sedam briljantnih priča, tu je i jedini sačuvani Kerolov pozorišni tekst, La Guida di Bragia, baladna opera za pozorište marioneta. Malo pozorište marioneta u svojoj kući načinio je uz pomoć lokalnog stolara i tu je priređivao predstave, o čemu svedoče prijatelji i rođaci. U leto 1867. godine, Kerol sa prijateljem Henrijem Lidonom odlazi u Rusiju, i to će biti njegov jedini boravak u inostranstvu. Dnevnički zapisi nastali na ovom putovanju integralni su deo njegovih inače obimnih dnevnika.

porodični i generacijski roman autora TURČINA ŠAHISTE o '90-im u Srbiji, otkrivanju Amerike i velikom strašnom tigru. Roman Balade o strašnom skladu prati pet dana u životu troje mladih ljudi koji su se našli usred beogradskog grotla krajem decembra 1996. Njihove porodice, lični odnosi, država, sve se raspada u suludom vrtlogu balkanskog danse macabrea.

Priča počinje smrću Dimitrijevog oca koji je sinu došao u posetu. Iz nekog neobjašnjivog razloga nikome to ne saopštava ni majci, ni gradskim službama, već pokušava da se suoči sa činjenicom smrti osobe koja mu je u životu najviše značila.

Za to vreme Miloš pokušava da emigrira na zabito karipsko ostrvo San Salvador, zbog čega je primoran da zajmi novac od zelenaša. Marija slučajno sreće majku koja je pre nekoliko godina napustila svoju porodicu i otišla s ljubavnikom. I dalje ljuta i povređena, ipak odlučuje da ne prekine sve veze sa omraženom majkom.

Okasan znači majka, putovanje, posmatranje i prihvatanje neizbežne promene.

Argentinka prvi put putuje u Japan kako bi posetila svog sina, dvadesetogodišnjaka koji je dobio studentsku stipendiju japanske vlade. Fascinirana neobičnom i potpuno različitom kulturom, takođe otkriva i promene na svom sinu: sada je to odrastao čovek koji je izgradio život u tuđoj zemlji, na drugoj strani sveta. Okasan – na japanskom majka – životno je načelo, a za našu junakinju to je i proces preispitivanja tradicionalne majčinske uloge kakvu je i sama prihvatila.

Zapadna kulura, latinski svet i argentinsko društvo neuporedivo drugačije vide ulogu majke u odnosu na Daleki Istok. Suočena sa jednom duboko kontemplativnom sredinom kakva je japanska, ona polako počinje da shvata promenu koju je doživeo njen sin, nesvesno prolazeći i sama kroz kulturološku i duhovnu tranziciju.

Sada će morati da se suoči sa novom životnom činjenicom: ona više nije samo majka, u zapadnom smislu te reči, već je i okasan, žena koja se mora pomiriti sa činjenicom da svom sinu nije više toliko potrebna. Ako želi da u potpunosti shvati njegovu novoformiranu ličnost, moraće pre svega da razume i shvati Japan i njegove načine.