DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

Odavno su ljudi poverovali da Sveti Vasilije živi svetac.

To će se videti i kroz ovu poučnu i zanimljivu knjigu. U njoj je životopis sveca od rodnog sela Mrkonjići u Hercegovini, preko služenja u manastirima Zavala, Tvrdoš, Hilandar, Žitomislić, do upokojenja u crkvici na Ostrogu. To mesto je postalo svetilište, srpski Jerusalim, gde hiljade vernika dolazi na poklonjenje i molitvu za zdravlje i spas.

U knjizi je oko stotinu istinitih, autentičnih ispovesti, u kojima se prepoznaje čudotvorna, spasiteljska, isceliteljska ruka sveca. Ali i storijat Donjeg i Gornjeg manastira koji su bili poprište dramatičnih istorijskih zbivanja.

Sve ovo dokazuje zašto se ljudi svih vera i nacija klanjaju i mole Svetom Vasiliju više od tri veka.

A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom – Aleksandar Deroko

Pred sam kraj XIX veka Beograd je bio više no upola manji od današnjeg, i to ako se izuzmu predgrađa, a računa samo varoš…

Tu sam se rodio i ja šest godina pre kraja prošlog veka. To je bilo na spratu više „Perola“, u Knez Mihailovoj ulici..

Aleksandar Deroko – A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom



Knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom predstavlja jedinstvenu pripovest o istoriji i duhu starog Beograda.

Čvrsto su verovali da je „Bog na nebu, sud na zemlji“. I da niko nema pravo da uzme nečiji život. Borili su se da, i kod najokorelijih ubica, dokažu da smrt nije kazna, jer mrtvog više niko i ništa ne može da promeni.
Branili su mnoge koji su gledali smrti u oči. Ali i one koji su bili od društva osuđeni i odbačeni, kao haški zatvorenici, Slobodan Milošević, Jovanka Broz, Žarko Laušević...
Filoti je pred streljački vod otišao svaki peti, od dvadeset šestorice. Jer u vreme u kojem je branio ljudski život je bio jeftin, porote surove, dželati od zanata.
Tomi je ubijen jedan branjenik. Odbačenom od svih, lično mu je podigao spomenik.
Filota je, u logoru Mathauzen, i sam stajao pred mašinom smrti. Preživeo je slučajno. Ili je sudbina uplela prste. Gledao je ljude koje su odvodili na stratišta. Iz tog razloga mu se, kako je govorio, moglo verovati da poznaje „dah smrti“.
Toma je od rođenja slušao o surovosti koju je njegov otac preživeo. Znao je: niko nema pravo da naredi da nekog više ne bude. Svakako, čoveku takvo ovlašćenje ne pripada.
„Ne ubij!“, bio je zato za njih prvi zavet u životu i u sudnici.
Ova knjiga pisana je na osnovu 14 stvarnih događaja. O njima i o sebi samima. Jer pravi život piše najbolje romane.

„Mihajlovićevi dnevnički zapisi u nekolikom smislu predstavljaju retrospektivni molitvenik, za ljude koji smisao života ne mogu ili ne žele da ga osmisle sa osećanjem da žive u ljudskoj zajednici i da zaokupljenost sobom podrazumeva udaljavanje od nje, udaljavanje od razumevanja da smo stvoreni po božjem liku, udaljavanje od Gospoda Isusa Hrist, koji je za nas umro na krstu i vaskrsao, i obećao nam večni život“ - Vidak M. Maslovarić, predgovor

„Neobično literarno djelo. Otkivam najskrivenije niti koje vezuju događaje iz života autora, otkrivajući tajne duhovnosti.“ - Emir Kusturica

„U razmišljanjima Aleksandra Mihailovića, čije pesničko i esejističko delo izaziva zasluženu pažnju, skladno se dopunjuju karakteristična svojstva našeg vremena i individualna fizionomnija autora. Kao ključno određenje moderne epohe pojavljuje se fragment. On zamenjuje odsutnu i iščezavajuću celinu: u iskrama doživljaja moderni pisci nastoje da prepoznaju njen trag, da naslute njeno prisustvo u iskrzanim delovima sećanja.“ - Milo Lompar

Knjiga Matija, Hedlov je magnum opus, tragična priča o gubitku sina, doktora biokemije i znanstvenog suradnika na američkom Yaleu.

Duboko intimna, to je knjiga životnog razotkrivanja i bolnog propitkivanja neizmjerne patnje kakvu može izazvati samo gubitak jedinca, koji je svojevoljno, u potrazi za mirom, u 44. godini života odlučio napustiti ovaj svijet.

Hedla muče pitanja za koja zna da ne postoje odgovori, suočavajući se istodobno sa smrću sina i borbom da njegovo tijelo iz Amerike vrati u Hrvatsku. U 37 dana, od smrti u New Havenu do sprovoda u Osijeku, razotkrivajući svu bešćutnost birokracije velikog Yalea, Hedl niže sjećanja iz Matijinog života, sličice od najranijeg djetinjstva do posljednjih dana, pomažući čitatelju da lakše plovi kroz olovno težak rukopis. Čini to s nadom da bi njegovo tragično iskustvo moglo pridonijeti detabuiziranju suicida i pomoći obiteljima koje su kroz to prošle.

Otac-pisac ne može a da ne piše, da ne traži riječi, da ne ispituje svoje osjećaje, da ne izvrće kožu i utrobu. Makar bile jadne i potrošene, nedostojne i preslabe, riječi su jedino sredstvo koje mu preostaje da tu bol pokuša artikulirati sebi i drugima. […] Matija je odgovor oca na oproštajno pismo sina. Dugačko, iscrpno, detaljno i bolno. Iako ni na jednom mjestu ne spominje traženje oprosta, ovo je knjiga iskupljenja. - Slavenka Drakulić

Matija je knjiga o Americi, jedna od boljih i strašnijih naših knjiga o toj velikoj, izmaštanoj zemlji. To je knjiga o Osijeku, o ratu, o nastojanjima tolikih naših roditelja da spasu svoje sinove od toga da postanu ratni heroji. Mala tužna knjiga o Hrvatskoj, koja se uslijed rata i poslijeratnog beznađa rasula po svijetu. Matija je knjiga o plaču i očaju, o čovjekovoj potrebi da artikulira svoj očaj, o toj čudnoj i nezaustavljivoj potrebi čovjekova uspravljanja. To je knjiga o onom što živa ljudska usta ne mogu izreći. Ne mogu, ali moraju. Knjiga o ocu i sinu. I knjiga o tome koliko je život lijep. I koliko u životu boli sve što je lijepo. - Miljenko Jergović

O autoru:
Više od pola stoljeća u novinarstvu, Drago Hedl (1950) radio je u Glasu Slavonije, Slobodnoj Dalmaciji, Feral Tribuneu, Novom listu i Jutarnjem listu, a od umirovljenja 2015. stalni je suradnik Telegrama. Za novinarski rad primio je desetak međunarodnih i hrvatskih nagrada. Objavio je i 15-ak knjiga, od zbirke kratkih priča, feljtona, eseja, intervjua i polemika, do publicistike i romanâ. Njegova knjiga Glavaš, kronika jedne destrukcije dobila je nagradu Jutarnjeg lista za najbolje publicističko djelo 2010, a osim u Hrvatskoj objavljena je u Srbiji, Bosni i Hercegovini, te Sloveniji. Roman Donjodravska obala nagrađen je Kočićevim perom (2014), a u dramatizaciji i režiji Zlatka Svibena Hrvatsko narodno kazalište u Osijeku predstavu je ambijentalno izvelo 2019. Prema kriminalističkoj trilogiji Izborna šutnja, Ispovjedna tajna i Kijevska piletina, snimljene su dvije sezone tv-serije Šutnja, koje su uz HTV i više europskih televizija prikazane i na platformi HBO. Prva dva romana trilogije prevedena su na talijanski i objavljena u izdavačkoj kući Marsilio.

Ni posle nešto više od sto godina od tragične pogibije carske porodice Romanov 1918. sve okolnosti i tajne ovog događaja nisu razotkrivene.
Ova potresna ispovest princeze Jelene Karađorđević, ćerke kralja Petra i sestre kralja Aleksandra, baciće novo svetlo na poslednje dane cara Nikolaja Romanova i njegovih najbližih pre nego što su ih komunističke vlasti nemilosrdno ubile. Jer, ona ih je, od svih članova carske porodice, poslednja videla.
U memoarima koji su konačno pred nama dotaknute su teme među kojima su događaji u Aleksandrovskom dvorcu za vreme odricanja imperatora od prestola, odlazak princeze Jelene u progonstvo zajedno s mužem i drugom rodbinom, život prognanih pripadnika carske porodice u Vjatki, Jekaterinburgu i Alapajevsku, odnos meštana i sovjetske vlasti prema njima, susret sa srpskom misijom, njeno hapšenje i opis svakodnevice u sovjetskim tamnicama, dobijanje vesti o pogibiji cele carske porodice i muža, i mnogo toga drugog.
Istovremeno, ima epizoda za koje je mogla znati samo princeza Jelena Srpska: teme njenih razgovora s carem uoči njegovog odricanja, „savetovanje“ u vezi s njenim odlaskom i oproštaj s rodbinom u Alapajevsku, razgovori na saslušanjima u Jekaterinburgu i Moskvi, trenutak rastanka od Rusije...
Memoari srpske princeze Jelene odišu ljubavlju prema zauvek izgubljenoj carskoj Rusiji, kao i prema poginuloj carskoj porodici čiji je deo zauvek ostala.

Knjiga je fascinantna biografija dr Nedeljka Đukića, kraljevog stipendiste i oficira, vrhunskog hirurga u Kraljevini Jugoslaviji, koji je nakon Drugog svetskog rata u komunističkoj državi doživeo velike neugodnosti i gubitak radnog mesta u Glavnoj vojnoj bolnici (danas VMA – Vojnomedicinska akademija) u Beogradu.

Ipak, prepoznat kao vrhunski medicinski stručnjak, uspeo je da nastavi hiruršku karijeru i afirmaciju u Vojnoj bolnici u Petrovaradinu, uprkos stalnim političkim pritiscima. Pred odlazak u penziju poslat je kao čelni lekar Jugoslovenske sanitetske misije u Kongo, u jeku tamošnjeg surovog građanskog rata, o čemu je ostavio uzbudljivo svedočanstvo u vidu izveštaja koji se objavljuje kao prilog ovoj provokativnoj biografiji. Milan Breberina u knjizi odslikava vreme i situaciju u kojoj su se našli vrhunski intelektualci i profesionalci nakon Drugog svetskog rata, a koji nisu želeli da pognu glavu i prihvate socijalističku ideologiju.

O autoru:

Milan Breberina (Novi Sad, 1949), diplomirao na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, specijalista hirurgije, doktor medicinskih nauka, redovni profesor hirurgije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Usavršavao se u Londonu (Velika Britanija) i u Upsali (Švedska). Ceo radni vek proveo u Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici, gde je bio načelnik Hirurškog odeljenja i upravnik Klinike za operativnu onkologiju. Bio je predsednik Društva koloproktologa Srbije i nacionalni predstavnik Srbije u Evropskom udruženju koloproktologa. Bavi se istorijom medicine, referisao je na kongresima i objavio više radova i poglavlja u monografijama o istoriji srpske medicine.

Nemanji je nakon rođenja dodeljena dijagnoza cerebralne paralize i njegovi roditelji tada kreću u borbu za život tek rođene bebe.

Novorođenče preživljava različite operacije, veoma jake lekove i čak jednu kliničku smrt. Ali, nekim čudom, Nemanjin mozak ostao je netaknut.

Nemanja nam otkriva svoju životnu priču u želji da svojim snažnim doživljajem života osvesti što više ljudi koliko život zapravo može biti lep kada odbacimo sve strahove koje osećamo. Svojom pričom on nas vodi kroz čitav spektar emocija i poklanja nam ceo doživljaj sveta iz ugla osobe sa invaliditetom. Naime, Nemanja nam uz svoju ispovest donosi najranjiviji deo sebe.

„Otkriću vam tajnu. Kada zažmurim, vidim sebe na terenu. Tada trčim. Tada držim loptu u rukama. Skačem. Pobeda je naša, vičem. Iz mašte se budim uvek sa osmehom i osmeh ne skidam sa lica. Poklanjam ga ljudima oko sebe.” Nemanjina borba je bolna i inspirativna, ali nosi snažnu životnu poruku. Između redova ove knjige njegova priča nam tiho šapuće na uvo da i u najtežim trenucima, dok god možemo da dišemo – „Ovo nije kraj”.

Skoro u potpunosti nepoznati široj javnosti, Zapisi o problemima i ljudima 1941–1944 Slobodana Jovanovića donose novi pogled na burnu istoriju ratnih godina.
Predstavljajući niz događaja – među kojima su vojni puč 27. marta, Aprilski rat, bekstvo članova Vlade Kraljevine Jugoslavije u emigraciju, učestali sporovi srpskih i hrvatskih političara, Kairska afera, ženidba kralja Petra II, odnosi sa Čerčilovim kabinetom, ali i krojenje sudbine Dragoljuba Draže Mihailovića – Slobodan Jovanović ostavlja neprocenjive zapise o političkoj istoriji Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.
Isto tako, Jovanović u ovoj knjizi ispisuje i niz portreta bitnih istorijskih ličnosti, pre svega kralja Petra II Karađorđevića, generala Dušana Simovića, Vladka Mačeka, Ivana Šubašića i Dragoljuba Draže Mihailovića, govoreći i o njihovim ljudskim stranama.
S jedne strane hronika burnih ratnih godina, a sa druge niz intimnih sećanja, ova knjiga nam donosi dragocena svedočanstva o događajima i ljudima koji su promenili istoriju naših prostora, i to iz ugla intelektualca i političara, čiji su stavovi i danas predmet velikih sporenja.


Slobodan Jovanović (1869–1958), pravnik, istoričar, univerzitetski profesor i političar.
Nakon školovanja u Ženevi i Parizu, radio je kao diplomata i profesor. Predavao je na Pravnom fakultetu u Beogradu pune 43 godine, a obavljao je i dužnosti dekana Pravnog fakulteta i rektora Univerziteta u Beogradu. Bio je član SANU, a od 1928. do 1931. godine i njen predsednik.
Tokom Prvog svetskog rata bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi srpske vojske, a nakon rata učestvuje kao ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919.
Aktivno se uključio u politički život u martu 1941, kada je postao potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata boravi u Londonu. Bio je predsednik emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije u dva mandata, u periodu od januara 1942. do juna 1943.
Nakon završenog rata živi u Londonu, sve do smrti 1958. U odsustvu je u Beogradu 1947. osuđen na 20 godina robije i gubitak političkih i građanskih prava. Sudski je rehabilitovan 2007. godine.
Napisao je veliki broj knjiga.

Memoari Vladka Mačeka, koji se nakon skoro sedam decenija prvi put objavljuju u našoj zemlji, donose priču o životu jednog od najznačajnijih hrvatskih i jugoslovenskih političara dvadesetog veka.
Dvostruka podređenost na početku dvadesetog veka – koliko nacionalna, toliko i ekonomska – napraviće od Mačeka nepokolebljivog borca, prevashodno za prava zemljoradnika. Kruna tog puta biće njegov dolazak na čelo najveće hrvatske političke stranke, ali i položaj potpredsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije.
Predstavljajući taj put, Maček nas u ovim memoarskim zapisima upoznaje sa nizom događaja. Među njima su nevoljno ratovanje na Ceru i Kolubari, politička borba sa Pašićem i kraljem Aleksandrom, ubistvo Stjepana Radića, brojni odlasci u zatvor i robijanje, stvaranje Banovine Hrvatske, potpisivanje Trojnog pakta, ali i zarobljeništvo u koncentracionom logoru Jasenovac, u koji će ga ustaše sprovesti, kao i docniji odlazak u emigraciju. Maček u ovoj knjizi daje i slike svojih susreta sa Stjepanom Radićem, Nikolom Pašićem, kraljem Aleksandrom, knezom Pavlom, Dragišom Cvetkovićem, Antom Pavelićem, Alojzijem Stepincem i mnoštvom drugih ličnosti koje su obeležile istoriju ovih prostora.
Memoarska sećanja pronicljivog svedoka, ali i učesnika najznačajnijih trenutaka ove epohe, donose potpuno novi pogled na burnu istoriju međuratnih godina, posebno govoreći o večitom pitanju srpsko- -hrvatskih odnosa i (ne)sporazuma.


Vladko Maček (1879–1964), istaknuti hrvatski političar i pravnik.
Doktorirao je na Pravnom fakultetu 1903. godine.
Uporedo sa advokaturom, aktivno se uključio u politički život. Postao je član Glavnog odbora Hrvatske seljačke stranke (1906) i bio jedan od najbližih saradnika Stjepana Radića. Prvi svetski rat proveo je u austrougarskoj vojsci.
Nakon rata postao je potpredsednik stranke. Nekoliko puta je bio zatvaran, a jednom i osuđen na tri godine robije.
Nakon ubistva Stjepana Radića došao je na čelo stranke. Sredinom tridesetih postao je najznačajniji opozicioni političar u Kraljevini Jugoslaviji. Godine 1939. sklopio je sporazum kojim je osnovana Banovina Hrvatska, poznat kao Sporazum Cvetković–Maček, i postao potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. Ostao je na toj funkciji i nakon puča 27. marta 1941. Nedugo po stvaranju Nezavisne Države Hrvatske, uhapšen je od strane ustaša i sproveden u koncentracioni logor Jasenovac, gde je proveo nekoliko meseci. Ostatak rata je proveo u kućnom pritvoru.
Godine 1945. odlazi u emigraciju. Živeo je u Parizu, docnije u SAD, gde je bio jedan od osnivača Međunarodne seljačke unije.

Knjiga o Milunki Savić predstavlja portet života običnog čoveka, u ovom slučaju žene, u srpskom društvu pre stotinu godina. Milunka Savić, srpska heroina, koja je sa svojom seljačkom inteligencijom parirala mnogim umovima svoga vremena, hrabošću inspirisala svoje saborce, dovitljivošću pokazala spremnost srpskih žena, svojom upornošću, osobenošću i skromnošću nastavila je Sizifov posao. Ipak, pored svih navedenih epiteta, Milunka je zauzela još jedno značajno mesto u društvu zaborava, čak i pored svih svojih zasluga i žrtava koje je podnela za slobodu svoje zemlje.

Vojvoda Živojin Mišić je, na kraju blistave vojničke karijere, počeo da piše svoje uspomene u Parizu, u bolesničkoj postelji. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, ispod Maljena i Suvobora, do komandanta srpske 1. armije u velikoj Kolubarskoj bici (u kojoj je premorena i desetkovana srpska vojska do nogu potukla austrougarsku Balkansku vojsku) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke solunske ofanzive 1918. godine, kojom je započeo definitivan slom Centralnih sila.

Rukopis neobjavljen za života!

„Danas retkom, istinskom ljubitelju književne reči – stvaraočevom saradniku – ovom poetskom bujicom mudrosti životnog iskustva, uzdrhte unutrašnje strune duše a razgrana se mreža pitanja poput: „Je li život proveden u strasnoj borbi za ideale koji blede i nepovratno tobu u magle iluzije, promašen ili ispunjen?“ i „Da li je, kako Lalić kaže, izgubljena samo neprihvaćna bitka?“... i tolika druga.“ – Rajko Lalić

Boban Petrović je rođen u Beogradu 1951. Za vreme školovanja bavio se fudbalom i u isto vreme pohađao časove gitare i klavira. Dok je studirao, bio je vlasnik nekoliko prestižnih diskoteka kako u Beogradu tako i u Rovinju, Dubrovniku, na Kopaoniku… Po sticanju diplome na FON-u posvetio se muzici. Po objavljivanju svog prvog romana Rokanje 1 za Književne novine 1986. Boban je napustio zemlju i od tada je živeo u Londonu i na Kipru, gde se bavio biznisom (trgovina metalima). Roman Rokanje 2 opisuje uspon u njegovoj, prvo muzičkoj karijeri u Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, a onda i period njegovog uspona u internacionalnoj biznis karijeri.

„Umetnost zabave u Beogradu osamdesetih godina prošlog veka bila je stvar prestiža za mnoge mlade gradske snobove. No snobovi nikad nisu shvatili vorholovsku dimenziju umetnosti žurki na način na koji su to radile pop ikone tog vremena u rasponu od Dragoša Kalajića preko Vlaje Jovanovića do Bobana Petrovića. Boban Petrović uvek pogađa u srž onoga što se naziva urbano, gradsko, multikulturalno, i kao majstor novotalasne zabave jedan je od ljudi koji su nedvosmisleno pop heroji i ikone stila urbano nostalgičnog Beograda”, piše u svom predgovoru knjizi Vladimir Đurić Đura, srpski prozni pisac i pesnik, pevač, kompozitor, novinar, urednik, marketinški i medijski stručnjak.

Boban Petrović (Beograd, 1951) je srpski i jugoslovenski muzičar, disk-džokej i biznismen. Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti beogradske rokenrol scene, pop heroj i ikona sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Javlja se kao glas „bezbrižne generacije, one koja je odrasla uz zvuke električnih gitara, sanjajući o slobodi u svakom smislu. U diskotekama se ne bistri nikakva ideologija niti postoji osnova za nacionalnu budućnost koju su na mlade generacije želeli da prenesu njihovi roditelji. U trci za lako zarađenom i potrošenom lovom, uz viski i devojke, bezbrižna generacija živi svoju prolaznost onako kako misli da zaslužuje, ali zato u venama njihovih potomaka trešti električna energija pevajući novu himnu besmislenom življenju. U svom predgovoru u knjizi slikar, novinar i pisac Dragoš Kalajić piše: „Bili smo umetnici silom (ne)prilika i porivom ka nezavisnosti jer je u totalitarnim sistemima moderne civilizacije umetnost jedna od retkih oaza kakve-takve slobode. Znak raspoznavanja takvih prestupnika bila je i ostala sklonost da se uskraćenosti nadoknađuju stilom luksuznog preživljavanja sticanog korišćenjem praznina u sistemu sveopšte naopakosti. Valja istaći da je ta društvena izopačenost i osujećenost obeležila niz generacija beogradskih zlatnih dečaka, razvivši u njima izvanredne talente za nadoknađivanje posredstvom vičnih uživanja u plodovima vrtova noći obasjanih električnim svetlima galaksije ‘slatkog životaʼ.”

Uzbudljiv autobiografski putopisni roman koji prati peripetije Bobana Petrovića tokom organizacije jadranske turneje londonskog rok benda „Nemesis”. Knjiga opisuje prve dane u kojima Petrović pokušava da se probije u svetski šou-biznis.

O ljubavnom životu Josipa Broza Tita ispisane su stotine bajki. Neke su bile zasnovane na tračevima, druge na idolatriji, treće su bile plod čiste fantazije.

Ova knjiga krenula je drugim putem.

Ovo je knjiga o njemu i njegovim ljubavima i brakovima – onakvima kakvi su bili, ili kako su ih videli akteri i svedoci.b

Bazirana je na ozbiljnim i provjerenim izvorima. Na izjavama i pismima Josipa Broza, njegovih žena, njegovih prijatelja i njegovih bivših prijatelja. U nju nisu uvrštene ni idolatrijske bajke, ni klevetnički pamfleti. U njoj nema virenja kroz ključaonicu.

Uz korišćenje ozbiljne i obimne

građe konačno je dat realističan opis Titovog ljubavnog života.

Svaki put kada se pominjao lik Blagoja Jovovića, istoričari i novinari ograđivali su se koristeći fraze kao što su „navodno“ ili je izvor bio prosto „pričali su mi ljudi“.

Neispričana priča o šampionu NBA Nikoli Jokiću.

Detaljna, otvorena i intimna biografija košarkaškog genija i enigmatične NBA superzvezde Nikole Jokića, puna ekskluzivnih intervjua i iscrpnih izveštavanja sa terena Majka Singera, bivšeg novinara Denver posta zaduženog za izveštavanje o Nagetsima.

Zašto tako ozbiljno? vodi čitaoca na dugo, neobično i neverovatno putovanje Nikole Jokića koji je postao srce i duša šampionskog tima Denver Nagetsa, a ujedno i najbolji košarkaš na planeti. Dok prati Jokićev preobražaj od skromnih početaka u Somboru, Singer beleži Nikolinu urođenu duhovitu drskost, nenadmašnu takmičarsku prirodu i izvesnu dozu nestašnosti MVP-ja, odmilja prozvanog „Džoker“.

Ko je zapravo Nikola Jokić iza maske javne ličnosti? Puna intervjua koji otkrivaju ličnost i jedinstvene uvide samog košarkaša, knjiga zaranja duboko u dušu ovog neobičnog centra i otkriva nam kako je ovaj u svakom smislu veliki čovek razvio svoju neumornu radnu etiku, izuzetnu upućenost u stanje, akcije i događanja na terenu i čarobni stil igre koji je redefinisao dominaciju na parketu u NBA ligi.

„Duboko pronicljiv i introspektivan pogled na verovatno najboljeg košarkaša na svetu.“
– Džemel Hil, sportska novinarka, NBA analitičarka

„Neverovatna pojava Nikole Jokića jedna je od najvećih ako ne i najtajanstvenijih sportskih priča ovog veka. Sve do sada.“
– Brajan Vindhorst, analitičar ESPN-a, specijalista za NBA

„Ovo je fantastična knjiga. Majk Singer drži pažnju i energiju čitaoca od početka do kraja.“
– Bomani Džouns, sportski novinar

„Singer otkriva toliko zabavnih anegdota u priči o jednoj od možda najneobičnijih NBA superzvezda.“
– Zek Lou, uticajni analitičar u svetu košarke

„Bilo je zadovoljstvo čitati kako je najbolji košarkaš tako skroman i shvatiti da je košarka njegov posao, ali ne i ono što ga definiše kao osobu.“
– Čarls Barkli

"U ekskluzivnoj ispovesti kneginje Jelisavete Karađorđević, prvi put iz pera jednog člana kraljevske porodice saznajemo šta se događalo u njihovim životima
od 1945. kada je knez Pavle u Jugoslaviji optužen za ratne zločine. Jelisaveta je tada imala samo deset godina kada je označena kao državni neprijatelj.
U martu 1947. godine Titova vlast je donela zakon kojim su im oduzeti državljanstvo, pasoši i imovina, i kojim je svakome od njih bilo izričito zabranjeno da se ikada više vrate u zemlju.
Ova knjiga je sastavljena od Jelisavetinih dnevnika i beležaka vođenih kroz dugi niz decenija, nikada sa idejom da će se iz toga roditi autobiografija. Ipak je odlučila da prekopa po prošlosti i onom što je zadesilo njenu porodicu i da sklopi ovu romansiranu autobiografiju. Smatrala je da će na taj način da izbori svoju veliku bitku i bitku svoga oca i Karađorđeviće oslobodi strašne etikete izdajnika sopstvenog naroda.
Važno je govoriti istinu, braniti je i boriti se za nju. To je jedan od motiva koji su vodili Jelisavetu u poduhvatu pisanja autobiografije u kojoj će javnost saznati mnogo o tugovanju kneza za zemljom, njegovoj smrti, teškom životu i čestim selidbama porodice, ljubavima princeze, njenim brakovima, deci, slavnim osobama sa kojima se družila i sudbini jedne “lutalice i avanturistkinje”, kako sebe ponekad naziva."

Marijana Berić – arhitekta, svetski putnik, građanin sveta. Pametna, hrabra, jaka, sposobna, širokih pogleda na stvarnost oko sebe. U poslednjih 15 godina živela je i radila u šest različitih zemalja – u Srbiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskoj, Španiji, Indiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Poliglota. Govori engleski, španski, francuski i srpski, a poznaje i osnove japanskog, hindi i arapskog jezika. Statistika kaže da je do 2024. godine obišla 24,7% sveta, proputovala i videla 60 zemalja i 210 gradova. Ova knjiga je hero journey, odraz njenog života u poslednjih petnaestak godina, snalažljivosti i dokazivanja u profesionalnom svetu među arhitektama u različitim zemljama, kao i znatiželje za upoznavanjem novih kultura, religija, načina života i običaja, neiscrpne želje za novim saznanjima i učenjem.

Marko Nikezić bio je „punokrvni političar”, revolucionar, osoba koju je zanimala umjetnost, koji je čitao o prošlosti, koji je govorio jezike i bio svjetski čovjek u diplomatskoj službi zemlje koja je imala svjetske dosege. U takvom kontekstu, u vremenu koje je u odnosu na desetljeća u kojima danas živimo, bilo daleko više političko i, bez obzira na jednopartijnost, dinamično, Nikezić je nezaobilazni akter, stvaratelj, analitičar i praktičar. Petar Žarković koristio je golemu arhivsku građu, najvećim dijelom iz DSIP/SSIP-a i drugih beogradskih arhiva, i tako na jednom mjestu pokazao važnost diplomatskog i političkog djelovanja Marka Nikezića, zemlje koju je predstavljao, ali i ukupne, svjetske dimenzije, politike koju je zastupao ili vodio. - Prof. dr Tvrtko Jakovina

Knjiga Moć poraza, našeg košarkaša koji je svetsku slavu i titulu legende stekao igrajući u grčkom Paoku sastavljena je od životnih situacija i lekcija koje su tokom života oblikovale ne samo karijeru već i ličnost autora. Kao mlad reprezentativac i nada KK Crvena zvezda, zbog sankcija i nemogućnosti da igra međunarodne utakmice Prelević odlazi u Grčku, gde počinje da igra za Paok. NJegova karijera munjevito napreduje, ali uspeh prati i niz životnih prepreka, koje sada otkriva. U knjizi Moć poraza Branislav Prelević prenosi životne lekcije bazirane na ličnim iskustvima, način na koji je prevazilazio teške situacije i spoznaje koje je stekao nakon poraza. NJegovo promišljanje iz perspektive doživljenog ohrabruje i motiviše čitaoca, potvrđujući da nema nepremostivih prepreka.

Knjiga „Lauš“ je posvećena velikom glumcu, šarmeru, šmekeru – Žarku Lauševiću.
Ona pripoveda o njegovom odrastanju, sazrevanju, glumačkim uzletima do zvezda i jednoj dramatičnoj ubilačkoj noći i godinama u zatvorskim samicama i tuđini.
Kakav je bio ovaj gospodin i gospodar scene govore njegovi prijatelji, glumci i reditelji. U knjizi su nikad objavljene fotografije iz Žarkovog detinjstva, porodice i brata Branimira, sa kojim je podelio nesrećnu sudbinu.
Ako ne traje život – traje delo. Prijateljstvo. Uspomene. Ličnosti.
Kroz ovu knjigu traje zvezdani Žarko Laušević.

Razgovori pisca i glumice

Ja sam Dobrotu doživeo u stravičnosti nacističkih logora, ona je uticala na razvoj moje ličnosti i zato iz mraka tog iskustva pokušavam da razumem ljude, a pritom imam na umu šta je korisno za njihovo traumatično saznanje o svetu nepravdi u kome živimo. U kome, po meni, značajnu prednost imaju ratovi kao vrhunsko Zlo.

„Posle sjajnog, uzbudljivog i potresnog autobiografskog romana Semper idem objavljenog posthumno, sada smo dobili još jednu izuzetnu i dramatičnu ispovest pisanu u obliku dijaloga, razgovor između Đorđa Lebovića i njegove supruge, glumice Zlate Lebović. Iz ovog razgovora možemo saznati mnogo nepoznatih detalja o Lebovićevoj porodici, njegovom odrastanju, ali takođe i o užasima u jednom od najstrašnijih logora smrti, o tome kako su nastale njegove antologijske drame i priče, priče o životu i smrti, o dobru i zlu, sve ispričane bez patetike, bez apstrakcija, duboko životne, neporecivo istinite. Zlata Lebović je u mnogome zaslužna za ovaj potpuni i uzbudljivi portret Đorđa Lebovića. Postavljala je prava pitanja, kao obavešteni poznavalac, životni saputnik, ravnopravni sagovornik, mnogo više od običnog hroničara, neko ko je sa Đorđem vezao svoj život, svoja uverenja, svoju ljubav.

Dragocena, vredna knjiga koja doprinosi da se još bolje razume ukupno delo Đorđa Lebovića. Knjiga koja opominje na tragične ljudske sudbine u 'mračnim vremenima', vremenima koja dođu i prođu, ali se uvek mogu vratiti.“
– Filip David

„To što svedoči Đorđe Lebović s onu stranu groba, živ je argument, i za one najskeptičnije, da život vredi živeti, čak i protiv okolnosti i da je mogućno, što je možda u ovoj knjizi, najdragocenije – prikloniti se Dobru okružen čak i najvećim Zlom u istoriji čovečanstva.“
– Jovan Ćirilov

Slobodan Penezić Krcun imao je samo 23 godine kada je počeo da odlučuje o ljudskim sudbinama. Bio je rat, 1941. Prvu bitku vodi protiv neprijatelja komunističke ideologije čiji je bio privrženik od gimnazijskih dana u Užicu. Borba „protiv pete kolone“ obeležiće njegov ratni put.

Vorci Druge proleterske brigade i Penezić smatrali su se za jedno, jer je bio politički komesar u njenim najtežim ratnim trenucima.
Kada je, 1944, formirana komunistička tajna policija – Ozna, bio je njen prvi čovek u Srbiji, i ostao zapamćen i slavljen kao otac srpske tajne službe.

Mlad čovek, koji je prerano došao do moći nad životom i smrću, fanatizovan u službi prilično krute ideologije, lično hrabar, ali i pokoran autoritetima u Partiji: Titu i Aleksandru Rankoviću. U godinama posle rata kretao se između suprotnosti: od hladnog cinizma do
sentimentalnosti, bio je brižan prema porodici, a oštar prema ideološkim protivnicima. Dodeljivao je široko sredstva iz državnog budžeta, a kod kuće bio štedljiv i na ivici skromnosti.

Njegova kontroverzna uloga u ratu i politička karijera posle rata, i dalje su zamagljene pitanjem – da li je na njega 1964. godine izvršen atentat? Ili je reč o slučaju – teškoj saobraćajnoj nezgodi koja je izazvana nizom okolnosti na drumu kod Lazarevca?

Zbog prirode ideološke vlasti u Titovoj Jugoslaviji i događaja koji će uslediti padom Aleksandra Rankovića, 1966. godine, većina Srba i danas veruje da je Krcun ubijen. Ta okolnost zamagljuje realan pogled na njegovu biografiju.

Ova knjiga ima ulogu da obeleži šest decenija od Penezićevog stradanja, ali i da ukaže na jednu od najznačajnijih ličnosti srpske istorije sredinom 20. veka.

"Zbog tog sasvim neobičnog autorskog stava, ova bi dnevnička knjiga, verujem, prošla i najstroži izbor za listu vrhunskih u svojoj književnoj vrsti...
Dok slika ikonu za rukovodioca zatvora, zatim portrete svojih roditelja, beleži u dnevnik da se na čudan način oseća kao da je neko drugo biće dok to radi, kao da nije ni ovde ni tamo. A onda ga neke pojave surovo vrate unutar omeđenog kruga... U dnevnik je upisao koliko mu je značio telegram Mire Stupice kojim mu čestita novu 1997. godinu... ali i žal što ga nisu pustili na sahranu dobrom i prisnom starom prijatelju, glumcu Pepiju Lakoviću, koga je od milošte zvao – 'oco’....

I još je mnogo toga poverio dnevniku na jedinstven način, bez patetike, bez lamenta, bez vazda spremne dežurne suze u grlu i šaržiranog efekta. U celosti navodi neke neodoljivo zgodne događaje sa kolegama glumcima koji mu dolaze u posetu, divne očinske razgovore sa decom, pisma Aniti, rodbini i prijateljima, kao i ona koja šalje, uz molbe za obnovu suđenja i druge advokatske intervencije", zaključila je Vida Ognjenović

Sad je novembar 2023. godine. Tačno je šezdeset godina otkako smo Ljiljana Drezga i ja počele da se družimo. To je takoreći ceo naš život. Pisanje biografija je obiman posao i ne verujem da bih ikada pristala da je pišem o nekome koga ne poznajem, slušajući njegova sećanja, iz života u kome nisam živela. Ova biografija je posebna i ona zapravo odslikava dve glavne ličnosti - Ljiljanu Drezgu i mene. Nije pisana suvoparno i isključivo hronološki i činjenično. Pisana je kao opis slike u čijem smo stvaranju obe učestvovale. Precizna je i tačna, ali iznad svega romantična. I zadire u duboke vilajete duše. U njoj ima i sreće i tuge, kao i u svakom životu. Ono što sam namerno izostavila, jer je previše intimno, a vi ćete pomisliti da je to emotivni život i pogrešićete, jesu smrti naših roditelja. I neka tako i bude. Ljiljana Drezga i Jelena Tinska su više nego drugarice, one nisu sestre, ali, ako treba, mogu biti. A mogu biti i majka i ćerka, mogu biti i dve tetke i dve babe, ako zatreba. Njih dve su dva bića koja su se srela u vremenu. I ono što je zapravo retkost, jeste to da je Jelena i pisac i istoričar umetnosti, tako da u svakom slučaju ima pravo da se bavi i ovom vrstom iskazivanja.

Svrha ove moje ispovesti nije želja da se bilo kome osvetim za stvarne i umišljene udarce. Moje pisanje je za mene, za sve moje saborce i njihove najbliže, da ih bolje razumeju, za roditelje, ili one koji će to biti. Nije priručnik za „ludake“, niti priručnik za roditeljstvo. Ovo je priča o tome da je moguće voleti ljude koji su nam napravili traume, da je moguće zaustaviti generacijsko prenošenje demona i da je moguće agresiju zameniti ljubavlju.