SAVREMENI ROMAN

U ovoj izuzetnoj knjizi ratnih izveštaja, Kurcio Malaparte pripoveda o Drugom svetskom ratu onako kako ga je video: ne kao niz operacija, već kao sudar civilizacija, mašina i ljudi. U prvom delu knjige prati napredovanje nemačkih i rumunskih trupa koje 1941. godine iz Rumunije, preko Moldavije, nastupaju ka Ukrajini, beležeći prizore gradova, razaranja i tragedije stanovništva.

Njegov oštar stil, istovremeno poetičan i nemilosrdan, otkriva rat kao industrijsku grdosiju koja melje sve pred sobom. U drugom delu – u snegu, tišini i beskrajnim šumama Lenjingradskog fronta, Malaparte pronalazi čitav spektar ljudske sudbine: Fince kao gospodare svog okruženja, mlade sovjetske vojnike kao žrtve, a prirodu kao divljeg, nadmoćnog predatora. Ledeni pejzaži, tela zarobljena u kristalu i tišina glasnija od topovske paljbe otkrivaju njegov estetski ideal, mesto gde se lepota i užas susreću u jednom kadru.

Malaparte tako spaja istoriju, umetnost i filozofiju, otkrivajući rat u svoj njegovoj monstruoznosti, ali i čovečnost koja opstaje uprkos svemu, ostavljajući snažan utisak.

Na sunčanom Krfu početkom XX veka, ljubav se sukobljava s društvenim normama i neumoljivom oskudicom. Rini, devojka iz osiromašene porodice, i mladić Andreas suočavaju se s preprekom koja nadilazi osećanja – miraz. Njihova zajednica ne prašta brak bez materijalnog pokrića, a čast porodice meri se dukatima, ne srcem.

Dok se porodice sudaraju pod teretom običaja, svaka žrtvuje nešto: ljubav, ponos ili obraz. Pred čitaocem se razotkriva Krf u kojem novac menja lice čoveka, a siromaštvo postaje ogledalo njegove istine.

Cena časti smatra se prvom društvenom novelom novogrčke književnosti. Jednostavna u radnji, ali duboka po značenju, ova novela postavlja pitanje koje odzvanja i danas: može li se čast kupiti i kolika je cena koju smo spremni da platimo za ljubav?

Neposredno pred polazak na bal u kraljevsku palatu, plemić Puju Faranga, iznenada, u trzavom naletu besa, ubija svoju mladu ženu.

Da bi izbegao skandal i sina sačuvao od potencijalne robije, njegov otac ga smešta u sanatorijum, naredivši mu da se pretvara da je poludeo – kako bi, glumeći ludilo, izbegao krivične posledice.

Izolovan i pod budnim okom dr Ursua, Puju je primoran da se suoči sa sobom. Otkrivajući svoju priču, uporedo s promišljanjem o kolu „ćuljandra”, glavni protagonista upada u ritam koji se razvija u vihor, poput plesa, gde ostaje pitanje šta je jače: snaga zakona ili griža savesti?

„Ćuljandra” je kratak, ali višeslojan psihološki roman koji od prve rečenice uvlači čitaoca u kovitlac strasti i zločina. Roman ispituje najtamnije kutke duše, klasne razlike i univerzalnu istinu da ponekad najsuroviji sud donosi čovek sam sebi.

Liviu Rebreanu (1885–1944) bio je jedan od najznačajnijih rumunskih pisaca 20. veka. Najpoznatiji je po delima u kojima duboko prodire u psihu svojih likova i prikazuje njihove dramatične unutrašnje sukobe.

Džoš Mekejn ima sve što čovek može da poželi: slavu, bogatstvo i bezbrižan način života.

Međutim, te privilegije prestaju u trenutku kada advokati pročitaju testament njegovog oca. U očevom testamentu, Džošu je dato 28 zadataka koje treba da izvrši u naredne dve godine, ukoliko želi da dobije bogatstvo. Do tada gubi sve privilegije, stvari i novac sa kojim je raspolagao.

Glavni junak prihvata misiju u kojoj svaki zadatak izgleda teži od prethodnog, gurajući Džoša u direktno suočavanje sa svojim manama, vezama i obavezama koje je zanemario.

Dok se bori da ispuni izazove, Džoš počinje da vidi svet i sebe u potpuno novom svetlu.

Ovaj roman istražuje cenu bogatstva, posledice neumernog života i moć iskupljenja. To je priča o čovekovom buđenju i bolnom, ali lepom putovanju ka samootkriću.

"

U zabačenim krajevima Slovačke, gde magla često obavija livade, a šume su pod velom tajne, žive ljudi čije su sudbine neraskidivo povezane s prirodom, verovanjima i slovenskom mitologijom.
Ova zbirka priča uranja u svakodnevicu seljaka, čiji život oblikuju ne samo tradicija i rad na zemlji, već i mistični elementi koji prožimaju njihovu realnost. Magijski realizam tako teče kroz svaku priču, gde pragmatičnost i sujeverje idu ruku pod ruku, a granice između stvarnog i nadrealnog postaju zamagljene.
Svaka priča u ovoj zbirci donosi jedinstven pogled na selo, gde su drevni običaji i legende još uvek živi, ali podložni promenama i izazovima modernog doba. Likovi su često suočeni sa dubokim unutrašnjim dilemama, pitanjima verovanja, i sukobima između ličnih želja i kolektivnog identiteta.
„Kuća za jelena” je omaž ruralnoj Slovačkoj, njenoj kulturi i ljudima, ali istovremeno postavlja univerzalna pitanja o prirodi vere, snazi tradicije, i potrebi za zajedništvom u vremenu kada se svet ubrzano menja.

Pred nama je svojevrsni bildungsroman u kome nam spisateljica Vanda Rozenbergova predstavlja odgoj i formiranje ličnosti mladog Bubija. On uživa u svojoj introvertnosti i pod uticajem je svoje majke – naučnice i članice kriminalističke grupe.

Ovi sažeto napisani redovi postavljaju mnoga pitanja, poput onih moralnih o odnosu majke i sina, kao i ispravnosti životnih postupaka, odnosno da li se kriminal može opravdati svojim motivom.

Na tom putu, na kojem se i narator i čitalac stavljaju u poziciju konstantne potrebe za preispitivanjem, Bubi nam otkriva svoje emocije, snove i želje i poneku tajnu, kao i mapu kulturnih uticaja: obilja muzike, filmova, umetničkih slika, mesta i knjiga, koja definiše prostor radnje i određuje karakter likova.

Ovaj kratak roman obiluje citatima u kojima će se svaki ljubitelj biblioteka i knjiga kao objekata pronaći. Okosnicu romana čini zanimljiva priča koja govori o uticaju knjiga na ljudski život, ali isto tako i o mogućnosti ljudi da menjaju sudbine knjiga.

Na početku se srećemo sa piščevom napomenom da su knjige opasne po život i da mogu promeniti ljudsku sudbinu. Tako je profesorku Blumu pregazio automobil na ulici dok je čitala poemu Emili Dikinson. Njen kolega nekoliko dana kasnije dobija neobičnu knjigu na kojoj se nalaze ostaci cementa, a koja je adresirana na pokojnu profesorku, te odlučuje da je vrati pošiljaocu.

Tu počinje njegova (biblio)avantura i potraga. Saznaje za Karlosa Brauera, strasnog knjigoljupca i kolekcionara knjiga koji je izgubio razum, jer nije mogao da izađe na kraj sa knjigama koje su zaposele čitavu njegovu kuću. U takvom stanju, Karlos Brauer odlazi na divlju plažu i gradi kolibu od knjiga umesto cigala.

„Ubica” je novela/roman o Haduli, starici sa grčkog ostrva Skijatos koja se bavi sakupljanjem trava i lečenjem. Nakon niza neprospavanih noći i prisećanja na prošlost i patnje kroz koje je prolazila, Hadula upada u misaonu buru koja je dovodi do toga da žensku decu posmatra kao teret za porodice, usled bede koja ih okružuje. Bez imalo kajanja, a u nekoj vrsti umišljene misije, starica ubija svoju bolešljivu unuku u kolevci, što predstavlja okidač za budući uznemirujući rasplet priče, gde zločini bivaju isprepletani kaznom.

U ovoj modernoj grčkoj tragediji prepoznaćete elemente iz „Zločina i kazne”, s obzirom na to da je Papadiamandis svoje delo napisao neposredno nakon što je na grčki jezik preveo ovo poznato delo Dostojevskog.

Šta je Antiputopis Dušana Mijatovića? U Antiputopisu se opisuje antiputovanje, iz istog razloga iz koga Šeširdžija u Alisi u zemlji čuda slavi nerođendane. Zato što ima više nego rođendana. Antiputovanje u sebi sadrži putovanja, kao što antivirus sadrži u sebi virus. To je jedno duhovito i paradoksalno putešestvije ka sebi. Ono je ekscentrično, šarmantno, lagano, kaporovski stilski nehajno, a ipak vrlo gusto. Mijatovićeva hodoljublja na strani uvek ga dovode u Beograd, u njegov duhovni centar, čamac na Savi koji propušta vodu. Čitaoca hvata pod ruku, i njega, koji je zalutao, od nemila i nedraga vraća u svoje milo i drago. Cena koju čitalac mora da plati za taj povratak i prepoznavanje, jeste da ponovo nauči da se smeje. Miloš Konstantinović Autor sasvim otvoreno i bez zadrške, piše o mestima koje je posetio u sklopu porodičnog proputovanja po Evropi. Nadasve iskren i krajnje otvoren za utiske, Dušan zna da bude i vrlo duhovit na svoj račun, dok se osvrće na sve zgode i nezgode sa putešestvija. U svom dnevničkom delu se autor osvrće na živa sećanja na oca i sutuacije koje su, svaka na svoj način, povezane sa pričama ovog „antiputovanja”.