Romaneskni opus Radomira Konstantinovića teško je svrstati u neki od postojećih poetičkih pravaca. Ipak, Branislava Vasić Rakočević je svojom studijom, a naročito njenim centralnim poglavljem, pokazala i odmak od ove tzv. nedoumice. Ukazala je na važnu činjenicu da je njegov roman, mada u početku eksperimentalan, svojim kasnijim proznim zamasima doneo onaj oblik autorefleksivnosti i parcelisanja smisla subjekta u naratoru, koje će tako plodonosno nastaviti postmodernizam. Na taj način, ova rasprava ispravno pokazuje ulančavanje tradicije srpskog romana još od Sterijinog dela do neoavangardnih pripovedačkih ostvarenja. Pozicija postmodernog skeptičnog autora tako je u potpunosti tradicijski utemeljena, što je u ovoj studiji valjano interpretirano i što predstavlja njenu najvišu vrednost. Studija Branislave Vasić Rakočević nezaobilazna je za onaj deo nauke o književnosti koji se bavi pitanjem koliko promena statusa naratora i svesti o njegovom subjektu unutar jednog žanra, kakav je u ovom slučaju roman, može revolucionarno da promeni i strukturu naracije i poetiku žanra. S određenom uzdržanošću svojstvenom pravom istraživaču, izuzetno uspešno dovela je svoju studiju do zaključka o tradicijskom lancu srpskog romana i uočila nezaobilaznu nit u razvoju srpske postmoderne upravo u delu Radomira Konstantinovića, stvaraoca koji je kritičko-filozofskim promišljanjem i kulturološkom skepsom realizovao svoj roman u čijem je centru autodestruktivni subjekt čiji se identitet raspada upravo kao i njegovo ontološko čulo za probleme jedinke u društvu.
