ROMANI

Sutra – ako jutro uopšte dođe, ako oluja prestane da besni – Kora će kod matičara upisati ime svog novorođenog sina. Ili će možda, što je njena prava briga, time ujedno oblikovati i njegovu sudbinu. Njen muž želi da ona ispoštuje dugu porodičnu tradiciju i da dečaka nazove po njemu. Ali, suočena sa ovom odlukom, Kora okleva, pitajući se da li je ispravno da njen sin ponese ime koje su pre njega nosile generacije dominantnih muškaraca. Njena odluka će u tom trenutku na nepopravljiv način oblikovati tok njihovih života. Sedam godina kasnije, njen sin je Ber: to ime je izabrala njegova sestra i ono će se pokazati jednako pogubnim kao i oluja iz koje je proizašlo. Ili je on Džulijan, ime koje je majka izabrala, verujući da će mu ono omogućiti da pronađe sopstveni put. Ili je on Gordon, nazvan po svom ocu i odgajan kao njegov odraz – ali da li još postoji šansa da se prekine nasleđeni obrazac? Ovo je priča o tri imena, tri verzije jednog života i nebrojenim putevima koje samo jedna odluka može da iznedri. To je priča o porodici i o ljubavi koja traje, bez obzira na to šta sudbina ima u planu.

Bane Bjelica ostaje veran ličnom crnom talasu, na kom jaše od svoje prve knjige. I u ovoj knjizi on beži u svoje skrovište, u prostore i vremena komunističke Jugoslavije, ali i post-Jugoslavije, prateći život i smrt jednog ludaka, Adama Feliksa Srećkovića. Zajedno sa njim, čitalac prati i njemu bliske i daleke, uglavnom lude, ljude. Među njima je i Bane, sin Adamov i alter ego autora. Da li je Adam zaista Banetov otac? U ovom romanu jeste. Da li je Banetova majka njegova majka i u ovom romanu? Može da bude, ne mora da znači, a nije ni bitno. Bjelica je iskusni maštar, pa je likove i događaj, uključujući i one iz lične porodične istorije, zdrobio u ovaj roman reklo bi se sa velikom lakoćom i nepodnošljivom mukom podjednako. Ali, Bane Bjelica sve što radi tako radi. Ako volite gorke pilule od papira, evo jedne koja ne leči život, ali pomaže da ga lakše proživimo, samo pod uslovom da najpre poludimo.

Marko Vidojković

„Majka” je intiman, beskompromisan i emotivan roman koji postavlja pitanja koja se retko izgovaraju naglas: šta dugujemo svojim majkama, a šta one duguju sebi? U središtu priče su žena koja povremeno nestaje i ćerka koja živi sa posledicama tih odlazaka. Kroz detinjstvo, adolescenciju i zrelost naratorke, priča se skokovito ali precizno širi u porodičnu hroniku u kojoj se majke i ćerke sudaraju sa sopstvenim izborima, krivicom i slobodom. Otuda, ovo nije književno delo koje traži izgovore ‒ ovo je plovidba po morima porodičnih tišina. Ovo je ogledalo od reči u kojem odsustva oblikuju život snažnije od prisustva, u kojem žene biraju između onog što jesu i onog što se od njih očekuje, u kojem ćerke sazrevaju pokušavajući da razumeju ono što im nikad nije objašnjeno. Ovo je brevijar za čitaoce koji ne vape za utehom već za istinom.

Zoran Penevski

U tome je suština života. Moramo voleti sve što imamo, celim srcem, znajući da će jednom umreti.

Dominik Salt i njegovo troje dece poslednji su čuvari Širvotera – zabačenog ostrva nedaleko od Antarktika, koje čuva najveću svetsku banku semenja. Nekada prepuno naučnika, ostrvo je sada pusto, dok okean neprestano preti da ga proguta. Porodica Salt brine o svemu čekajući brod koji će i njih i sve preostale zalihe zauvek odvesti odatle.

Ali tokom strašnog nevremena, more na obalu izbacuje ženu – Rouan. U trenutku kada ostrvo postaje poprište novih oluja, svi su primorani da se suoče sa sopstvenim strahovima i pitanjima. Mogu li da veruju jedni drugima? I, što je još važnije, mogu li uprkos svim prošlim gubicima i tragedijama, zajedno stvoriti nešto novo?

Ovaj triler, surov kao i okean koji ga okružuje, nosi snažnu poruku o ljubavi u svetu na rubu nestanka, o tome šta smo sve spremni da žrtvujemo u borbi za opstanak, kao i o nemogućim odlukama koje donosimo da bismo zaštitili one koje volimo, čak i dok se sve oko nas ruši i nestaje.

Godine 1927, osmogodišnjoj Klari nestaje majka, čuvena spisateljica Bronvin Njukasl Fordam. Njen misteriozni nestanak ne samo da razbija porodicu, već gasi i nadu da će ikada biti preveden nastavak njenog najvažnijeg dela, napisanog na jeziku koji je sama izmislila.

Gotovo tri decenije kasnije, Klara mora pronaći hrabrost da otkrije istinu o svojoj majci, suoči se s bolnim tragovima prošlosti i spozna snagu prave
ljubavi i oproštaja.

Inspirisan stvarnom književnom misterijom, Priča koju je ostavila je očaravajući roman o izgubljenom rukopisu, nestaloj majci i kćerki koja traga za njenim senkama. Ispričan u lirskom i emotivnom stilu bestseler autorke Njujork tajmsa, ovaj roman je duboko dirljiva oda porodičnoj
baštini, neugasloj čežnji za majkom i večitoj privlačnosti tajni koje poput senki nastavljaju da oblikuju generacije.

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić

Oni su gotičari: mladi, lepi, našminkani ili prirodno bledi, s napirlitanim, ofarbanim kosama: odeveni u crnu kožu, svilu ili mrežice, vitki, androgini. Vole crnilo, groblja, smrt, lobanje, ukletost. Oni su „deca noći”… Neki čak i poziraju kao vampiri – ali šta biva kad u svet mladih rokera i darkera upadnu pravi, večito mladi vampiri?
Na drumovima između Srednje Amerike i egzotičnog Nju Orleansa na krajnjem Jugu odvija se ova složena, erotična horor epopeja o potrazi za sobom, zalivena obiljem alkohola, krvi i drugih telesnih tečnosti.
„Nikada nisam bila naročito fascinirana vampirima pre ove knjige. Odabrala sam da pišem o njima zato što je bila godina 1987, a ja sam bila zainteresovana za gotičarsku potkulturu i uključena u nju – u verovanja destilovana iz mračne muzike i još mračnije emocije, u crnu čipku i poderani somot, u naklonost prema grobljima, u zasecanje do krvi. Upravo o tome sam želela da pišem, a vampiri su suštinska ikona te kulture. Ti klinci su prelepi, otuđeni, ujedno žude za razuzdanim iskustvom i romantizuju smrt. Zar je ikakvo čudo što se identifikuju s vampirima?”
– Popi Z. Brajt

Srbija, 1996. godine. Blago zatišje u regionalnim ratovima savršeno je vreme za prekinuto detinjstvo i naglo odrastanje. Poslednje što je potrebno izmorenom i osiromašenom narodu jeste da se pokrene paranoja o opasnosti od mitskog stvorenja i da ratni veterani krenu da patroliraju gradom. Usred svega toga, četvoro prijatelja – između stripova, basketa, muzike i strepnje od okršaja sa opasnim momcima – pokušavaju da od letnjeg raspusta uzmu ono što smatraju da im pripada. Problem je u tome što će ovog leta morati da shvate kakva ih tegoba zaista okružuje. A ono što će otkriti, najpre kroz neprestane sukobe s roditeljima, a zatim i suočavanjem sa jednim grozomornim zločinom, gotovo neprimetno će izbrisati granice između igre i straha.

Madlen je preživela dovoljno dugo u šumi da bi postala divlja i drugačija. Ostavši sama, čini se da se oslobodila i svih međugeneracijskih trauma, kao što su strah od ćudljivosti zemlje, od gospodara, ubeđenja da smo svi uvek robovi i da je biti rob u redu, da je to prirodno. Madlen je došla da preokrene sve, sva uverenja i čitav postojeći poredak. Ali već od prve stranice ovaj roman svojim veličanstvenim stilom pisanja preokreće naša uverenja, naročito kada objedinjuje ljude i životinje u jedinstvenoj sudbini otpora, pobuna i savezništava.
Ovaj roman donosi tamnu sliku ljudskosti koja i dalje pliva u turbulentnoj reci života i predstavlja snažno, zastrašujuće štivo koje morate pročitati.

Malo ko nije čuo za Zagora, ali retki su oni koji znaju šta se dešavalo pre nego što je nastala legenda o njemu...

Patrik Vajlding je tek jedanaestogodišnji dečak, ali pred njim je budućnost heroja. Brutalna smrt njegovih roditelja, želja za osvetom, njegova borba za pravdu: to su prvi dramatični koraci na putu koji će Patrika, kroz okršaje sa nemilosrdnim neprijateljima i prve susrete sa ljubavlju i prijateljstvom, pretvoriti u legendarnog Za-Gora Te-Neja, Duha sa Sekirom!

Ovo je izuzetan roman o odrastanju, avantura bez granica, ali pre svega priča o poreklu jednog mita! Kao i pripovest o heroju koji je predodređen da se bori za slabije i postane simbol pravde

U 3.37 ujutro, telefonski poziv i noćni razgovor s majkom uzburkaju mirnu površinu sećanja glavnog junaka romana. Vraćaju ga u doba adolescencije u moravskom gradu Pšerovu, ka iskustvima kvir dečaka koji odrasta u konzervativnom industrijskom mestu, u porodici koja jedva sastavlja kraj s krajem. Tako polako izranja slika jednog surovog okruženja koje kažnjava različitost.

Junak doslovno rastavlja svoje pamćenje, kao kada razgledamo stare fotografije i tražimo sitne detalje koji često otkrivaju više od onoga što je na prvi pogled očigledno. Kroz na mahove surovu priču o majci, ocu i dedi, o vršnjačkom nasilju, alkoholizmu, kao i o suočavanju sa sopstvenom drugačijom seksualnom orijentacijom, autor razlaže na najsitnije delove ne samo vlastita sećanja već i neku vrstu kolektivnog pamćenja cele porodice.

Debitantski roman Mareka Torčika predstavlja jedinstven pokušaj da se književne teme aktuelne u svetu unesu u kontekst male sredine. Nagrađen je izborom za roman godine u Češkoj 2024, i preveden i objavljen u brojnim zemljama širom sveta.

Kada par mladih ljubavnika pobegne iz puritanske kolonije prvih doseljenika, ne mogu ni da naslute da će njihova skromna koliba u šumi u vremenu koje dolazi postati dom neobičnom nizu stanovnika. Engleski vojnik, predodređen za slavu, napušta bojna polja Novog sveta da bi se posvetio jabukama. Bliznakinje usedelice preživljavaju rat i glad, samo da bi na kraju podlegle zavisti i želji. Kriminalistički reporter pronalazi masovnu grobnicu, ali otkriva i to da drevno drveće ne odaje svoje tajne. Zaljubljeni slikar, prevarant, puma koja vreba svoj plen, požudni insekt; dok se svako od njih suočava sa misterijama šuma severa, shvataju da je mračna, bučna, lepa prošlost i dalje živa.
Prolazeći kroz cikluse istorije, prirode, pa čak i književnosti, „Šume severa” nam dočaravaju bezbrojne, magične načine na koje smo povezani sa svojom okolinom i jedni sa drugima, kroz vreme, jezik i prostor. Prateći smenu godišnjih doba kroz dvanaest meseci u godini, u pitanju je nezaboravan roman o tajnama i sudbinama koji postavlja bezvremeno pitanje kako da živimo dalje, čak i nakon što nas više ne bude.

Intimna i inteligentna proza o identitetu, sećanju i porodičnim pričama koje nas oblikuju.

U romanu Daleko od istine, Veronika Raimo s izuzetnom pronicljivošću i suptilnim humorom piše o odrastanju u atmosferi porodične napetosti, emocionalne nesigurnosti i stalne potrebe za bežanjem – iz doma, iz sebe, iz vlastite prošlosti. Glavna junakinja, u naraciji koja balansira između ironije i ranjivosti, preispituje granice između stvarnog i izmišljenog, između sećanja i onoga što odlučujemo da zapamtimo.

Raimo gradi roman kao mozaik ličnih epizoda koje zajedno čine oštar ali i dirljiv portret jedne žene koja pokušava da se izbori s nasleđem sopstvene porodice i pronađe autentičan glas.

Nagrađen nagradom Premio Strega Giovani, ovaj roman je postao književni fenomen u Italiji, prepoznat po svom originalnom stilu i emocionalnoj slojevitosti. Daleko od istine je delo koje promišlja savremeni identitet žene, ali i univerzalna ispovest o tome kako postajemo ono što jesmo.

Šta osim Dunava i njegovih neretko mutnih tokova povezuje grad u Nemačkoj sa srpskim ravničarskim gradićem? Da li se životni tok glavnog junaka pretapa sa nezaustavljivim i konačnim tokom reke i od koliko je predostrožnosti satkana svaka čovekova odluka? Poznat i kao pesnik i kao prozni pisac, Bojan Vasić oslikava svakodnevicu pomerenu za nekoliko centimetara od normalnog ustrojstva sveta. Na ovakvom nesigurnom i zaljuljanom tlu života iskorenjenog pojedinca, autor gradi svoj kontemplativni ironični triler.

Kompletno, dovršeno i redigovano izdanje serijala MALTEREGO Marka Šelića u četiri knjige.

„Sve što želim je upravo da umaknem i ludilu i smrti, i sećanju i nesećanju. Da sve to ostane ovde, u noći 29. novembra 2017, kada pišem ovu skicu ispovesti s nadom da će je neko, nekad, raspisati u priču. Ljudi su prokleti, stalo im je da za sobom ostave traga. Ne žele zaborav ni kad ga žele. Eto čemu ovo.”

Isprepletene sudbine i događaji bliže se krešendu, znakovi pitanja polako postaju uzvičnici u trećoj knjizi Malterega. Dok obrisi Žagarove kolosalne osvete postaju sve jasniji, a zakazani Dan D sve bliži, užasi naše stvarnosti isplivavaju na videlo i nadmašuju Leovu mračnu maštu. Istovremeno, zakopano sećanje – njegov najveći strah – nezaustavljivo se probija ka svesti.

„Jedan čovek potiskuje svoje traume do neizdrživosti. Jedno društvo potiskuje svoje traume do neizdrživosti. Šta se dešava sa čovekom i društvom kad pritisak unutar njih prekorači granicu? Počinje li Veliki prasak ili Veliko ništa?”
Kokan Mladenović

„Čija su naša tela? Jesu li ikada naša, ili su već s prvim udahom obeležena kolonizacijom, kontrolom, prekrajanjem, rasparčavanjem? U njih su urezane traume One pre mene i One koja tek dolazi. A u sredini, u mimohodu, ovde i sad, stoje priče poput Kikine.”
Jelena Riznić

Kompletno, dovršeno i redigovano izdanje serijala MALTEREGO Marka Šelića u četiri knjige.

„Zovem se Leo, bio sam gitarista i pesnik, fantast i sanjar, i ništa od toga nije me sprečavalo da u slobodno vreme po stranicama sveske koju sam zvao Osvetarijum ispisujem priče u kojima moj izmišljeni junak-osvetnik masakrira besprizornike. A do kraja ove ispovesti, skriviću nešto neuporedivo strašnije.”

Pet godina nakon radnje prve knjige, Leo dospeva u gravitaciju zagonetnog čoveka koji nudi izlaz. To, međutim, ima cenu: poniženje i odustajanje od sebe i svega u šta veruje. Kroz vremenske skokove, nastavak Malterega pripoveda o majkama i očevima, društvu koje propada, o ličnom i kolektivnom (ne)sećanju, te pokušaju da se u nasilnim traumama nađe smisao. Ali ispod svega toga – ili možda iznad – ovo je priča o izgubljenom prijateljstvu koje iznova niče iz krhotina.

„’Higijena nesećanja’” je jedan krajnje atipičan roman – knjiga u kojoj možete da pronađete i izdvojite barem sedam zasebnih knjiga. Dobra vest je da uopšte ne morate to da radite. Upravo je ta luda narativna razuđenost ovog ambicioznog dela njegova osnovna vrlina i jedinstveni kvalitet.” - Vladimir Arsenijević

Ne znam za ostale, ali za mene će Marko Šelić vazda ostati tvorac Janka Žagara, jednog od najuspelijih negativaca lokalnih književnosti u svim novijim istorijama. - Srđan Srdić

Na ovom mestu u knjizi, gde nakon intenzivno proživljenih pripovedaka zastajemo čisto kako koricu ne bismo sklopili prebrzo, očekivala bi se kakva analiza ili makar jednostavna urednička sinteza pročitanog. U skladu s poetikom ove knjige, gde nema mesta za tirade i pojašnjenja, to se neće desiti.
Prilikom odabira pisaca koji će se naći u ovom nevelikom zborniku urednik se vodio ličnim čitalačkim preferencijama koje je teško, ako ne i nemoguće, obrazložiti u nekoliko književno-teoretičarskih pasusa. I da je takve rečenice moguće formirati, one bi čitaocima mogle poslužiti samo kao povod da ponovo pročitaju poslednju rečenicu neke od pripovedaka kako im ono poslednje pročitano ne bi bila neka suvoparna akademska misao o književnosti.

No umesto pogovora, recimo za kraj barem ovo: postoji nešto što povezuje sve narative, nešto sadržano u samom naslovu zbornika. Priroda užasne ljubavi razlikuje se od pripovetke do pripovetke, razlikuju se i užasi koji su njen neodvojivi deo, ali zajedničko im je to što je u svakoj priči ljubav nekontrolisana. Ona razobličava stvarnost, njoj će se povinovati fabula, junaci, skice enterijera i eksterijera. Kroz ljubav će se prelomiti svako drugo osećanje, ostavljajući trag na zadihanim junacima pripovedaka.

Na kraju, ljubav će uništiti sve što je stvorila. Ona je stvorila i ove priče, ali su one, na čitalačku sreću, neuništive i svedočanstvo su jednog intenzivnijeg sveta.

Šta ostaje od porodice kada svet počne da se raspada?
U romanu Ubod pčele, Pol Mari ispisuje slojevitu i duhovitu porodičnu sagu o padu, potrazi za iskupljenjem i krhkim vezama koje nas drže na okupu u svetu koji se sve brže menja.

Barnsovi su nekada bili uspešna porodica – otac Diki, nekada briljantan student, pravi se da ne vidi kako unosni porodični posao s automobilima propada i sada gradi sklonište od apokalipse u šumi; majka Imelda pokušava da održi privid normalnosti dok je progone duhovi prošlosti; ćerka Kas nespretno se suočava sa gubitkom i društvenim pritiscima, a sin Pi-Džej tone u sopstveni svet paranoje i teorija zavere. Gde je sve pošlo naopako? Može li jedan trenutak loše sreće da promeni tok čitavog života? I ako je priča već napisana, ima li još uvek ima vremena da se pronađe srećan kraj?

Ova mračna komedija, protkana ironičnim humorom i dubokim empatijskim uvidima, neodoljivo je tragikomičan i mudar roman o porodici, sudbini i borbi da ostanemo dobri ljudi dok se svet oko nas ruši.

Roman je ušao u uži izbor za Bukerovu nagradu 2023. godine i reafirmisao je Pola Marija kao jednog od najvažnijih glasova savremene književnosti.