Čvrsto su verovali da je „Bog na nebu, sud na zemlji“. I da niko nema pravo da uzme nečiji život. Borili su se da, i kod najokorelijih ubica, dokažu da smrt nije kazna, jer mrtvog više niko i ništa ne može da promeni.
Branili su mnoge koji su gledali smrti u oči. Ali i one koji su bili od društva osuđeni i odbačeni, kao haški zatvorenici, Slobodan Milošević, Jovanka Broz, Žarko Laušević...
Filoti je pred streljački vod otišao svaki peti, od dvadeset šestorice. Jer u vreme u kojem je branio ljudski život je bio jeftin, porote surove, dželati od zanata.
Tomi je ubijen jedan branjenik. Odbačenom od svih, lično mu je podigao spomenik.
Filota je, u logoru Mathauzen, i sam stajao pred mašinom smrti. Preživeo je slučajno. Ili je sudbina uplela prste. Gledao je ljude koje su odvodili na stratišta. Iz tog razloga mu se, kako je govorio, moglo verovati da poznaje „dah smrti“.
Toma je od rođenja slušao o surovosti koju je njegov otac preživeo. Znao je: niko nema pravo da naredi da nekog više ne bude. Svakako, čoveku takvo ovlašćenje ne pripada.
„Ne ubij!“, bio je zato za njih prvi zavet u životu i u sudnici.
Ova knjiga pisana je na osnovu 14 stvarnih događaja. O njima i o sebi samima. Jer pravi život piše najbolje romane.
.png.webp){kind=logo}
