Borislav Pekić je imao izvanredan osećaj za istoriju i za ozbiljnu, realnu vrednost istorijskih podataka. Znajući koliko se mučio da pronađe odgovarajuća dokumenta na osnovu kojih će opisati prilike i događaje iz naše bliže i dalje istorije, koristio je svaku mogućnost da sa direktnog izvora prikupi što više informacija. Zahvaljujući njegovim beleškama, dnevnicima i pismima, mnoge stvari neće biti zaboravljene i ostaće kao dokument za kasnije generacije, koje će možda interesovati šta se ljudima dešavalo, s kakvim su se prilikama (češće neprilikama) suočavali, kako se njihov život odvijao u to vreme. Koga tako nešto zanima, naći će neprocenjivo blago u mnogim memoarima, biografijama i autobiografijama. Videće da život ima uspone i padove, da se uspesi i neuspesi smenjuju, da malo ko kroz život prođe a da ne doživi udarce, i samo od snage pojedinca zavisi kako će ih podneti. Pekić je uvek govorio da su književnici potajni kradljivci tuđih osećanja, tuđih životnih priča, tuđih uspomena – od toga i od sopstvenih misli, sopstvenih uspomena i osećanja grade svoja dela.
