DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

Prošetajte ulicama kojima su nekada koračali najpoznatiji i najzanimljiviji ljubavni parovi sa ovih prostora. Zavirite iza vrata njihovih domova i otkrijte kako izgleda voleti do kraja, strepiti zbog voljene osobe, radovati se najnežnijim trenucima, ali i patiti kada ljubav ostane bez odgovora.

Autorka Žiža Cvijović otkriva nam skrivene priče i velike ljubavne tajne poznatih ličnosti sa Balkana. Saznajte koji je srpski kralj zasadio jorgovane kao zavet ljubavi, koja je žena bila velika tajna Karađorđa, koga je Ivo Andrić godinama čekao i kako su Milena Dravić i Dragan Nikolić ostali jedno uz drugo, obraz uz obraz, sve do poslednjeg daha.

U ovom izuzetnom omažu najvećim ljubavnim pričama srpske istorije i kulture čeka vas četrdeset biografskih priča koje otkrivaju i najlepše i najteže strane ljubavi. Prepustite se putovanju kroz vreme, upoznajte ljude koji su voleli snažno, ćutali, čekali, patili i ostajali zajedno – i podsetite se zašto je ljubav oduvek bila pokretač svega.

Ljubav sedi za ovim stolom je moj pokušaj da otrgnem od zaborava trenutke bezbrižnosti koje sam provela uz zalogaje i gutljaje, izgovorene i neizgovorene reči s ljudima koje beskrajno volim. Smenjuju se za stolovima ove knjige ljudi i hrana koju sam delila s bakom, roditeljima, kćerkom, prijateljima i muškarcima zbog kojih sam prostirala stolnjak, uključivala ringle i palila mirisne sveće.
Napisala sam odu bliskosti koja se stvara uz hranu, piće i muziku, uz miris ruzmarina, origana, dimljene paprike, belog luka, vanile ili čokolade. Uz malo hleba, maslinovog ulja i vina.
Imam neskrivenu nameru da na čitaoce prenesem poetiku gušta, nateram ih da prihvate hedonizam kao način da romantizuju ne uvek lepu stvarnost. Podeliti sate s nekim za stolom ili kuvati baš po njegovom ukusu ili postaviti na sto flašu vina ne znači jesti ili napiti se, već utoliti glad za potrebom da nekome budeš važan i mio.
Uživajte u mirisima i ukusima mog odrastanja u Jugoslaviji, uz sećanja na jela iz bordo šerpe moje mame, nedeljnim ručkovima koje sam kuvala u ulici detinjstva moje kćerke, u mom pokušaju da svoja prijateljstva i muškarce koje sam volela razvrstam po ukusima, šerpama, rernama i varjačama pomoću kojih sam se trudila da ljubav zauvek sedi za mojim stolom.
Ljubav sedi za ovim stolom je sentimentalna autobiografija iz šerpe, priručnik za dokolicu i prihvatanje filozofije hedonizma koji nema nikakve veze s debljinom novčanika. Hedonizam je rapsodija saosećanja, potraga za spokojem vrednog čoveka koji ume da se opusti, svestan dragocenosti tog retkog trenutka spokoja.

Nakon 44 godine Marinko Arsić Ivkov vratio se svom romanu Čaruga i njegovo novo, izmenjeno izdanje, sada se nalazi u rukama čitalaca. Takav piščev izbor nije neočekivan, jer je reč o delu čije je prvo izdanje imalo lepu recepciju i kod kritike i kod čitalaca, a s druge strane sam glavni junak romana, Jovan Stanisavljević Čaruga, ličnost je koja i sto i jednu godinu od svoje smrti zaokuplja pažnju najšire javnosti, bezmalo kao i u svoje vreme.
A o Jovanu Stanisavljeviću tačno se zna da je bio Srbin, rođen 2. februara 1897. u selu Bare, pored Našica u Slavoniji. O ovom najpoznatijem prestupniku obe Jugoslavije decenijama unazad pisane su mnoge knjige, pozorišni komadi, filmovi i televizijske emisije. Čaruga je bio razbojnik koji se ponašao i kao slavonski Robin Hud i kao najveći bogataš koji rasipa ogroman novac na žene, kocku, najskuplje piće i duvan. I u njegovo vreme i sada, čini se, ljudi su želeli da u njemu vide narodnog junaka, hajduka u čiju slavu su spevane pesme, prepričavane legende, pravljeni mitovi, pre nego beskrupuloznog pljačkaša, ubicu, bandita.

Poput najvećih medijskih magova Čaruga je i od suđenja i svoje smrti napravio pravi šou. U noći pred pogubljenje u njegovoj ćeliji puno je hrane i cveća koje mu šalju obožavateljke, a on sedi sa novinarima i razgovara kao da je u toku neki savremeni tok-šou, a ne poslednja noć pred smrt jednog čoveka. Iako mu je taština došla glave (I najdužoj kobasici nađe se kraj! - kažu da je govorio Čaruga, a ponoviće tu rečenicu više puta i jedan od junaka Ninovom nagradom ovenčanog romana NGDL Marinka Arsića Ivkova, nimalo slučajno), on je igrao svoju predstavu do kraja, kao prava zvezda koja dosledno stvara sliku, mit o sebi. I kao što je i želeo: ta igra je zaista nastavila da traje i jedan vek nakon njegove smrti na vešalima.

Čaruga Marinka Arsića Ivkova upečatljivo je literarno viđenje najpoznatijeg slavonskog odmetnika, duha ravnice i mita o dobrom zlikovcu koji kažnjava bogate i brani siromašne.
Mladen Vesković

Brže od života nije knjiga o smrti. Ona je knjiga o sećanju, ljubavi i onome što ostaje kada se ugase reflektori. Kroz iskrena, potresna i do sada neispričana svedočenja članova porodice, prijatelja i najbližih saradnika, pred čitaocima se otvara svet iza javnih biografija – svet u kojem poznata imena ponovo postaju nečiji sinovi, ćerke, partneri, roditelji i prijatelji.

Po prvi put, u ovoj knjizi progovaraju oni koji su ih najbolje poznavali. Njihove uspomene vraćaju glasove koji su utihnuli, osvetljavaju trenutke koje javnost nikada nije videla i otkrivaju lica ljudi iza umetnika i javnih ličnosti koje su obeležile naše vreme. Pred čitaocima oživljavaju sećanja na Nebojšu Glogovca, Milorada Mandića Mandu, Nebojšu Saveljića, Milana Mladenovića, Margitu Stefanović Magi, Vladu Divljana, Milenka Zablaćanskog, Marka Živića, Dražena Ričla, Milana Delčića Delču i Nešu Leptira.

Oni su živeli intenzivno, stvarali iskreno i otišli prerano, ostavljajući za sobom više nego što vreme može da odnese. Njihovo odsustvo i danas boli, ali njihovo prisustvo traje – u umetnosti koju su stvorili, u ljudima koji ih vole i u sećanjima koja ne blede. Jer postoje ljudi koji su bili brži od života, ali ne i od večnosti koju su ostavili iza sebe.

Neki životi ne mere se godinama, već tragom koji ostave.

Priča o čoveku koji je promenio granice mogućeg.

Reket je samo poleteo, a Novak je završio na betonu sa licem nadole. Dugo je stajao tako dok je dozivao svest. Od trenutka povratka u realnost, svaki sekund se pamti. Govor nekoga ko je jednostavno izmislio sport u kojem se takmiči. Govor čoveka koji je prošlost, sadašnjost i budučnost tog sporta.

Dok sevaju blicevi sa svih strana u veličanstvenoj noći, sva svetlost se odbija od trofeja. Ako neko ima ubedljivo najviše medalja na prvom mestu svetske liste, ukoliko drži skoro sve najbitnije rekorde i to sa pozamašnom zalihom, nema potrebe da slušate o lepom forhendu onog drugog ili elegantnom ponašanju onog trećeg.

Jednom se smeši utvrđena uloga najboljeg u istoriji, drugi nek se diči najlepšim forhendom u istoriji, a treći može da ima najelegantnije ponašanje u istoriji. Za sve sam vam, evo izmislio nagradu. Činjenice, braćo, ne nagađanja i subjektivni nagoni.

Šandor Marai je znao zašto mora da ode, zato je tako dugo oklevao. „Ovako sam odlučio: dokle god ima ikakve šanse da preživim kod kuće, nikud ne idem, ostajem ovde, makar grizao kamen, ali ne idem”, zabeležio je u svom dnevniku. Kada su šanse da živi kao pisac propale, mašio se putničkog štapa: postao je evropska skitnica. U domovini mu ni ime više nisu pominjali. Nije navraćao kući krajem nedelje, državne radio i televizijske stanice nisu emitovale njegova dela u Mađarskoj. (2000)

O autoru:
Laslo Vegel (Végel László), prozni i dramski pisac, esejista, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je član redakcije novosadskih časopisa Új Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa, glavni urednik novosadske Tribine mladih, urednik kulturnog dodatka lista Magyar Szó, dramaturg Televizije Novi Sad, stalni pozorišni kritičar lista Politika, koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Redovni je član Sečenji akademije za književnost i umetnost pod okriljem Mađarske akademije nauka.

O prevodiocu
Draginja Ramadanski (Senta, 1953) svoj profesionalni put gradi kao slavista i prevodilac, posvećena istraživanju često zanemarenih veza između srpske, ruske i mađarske kulture. Paralelno sa akademskim radom u domenu ruske književnosti i teorije prevođenja, svoja interesovanja usmerava ka „belim mrljama” naše zajedničke istorije. Kao prevodilac, Draginja Ramadanski svesno bira zahtevne i često granične izazove: od gotovo neprevodivih
poema Marine Cvetajeve (poput Pacolovca), do savremenih manjinskih glasova
koji beskompromisno preispituju sopstveni i tuđi kulturni identitet. Verujući da je za istinski dijalog neophodno rušenje tabua, ona svojim radom (šezdesetak objavljenih knjiga prevoda i brojne nagrade, među kojima su „Miloš N. Đurić” i „Laza Kostić”) nastoji da ispuni praznine u međusobnom razumevanju susednih kultura.

Knjiga sećanja na Velju Pavlovića ovde je da ne zaboravimo našeg „dobrog duha Beograda“ i podsetimo se onoga što je radio i ostavio nam kao deo naših života u ovom gradu.

„Čitav svet, pa i kulturu u njemu, osećam rokenrol srcem.“ Velimir-Velja Pavlović 1953 - 2022

„Dobri duh Beograda“, „svetionik kulture koji daleko baca svetlo sa vrha Beograđanke“, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Preko 40 godina bio je u novinarstvu. Od 1978. radio je u Studiju B, gde je postao urednik kulturnog programa. Od 1992. vodio je emisiju „Nivo 23“. Razgovori s eminentnim gostima vođeni tokom burnih devedesetih i kasnije, pune tri decenije, dragoceno su svedočanstvo vremena i skoro da nema domaćeg značajnog stvaraoca u kulturi koji nije prošao kroz ovu emisiju. Nakon toga je radio vrlo zapažene serijale „Duhovnici“ i „Nezaštićeni svedok“.

„Novinarstvo je jedna od onih retkih profesija koje imaju misiju. Trebalo bi da popravlja svet, da se bori u ime i za račun obespravljenih, zaboravljenih, napadnutih bez razloga od razularene rulje. Ima profesija kao što su hirurg, sudija, sveštenik, kojima se ne možete baviti ako imate prljave ruke . . . Ali i novinar mora biti osoba besprekornog morala, jer ko će inače da vam veruje u to što pišete i govorite?!“
iz intervjua Velje Pavlovića za „Večernje novosti“, 2019.

„Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor.“ - Milan Vlajčić

„Sve što je radio, činio je iz jednog posebnog ugla koji je ostalim novinarima bio nedostupan. Možda i nerazumljiv. Bio je skroman, blag, i duboko uveren da istražujući teme o kojima je pisao i govorio, istrajno izgrađuje sebe. I toga se nije stideo. A i bez uobičajene ambicije i želje da sebe stavlja u prvi plan. “ - Mirjana Ognjanović

„Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni“, ovo geslo kao da je vodilo Velju Pavlovića kroz život. Kada opisuje svoj doživljaj Božića u planini: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebne zlatne boje koju nikad ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma“, veruješ da je on sad tamo, među tim zlatnim zvezdama.

Knjiga „Moja igra, moj put” je autobiografija slavnog košarkaškog trenera koji je svoju ljubav prema sportu, predanost i uspeh krunisao svetskim zlatom. Ali, ovo nije samo autobiografija, niti je samo knjiga o košarci i o treniranju. Ovo je knjiga o životu, o principima i vrednostima koje vode do uspeha. Znanje, iskustvo i pobednički pogled na svet koji su nesebično dati u ovoj knjizi mogu se primeniti na svim životnim poljima.

U srpskoj istoriji malo je političara koji su ostavili toliko dubok trag kao Nikola Pašić, ali je još manje onih koje je neko opisao sa toliko pronicljivosti kao Slobodan Jovanović. Pred nama se nalazi portret čoveka koji je decenijama upravljao Srbijom, preživljavao dinastijske sukobe, prevrate, ratove, diplomatske krize i smene epoha, često ostajući zagonetka čak i najbližim saradnicima. Jovanović ne piše kao istoričar sa distance, već kao Pašićev savremenik koji razume mehanizme vlasti i vreme o kom govori. Njegov Pašić nije nacionalni heroj, ali ni potpuni negativac. On je oprezan, ćutljiv i neprobojan čovek ogromnog političkog instinkta, sposoban da čeka, procenjuje i nadživi protivnike. Istovremeno, Jovanović otkriva i tamnu stranu njegove politike: partijsku državu, trgovinu uticajem, zakulisne dogovore i sistem u kom je vlast često bila važnija od principa. Kroz ovu knjigu oživljava epoha u kojoj Srbija pokušava da iz mlade kneževine preraste u modernu državu. Zato je i Jovanovićeva biografija Nikole Pašića mnogo više od političke studije. Ona je jedna od ključnih knjiga o prirodi vlasti u Srbiji.
„U tome nemirnom skupu balkanskih plahovitih političara on je izgledao kao kakav stari paša, tih i prepreden. Njegov uspeh, možebiti, objašnjuje se baš time što je bio unekoliko drukčiji nego njegova sredina.“
Slobodan Jovanović

O autoru:
Slobodan Jovanović (1869–1958), pravnik, istoričar, univerzitetski profesor i političar. Nakon školovanja u Ženevi i Parizu, radio je kao diplomata i profesor. Predavao je na Pravnom fakultetu u Beogradu pune 43 godine, a obavljao je i dužnosti dekana Pravnog fakulteta i rektora Univerziteta u Beogradu. Bio je član SANU, a od 1928. do 1931. godine i njen predsednik. Tokom Prvog svetskog rata bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi srpske vojske, a nakon rata učestvuje kao ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919. Aktivno se uključio u politički život u martu 1941, kada je postao potpredsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata boravi u Londonu. Bio je predsednik emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije u dva mandata, u periodu od januara 1942. do juna 1943. Nakon završenog rata živi u Londonu, sve do smrti 1958. U odsustvu je u Beogradu 1947. osuđen na 20 godina robije i gubitak političkih i građanskih prava. Sudski je rehabilitovan 2007. godine. Napisao je veliki broj knjiga.

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Nastavak Dnevnika Bore Ćosića (nakon Dnevnika 2013-2020), i aktuelan i bezvremen, od onih je knjiga koje se uvek čitaju više puta, i u kojima se uvek otkrije nešto novo, kakva su i druga dela našeg velikog pisca. Tu su reminescencije na mnoge velike umetnike koji su obeležili XX vek, zapisi o jednom vremenu koje kao da je nepovratno nestalo. . .

„U korenu tog doktorskog doma odigrala se čitava egzistencijalno lingvistička drama, krhanje jednog života, uz istovremeni rast tog antičkog, renesansnog, a zapravo sasvim modernog evropskog duha, čiju potvrdu držim danas u ruci. Slučaj je to sasvim montenjski, a ne dekartovski, što bi i moj Radomir, da ga još imam, potvrdio. Jer se upravo u uslovima naše balkanske zaturenosti, stvari odvijaju ovim protivurečjem, iz blata i kala nesrećnih okolnosti, do nedostižnih vrhova svake pameti i dara. Jer nije ni zaumnost nadrealizma nikla jedino na uglu Obilićevog venca, u domu Ristićevom i Vučovom, među luksuzom i lakejskom poslugom, nego upravo i u savamalskom prizemlju Davičovom i onom, Đorđa Kostića, kod ko zna kakvih prilika Dade Aleksića, Moni de Bulija i Vujice Rešin Tucića. Eto moga dodatka Doručku kod Majestica, koji, očito, nastavlja se.“ (15. jun 2020)

Argentinski roman – Drago Pilsel: Fascinantna ispovest o begu iz mraka prošlosti

Argentinski roman je potresna, hrabra i duboko iskrena autobiografija Draga Pilsela koja je uzdrmala čitav region. Ovo nije samo knjiga o jednom životu, već hirurški precizna analiza porodičnog nasleđa, političkog fanatizma i teškog puta ka istini i oproštaju.

Drago Pilsel nas vodi kroz hodnike svog detinjstva u Argentini, u porodici koja je bila srce ustaške emigracije. Odrastao u senci Ante Pavelića, koji je posećivao njegovu kuću, i vaspitavan u duhu ekstremnog nacionalizma, autor opisuje svoj neverovatan put transformacije:

Od radikalizma do mira: Kako je mladić koji je bacao kamenje na sinagoge postao borac za ljudska prava.

Porodične tajne: Bolno suočavanje sa očevom ulogom u ustaškom pokretu i nestanak brata Branka u Domovinskom ratu.

Duhovna potraga: Put od ambicioznog bogoslova do novinara i teologa koji propoveda ekumenizam i pomirenje.

"Argentinski roman" je istorijski dokument: Prvi put dobijamo uvid "iznutra" u život hrvatske emigracije u Argentini nakon 1945. godinePilsel beskompromisno kritikuje sopstvene greške, nudeći primer kako se osloboditi okova mržnje. Napisan dinamično, poput trilera, ovaj roman se čita u jednom dahu, ostavljajući dugotrajan uticaj na čitaoca.

Kritičari širom Balkana ocenili su ovo delo kao "najvažniju autobiografiju decenije". Pilselova sposobnost da voli svoje roditelje, a istovremeno osudi njihovu ideologiju, čini ovu knjigu vrhunskim moralnim činom.

Priča o treneru koji je stvarao šampione i pokorio Evropu.
Postoje treneri koji vode tim.
Postoje treneri koji osvajaju trofeje.
A onda postoji Željko Obradović.

Najtrofejniji trener evropske košarke nije postao legenda slučajno: devet titula prvaka Evrope, desetine trofeja i generacije igrača koje je pretvorio u pobednike.

Knjiga „Na putu ka slobodi“ donosi snažnu i ličnu ispovest Katarine Petrović – žene koja je postala simbol građanske hrabrosti i borbe za istinu. Ovaj autobiografski zapis vodi čitaoca kroz događaje koji su potresli javnost i otvorili brojna pitanja o pravdi, odgovornosti i ličnom integritetu.

Katarina Petrović, policijska službenica iz Valjeva, dospela je u žižu javnosti nakon što je otkrila informacije povezane sa slučajem koji je postao poznat kao afera „Kum“. Nakon toga usledili su privođenje, sudski postupci i snažni pritisci, ali i talas javne podrške koji je pokazao koliko je važno ostati dosledan sopstvenim principima.

U ovoj knjizi autorka iz prve ruke govori o svom putu – od trenutka kada je odlučila da istupi i progovori, preko suočavanja sa posledicama takve odluke, pa sve do unutrašnje borbe za slobodu, dostojanstvo i istinu. „Na putu ka slobodi“ nije samo svedočenje o jednom slučaju, već i priča o ličnoj hrabrosti, profesionalnoj etici i ceni koju pojedinac ponekad mora da plati kada odluči da stane na stranu pravde.

Pisano jasno, direktno i emotivno, ovo delo predstavlja snažan dokument vremena i podsećanje da pojedinac, uprkos pritiscima i okolnostima, može ostati veran svojim vrednostima.

Ova knjiga donosi mnogo više od biografskog prikaza Vladete Jerotića kao uglednog psihijatra i mislioca – ona otvara vrata njegovom intimnom, ljudskom svetu koji je retko bio dostupan javnosti. Kroz lična sećanja i memoarske zapise, autorka Irena Arsić, njegova dugogodišnja saradnica, vodi čitaoca kroz više od trideset godina gotovo svakodnevnog zajedničkog rada i druženja. Pratila ga je na predavanjima i promocijama, učestvovala u uređivanju i pripremi njegovih dela, beležila razgovore i susrete i bila deo svake faze izdavačkog procesa.

Knjiga osvetljava Vladetu Jerotića iz drugačije perspektive – kao profesora, prijatelja i sagovornika, ali i kao čoveka prepoznatljivog po toplini, humoru i dubokoj pažnji prema drugima. Pred čitaocem se otkriva niz malih, svakodnevnih trenutaka koji zajedno grade celovitu sliku njegove ličnosti, njegove mudrosti i posvećenosti, čineći ovo delo jedinstvenim svedočanstvom o čoveku iza javne figure.

Monografija „Zoran Radmilović – na radiju i televiziji“ povodom 40 godina od smrti velikog srpskog glumca RTS Izdavaštvo objavilo je u saizdavaštvu sa Narodnim pozorištem Timočke krajine „Zoran Radmilović“ iz glumčevog rodnog Zaječara. Zoran Radmilović igrao je u 50 televizijskih drama, više od 30 serija i isto toliko nastupa je imao u zabavnom, dečijem i muzičkom programu. Manje je poznato da je Radmilović ostvario uloge u više od 200 radio drama i komedija, a u čuvenom radijskoj serijalu „Jovanovići – svakodnevica jedne naše porodice“ učestvovao je u više od 1000 epizoda.
Knjiga sadrži više od 200 fotografija i QR kodove putem koji čitaoci mogu da čuju radio drame u kojima je noseće uloge igrao Radmilović i vide inserte iz televizijskih ostvarenja.

"Politički put Borislava Pekića otkriva život čoveka koji je, mnogo pre nego što je napisao „Vreme čuda“, postao čudo sam po sebi: mladić osuđen na dugogodišnju robiju koji je u mraku zatvorske ćelije pronašao svetlost svoje buduće književnosti. Njegovo „hodočašće“ kroz totalitarni poredak nije ga slomilo – naprotiv, iz njega je izašao duhovno slobodniji od mnogih koji su bili „na slobodi“.

Između prošlosti koja će kasnije oživeti u „Zlatnom runu“ i budućnosti koju će mračnim intenzitetom dočarati u „Besnilu“ i „Atlantidi“, Pekićev stvarni život ostao je njegovo najuzbudljivije delo. Emigracija u London donela mu je stvaralački zenit, a povratak u Srbiju krajem osamdesetih – ulogu jednog od prvih modernih demokrata, čoveka koji je u vreme političkog meteža i straha, insistirao na dijalogu, slobodi i moralu.

Ova knjiga prati sudbinu čoveka čiji je život, kao i njegove knjige, istovremeno i mit, i opomena, i avantura duha. Od prvih koraka kroz „toplog zeca“ do poslednjeg pozdrava pred Narodnom skupštinom u „mrtvoj tišini“, Pekić ostaje lik koji kao da je iskoračio iz sopstvenih romana – uporan, hrabar, nepotkupljiv.

Politički put Borislava Pekića je biografija koja se čita kao lična istorija jednog naroda i jednog veka. Knjiga za sve koji u istini traže smisao, u otporu dostojanstvo, a u književnosti – slobodu.

Jedan od najuspešnijih srpskih trgovaca šljivom u XIX veku, ,,plavo zlato" izvozio je u evropske prestonice, čak i preko bare - u Ameriku , radan, bez poroka, ponavljao je da dela govore više od hiljadu reči, voleo je svoju braću, i sve što je stekao ostavio je otačastvu.

Usamljena žena, plemenita, dostojanstvena, čvrstih uverenja, štedljiva, pobožna, podelila je sve što je stekla siromašnim učenicima da se obrazuju i postanu nova srpska inteligencija

Proizvođač hrane, trgovac, industrijalac, gradiljelj, kulturni delatnik,, mecena, zastitnik, i prijatelj istaknutih umetnika, dobročinitelj koji je ostavio trajan pečat vojvođanskoj ravnici.

Veliki patriota, borio se za istinu, pravdu i očuvanje srpstva. Učestvovao u ključnim oslobodilačkim ratovima, bez dlake na jeziku, junak za primer, i srce i dušu i sve što je uštedeo ostavio je otečesetvu.

Beograđanin se postajalo na dva načina - ili rođenjem ili doseljavanjem. Grad je pružao šansu za uspeh i domaćim i pridošlim žiteljima. Svi koji ga iskreno vole su u Beogradu nalazili svoje mesto i parče sunca za sebe. Odatle su se širili naokolo po Srbiji i svetu. Radoznalost da saznamo ko su ljudi izrasli na velegradskom asfaltu i utkani u legendu o Beogradu stvorila je potrebu da ih imenujemo...

Najkompletnija biografija žene o kojoj je napisana najlepša ljubavna pesma na srpskom jeziku

„U mom dugom, upornom i nepojamnim preprekama zasutom traganju za istinom o Dunđerskima, utkana je samo želja da se ispravi istorijska nepravda naneta ovoj časnoj porodici uglednih vojvođanskih Srba i da se osvetli tajnovit i nedodirnut skoro mit o Lenki, Jeleni Dunđerskoj, najmlađoj kćerki Sofijinoj i Lazarevoj, kojoj je u slavu napisana labuđa pesma Lazara Kostića Santa Maria della Salute.

I kanim da ispričam priču o Lenki i Lazaru, o njihove četiri godine uzajamne naklonosti, a da za neku drugu knjigu, možda, ostavim sve ono što sam prikupio o delu i životu Lazara Kostića i o porodici Dunđerski. A tragao sam za podacima o Lenki, da je osvetlim kao ličnost, jer je o njoj malo napisanoga i malo dokumenata o njenom bivanju na ovim prostorima postoji. Na kraju traganja našao sam ponešto što je bilo zatamnjeno u vremenu i čitalac će imati priliku da o Lenki sazna ono što nije bilo znano.“
– Pero Zubac

Egon Savin prvi je dobitnik nagrade “Dejan Mijač” za rediteljski opus koju su 2023. ustanovili Sterijino pozroje i Udruženje dramskih umetnika Srbije, koji su i izdavački monografije Egon Savin, reditelj – Život u pozorištu.

Aleksandar Milosavljević, autor, napisao je o monografiji: “…ova knjiga pokušava da na osnovu razgovora sa Savinom i bogatih dokumentarnih svedočanstava o njegovom radu, obuhvati kompletnu njegovu dosadašnju karijeru”.

Uz obilje fotografija koje svedoče o najupečatljivijim predstavama i ličnostima u životu Egona Savina knjiga sadrži detaljan popis svih njegovih rediteljskih ostvarenja, kao i izvode iz kritika.

Od autora bestselera Iz svoje kože

Živeti s depresijom iz dana u dan

Pred vama je nastavak knjige Iz svoje kože u kojoj je Aleksandar Stanković pisao o svojoj dugogodišnjoj borbi s kliničkom depresijom. Nakon tog javnog priznanja mnogo ljudi je sa njim podelilo svoja iskustva, pa je tako nastala ova zbirka priča zasnovana na stvarnim situacijama. Uz to, u knjizi ćete čitati i o reakcijama čitalaca i porodica onih koji se suočavaju s mentalnim bolestima. A one su svakovrsne: od saosećanja preko ispovedanja pa sve do onih negativnih, mada ipak malobrojnih. Najzanimljivije je to što reakcije i dalje svakodnevno stižu.

„Niz realnih slučajeva pokazuje da depresija nema jedno lice, niti jedan uzrok. Teško se prepoznaje, a često nema ni jasan kraj. Sa njom živimo. Depresija nije samo individualna muka, ona je kolektivni simptom današnjeg vremena.

Ovde nema pretencioznih zaključaka niti saveta, jer ih ne može biti, osim onoga suštinskog – da mentalno zdravlje zahteva pažnju i održavanje, i da većina ljudi koji se obrate za pomoć, nađe olakšanje.

Ako depresiju zamišljate kao sliku nekoga što leži pod ćebetom i ne ustaje danima – izgleda da ne poznajete dovoljan broj slučajeva.“ – Konstrakta

Monografija istražuje život i delo Nadežde Petrović (1873–1915), najistaknutije figure srpske moderne umetnosti početkom 20. veka. Nadežda je svojim avangardnim slikarstvom utemeljila modernizam u Srbiji, dok je svojim društvenim angažmanom neprekidno radila na jačanju srpske nacionalne ideje – od osnivanja humanitarnih organizacija, preko javnih mitinga, do pomaganja gerilskih grupa. Kroz bogat umetnički opus i neumorni rad u patriotskim organizacijama ona je kombinovala modernost, umetnost i nacionalizam. NJeno učešće u oslobodilačkim ratovima i tragična smrt u ulozi dobrovoljne bolničarke 1915. potvrdili su duboku posvećenost otadžbini. Istovremeno, to je i njena sažeta biografija, ali i analiza kulture sećanja u poslednjih 110 godina. Ovo delo pruža sveobuhvatan uvid u značaj Nadežde Petrović kao umetnice i nacionalne radnice.'

Pre pola decenije, u vreme najvećeg naleta pandemije Koronavirusa, objavljeno je književno delo Jugosloven K. rok novinara Ivana St. Rizingera, čiji je prvi tiraž, i pored brojnih nedaća uzrokovanih novonastalim karantinskim propisima, rasprodat za manje od godinu dana.
Opisuje kraj jednog razdoblja, posebno unutar pop kulture sa naših prostora.

Jugosloven K. je, u izboru prestižnog muzičkog portala Neki rok, proglašena knjigom 2020. godine.

U knjizi Moj drug Đido Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani – sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj – revolucionar koji je bio na vrhu tog istog režima, da bi zatim postao njegov najpoznatiji disident. Između njih dvojice rodila se vernost: razgovori, pisma i prisnost koja je u tišini rušila zidove koje su ratovi i osvete podigli.
Bećkovićev Milovan Đilas nije ni mramorni vođa ni hladna istorijska ličnost, već Đido, čovek, drug. Ranjiv, sumnjičav, opterećen i svojom verom i svojim padovima. Pesnik ga osvetljava toplinom, pa knjiga više liči na pesmu u prozi nego na memoare. U toj nežnosti i u toj jednostavnosti krije se snaga priče.
Moj drug Đido nije knjiga o prošlosti, već knjiga o večitom pitanju – kako pronaći čoveka u drugom, čak i kad nam ga istorija dodeli kao neprijatelja. A to je, možda, i najveća pobeda koju književnost može da izvojuje.

Pred nama su pisanija koje je junak naših umetničkih i čaršijskih dana sačinio u polutajnosti, protoku života, onako zdušno kako je i trošio život. Ova knjiga sačinjena od usputnih zapisa, čini se poput odškrinutih vrata duše Zorana Radmilovića. Ostavština svima koji ne razumeju sebe, ne shvataju druge. Upoznaćemo retkog Zorana. Nepoznatog. Toliko bliskog da mi se čini da nije ni otišao. A i gde bi? Šta bismo mi bez njega? – Dušan Prelević Da, Zoran Radmilović je durljivi filozof sredine, mudar, zamišljen, čak i kada mu osmeh pun razumevanja traje na licu. Naravno, sve je to pogled na znanog i neznanog Zorana, čoveka pored koga uvek imate utisak da još mnogo toga u sebi nosi, koji stalno iznenađuje nečim novim i neizvesnim, nekom sitnicom ili krupnicom: dobro napisanom rečju tužnim povodom, nekom neobičnom željom kada izgleda da želja više nema, nekim setnim komentarom kada je oko njega sve tako veselo i frivolno. – Jovan Ćirilov