Sudbina Gundulićevog Osmana, možda i ove knjige, jednako je neobična, na trenutke veoma žalosna, poput one koja je sultanu dodelila uspon i pad, u okolnostima tako uzburkanim, da je i njegova stvarnost imala izrazit poetski karakter.
LIKOVI TRADICIJE - studije i prilozi iz dubrovačke književnosti
Ova knjiga inače profesora beogradskog Filološkog fakulteta dr Slavka Petakovića, u svom podnaslovu Studije i prilozi iz dubrovačke književnosti, praktično daje osnovu i sadržaj ovog izdanja. Ovo delo istoričara književnosti mlađe generacije, najpre podseća na dugu i značajnu tradiciju izučavanja dubrovačke i primorske književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu, koju je zasnovao još Pavle Popović. I ovo delo, potvrđuje ono stanovište da na istoriju dubrovačke književnosti treba gledati i kao na srpsku, a ne samo hrvatsku. Da je Dubrovačka književnost vanredan i eksluzivan primer kontakta kulture dva naroda, na poseban način potvrđuju ogledi u ovom delu: Pomeni Dubrovnika u epskoj folklornoj tradiciji; Motiv brave dubrovačke u epskim narodnim pesmama; Politička satira Mavra Vetranovića; Parodija ili ne: o Tireni Marina Držića; Psihološka motivacija likova i mehanizam prevare u Noveli od Stanca Marina Držića; Likovi seljanki u renesansnoj tradiciji, i drugi.
Uvodni ogled u knjizi "Klesan kamen" je opis čitanja "Mosta na Žepi" Ive Andrića. Počinje od onog detalja kada se umorni čovek vraća u znoju pa se prisloni uz klesani kamen i odlučuje da napiše istoriju mosta. Taj klesani kamen sam uzeo kao naslov, a on je i metafora za klesanje i obrađivanje reči i rečenica - kaže Miro Vuksanović.
Tekstovi sabrani u ovoj knjizi, prvobitno objavljivani u „Danasovom podLisku Com.media u okviru rubrike Virtuelna književnost, zagovaraju ideju da realno i virtuelno nisu baš tako daleke suprotnosti kako se čini: njih ne treba hijerarhizovati, nego im treba prići sa idejom moguće jednakosti i uspešnog prožimanja.
Internet menja literaturu da bi joj otvorio nove, skrivene mogućnosti. „Stranični" i „ekranski" prelom dva su lica virtuelne književnosti koja se rada i na papiru, kao poetički eksperiment, i na ekranu, kao hipertekst. Suočenje književnosti i tehnologije omogućava i pojavu „otvorenih žanrova" - elektronskih inkarnacija proze čije su odlike diskontinuitet, dijalog i asocijativno umrežavanje.
Sled tekstova u knjizi je nasumičan, baš kao u hipertekstu, a čitalac može da se kroz njih kreće sopstvenom putanjom.
Da li je „virtuelna književnost" književnost za ljude sutrašnjice ili samo ponavljanje tradicije?
Za početak, treba dati šansu tekstu...
Među književnim vrstama koje su negovane u staroj srpskoj književnosti, osim žitija drugi prozni žanrovi kao što su pohvala, poslanica, putopis, slovo, molitva, beseda, plač, zapis ili natpis, obimom su dosta kraći, a njihova jezgrovitost nametala je piscima posebna izražajna traganja. Stoga su dela ovih književnih vrsta češće obeležena retorskim i pesničkim rešenjima nego narativnom širinom, te upravo zato nisu retki slučajevi da se pojedina od njih i danas u izvesnoj meri doživljavaju kao poetska proza ili poezija. To naročito važi za sastave monahinje Jefimije (1349-1404-5) i despota Stefana Lazarevića (1377-1427) koji obiluju lirskim tonovima. Sem ta dva autora, u ovaj izbor su ušli - Hilandarska povelja Stefana Prvovenčanog, Služba Svetom Simeunu od Svetog Save, Zapis Teodora Gramatika, Molitva Bogorodici Dimitrija Kantakuzina, Putovanje ka gradu Jerusalimu od Jeroteja Račanina, Janičarove uspomene Konstantina Mihajlovića iz Ostrovice i druge.
