ROMANI

Detektiv Dejv Robišo vodio je previše bitaka: u Vijetnamu, s ubicama i varalicama, s policijskim vrhom i s vlastitom zavisnošću od alkohola. To je čovek koji je odrastao u disfunkcionalnoj porodici s bratom i grubim ocem; majka ga je napustila a supruga ostavila. Izgubljen bez njene ljubavi, u Robišoovoj izmučenoj duši savršeno se ogleda intenzitet i sumorna tajanstvenost Francuske četvrti u Nju Orleansu, mesta koje zove domom i koje ga gotovo uništi kada se uplete u slučaj mlade prostitutke čije je telo pronađeno u močvari. Gurnut u svet narko-bosova i krijumčara oružja, Robišo mora da se suoči s podzemnim kriminalnim miljeom i sa sopstvenim ranjenim srcem kako bi preživeo.

Rajan i Lilijan Brajt su zaljubljeni, tek venčani i ponosni roditelji devojčice Džordžet. Ali njihov brak počiva na prećutanim istinama: Lilijan krije sina o kome Rajan ne zna ništa, dok Rajan krije svoju borbu sa alkoholizmom. Odrastajući između ljubavi i razočaranja svojih roditelja, Džordžet postaje svedok njihovih uspona i padova. Kada jedan bolan događaj zauvek promeni živote članova porodice, Džordžet pokušava da pobegne od svega što je podseća na prošlost. Suočena sa porodičnim tajnama i nasleđem koje je oblikovalo generacije pre nje, Džordžet mora da odluči da li je spremna da oprosti, prihvati ljubav i pronađe put ka sebi. Ispričana iz tri blisko isprepletene perspektive, ovo je dirljiva i emotivna porodična saga o gubitku, pripadanju, iskupljenju i trajnoj snazi ljubavi koja pokazuje da nas, uprkos svim lomovima, porodične veze uvek iznova pronalaze.

Majls Krželevski je posvećen suprug, brižan otac i ponosni vlasnik psa za lov na tartufe – u zemlji u kojoj tartufa nema. Ipak, ispod te šarmantne svakodnevice krije se čovek koji dvanaest godina kasni sa pisanjem doktorata iz ruskih narodnih bajki i sve jače oseća da je razočarao porodicu. Kada njegova supruga Kejt prihvati profesuru na prestižnom koledžu u zabačenim šumama Vermonta, Majls u tome vidi priliku da konačno promeni tok svog života. Ali Majls je čovek mnogih interesovanja i strasti te se ubrzo zatiče u društvu neobičnih i živopisnih likova – od tajanstvenog „hirurga za drveće” i biohemičara opsednutog kosama, sve do čoveka koji fotografiše pahulje i u hiljadama kartica pedantno vodi „Inventar pogrešnih ideja”. Ono što počinje kao bezazleno utočište od stvarnosti polako prerasta u nešto neizvesnije, kada Majls naiđe na čudnu lokalnu legendu koja bi mogla biti mnogo više od puke priče. Duhovit, apsurdan i pun životne vedrine, „Ljudi sa sela” je roman o braku i roditeljstvu, veri i sumnji, i o tome kako nas priče – i ljudi koji ih pričaju – povezuju u svetu sve veće otuđenosti.

Aliks Votson je u životu naučila makar jednu važnu lekciju: za razliku od ljudi, knjige vas nikada neće izneveriti. Sa tri posla od kojih jedva sastavlja kraj sa krajem i sve više shvatajući da je fakultet samo nedostižan san, Aliks noću traži utočište u čitaonici Bostonske biblioteke, izmeštajući se u svoje omiljene naučnofantastične romane i maštajući o dalekim svetovima. A onda jednog dana nailazi na skrivena vrata i upoznaje Bibliotekarku, zaštitnicu tajne biblioteke u kojoj očajni i izgubljeni beže i započinju nove živote… unutar svojih omiljenih knjiga. Postoje tri osnovna pravila: autorstvo nad knjigom mora biti u javnom domenu, ne može se postati imenovani lik u priči, i ne sme se promeniti tok radnje. Ali kada tajanstveni neprijatelj zapreti da uništi biblioteku, Aliks započinje svoje bekstvo od raskošnih devetnaestovekovnih salona Džejn Ostin, preko neosvetljenih uličica Londona Šerloka Holmsa, sve do raskošnih zabava Velikog Getsbija kojima teku reke šampanjca, dok opasnost neminovno postaje sve bliža…

U veseloj posleratnoj atmosferi savezničke pobede u Evropi, Kal Dženkins, čovek čija najveća rana ne potiče iz rata već iz činjenice da nije bio sposoban da u njemu uopšte i učestvuje, doživljava jedan trenutak koji menja ceo njegov život. Taj trenutak deli sa Margaret Solt, ženom rešenom da pobegne od svoje prošlosti. Kal je u braku sa Beki, čije duhovne sposobnosti pomažu živima da komuniciraju sa mrtvima, dok je Margaretin muž, Feliks, u mornarici, navodno živ i zdrav – sve dok telegram ne donese drugačije vesti. Ono što je započelo kao trenutna slabost prerasta u složenu tajnu koja na neočekivane načine zauvek povezuje sva četiri života. Dok njihov mali grad u Ohaju menja svoje lice tokom posleratnog ekonomskog buma, porodice Solt i Dženkins ostaju neraskidivo povezane, a posledice davnih odluka počinju da izlaze na površinu, oblikujući njihove živote na načine koji će nepovratno uticati na narednu generaciju. Raskošan ali intiman, prožet dubokim emocijama i nezaboravnim likovima, roman Kesten je priča koja će vas povesti na emotivno putovanje kroz svet ljubavi, odanosti, žrtve i oproštaja.

Hodaju po vodi. Lomе kamen zviždukom. Razgovaraju sa anđelima. Za stanovnike zabačenog češkog gradića Sveti Đorđe, čuda su svakodnevica. Na pragu 20. veka, njihov stari svet magije polako se sudara sa neminovnim dolaskom tehnologije. Odisej, meštanin kog su svi smatrali mrtvim, vraća se u grad trudeći se da pomogne susedima da se snađu u predstojećim promenama ali ne očekuje da će njegov povratak probuditi brojna sećanja, strasti i tajne koje su morale ostati skrivene. Godina je 1904. i ona obećava novi vek sreće i napretka, ali da li će u njemu još biti mesta za čuda? Ovaj šarmantan i duhovit roman donosi nam pregršt magije, ljubavi i malih čuda koja ostaju sa nama dugo nakon poslednje stranice.

U Los Anđelesu, gde se u šou-biznisu prave planine novca, a luksuzne vile gledaju na prljava naselja beskućnika, Mej Pruit ima posebno zaduženje: da svoje klijente – bogate, moćne, ponekad i pokvarene – zadrži van radara medija, očisti njihovu reputaciju, i u tišini razreši sve skandale i neprijatnosti koje su izazvali. Po svaku cenu. Ali nakon što njenog šefa ubiju ispred hotela na Beverli Hilsu u naizgled nasumičnom napadu, Mej se iznenada nađe sama, suočena sa tajnom mrežom moći i korupcije koja na platnom spisku, osim nje, ima i armiju advokata, PR stručnjaka, obezbeđenja, istražitelja – u pitanju je prava pravcata zver sa očima, ušima i pesnicama koja Grad anđela drži čvrsto u svojim kandžama. U nastojanju da preživi, Mej će prolaziti kroz ulice bleštavog megalopolisa, gušeći se u dimu požara, susrećući se sa sukobljenim bandama, botoksiranim influenserkama na tabletama, predatorima koji love mlado meso, prljavim policajcima, i izgubljenim dušama. I moraće da odluči na kojoj strani želi da bude.

Sem Bouden ima sve: uspešnu advokatsku karijeru, odanu suprugu i troje dece. Ali iz senki prošlosti vraća se čovek sa neutaživom željom da uništi njegov savršeni život. Pre četrnaest godina, Boudenovo svedočenje poslalo je Maksa Kejdija iza rešetaka. Od tada, osuđeni silovatelj godinama hrani opsesivnu želju za osvetom, brojeći dane do slobode. Sada je konačno došao trenutak da naplati svoj dug i da uništi čoveka kojeg smatra krivcem za sve svoje nedaće.
Ovaj klasik kriminalističkog žanra izvorno je objavljen još 1957. pod naslovom „The Executioners” a sada je prvi put preveden na srpski jezik. Knjiga je doživela i dve ekranizacije, prvu još 1962. sa Gregorijem Pekom i Robertom Mičamom u glavnim ulogama, i drugu 1991. u režiji Martina Skorsezea i sa Robertom de Nirom u glavnoj ulozi.

„Aveljov ožiljak” kolažno je prozno štivo. Struktuiran je filmski: smenjuju se u njemu kadrovi i rezovi. Ne ostavlja – to nipošto – čitaoce ravnodušnim. Rešeta ih ožiljcima. Oštra je proza koja ide ivicom žileta i sama pritom žilet postaje. Kao što je prvi, i jedini, Jankovićev roman, roman koji to nije, ovaj prvi, zajednički, roman Jankovića i Jevrića, tobože odbija da bude napisan. Tim odbijanjem, u inat, uz nos, i čitaocima i autorima i sebi samom, on se i piše. On, zapravo, roman u pravom smislu reči i nije, ali ne postoji taj pravi smisao reči koji bi mogao precizno izvagati šta pravi roman jeste a šta to ne može biti. Svaki pravi roman roman je po sebi. Donosi svoja pravila i njegova uspešnost se jedino uspešno može proceniti proverom da li su ta pravila, koliko i kako, ispoštovana.
„Aveljov ožiljak”, u kojem se piše i o tome kako se ovaj roman piše, osobena je kombinacija humora i tragike. Na prvi pogled, Miloš Janković je zadužen za prvo, a Nebojša Jevrić za drugo. No, i jedan i drugi pisac se protežu preko svog gubera ne dozvoljavajući mu da ih porobi.
Dušan Stojković

Sutra – ako jutro uopšte dođe, ako oluja prestane da besni – Kora će kod matičara upisati ime svog novorođenog sina. Ili će možda, što je njena prava briga, time ujedno oblikovati i njegovu sudbinu. Njen muž želi da ona ispoštuje dugu porodičnu tradiciju i da dečaka nazove po njemu. Ali, suočena sa ovom odlukom, Kora okleva, pitajući se da li je ispravno da njen sin ponese ime koje su pre njega nosile generacije dominantnih muškaraca. Njena odluka će u tom trenutku na nepopravljiv način oblikovati tok njihovih života. Sedam godina kasnije, njen sin je Ber: to ime je izabrala njegova sestra i ono će se pokazati jednako pogubnim kao i oluja iz koje je proizašlo. Ili je on Džulijan, ime koje je majka izabrala, verujući da će mu ono omogućiti da pronađe sopstveni put. Ili je on Gordon, nazvan po svom ocu i odgajan kao njegov odraz – ali da li još postoji šansa da se prekine nasleđeni obrazac? Ovo je priča o tri imena, tri verzije jednog života i nebrojenim putevima koje samo jedna odluka može da iznedri. To je priča o porodici i o ljubavi koja traje, bez obzira na to šta sudbina ima u planu.

Bane Bjelica ostaje veran ličnom crnom talasu, na kom jaše od svoje prve knjige. I u ovoj knjizi on beži u svoje skrovište, u prostore i vremena komunističke Jugoslavije, ali i post-Jugoslavije, prateći život i smrt jednog ludaka, Adama Feliksa Srećkovića. Zajedno sa njim, čitalac prati i njemu bliske i daleke, uglavnom lude, ljude. Među njima je i Bane, sin Adamov i alter ego autora. Da li je Adam zaista Banetov otac? U ovom romanu jeste. Da li je Banetova majka njegova majka i u ovom romanu? Može da bude, ne mora da znači, a nije ni bitno. Bjelica je iskusni maštar, pa je likove i događaj, uključujući i one iz lične porodične istorije, zdrobio u ovaj roman reklo bi se sa velikom lakoćom i nepodnošljivom mukom podjednako. Ali, Bane Bjelica sve što radi tako radi. Ako volite gorke pilule od papira, evo jedne koja ne leči život, ali pomaže da ga lakše proživimo, samo pod uslovom da najpre poludimo.

Marko Vidojković

U tome je suština života. Moramo voleti sve što imamo, celim srcem, znajući da će jednom umreti.

Dominik Salt i njegovo troje dece poslednji su čuvari Širvotera – zabačenog ostrva nedaleko od Antarktika, koje čuva najveću svetsku banku semenja. Nekada prepuno naučnika, ostrvo je sada pusto, dok okean neprestano preti da ga proguta. Porodica Salt brine o svemu čekajući brod koji će i njih i sve preostale zalihe zauvek odvesti odatle.

Ali tokom strašnog nevremena, more na obalu izbacuje ženu – Rouan. U trenutku kada ostrvo postaje poprište novih oluja, svi su primorani da se suoče sa sopstvenim strahovima i pitanjima. Mogu li da veruju jedni drugima? I, što je još važnije, mogu li uprkos svim prošlim gubicima i tragedijama, zajedno stvoriti nešto novo?

Ovaj triler, surov kao i okean koji ga okružuje, nosi snažnu poruku o ljubavi u svetu na rubu nestanka, o tome šta smo sve spremni da žrtvujemo u borbi za opstanak, kao i o nemogućim odlukama koje donosimo da bismo zaštitili one koje volimo, čak i dok se sve oko nas ruši i nestaje.

Godine 1927, osmogodišnjoj Klari nestaje majka, čuvena spisateljica Bronvin Njukasl Fordam. Njen misteriozni nestanak ne samo da razbija porodicu, već gasi i nadu da će ikada biti preveden nastavak njenog najvažnijeg dela, napisanog na jeziku koji je sama izmislila.

Gotovo tri decenije kasnije, Klara mora pronaći hrabrost da otkrije istinu o svojoj majci, suoči se s bolnim tragovima prošlosti i spozna snagu prave
ljubavi i oproštaja.

Inspirisan stvarnom književnom misterijom, Priča koju je ostavila je očaravajući roman o izgubljenom rukopisu, nestaloj majci i kćerki koja traga za njenim senkama. Ispričan u lirskom i emotivnom stilu bestseler autorke Njujork tajmsa, ovaj roman je duboko dirljiva oda porodičnoj
baštini, neugasloj čežnji za majkom i večitoj privlačnosti tajni koje poput senki nastavljaju da oblikuju generacije.

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

Oni su gotičari: mladi, lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Oni su „deca noći”… Neki čak i poziraju kao vampiri – ali šta biva kad u svet mladih rokera i darkera upadnu pravi, večito mladi vampiri?
Na drumovima između Srednje Amerike i egzotičnog Nju Orleansa na krajnjem Jugu odvija se ova složena, erotična horor epopeja o potrazi za sobom, zalivena obiljem alkohola, krvi i drugih telesnih tečnosti.
„Nikada nisam bila naročito fascinirana vampirima pre ove knjige. Odabrala sam da pišem o njima zato što je bila godina 1987, a ja sam bila zainteresovana za gotičarsku potkulturu i uključena u nju – u verovanja destilovana iz mračne muzike i još mračnije emocije, u crnu čipku i poderani somot, u naklonost prema grobljima, u zasecanje do krvi. Upravo o tome sam želela da pišem, a vampiri su suštinska ikona te kulture. Ti klinci su prelepi, otuđeni, ujedno žude za razuzdanim iskustvom i romantizuju smrt. Zar je ikakvo čudo što se identifikuju s vampirima?”
– Popi Z. Brajt

Srbija, 1996. godine. Blago zatišje u regionalnim ratovima savršeno je vreme za prekinuto detinjstvo i naglo odrastanje. Poslednje što je potrebno izmorenom i osiromašenom narodu jeste da se pokrene paranoja o opasnosti od mitskog stvorenja i da ratni veterani krenu da patroliraju gradom. Usred svega toga, četvoro prijatelja – između stripova, basketa, muzike i strepnje od okršaja sa opasnim momcima – pokušavaju da od letnjeg raspusta uzmu ono što smatraju da im pripada. Problem je u tome što će ovog leta morati da shvate kakva ih tegoba zaista okružuje. A ono što će otkriti, najpre kroz neprestane sukobe s roditeljima, a zatim i suočavanjem sa jednim grozomornim zločinom, gotovo neprimetno će izbrisati granice između igre i straha.

Madlen je preživela dovoljno dugo u šumi da bi postala divlja i drugačija. Ostavši sama, čini se da se oslobodila i svih međugeneracijskih trauma, kao što su strah od ćudljivosti zemlje, od gospodara, ubeđenja da smo svi uvek robovi i da je biti rob u redu, da je to prirodno. Madlen je došla da preokrene sve, sva uverenja i čitav postojeći poredak. Ali već od prve stranice ovaj roman svojim veličanstvenim stilom pisanja preokreće naša uverenja, naročito kada objedinjuje ljude i životinje u jedinstvenoj sudbini otpora, pobuna i savezništava.
Ovaj roman donosi tamnu sliku ljudskosti koja i dalje pliva u turbulentnoj reci života i predstavlja snažno, zastrašujuće štivo koje morate pročitati.

Malo ko nije čuo za Zagora, ali retki su oni koji znaju šta se dešavalo pre nego što je nastala legenda o njemu...

Patrik Vajlding je tek jedanaestogodišnji dečak, ali pred njim je budućnost heroja. Brutalna smrt njegovih roditelja, želja za osvetom, njegova borba za pravdu: to su prvi dramatični koraci na putu koji će Patrika, kroz okršaje sa nemilosrdnim neprijateljima i prve susrete sa ljubavlju i prijateljstvom, pretvoriti u legendarnog Za-Gora Te-Neja, Duha sa Sekirom!

Ovo je izuzetan roman o odrastanju, avantura bez granica, ali pre svega priča o poreklu jednog mita! Kao i pripovest o heroju koji je predodređen da se bori za slabije i postane simbol pravde

U 3.37 ujutro, telefonski poziv i noćni razgovor s majkom uzburkaju mirnu površinu sećanja glavnog junaka romana. Vraćaju ga u doba adolescencije u moravskom gradu Pšerovu, ka iskustvima kvir dečaka koji odrasta u konzervativnom industrijskom mestu, u porodici koja jedva sastavlja kraj s krajem. Tako polako izranja slika jednog surovog okruženja koje kažnjava različitost.

Junak doslovno rastavlja svoje pamćenje, kao kada razgledamo stare fotografije i tražimo sitne detalje koji često otkrivaju više od onoga što je na prvi pogled očigledno. Kroz na mahove surovu priču o majci, ocu i dedi, o vršnjačkom nasilju, alkoholizmu, kao i o suočavanju sa sopstvenom drugačijom seksualnom orijentacijom, autor razlaže na najsitnije delove ne samo vlastita sećanja već i neku vrstu kolektivnog pamćenja cele porodice.

Debitantski roman Mareka Torčika predstavlja jedinstven pokušaj da se književne teme aktuelne u svetu unesu u kontekst male sredine. Nagrađen je izborom za roman godine u Češkoj 2024, i preveden i objavljen u brojnim zemljama širom sveta.

Kada par mladih ljubavnika pobegne iz puritanske kolonije prvih doseljenika, ne mogu ni da naslute da će njihova skromna koliba u šumi u vremenu koje dolazi postati dom neobičnom nizu stanovnika. Engleski vojnik, predodređen za slavu, napušta bojna polja Novog sveta da bi se posvetio jabukama. Bliznakinje usedelice preživljavaju rat i glad, samo da bi na kraju podlegle zavisti i želji. Kriminalistički reporter pronalazi masovnu grobnicu, ali otkriva i to da drevno drveće ne odaje svoje tajne. Zaljubljeni slikar, prevarant, puma koja vreba svoj plen, požudni insekt; dok se svako od njih suočava sa misterijama šuma severa, shvataju da je mračna, bučna, lepa prošlost i dalje živa.
Prolazeći kroz cikluse istorije, prirode, pa čak i književnosti, „Šume severa” nam dočaravaju bezbrojne, magične načine na koje smo povezani sa svojom okolinom i jedni sa drugima, kroz vreme, jezik i prostor. Prateći smenu godišnjih doba kroz dvanaest meseci u godini, u pitanju je nezaboravan roman o tajnama i sudbinama koji postavlja bezvremeno pitanje kako da živimo dalje, čak i nakon što nas više ne bude.

Intimna i inteligentna proza o identitetu, sećanju i porodičnim pričama koje nas oblikuju.

U romanu Daleko od istine, Veronika Raimo s izuzetnom pronicljivošću i suptilnim humorom piše o odrastanju u atmosferi porodične napetosti, emocionalne nesigurnosti i stalne potrebe za bežanjem – iz doma, iz sebe, iz vlastite prošlosti. Glavna junakinja, u naraciji koja balansira između ironije i ranjivosti, preispituje granice između stvarnog i izmišljenog, između sećanja i onoga što odlučujemo da zapamtimo.

Raimo gradi roman kao mozaik ličnih epizoda koje zajedno čine oštar ali i dirljiv portret jedne žene koja pokušava da se izbori s nasleđem sopstvene porodice i pronađe autentičan glas.

Nagrađen nagradom Premio Strega Giovani, ovaj roman je postao književni fenomen u Italiji, prepoznat po svom originalnom stilu i emocionalnoj slojevitosti. Daleko od istine je delo koje promišlja savremeni identitet žene, ali i univerzalna ispovest o tome kako postajemo ono što jesmo.