Proizvodi

”Fenomen Jelene Jovanović Žigon je fenomen božanskog dara koji svojom duhovnom i vanjskom ljepotom prenosi sve dokazane civilizacijske vrednosti u svoje uloge.”

Radoslav Rale Zelenović

Zbirka poezije „Pod obrisima lampe” Aleksandra Mrdaka pripada onoj sve ređoj vrsti poetskih rukopisa koji ne nastaju iz literarne mode, nego iz unutrašnje potrebe da se posvjedoči o čovjeku, o prostoru, o pamćenju, o ambijentu, o odnosu.

Ova poezija ne traži da bude moderna; ona traži uski put prema istini i kolikogod istinitom, približno realnom, iako nastaje u sjenci mističnijih tonova pod lampom, u okrilju noći i noćnog pejzaža. Upravo u tom okrilju i u toj odluci da se ostane vjeran sopstvenom glasu leži osnovna vrijednost ovih poetskih zapisa. Mrdakova pjesma poput sjenke dolazi iz iskustva gorštačkog prostora, ali ne kao folklorna slika ili dekor, već kao egzistencijalni okvir: marolnost planine, vjetri gorski, rijeka u neporecivom toku, koliba sa krovom od trave, putnik izmeđ dva svijeta, ali i između noći i svjetlosti, i, sve to, zajedno, nisu motivi goli i gotovi, nego stalna stanja duha. Subjekt ove poezije je čovjek kojeg uvijek zatičemo na graničnom između odlaska i povratka, između vjere i sumnje, između pripadanja i usamljenosti, i samoće pod okriljem svjetlosti i sjenke poodavno zaboravljene lampe.

Zato se putovanje u ovoj knjizi ne čita kao kretanje kroz dati i eventualni prostor, već kao unutrašnja migracija – tiha, tiha seoba duše.

Na ex-Yu prostorima Orfej se u književnosti malo pominje.

O njemu je pisao Branko Miljković, ali malo, više je pisao o Euridiki, njegovoj ženi, koja je nakon vjenčanja od ujeda zmije umrla. Važno je istaći da se, Dobrilo Pavić, usudio da napiše impozantno lirsko-epsko delo o Orfeju. Naslovio ga je "Orfejeva kob". Ispevano je u prvom licu i u njemu se prepliću filozofski, lirski, epski i zagonetni svjetovi poezije. Te dubine karakterišu poemu kao posebnu vrstu poezije nastalu u doba romantizma. Poput engleskog pjesnika Bajrona, koji se smatra začetnikom pisanja ovakve vrste poezije, Pavić kompoziciju poeme zasniva na fabuli, a ta fabula upravo čini glavni tok cele poeme.

U poemi Pavić katkad napušta epiku, ali samo delimično, ne udaljavajući se od nje. Kao iskusni pesnik vešto je obogaćuje čini razmišljanjima, viđenjima, emocijama, te tako (dajući joj svoju dušu) poemu dopadljivijom, toplijom i u poetskom smislu bogatijom, jačom i u svim elementima kvalitetnijom.

Ono što ovu poemu čini posebnom je i to što se u Pavićevom razvijanju fabule Orfej ne tretira kao mitsko biće, iako se u nekim drevnim tekstovima Apolon i jedna od Muza pominju kao njegovi roditelji. Pavić ga u knjizi "Orfejeva kob" ne doživljava kao mitskog pesnika, kao mitskog muzičara, već stihovima o njemu stvara sliku stvarnog ovozemaljskog bića, od istog sastava kao što je svaki Zemljanin.

Toma Zeković novinar je i autor koji beleži neobične i često prećutane priče sa margine stvarnosti. U svom književnom prvencu donosi psihološki i istorijski triler nadahnut jednom stvarnom životnom sudbinom - priču u kojoj se granica između istine i izmaštanog polako briše.

Godine 1969, objavljena je Bibija Druge Srbije, Filosofija palanke, Radomira Konstantinovića. Sada je pred čitaocima Palanka filosofije - pre i posle Konstantinovića, Vladimira Dimitrijevića, koja između ostalog odgovara na sledeća pitanja: - Kako je nastalo drugosrbijanstvo? - Zašto je Mirosla Krleža pravi otac Druge Srbije? - Kako je Koča Popović od proleterskog komandanta postao ljubitelj zapadne demokratije? - Da li je Milovan Đilas sekularni svetac? - Koliko je Latinka Perović doprinela lažima o srpskom narodu? Vladimir Dimitrijević nas je posle prošlogodišnjeg izdanja Između Boga i grupleksa, obradovao novim, Palanka filosofije - pre i posle Konstantinovića.

Nacizam umire upravo tako. Mračno i besmisleno. Sa sobom u grob vodi ogroman broj slučajnih ljudi koji ne dele njegove ideale. Nacista je potpuno svestan da država koju je stvorio uranja u tamu, ali u isto vreme ide do samog kraja, vođen ozloglašenom ,,sudbinom”, mračnom, mističnom silom koja mu govori da ne štedi ništa i nikoga. U suštini, u ovoj mitologiji nema Boga. U njoj postoji samo tama, s kojom on čeka susret, i taj mrak svakim danom sve više raste u njegovoj sitnoj i podloj duši, koju on smatra veoma uzvišenom i herojskom.

Prof. dr Mirko Peković u udžbeniku Psihijatrija navodi "Nema zdravlja bez mentalnog zdravlja." "Tjelesne bolesti su u porastu, a njih uvjek prati mentalni odgovor." Proverite koliko možemo pomoći sebi i biti duševno zdravi, razumevajući psihu čoveka i bolesti mozga i duše, čitajući ovaj sveobuhvatni udžbenik prof. dr Mirka Pekovića koji je na 756 strana Psihijatrije uspeo da ovu materiju iznese na jedan stručan, literarno jezički i pedagoški razumljiv način.

Tatjana Vrećo, spisateljica i pesnik, posle četiri romana najzad se oglašava i zbirkom pesa¬ma.Nekako je postalo uobičajeno u našoj književ¬noj praksi da se pisci najpre pojavljuju sa zbirka¬ma pesama, kao svojevrsnim pilot-projektima, če¬sto u obliku prvih nesigurnih koraka u bojažlji¬vom opipavanju književnog terena (što je pomalo apsurdno, s obzirom na neospornu činjenicu da je poezija „kraljica pisane reči“).Utoliko je ne¬uobičajena situacija sa ovoliko „okasnelim“ po-javljivanjem Tatjaninog poetskog prvenca, imajući u vidu da se ona već uveliko profilisala kao vrs¬ni pesnik na mnogim književnim tribinama, kao i na društvenim mrežama.

Najnovija knjiga Bećira Vukovića, je još jedna u nizu bezvremneskih. Vuković, kao majstor pesničke reči, svojim stihovima nudi čitaocu iskrenu i snažnu refleksiju o modernom čoveku i njegovom mestu u svetu.

Nova knjiga Ksenije Kirilove, Legenda o zabrajenom daru i na srpskom jeziku. Pred nama je jedna uzbudljiva priča Legenda o zabranjenom daru, o natprirodnim moćima dečaka Stefana, koju je Kesnija Kirilova ispričala tako uverljivo da vam sve vreme drži pažnju u stanju neizvesnosti i nemira. Na prelepoj zemlji gde vlada večno leto žive i rade ljudi. Svako od njih je obdaren jedinstvenim talentom koji im omogućava da prodru u same dubine prirode i da upravljaju prirodnim elementima. Međutim, neki od njih su rođeni sa jedinstvenim magičnim moćima koje još kao bebe daruju svetoj Gori i dobijaju ih nazad tek nakon smrti. Ali šta će se desiti ako se u jednom trenutku uobičajeni ritual prekrši i jedan običan smrtnik zadobije dar kakvom dosad nije bilo ravnog na zemlji.

Nova knjiga Milana Kneževića, satirična poezija "Ne dam mandat" nastala je tokom njegovog boravka u pritvoru. Motivisan trenutnom situacijom u kojoj se našao, a kao političar, Milan Knežević, u žiži političkih dešavanja već godinama, ovom knjigom "Ne dam mandat" je na jedan šaljiv i krajnje banalan način podelio sa nama svoj beskrajni talenat i poetični osvrt na ono što vidi i što živimo svi mi na ovim područjima bivše Jugoslavije.

"U ovoj zbirci, na fonu vrhunskog humora i satire u kolopletu smijeha, očituju se snažan talenat, vješt odabir tema, pjesničko umijeće i zrelost autora, koji je savladao mnoge tajne književnog zanata.

Zato je knjiga izvrsna u svakom pogledu, i zato će biti i čitana uz pozitivne ocjene dobrih poznavalacaprave umjetnosti i njenih humanih poruka, zdravog smijeha, satire i prijateljstvapjesnika i njegovih čitalaca."

prof. dr Dragan Koprivica

Ko je ukrao čokoladu? knjiga dečijih pesama mlade pesnikinje Kristine Anđelković, najbolje je opisao jedan od recezenata ove knjige, Todor Bjelkić

"Reklo bi se posle dužeg vremena konačno smo dobili pravu knjigu za decu, pravu dečju knjigu, jednom rečju - milinu za one najmlađe, ali i radost za njihove roditelje, bake i deke i sveopštu ushićenost za čitaoce uopšte.
Već prihvaćena, poznata i priznata srpska poetesa Kristina Anđelković, ovim razigranim, lepršavim i majstorski sročenim stihovima, ovom vrednom zbirkom Ko je ukrao čokoladu - porasla je u neslućene visine i dorasla do deteta, do njegove tajnovite duše, do njegovih zagonetnih i čarobnih svetova, gde se rađaju nova polazišta i novi uzleti koje jednostavno zovemo život(om)."

Vojvotkinja de Lanže je više od pukog sentimentalnog romana o tragičnoj ljubavi između uzvišene Antoinette de Navarreins i impulsivnog generala de Montriveaua. Kao i ostatak ljudske komedije, i ova priča je obežena političkim i društvenim utiskom: pored ove patricijske ljubavi, Balzak opisuje stanje propadanja francuskog plemstva. Ideja za ovu knjigu došla je piscu tokom 1831. godine kada ga je obuzela strast prema vojvotkinji od Castries, pripadnici visokog društva koja se divila njegovom talentu. Nakon meseci dvosmislene veze, prelepa vojvotkinja izmiče njegovim udvaranjima. Povređen ovim romantičnim neuspehom, Balzak odlučuje da javnosti predstavi romantiziranu verziju ove razočarane strasti. U odsustvu njegove ljubavi, mlada žena mu nudi model za lik Antoinette de Navarreins, vojvotkinje od Langeaisa, čiji aristokratski ponos guši spontane osećaje. Stoga, perom naoštrenim ogorčenjem, Balzak piše ovaj roman. Pored romanse, knjiga pruža ozbiljnu studiju propadanja plemstva i gubitka njegovih moralnih vrednosti suočenih s usponom na vlast nove aristokratije zasnovane na novcu: buržoazije, koju pohlepa uzdiže na vrh društvene lestvice, sve bliže prestolu i moći.

Najnovija knjiga Bećira Vukovića, je još jedna u nizu bezvremneskih kojom on opisuje užasan i beznadan pejzaž života koji je sveprisutan, ali istovremeno poziva na trezveno razmatranje stvarnosti. Pesnički subjekt u knjizi služi kao prizma kroz koju posmatramo ovaj svet, i kroz njegove oči se osećamo pozvani da shvatimo dublje i istinitije značenje stvarnosti.

Knjiga istražuje apsurdnost i dubine ljudskog postojanja, prikazujući kako užas i strah postaju sastavni delovi svakodnevnog života. Vuković, kao majstor pesničke reči, svojim stihovima nudi čitaocu iskrenu i snažnu refleksiju o modernom čoveku i njegovom mestu u svetu.

Knjiga ,,Negativi“ predstavlja brzo protičuće, ekspresivno i duboko lično delo koje se kreće van poznatih granica tradicionalne proze. Kroz kratke, ali snažne pripovetke, čitalac ulazi u svet koji je izvan svakodnevne realnosti i logike, gde se događaji razvijaju u kratkim, ali snažnim impulsima koji podsećaju na poeziju. Narativ, u pastelnim bojama, kao da je neprestano u dijalogu sa čitaocem, postavljajući pitanja i izazivajući osećanja. Pripovesti nose tragični, ali i lirski prizvuk, a stil podseća na Branka Milkovića, s njegovim apstraktnim, često metafizičkim pristupom, koji u svakom trenutku pomera granice običnog pripovedanja. "Negativi" su priče koje istražuju svetove u kojima se ljudska svest susreće sa svojim dubokim senkama, kao i sa ljudskim nemirima i nadama, ostavljajući čitalaca u stalnom raspoloženju pitanja i kontradikcija.

Knjiga profesora Nikše Grgurevića „Kako da prodate svoje snove" je odličan vodič za one koje zanima prodaja. Da li ste stvoreni za taj posao ili možete da naučite kako da budete vrhunski prodavac? Kako da dođete do ljudi koji odlučuju o nabavci? Kako da okrenete negativnu poziciju u pozitivnu? Zašto je pozitivan pristup jedini put u prodaji? Kako da kreirate bazu vrhunskih poslovnih kontakata? Na sva ta pitanja i mnoga druga naći ćete odgovore u ovom kratkom i jasnom izlaganju. Profesor ne nudi teoretski tretman prodaje već konkretna uputstva kako da postanete osoba koju klijenti traže. Iz recenzije Vladimira Đukanovića, filozofa sa Wall Streeta

Nova knjiga Bojana Jovanovića, Svetlo svetu napisana kao prilog antropologiji hrišćanstvo, plod je autorovog dosadašni proučavanja novozavetnog dela Svetog pisma. Za razliku od sagledavanja čoveka sa stanovišta hrišćanstva, što implicira hrišćansku antropologiju, antropološko razmatranje novozavetnih shvatanja čoveka čini osnovanom jednu antropologiju hrišćanstva. Budući da upravo antropološka znanja i omogućuju osvetljavanje bitnih hrišćanskih shvatanja o njemu, njegovoj veri, nadi i ljubavi, ona nesumnjivo mogu dopri neti adekvatnijem razumevanju njegovog aktuelnog duhovnog i egzistencijalnog stanja. U vreme kada tehnološki razvoj ne prati i čovekovo moralno usavršavanje i kada su tradicionalke vrednosti izgubile svoj nekadašnji značaj, principi hrišćanske duhovnosti su osnova za etičku univerzalizaciju humanističkih načela koja uvećavaju čovekove mogućnosti opstanka i njegovog potvrđivanja kao ljudskog bića - navodi se u predgovoru knjige Svetlo svetu, Bojana Jovanovića.

Knjiga Loran i ja između Zapada i Balkana, Gordane Brosard donosi autentičnu i dirljivu priču o majci i njenom sinu Loranu, dečaku koji se od rođenja suočava s izazovima, a tek znatno kasnije mu biva dijagnostikovan Aspergerov sindrom, blaži oblik autizma. Autorka Gordana Brossard u knjizi Loran i ja između Zapada i Balkana otkriva načine borbe za Loranovo obrazovanje i socijalizaciju. Otkrijte kako su pobedili.

Zli dusi su najsloženiji roman Dostojevskog. Pisac priznaje da je roman pisao s naporom, često prepravljao, iz straha da nije dorastao temi. Uprkos teškoćama, stvorio je kompleksno romaneskno delo koje svojim idejama, zapletima, radnjom i čudesnim likovima pleni pažnju čitalaca i u našoj savremenosti. Velikan ruske književnosti je estetski upečatljivo iskazao refleksije o najvažnijim pitanjima ljudskog života. Predočio nam je univerzalne istine o čoveku, ljudskoj sudbini, međuljudskim odnosima, smislu postojanja u društvenim zajednicama. Spisateljica Sonja Tomović Šundić, u delu Zli dusi u viziji Dostojevskog sugeriše da Dostojevski veruje u mogućnost harmonije između čoveka i Boga. Sloboda je prekoračenje granica, mogućnost činjenja zla, ali i moć stvaranja veličanstvenih tvorevina ljudskog duha - umetnosti, kulture, filozofije, nauke - zaključuje Sonja Tomović Šundić u delu Zli dusi u viziji Dostojevskog.

U knjizi Psihijatrija - mentalno zdravlje autora Mirka Pekovića smešteni su tekstovi koji su nastali u prethodnih desetak godina. Tekstovi se tiču tematike vezane za psihijatrijske teme i mentalni život, odnosno psihijatrijsku delatnost i promišljanje. Tekstovi mahom govore eksplicitno ili impliucitno o tamnijoj strani čovekovog života ili kao bi K. G. Jung rekao senovitoj stani ličnosti (života). Psihijatrija Mirka Pekovića žanrovski gledano je esijističko štivo, sa stručnom i vokacijskom vizurom i vizijama, ali bez pretenzija naravoučenja i profesionalne pretencioznosti , iz razloga što živimo u vremenu kada se gušimo od „znanja" učitelja, veroučitelja, a ponajviše pseudoučitelja.

Na drugoj strani, Pekićevi dnevnici oličavaju poetičke osnove njegove književnosti i put do njegovog dela.I iz dnevnika objavljenih za piščevog života i iz dnevnika koji su stigli iz piščeve ostavštine jasno je vidljivo da je to žanr koji Pekić doživljava kao pripremu za pisanje, stvaralačku laboratoriju i priliku da u punoj koncentraciji, pred samim sobom, raspravi i preispita teme i ideje teme svojih budućih knjiga. Utoliko je dnevnik za Pekića majeutička forma u kojoj se presabiraju i suočavaju izvori i činjenice, razmatraju poetičke ideje koje će biti ugrađene u knjigu u nastajanju i uspostavljaju njeni tematski stubovi na kojima će počivati čitav ispripovedani svet. Prelistavam Dnevnike da bih ustanovio kad sam i pod kakvim okolnostima dobio ideju za CRNOBERZIJANCE", tako započinje piščeva beleška iz dnevnika iz 1978. godine. U najdubljem saglasju sa ovim piščevim karakterističnim postupkom oblikovanja jedne književne teme, koju obavezno prati i mala lična istorija njenog nastanka, jeste esej Pretvaranje maske u lice ili o rizicima simulacije koji za svoju osnovu ima dnevnički zapis iz 1975. godine. Radeći na Crnoberzijancima, iskopao sam iz Dnevnika klasičan primer građanske mimikrije", piše Pekić, da bi, potom, u tom eseju izložio tipičan primer dnevnika kao osnovnog izvora svojih književnih tematizacija. I mada s pekićevskom ironijom govori u pojedinim esejima i u dnevnicima i o samom dnevniku, ističući njegovu subjektivnost i i njegovu interpretativnost koja se sukobljava sa očekivanom autentičnošću, govoreći čak da je dnevnik „slika jednog života KAKAV BI TREBALO DA BUDE, a ne kakav JESTE" (u eseju Razmišljanja u liftu' ili dnevnik kao slika života kakav bi mogao da bude"), dnevnik je kod Pekića veliko skladište tema i ideja, on je za pisca najvažniji izvor grade, njemu se pisac poverava da bi proverio svoja sećanja ili da bi u proživljenom iskustvu, sačuvanom upravo zahvaljujući dnevnicima, otkrio potvrdu za uverljivost ispričanog sveta. Godine koje su pojeli skakavci oživljavaju u dnevnicima kao vreme spaseno u pisanju i mišljenju.

Čitavi tomovi Pekićeve dnevničke zaostavštine jesu, zapravo, neobične istorije o nastanku pojedinih piščevih knjiga. Uzmimo, kao primer, obimne knjige U traganju za Zlatnim runom (1997; 2007) ili Radanje Atlantide (1996) u kojima pisac podrobno, iz dana u dan, izlaže nastanak svojih knjiga Zlatno runo i Atlantida od prikupljanja građe i ukrštanja izvora, preko autopoetičkih traktata i rasprava, sve do temeljnih i detaljnih nacrta svojih knjiga. Knjige kakve su ovi Pekićevi autopoetički dnevnici praktično I ne postoje u istoriji srpske književnosti, barem ne u tom obimu i u toj vrsti poetičke nedvosmislenosti i tematske konstrukcije.

Proveravajući svoje društvene ideje i smisao vlastitog angažmana, Pekić dnevnicima, kao u kakvoj analitičkoj laboratoriji, zapisuje i ostavlja tragove jednog vremena, uvek nastojeći da to vreme prožme potrebnim razumevanjem. To je pogotovu karakteristično u onim dnevnicima u kojima Pekić piše povodom političkih tema ili povodom ideoloških himera vlastitog vremena.Jasan kritički angažman u Pekićevim dnevnicima biva produbljen ironijskom svešću koja političko i istorijsko vreme svodi na dimenzije i smisao ljudskog vremena. Razmatrajući političke i ideološke manipulacije poretka koji se objavljivao kao istorijska nužnost, čak i kao naučna istina i sami smisao civilizacijskog razvoja Pekić u dnevnicima oblikuje pronicljivu esejističku arheologiju vlastitog dobu.
Pisani iz dana u dan (u Pekićevom slučaju, u poslednjoj deceniji njegovog života čak i govoreni iz dana u dan, odnosno izgovarani u diktafon), dnevnici, kada prođe vreme, postaju istorijski izvor prvog reda po kome se mogu pre poznavati geološki slojevi vremena koje analiziraju tako potanko, iz prve ruke i iz neposredne blizine. U slučaju Pekićevih dnevnika to važi utoliko više ako imamo na umu njihov vremenski raspon i činjenicu da oni svojim tematskim obuhvatom pokrivaju gotovo čitavu drugu polovinu XX veka, a potom, i ništa manje, analitičku usredsređenost s kojom pisac slika društveni i politička život vremena koje je bilo njegovi jedini dani. Pekić, recimo to i tako, nije nipošto slučajni saputnik, ni usputni komentator, on je svedok iz matice dogadaja, suštinski zainteresovan da prozre i događaje dana i duh epohe. Otuda značajan deo njegovih dnevnika predstavlja susret sa činjenicama političke istorije i političke svakodnevice, uz jasnu svest izraženu i u jednom dnevničkom zapisu iz ranijih godina: „Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se s gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar."

Pekićeva zaostavština, obimna gotovo kao i samo za života objavljeno piščevo delo, pokazala je sav obim i raspon njegovog dnevničkog opusa. Beležeći i pamteći, opisujući svoj život i prilike u kojima je živeo, ali i svoju književnost i utvrđujući dela koja će tek nastati, Pekić je ispisao nezaobilaznu, beskrajnu priču o jednom životu posvećenom književnosti i idejama koje je postojano zastupao i u literaturi i u stvarnosti. U tim dnevnicima može se pratiti piščev građanski angažman i izvrsna analiza srpskih i, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, britanskih društvenih i političkih prilika. Ovo društveno i istorijsko vreme u Pekićevim dnevnicima stiče prvorazredno svedočanstvo koje ispisuje zainteresovani, analitični, ironični i pronicljivi svedok, posmatrač i učesnik.Da bi napisao sve što je imao potrebu da kaže, Pekić, možda najplodniji pisac srpske književnosti, morao je da koristi i neke pogodnosti usmenih žanrova: ono što je napisano moralo je često da bude prethodno izgovoreno u diktafon. Tako je pogotovu bilo s dnevnicima. Ritam trake, s koje je skinut samo deo Pekićevog pisanja, mogao bi da se uzme kao izraz piščeve potrebe za pisanjem i njegove posvećenosti književnosti. Ono što danas propustim da izrazim, izraziće mene kaže se u piščevim dnevnicima. Da nije bilo koriscenja usmenih žanrova, mnoga piščeva dela ne bi došla do književnosti najviše pismenosti.

U književnosti Borislava Pekića dnevnici su osnova za priče i romane, drame i eseje. U podrazumevanoj relaciji mišljenje i pisanje dnevnici se, u Pekićevom autorskom slučaju, umeću kao treči međučlan. Oni, naime, prethode pisanju drugih žanrova: u njima se proverava piščevo književno i kritičko mišljenje, književne teme i razumevanje sveta, poetika i politika, istorija koja se, potom preispituje i slaže u piščevoj prozi.
Pekić nimalo ne taji ovaj redosled, niti ulogu i značaj dnevnika u nastanku i oblikovanju sopstvene književnosti. Dovoljno je pogledati završni, 12. tom Pekićevih Sabranih dela iz 1984. godine, objavljen pod naslovom Tamo gde loze plaču, da bi se videlo ne samo koliko je pisac pisao dnevnike i držao do njih, da ih je smatrao sastavnim delom svog voluminoznog opusa u nastajanju, već i koliko je piščevih eseja nastalo na temelju ranijih dnevničkih zapisa. Čak bi se moglo reći da najveći broj eseja koje je Pekić uopšte napisao jesu samo razvijenije forme prethodnih dnevničkih zapisa. U mnogim od piščevih eseja ti dnevnički zapisi ili njihovi fragmenti nalaze se na samom početku kao neskriveno polazište koje se razvija, produbljuje ili se s njim stupa u dijalog.

U ovom izdanju zbirke Pre istine Branimira Šćepanovića sabrane su priče i novele koje je kultni stvaralac pisao u mladosti, kao tinejdžer i u dvadesetim godinama. Osim onih koje su u njegovim potonjim zbirkama već objavljivani, ovde se nalaze i naslovi koji su, kao zaboravljeni, dosad čamili u dnevnoj štampi i književnim časopisima. Iako su posredi Šćepanovićevi rani radovi, u njima nema ni traga početništva: ovaj rasni pripovedač, silovite emocije i još silovitijeg talenta, čitaocu se u njima predstavlja kao majstor kratke prozne forme, dijaloga i napetih situacija. Njegova imaginacija, mračna i eruptivna, uvešće vas u svet sukoba usamljenog i sasvim običnog čoveka sa društvenim i kosmičkim porecima.

Naizgled sasvim slučajno, zbog kvara na vozilu, Grigorije Zidar dospeva u mesto nesvakidašnjeg imena Nehaj da bi, usred njega, na glavnom trgu, nabasao na monumentalan spomenik – sebi samom. Duhovi pršlosti požuriće na videlo: istorijske istine o oslobodiocima Nehaja bile su isfabrikovane, kako bi nekolicini drugova obezbedile ugled i lagodan život, dok je Grigorije, koji je za sve bio najzaslužniji, proglašen mrtvim i „slavno poginulim“. Kakvu bi cenu junak morao da plati ako odluči da raskrinka lažne heroje i da li bi mu pametnije bilo da se, pred jačima od sebe, tiho povuče? Poslednji roman Branimira Šćepanovića, Iskupljenje, autorov je obračun sa prošlošću, sa sopstvenim demonima i sa samim sobom.

U zabačeni predeo, koji sa svetom povezuje samo jedan puteljak, iz daleka stiže putnik, nepozvan i neočekivan. Njegova elegantna pojava meštane duboko uznemirava: ko je taj čovek, šta od njih hoće i šta li smera. Samo seoski božjak, kojeg niko ni ne primećuje, prepoznaje stranca: pa to je Isak, njihov zemljak, koji je, godinama ranije, ispraćen odatle grdnjom, mržnjom i poniženjima. Prvi roman Branimira Šćepanovića, Sramno leto, na scenu izvodi usamljenog pojedinca koji sebi može da dođe jedino kroz suočavanje sa ruljom kojoj smeta. Sukob je neizbežan!

Novele i kratke priče zrelog Branimira Šćepanovića okupljene su u ovom izdanju pod naslovom najslavnije od njih, Smrti gospodina Goluže. Njihovi junaci naizgled su sasvim obični ljudi, obeleženi jedino svojim manama. Zao slučaj ih, međutim, izdvaja za stradanje: pod velikim pritiskom, u graničnim sutiacijama, oni se, možda nemoćni i slabi, ali odlučni, neposredno suočavaju sa tajnama postojanja. Viseći nad ambisom ili ležeći, povređeni, pokraj puta, oči u oči sa fantomima i duhovima, jedino pitanje koje postavljaju svemiru jeste: da li je moguće živeti, a ne biti jadan i banalan. Šćepanovićeva pripovedna majstorija ogleda se u moći koju ova proza i danas ima – da svog čitaoca duboko uznemiri i da ga dugo drži u napetosti, kao na iglama.

Saznavši da je neizlečivo bolestan, junak ovog romana predaje se iskonskoj žudnji da svoj život okonča u postojbini predaka. Povratak korenima, međutim, nije ni lak ni očekivan: jedino što junak na svom putu pronalazi, mesto smirenja, biće mržnja i zverstvo, u sebi, kao i u drugima. Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića delo su trajne umetničke vrednosti, jedan od međaša srpske književnosti druge polovine 20. veka. Zaveden melodijom rečenice i ritmovima pripovedanja, koji reflektuju uzavrele ritmove hajke, savremeni čitalac će se i sam naći u vrtlogu mogućih značenja ovog romana, unutar kojeg se, kao na platnima Dalija i El Greka, prelivaju čudni i jedistveni obrisi.

***
„Naprosto ne znam šta da činim. Da li da ispisujem pohvalu piscu? Da li da odam priznanje njegovom sočnom jeziku, ujedno jednostavnom izrazu, da li da uplićem i rasplićem o teriji književnosti, o višeznačnosti teme, o filozofskoj dimenziji? […]
Ili da učinim i nešto što prevazilazi puku pohvalu i preporuku čitaocu? Da li da upozorim čitaoca? Da li da kažem – čuvajte se, pazite se, ova će vas knjiga uznemiriti!
Ova će vas knjiga podsetiti, bez obzira na sva naša tehnološka dostignuća – kako nije nemoguće da već sledećeg časa postanete progonjeni ili progonitelj, kako se ne zna šta je strašnije od ovo dvoje, kako čovek uistinu nije daleko odmakao mada sve ubrzanije napreduje.“
Goran Petrović,
iz predgovora meksičkom izdanju Usta punih zemlje

Poezija Gordane Sarić je intimistička i metafizička. Nema ni jedne profane reči koja upada iz vulgarne ravni, svaka reč je probrana, može se reći astralna, ima oko sebe auru čistote i lepote, a sve to uliveno u skladnu formu vezanog stiha. Ja sam se divio toj neizmernoj energiji ljubavi koja zrači iz njene poezije. Ljubav je tu kao u "Pesmi nad pesmama, kao u svetim spisima iz najstarijeg doba, kao kod Despota Stefana. Ona je kosmička kategorija koja se prožima sa istočnim konceptima onako kao kod Tina Ujevića, Sime Pandurovića, kao kod velikana našeg stiha. Gordana Sarić je nastavljač te velike, dominantne linije u našoj poeziji. Njena poezija je apsolutno čista i podseća na alabasterne antičke ili renesansne biste kako fino odnegovana, fino izvajana od jednog komada.
Srba Ignjatović, pesnik i književni kritičar