ROMANI

Beograd, poslednje godine jednog režima. Grad umoran od mraka, sankcija, straha i izgubljenih života polako se budi dok ulicama odjekuju protesti, sirene i glasovi onih koji još veruju da sloboda postoji. U tom haosu, između zapaljenih zgrada, demonstracija, bolničkih hodnika i noćnih razgovora, rađa se ljubav Andrije i Milene - snažna, bolna i nemoguća.

On je poznati pesnik, čovek koji iza sebe nosi godine, uspomene i razočarenja. Ona je mlada, divlja, prkosna i spremna da izgori za svoje ideale. Dok se zemlja raspada pod teretom istorije, njih dvoje pokušavaju da pronađu smisao, nežnost i spas jedno u drugom. Ali ljubav u vremenu nasilja nikada nije jednostavna: između političkih progona, odlazaka, izdaja i snova o nekom boljem svetu, njihova sudbina postaje ogledalo jedne generacije koja je želela da promeni svet, a izgubila sebe.

„Beograd se budi“ je roman o ljubavi i revoluciji, o odlascima i sećanjima, o umetnosti, slobodi i usamljenosti. Potresna priča o ljudima koji pokušavaju da sačuvaju dušu u vremenu kada sve oko njih nestaje u plamenu istorije.

Iznad svega, ovo je roman o Beogradu - gradu koji pada, gori, voli i ponovo se budi.

Priča o treneru koji je stvarao šampione i pokorio Evropu.
Postoje treneri koji vode tim.
Postoje treneri koji osvajaju trofeje.
A onda postoji Željko Obradović.

Najtrofejniji trener evropske košarke nije postao legenda slučajno: devet titula prvaka Evrope, desetine trofeja i generacije igrača koje je pretvorio u pobednike.

"Politički put Borislava Pekića otkriva život čoveka koji je, mnogo pre nego što je napisao „Vreme čuda“, postao čudo sam po sebi: mladić osuđen na dugogodišnju robiju koji je u mraku zatvorske ćelije pronašao svetlost svoje buduće književnosti. Njegovo „hodočašće“ kroz totalitarni poredak nije ga slomilo – naprotiv, iz njega je izašao duhovno slobodniji od mnogih koji su bili „na slobodi“.

Između prošlosti koja će kasnije oživeti u „Zlatnom runu“ i budućnosti koju će mračnim intenzitetom dočarati u „Besnilu“ i „Atlantidi“, Pekićev stvarni život ostao je njegovo najuzbudljivije delo. Emigracija u London donela mu je stvaralački zenit, a povratak u Srbiju krajem osamdesetih – ulogu jednog od prvih modernih demokrata, čoveka koji je u vreme političkog meteža i straha, insistirao na dijalogu, slobodi i moralu.

Ova knjiga prati sudbinu čoveka čiji je život, kao i njegove knjige, istovremeno i mit, i opomena, i avantura duha. Od prvih koraka kroz „toplog zeca“ do poslednjeg pozdrava pred Narodnom skupštinom u „mrtvoj tišini“, Pekić ostaje lik koji kao da je iskoračio iz sopstvenih romana – uporan, hrabar, nepotkupljiv.

Politički put Borislava Pekića je biografija koja se čita kao lična istorija jednog naroda i jednog veka. Knjiga za sve koji u istini traže smisao, u otporu dostojanstvo, a u književnosti – slobodu.

U knjizi Moj drug Đido Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani – sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj – revolucionar koji je bio na vrhu tog istog režima, da bi zatim postao njegov najpoznatiji disident. Između njih dvojice rodila se vernost: razgovori, pisma i prisnost koja je u tišini rušila zidove koje su ratovi i osvete podigli.
Bećkovićev Milovan Đilas nije ni mramorni vođa ni hladna istorijska ličnost, već Đido, čovek, drug. Ranjiv, sumnjičav, opterećen i svojom verom i svojim padovima. Pesnik ga osvetljava toplinom, pa knjiga više liči na pesmu u prozi nego na memoare. U toj nežnosti i u toj jednostavnosti krije se snaga priče.
Moj drug Đido nije knjiga o prošlosti, već knjiga o večitom pitanju – kako pronaći čoveka u drugom, čak i kad nam ga istorija dodeli kao neprijatelja. A to je, možda, i najveća pobeda koju književnost može da izvojuje.

Knjiga o sudbini Ivana Stambolića otkriva tragičnu priču o čoveku koji je bio na ključnim mestima u Srbiji dok su se u njoj vodile unutarpartijske bitke, sukobi oko njenog položaja u federaciji i položaja pokrajina, uz istovremeno ekonomsko zaostajanje i buđenje nacionalizma. Bio je politički mentor i prijatelj Slobodana Miloševića, a zatim i prva velika žrtva njegovog uspona.

Stambolić, nekadašnji predsednik Srbije i simbol reformističkog krila tadašnjeg političkog vrha, našao se u nemilosti upravo onoga kome je otvorio vrata moći.
Godinama kasnije, dok je trčao stazama Košutnjaka, brutalno je otet i ubijen po Miloševićevoj naredbi. Nestao je u tišini Fruške gore koja je dugo skrivala istinu.

Ovo je priča o izdaji, o sudaru ličnog i političkog, o zemlji koja je prokockala priliku da ide putem demokratije.

Sudbina Ivana Stambolića ostaje jedno od najpotresnijih svedočanstava vremena koje nijedna jama neće da sakrije.

Knjiga pred čitaocem pruža uvid u šest najranijih piščevih beležnica i rukopisnih snopova – koje su se selile iz džepa njegovog studentskog kaputa, zatvoreničke košulje, diplomatskog fraka i na koncu iz radnog stola u ostavinsku rukopisnu riznicu – svedočeći o različitim fazama piščevog života i delanja. Ujedno, beleške donose jedinstven pogled u intimni svet osetljivog čoveka i velikog umetnika reči.

Andrićeve rane beležnice pružaju uvid u lični i umetnički razvoj mladog siromašnog studenta iz rubne provincije Monarhije, Bosne, koji je na krhkim plećima nosio deo tereta Sarajevskog atentata.

Andrićevo ispisivanje beležnica izvire iz uobičajenog manira pisaca da tokom mnogostrukog i viševrsnog književnog rada vodi jednu vrstu dnevnika o umetničkom stvaranju, o čitanju drugih autora i dijalogu sa njima, uz beleženje planova i skica za svoje zamisli, autobiografskih zapisa putopisnih i memoarskih crta, sentenci, narodnih mudrosti, lirskih zapisa, ostavljajući samosvojno svedočanstvo o menama u umetničkom biću na književnom putu i o sebi kao čoveku u svetu.

Ova knjiga predstavlja poseban događaj u proučavanju i predstavljanju Andrićevog dela jer su posle više od četiri decenije, u okviru jedne knjige pred čitaocem gotovo nepoznate Andrićeve beležnice.

U srcu nekadašnje Rumelije, u zemlji koja je vekovima pamtila begove i podvižnike, a danas ćuti pod naraslim korovom, odvija se tiha borba između sećanja i zaborava.

Zaboravljeni duhovnik Josif, čija rukopisna zaostavština broji hiljade strana, postaje simbol svega što je skrajnuto: crkvene misije, prava na zemlju, dostojanstvo, i samo pravo na ime i grob. Ali u senci starih ratišta i izgubljene vere, oživljava i jedna stara ljubav – za koju se verovalo da je nestala zauvek.

Dok se sudbina jednog čoveka i jednog mesta prepliće s vekovnom tišinom, jedan kamen temeljac u zaboravljenim Paljurcima postavlja novo pitanje: da li je moguće obnoviti ono što istorija više ne pamti – i oživeti ono što je srce već jednom sahranilo?

Zemlja Romeja je potresna i poetska hronika o duhovnom nasleđu, zaboravljenim istinama i ljubavi koja se vraća onda kad više niko ne čeka.

Proslavljeni naučnik, genetičar, profesor dr Miodrag Stojković ponovo je u ovom istorijskom romanu razgrnuo svoju i sudbine svojih predaka.

Odavno su ljudi poverovali da Sveti Vasilije živi svetac.

To će se videti i kroz ovu poučnu i zanimljivu knjigu. U njoj je životopis sveca od rodnog sela Mrkonjići u Hercegovini, preko služenja u manastirima Zavala, Tvrdoš, Hilandar, Žitomislić, do upokojenja u crkvici na Ostrogu. To mesto je postalo svetilište, srpski Jerusalim, gde hiljade vernika dolazi na poklonjenje i molitvu za zdravlje i spas.

U knjizi je oko stotinu istinitih, autentičnih ispovesti, u kojima se prepoznaje čudotvorna, spasiteljska, isceliteljska ruka sveca. Ali i storijat Donjeg i Gornjeg manastira koji su bili poprište dramatičnih istorijskih zbivanja.

Sve ovo dokazuje zašto se ljudi svih vera i nacija klanjaju i mole Svetom Vasiliju više od tri veka.

Čvrsto su verovali da je „Bog na nebu, sud na zemlji“. I da niko nema pravo da uzme nečiji život. Borili su se da, i kod najokorelijih ubica, dokažu da smrt nije kazna, jer mrtvog više niko i ništa ne može da promeni.
Branili su mnoge koji su gledali smrti u oči. Ali i one koji su bili od društva osuđeni i odbačeni, kao haški zatvorenici, Slobodan Milošević, Jovanka Broz, Žarko Laušević...
Filoti je pred streljački vod otišao svaki peti, od dvadeset šestorice. Jer u vreme u kojem je branio ljudski život je bio jeftin, porote surove, dželati od zanata.
Tomi je ubijen jedan branjenik. Odbačenom od svih, lično mu je podigao spomenik.
Filota je, u logoru Mathauzen, i sam stajao pred mašinom smrti. Preživeo je slučajno. Ili je sudbina uplela prste. Gledao je ljude koje su odvodili na stratišta. Iz tog razloga mu se, kako je govorio, moglo verovati da poznaje „dah smrti“.
Toma je od rođenja slušao o surovosti koju je njegov otac preživeo. Znao je: niko nema pravo da naredi da nekog više ne bude. Svakako, čoveku takvo ovlašćenje ne pripada.
„Ne ubij!“, bio je zato za njih prvi zavet u životu i u sudnici.
Ova knjiga pisana je na osnovu 14 stvarnih događaja. O njima i o sebi samima. Jer pravi život piše najbolje romane.

Ni posle nešto više od sto godina od tragične pogibije carske porodice Romanov 1918. sve okolnosti i tajne ovog događaja nisu razotkrivene.
Ova potresna ispovest princeze Jelene Karađorđević, ćerke kralja Petra i sestre kralja Aleksandra, baciće novo svetlo na poslednje dane cara Nikolaja Romanova i njegovih najbližih pre nego što su ih komunističke vlasti nemilosrdno ubile. Jer, ona ih je, od svih članova carske porodice, poslednja videla.
U memoarima koji su konačno pred nama dotaknute su teme među kojima su događaji u Aleksandrovskom dvorcu za vreme odricanja imperatora od prestola, odlazak princeze Jelene u progonstvo zajedno s mužem i drugom rodbinom, život prognanih pripadnika carske porodice u Vjatki, Jekaterinburgu i Alapajevsku, odnos meštana i sovjetske vlasti prema njima, susret sa srpskom misijom, njeno hapšenje i opis svakodnevice u sovjetskim tamnicama, dobijanje vesti o pogibiji cele carske porodice i muža, i mnogo toga drugog.
Istovremeno, ima epizoda za koje je mogla znati samo princeza Jelena Srpska: teme njenih razgovora s carem uoči njegovog odricanja, „savetovanje“ u vezi s njenim odlaskom i oproštaj s rodbinom u Alapajevsku, razgovori na saslušanjima u Jekaterinburgu i Moskvi, trenutak rastanka od Rusije...
Memoari srpske princeze Jelene odišu ljubavlju prema zauvek izgubljenoj carskoj Rusiji, kao i prema poginuloj carskoj porodici čiji je deo zauvek ostala.

O ljubavnom životu Josipa Broza Tita ispisane su stotine bajki. Neke su bile zasnovane na tračevima, druge na idolatriji, treće su bile plod čiste fantazije.

Ova knjiga krenula je drugim putem.

Ovo je knjiga o njemu i njegovim ljubavima i brakovima – onakvima kakvi su bili, ili kako su ih videli akteri i svedoci.b

Bazirana je na ozbiljnim i provjerenim izvorima. Na izjavama i pismima Josipa Broza, njegovih žena, njegovih prijatelja i njegovih bivših prijatelja. U nju nisu uvrštene ni idolatrijske bajke, ni klevetnički pamfleti. U njoj nema virenja kroz ključaonicu.

Uz korišćenje ozbiljne i obimne

građe konačno je dat realističan opis Titovog ljubavnog života.

Sve nam se u životu čini dobro i lepo, a onda u jednom trenu, s najavom ili bez nje, u trenutku izgubimo – zdravlje, muža, prijatelja, oca, majku, baku, brata, dom, zavičaj, posao, psa... I ništa više nije isto. Sve nam izgleda prazno, sivo, nemo, a očaj se poput cunamija sruči preko naše duše i našeg života. U trenu se sve promeni.

Pitamo se kako dalje, kako nastaviti, kako se izboriti, u čemu pronaći smisao, kad nam se čini da ga nema.
Ova knjiga je istovremeno vodič jednog iskusnog psihijatra kako da naučimo da živimo s bolom za izgubljenim, i potresna i iskrena ispovest žene suočene sa vlastitim gubicima koja je našla način da nastavi život dalje.
Jer život je sila koja nosi uvek napred i dalje.

"U ekskluzivnoj ispovesti kneginje Jelisavete Karađorđević, prvi put iz pera jednog člana kraljevske porodice saznajemo šta se događalo u njihovim životima
od 1945. kada je knez Pavle u Jugoslaviji optužen za ratne zločine. Jelisaveta je tada imala samo deset godina kada je označena kao državni neprijatelj.
U martu 1947. godine Titova vlast je donela zakon kojim su im oduzeti državljanstvo, pasoši i imovina, i kojim je svakome od njih bilo izričito zabranjeno da se ikada više vrate u zemlju.
Ova knjiga je sastavljena od Jelisavetinih dnevnika i beležaka vođenih kroz dugi niz decenija, nikada sa idejom da će se iz toga roditi autobiografija. Ipak je odlučila da prekopa po prošlosti i onom što je zadesilo njenu porodicu i da sklopi ovu romansiranu autobiografiju. Smatrala je da će na taj način da izbori svoju veliku bitku i bitku svoga oca i Karađorđeviće oslobodi strašne etikete izdajnika sopstvenog naroda.
Važno je govoriti istinu, braniti je i boriti se za nju. To je jedan od motiva koji su vodili Jelisavetu u poduhvatu pisanja autobiografije u kojoj će javnost saznati mnogo o tugovanju kneza za zemljom, njegovoj smrti, teškom životu i čestim selidbama porodice, ljubavima princeze, njenim brakovima, deci, slavnim osobama sa kojima se družila i sudbini jedne “lutalice i avanturistkinje”, kako sebe ponekad naziva."

Knjiga „Lauš“ je posvećena velikom glumcu, šarmeru, šmekeru – Žarku Lauševiću.
Ona pripoveda o njegovom odrastanju, sazrevanju, glumačkim uzletima do zvezda i jednoj dramatičnoj ubilačkoj noći i godinama u zatvorskim samicama i tuđini.
Kakav je bio ovaj gospodin i gospodar scene govore njegovi prijatelji, glumci i reditelji. U knjizi su nikad objavljene fotografije iz Žarkovog detinjstva, porodice i brata Branimira, sa kojim je podelio nesrećnu sudbinu.
Ako ne traje život – traje delo. Prijateljstvo. Uspomene. Ličnosti.
Kroz ovu knjigu traje zvezdani Žarko Laušević.

Slobodan Penezić Krcun imao je samo 23 godine kada je počeo da odlučuje o ljudskim sudbinama. Bio je rat, 1941. Prvu bitku vodi protiv neprijatelja komunističke ideologije čiji je bio privrženik od gimnazijskih dana u Užicu. Borba „protiv pete kolone“ obeležiće njegov ratni put.

Vorci Druge proleterske brigade i Penezić smatrali su se za jedno, jer je bio politički komesar u njenim najtežim ratnim trenucima.
Kada je, 1944, formirana komunistička tajna policija – Ozna, bio je njen prvi čovek u Srbiji, i ostao zapamćen i slavljen kao otac srpske tajne službe.

Mlad čovek, koji je prerano došao do moći nad životom i smrću, fanatizovan u službi prilično krute ideologije, lično hrabar, ali i pokoran autoritetima u Partiji: Titu i Aleksandru Rankoviću. U godinama posle rata kretao se između suprotnosti: od hladnog cinizma do
sentimentalnosti, bio je brižan prema porodici, a oštar prema ideološkim protivnicima. Dodeljivao je široko sredstva iz državnog budžeta, a kod kuće bio štedljiv i na ivici skromnosti.

Njegova kontroverzna uloga u ratu i politička karijera posle rata, i dalje su zamagljene pitanjem – da li je na njega 1964. godine izvršen atentat? Ili je reč o slučaju – teškoj saobraćajnoj nezgodi koja je izazvana nizom okolnosti na drumu kod Lazarevca?

Zbog prirode ideološke vlasti u Titovoj Jugoslaviji i događaja koji će uslediti padom Aleksandra Rankovića, 1966. godine, većina Srba i danas veruje da je Krcun ubijen. Ta okolnost zamagljuje realan pogled na njegovu biografiju.

Ova knjiga ima ulogu da obeleži šest decenija od Penezićevog stradanja, ali i da ukaže na jednu od najznačajnijih ličnosti srpske istorije sredinom 20. veka.

Sve od tog tamnog Lučindana 1851, pa evo kroz 175 godina, Njegoševa trostruka sudbina – vladara, vladike i pesnika – provlači se kao tragična nit. Nezavršena. Nestvarna. Stalno upitna.

Svojeručno je nacrtao i sagradio 1845. godine crkvicu na vrhu Lovćena, svom mudrom stricu Petru Prvom Petroviću, kojeg je tri godine posle upokojenja proglasio za sveca. Ostavio je amanet plemenicima da ga u toj crkvici, dugoj 12 lakata, ukopaju. Prokleo ih je ako to ne učine.

Zloćudni austrougarski okupatori razorili su crkvicu 1916.

Aleksandar Karađorđević, jedin kralj rođen na Cetinju, sin kralja oslobodioca, unuk kralja Nikole Petrovića, kralj ujedinitelj, podigao je 1925. godine, na mestu razorene crkvice – kapelu.

Crnogorski komunisti su, pre 50 godina, srušili taj najdugotrajniji simbol, ugrađen u grb države, i na obrubljenoj glavi Lovćena, vozdigli crni mermerni mauzolej. Bez krsta. Sa Njegošem u podzemnoj kripti.

Ova knjiga otvara te stare i nove škrinje istorije. I pitanje – čeka li Njegoša i sedma sahrana.

"Prvi put najveći srpski živi pesnik piše prozno delo. I to autobiografiju!

Kroz Dnevnik svoje majke, kojim počinje ova knjiga, a koji je ova hrabra žena pisala u vreme robije kao supruga četničkog vođe, Matija Bećković nam je podario neobično svedočanstvo jednog vremena. Uz Dnevnik, Majka Zorka ostavila je svom sinu Matiji i Tužni roman u kojem je opisala svoj život sa troje dece, siročića, koji nikad nisu prestali da čekaju oca koji nema ni grob. Ova dramatična ispovest je u originalnom obliku takođe deo ovog neobičnog dela.

I napokon, Matija Bećković, nadovezujući se na majčina kazivanja, prvi put piše o svom životu, odrastanju i školovanju, patnji za ocem i majčinoj teškoj borbi za život svoje dece.

U knjizi su i prvi put objavljene fotografije i pesme.

U autobiografskom delu Ideal i profesija – Uspomene revolucionara, nastalom pre sedamdeset godina, Milovan Đilas piše o svojoj buntovnoj i burnoj mladosti. Jedan je od predvodnika studentskih i radničkih demonstracija u Beogradu, Specijalna policija ga hapsi i surovo muči, godine provodi kao robijaš u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi ili kao ilegalac za kojim tragaju agenti. Istovremeno, on objavljuje pesme i priče u vodećim novinama i časopisima, prevodi književna dela, piše političke članke i rasprave. Iznad svega, posvećen je revolucionarnom radu i organizovanju i njegov uspon na vodeće položaje u komunističkom pokretu je munjevit.
Đilas piše s mnogo ljubavi o svojoj devojci i o svojim prijateljima i saborcima od kojih će mnogi poginuti u prvim godinama rata. Opisuje vodeće ličnosti iz političkog i kulturnog života Jugoslavije, ali i ljude iz naroda koje sreće. Portreti su uverljivi, sa pronicljivim zapažanjima i dobro uočenim detaljima.
Istaknuta, upadljiva pozadina knjige su tridesete godine prošlog veka koje spadaju u najdramatičnije u evropskoj i svetskoj istoriji i u kojima se priprema i započinje Drugi svetski rat. Đilas je istoričar Komunističke partije i prikazuje kako ona, i pored progona kojima je izložena i unutrašnjih sukoba koji je razdiru, ipak stalno raste i jača. Kada u aprilu 1941. Nemačka, Italija i njihovi saveznici okupiraju i rasparčaju Jugoslaviju, upravo će leve revolucionarne snage biti najspremnije za borbu.
Đilas je pouzdan svedok, dobar politički analitičar, vešt pripovedač. Ideal i profesija je istovremeno odlična istorijska hronika i zabavan avanturistički roman a brojni bolni i tragični događaji pomešani su sa komičnim scenama. Đilasovo pisanje uliva hrabrost i daje nadu.

Ovo je pre svega knjiga ljubavi. Ispisujući potresnu priču o životnoj drami prevremeno rođenog sina, Dragana Bojić nam je podarila dragoceno svedočanstvo o teškoj ali istrajnoj borbi za svaki naredni trenutak Filipovog života.
Ujedno, njena knjiga može da posluži i kao vrlo koristan priručnik svim roditeljima koji se suočavaju sa najrazličitijim intimnim i društvenim nedaćama koje sa sobom donosi teška bolest njihovog deteta. Na ovim stranicama oni, međutim, neće pronaći ni utehu ni čudotvorni recept, već podstrek da nikada ne odustanu od vere u makar jedan lep sunčani dan u kojem će njihovo voljeno čedo biti srećno.

Vule Žurić nas je odavno navikao da glavni junaci njegovih priča, romana, filmskih scenarija i radio-drama budu mahom ljudi o kojima svi makar ponešto znamo iz čitanki i udžbenika istorije.
Sada je pred nama njegova knjiga posvećena biografijama braće Stojanović.

Doktora Mladena istorija i narod Kozare pamte kao slavnog partizanskog komadnata, a Sreten Stojanović se ubraja u naše najbolje vajare, čiji spomenici Karađorđu i Njegošu omeđuju samo srce Beograda.

Priča o Mladenu i Sretenu ujedno je i priča o njihovim roditeljima, braći i sestrama, te vršnjacima iz Mlade Bosne. Ali to je i priča o Prijedoru, Tuzli, Beogradu, Bihaću, Zenici, Zagrebu, Parizu, Beču, Sarajevu i Jadranu, koji su obojica voleli.
Držeći se istorijskih fakata, autor je napisao uzbudljivu i verodostojnu dokumentarnu pripovest o hrabrosti i istrajnosti dva Krajišnika koje nikada nećemo zaboraviti.

Džajić, Piksi, Pižon, Mijatović, Stanković, Prosinečki, Šestić, Gudelj, Milošević, Savićević, Baždarević, Prosinečki, Pančev, Škoro, Bjeković, Hasanagić, Stojković, Cvetković, Đurovski, Hadžibegić, Stojanović, Jugović, Asanović, Aćimović...
U prvom licu, u živom razgovoru ekskluzivno za ovu knjigu govore 24 fudbalera, i to oni najslavniji.

Autor „Utakmice života“ zavirio je u intimne detalje života nekih od najvećih fudbalskih imena sa prostora bivše Jugoslavije. Razgovarajući sa njima u jednoj opuštenoj atmosferi, daleko od svetlosti reflektora, otkrio je tajne i anegdote koje su oblikovale njihov put ka besmrtnosti. Ovo nisu samo priče o golovima i trofejima, već o ljudima i njihovim snovima, strahovima, trijumfima i porazima.

Od Marakane do Maksimira, od JNA do Poljuda, preko Koševa, Grbavice, Bežigrada, Kantride, Bijelog brijega... Kroz pažljivo istražene intervjue i priče ispričane iz prve ruke, čitaoci će imati priliku da se upoznaju sa istinskim duhom jugoslovenskog fudbala.

Uzbudljiv život – uzbudljiva knjiga. „Matija – njim samim“ u kojoj je veliki pesnik, akademik, opisao svoj život u beležnicu Radovana Popovića, najboljeg biografa srpskih pisaca. U knjizi je sve - od dana kad se zaputio iz Sente, preko Rovaca, Kolašina, Valjeva, do Beograda. Svuda i uvek su ga pratila iznenađenja, muke, radosti, uzbuđenja. Raskošni pesnički dar pretočio je u tomove knjiga. Postao je najomiljeniji pesnik, najviše citiran, najčešće nagrađivan.

Knjiga „Matija – njim samim“ je vrlo čitljiva, iskrena, bogata događajima, anegdotama i pesmama. Jedno novo i iskreno lice velikog pesnika.

Čemu pisati ako je posao nevidovni? Tu sam, vrišti stvaralac, tu sam!

Pisac je samo čovek – potrebna mu je potvrda da njegov život nije metastvarnost, potrebno je da oseti da je voljen, i vredan.
Ovo su pitanja koja u romanu „Maša i medvedi“ postavlja glavna junakinja dok pokušava da nađe izdavača za svoju knjigu.

Sasvim drugačiji roman Vesne Kapor, nagrađivane književnice, koja je u ovom modernom romanu, u preplitanju života Riste i Maše, jedne stvarne, druge fiktivne, iznela jedan pogled na život žene koja pokušava da ostvari svoj san – objavi knjigu koja godinamastoji u fioci izdavača.

Život te knjige stavlja u nezgodnu situaciju njenog tvorca – dobro je da nema lične stavove, da ne uzdiže kakve visoke moralne ideale, ne veliča junaštvo ili žrtvu zarad spasenja; jednostavno, dobro bi bilo da je autentičan čovek bez svojstava. Onda će mu možda cilj biti bliži.

"Mitra Mitrović je bila prava junakinja višestruke borbe za slobodu. Borila se i za društvenu revoluciju i za oslobođenje od okupatora i za slobodu misli. Branila je umetnike i intelektualce. Na partijskom skupu koji se pretvorio u suđenje njenom bivšem mužu Milovanu Đilasu, njegovi kumovi i ratni drugovu su ćutali ili ga napadali. Mitra ga je branila kao lavica!
Ona spada u najistaknutije žene u političkoj i kulturnoj istoriji uopšte, a u komunističkom pokretu ona je svakako najznačajnija pojava, kao intelektualka.
Žena blistave inteligencije, visoke obrazovanosti, žena koja je umela da misli i koju, iako je tako možda izgledalo u početku, nije ponela vlast. Iako je kao takva izazivala veliku zavist, ona se sa dostojanstvom nosila sa svim tim i ostala verna sopstvenoj prirodi i karakteru do kraja života.
Ova knjiga je veliki korak u ispravljanju nepravde prema ovoj velikoj ličnosti.
Knjiga Mitre Mitrović „Otpisana“, autobiografski zapisi, priča je o heroini svog vremena.
Ustvari, o heroini svakog vremena.
"

Komšije u nekadašnjem značenju pripadaju vremenu koje je
uveliko prohujalo. Jesu li ostali u sećanju ili nestali u zaboravu?
Ovo pitanje i dolazi zbog saznanja da su komšije bile važan
deo života u zajednici koja više ne postoji. I sve što je postojalo,
toga više nema. Porodica je bila uporište komšijske uzajamnosti,
bliskosti i solidarnosti. Bilo je to vreme kad se kućna vrata nisu zaključavala,
a komšije su doživljavane kao „rod rođeni“. Njihovo nacionalno
i versko pripadništvo bilo je bez ikakvog značaja. A njihovi gotovo
ustaljeni susreti bili su alternativa dosadnom i obezličenom svakodnevlju.
U tim spontanim susretima bilo je smehovite vedrine, ali
i druželjubivog nespokoja kad je život nametao svoje nepoželjno lice
koje je valjalo razumeti i nadmudriti. Tu se nisu odvajale svoje i tuđe
brige jer je empatija bila prirodno stanje, a altruizam je podrazumevao
aktivnu odgovornost, brigu za druge na delu. Ti susreti nisu proticali
kao vreme koje se uzaludno traći jer su ga druželjubivi poklonici
pretvarali u trenutke zadovoljstva i osmišljavanja zajedničkih želja.
Daleko od toga da je to bila rutinska i isprazna navika danguba i
vremeubica. Štaviše, bila je to forma slobodnog i spontanog izbora u
kojem se branio ne samo životni stil i način postojanja nego i individualni
i zajednič identitet.

"Knjiga „Pobuna duha“ posvećena je velikom slikaru, piscu, filmskom stvaraocu Mići Popoviću, čija se stota godišnjica rođenja obeležava polovinom juna 2023. Kroz dug, provokativan, iskren intervju koji je poznati novinar Milo Gligorijević svojevremeno vodio sa Popovićem, vešto i upečatljivo ispričane su sve životne faze ovog velikog intelektualca – od školovanja, preko partizanskih dana, studiranja, opozicionog delovanja, zabranjivanja izložbi...
Jedan bogati i raznovrsni život predstavljen je i kao lična saga, a još više kao ogromna slika življenja i stvaranja u našoj nekada velikoj zemlji, sa brojnim epizodama i učesnicima.
Knjiga je bogato ilustrovana Popovićevim crtežima i slikama. "

Gaga Nikolić me je na mala vrata uveo u svet umetnosti kad sam imao sedam godina. Sreli smo se ponovo kad sam se, nakon izleta u slikarstvo i muziku, vratio pisanju. Gaga mi je tada svesrdno pomagao da napišem knjigu Život iza zavese o njegovom prijatelju Zoranu Radmiloviću.
Ubrzo zatim snimili smo moje stihove kao poklon Goranu Sultanoviću za rođendan.

Vodili smo i obične razgovore, pravio je šale na moj, ali i svoj račun, održavajući balans.
Samo jednom sam uspeo da mu prodam njegov štos i platim piće. Nije se naljutio.
Puštao me je u svoj život, za svoj sto.

Bila je to svojevrsna akademija života i umetnosti. Učio me je koliko je nešto u životu važno, a koliko ne.
Dogovorili smo i susret kad se vrati iz bolnice, slutio se nastavak stvaranja nekih zajedničkih dela. Ljudi bi rekli: Nije se dalo, bolest je bila jača.

Ipak, verujem da smo se sreli. Na jedan drugačiji način, ali i dalje blizak, dok sam stvarao ovu priču. Pojavio se kroz svoje najodanije prijatelje i njegovu Milenu, pružajući mi na uvid priču o poslednjem snu. (Dušan Stojanović)

Ćerka bogatog Srbina u Zagrebu, sestra od strica čuvenog slikara Save Šumanovića, kuma Miloša Crnjanskog i posrednik u njegovom povratku u zemlju, čuvar zlata Josipa Broza i Partije, jedan od osnivača paviljona ,,Cvijeta Zuzorić“, predsednika Crvenog krsta Srbije, mecena čuvenih umetnika, celu deceniju sustanarka Dobrice Ćosića.
Ličnost koja je davala a nije tražila uzdarje.
Pomiritelj buržuaskog Beograda i partizanskih drugova.
To i mnogo drugog, uzbudljivog, zagonetnog, tajnovitog, nosio je u talasima, vremenskim menama, život gospođe Kriste Đorđević.
Uvek je bila slobodna. Svoja. Nezavisna. Mudra. Gospodstvena. Racionalna.
I kada je sa svojim mužem, čuvenim dr Đuricom Đorđevićem lečila narod po Srbiji, postala veza između proganjanih komunista od Beograda do Pariza, jatak znamenitim partijcima u Beogradu… ,,I tako odigrala ulogu nekakve komunističke Mata Hari“.
Za sve njih, kroz sve bure, pa i one ratne, ona je bila i ostala – Gospođa.
Ova knjiga prvi je odškrinuti prozor u odaje njenog vešto skrivanog i čuvanog života. I deo slojevite i istinite biografije dostojne poštovanja i klanjanja.

Koje tajne krije život Save Šumanovića, slavnog srpskog slikara, u Parizu? Čarna, devojka nesvakidašnjih znanja i intuicije, pronalazi na novobeogradskom buvljaku dosad nepoznatu beležnicu Moja srčana zaostavština Save Šumanovića. Narator, istoričar umetnosti ušao u sedmu deceniju života, i Čarna na osnovu beležnice razvijaju priču o Šumanovićevom životu, ljubavima, duševnoj bolesti i njegovim ključnim slikama, posebno o remek-delu Pijana lađa.
Umesto da piše romansiranu biografiju, Danilov, erudita i vrstan poznavalac slikarstva, spaja i izmiruje uzbudljivo prozno tkanje i briljantno napisan dijaloški esej o Šumanovićevom slikarstvu.
Posle Andrićevog Razgovora o Goji i Knjige o Mikelanđelu Miloša Crnjanskog, sada smo u okviru ovog romana dobili jednako fascinantan tekst, ali ovog puta o našem slikaru Savi Šumanoviću.
Pisan hrabro, sočno, nepredvidljivo, danilovljevski, roman Jelen noći čitamo kao književni spomenik jednom od najvećih srpskih slikara.

Ana Ćosić Vukić, celoživotni pratilac slavnog oca Dobrice Ćosića, radila je predano i istraživački godinama na ovom rukopisu. Otac i ćerka, doktor književnosti, sklopili su zanimljiv dogovor: da i pismeno i usmeno osvetle stvaralački čin velikog pisca. Uz ta dopisivanja i razgovore, godinama, Ana je ušla u sve tajne očevog pisanja: od inspiracije, sakupljanja građe, vajanja književnih junaka, pletenja sudbina, do izlivanja poruka i pouka knjige. Naravno, ambicija je bila da se u centru otkrivanja nađu romani sa kojima se Ćosić popeo na vrh srpske književne piramide.

U tom živom, veštom preplitanju ćerkinih pitanja, koja su ponekad veoma provokativna i nimalo blagih opaski, otvara se jedna iznijansirana i višebojna slika Ćosićevog stvaralaštva.

Dobrica je, ispovedajući se ćerki, rekao više nego što je uspeo decenijama pisanja i govorenja o sebi kroz brojne zaspise, intervjue, ispovedi. Ovde saznajemo prvi put kako je zaista živeo, odrastao, voleo, tugovao, strahovao i stvarao. Zahvaljujući Ani, koja je jedina to i mogla, kao najbliža i najodanija celog života, sada imamo zaokruženu priču o životu velikog pisca.

Knjiga je bogato ilustrovana dosad neobjavljenim fotografijama.