Klasici na popustu 25+10%

Roman Derviš i smrt ugledao je svetlost dana daleke 1966. godine, te ovim izdanjem obeležavamo šezdesetogodišnjicu njegovog objavljivanja i tako svedočimo bezvremenosti i monumentalnoj umetničkoj snazi ovog književnog dela. Kako to inače biva sa velikim piscima i vizionarskim duhovima, sam Meša Selimović je godinu dana nakon što je knjiga objavljena u jednom intervjuu istakao sledeće: Rekao bih da je Derviš i smrt moje najpotpunije djelo. Možda i najiskrenije. Ove gotovo proročke reči odzvanjaju i danas, potvrđujući neprolaznu vrednost i univerzalnost istina koje ostaju trajni miljokazi u našem čitalačkom iskustvu. Priča šejha Ahmeda Nurudina predstavlja jezgro ove romaneskne tvorevine, unutar koje su osvetljena neprolazna egzistencijalistička pitanja o slobodi i usudu pojedinca u sudaru sa totalitarnim društvenim sistemom, u okviru kojeg su pravda i istina podređene logici sile i moći. Kroz unutrašnji slom glavnog junaka prikazana je sva strahota moralnog i duhovnog sunovrata pojedinca koji je, zaslepljen silinom vlasti, poklekao pred velikim životnim iskušenjem i nepovratno izgubio svoj unutrašnji kompas – svoje svjetlo vjere – ostajući bez istinskog utočišta u ljubavi, odanosti i prijateljstva. Tako ova pripovest pokreće još jedno ključno i univerzalno pitanje o tome šta biva sa čovekom kada zakorači preko granica sopstvenih načela i pristane na kompromise koji ga lišavaju ljudskog dostojanstva i ostavljaju ga u večitom mraku, u kojem se, odbacivši veru i ljubav prema bližnjem, zauvek odrekao i zlatnih ptica snova, pretvorivši se u svedoka svog konačnog pada. Marija Radić

Anonimni „čovek iz podzemlja“, povučen iz društva i zarobljen u svetu sopstvenih misli, vodi neprestanu borbu sa okruženjem, ali pre svega sa samim sobom. Odbacujući lažne vrednosti, društvene norme i nametnutu umerenost, njegov mračni, ali istovremeno izuzetno pronicljiv glas postaje glas svih onih koji ne žele da se uklope u unapred određene obrasce. Iz svojevoljne izolacije on se suprotstavlja hladnom racionalizmu i ideji da se ljudska sreća može precizno izračunati, objasniti razumom i svesti na jednostavna pravila logike.

U svetu koji veruje u moć razuma, nauke i neprekidnog napretka, Dostojevski ukazuje na iracionalnu i često protivrečnu stranu ljudske prirode — onu koja odbija da bude deo unapred osmišljenog sistema i koja, čak i po cenu sopstvene patnje, insistira na slobodi izbora. Ovo duboko filozofsko delo, prožeto temama usamljenosti, pobune i unutrašnje krize, suočava nas sa gorkom istinom: kada je svet uređen prema savršenim pravilima i idealima, očuvanje slobodne volje može zahtevati veoma visoku cenu.

U Izabrana dela Meše Selimovića uvršteno je šest knjiga: „Tišine“, „Derviš i smrt“, „Tvrđava“, „Ostrvo“, „Sjećanja“, „Krug“. Sve one priređene su prema izdanjima koje je sam pisac odobrio za života, kao i piščevim rukopisima iz zaostavštine, te su ova izdanja Izabranih dela najbliža kritičkom. Ono što je posebno dragoceno jeste to što je roman „Krug“ priređen u dosad neobjavljenoj verziji – prva četiri poglavlja priređena su na osnovu verzije koju je priređivač Marija Radić pronašla u zaostavštini Meše Selimovića, a koja nikada do sada nije ugledala svetlost dana.

O autoru

Meša Selimović je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca XX veka. Rođen je 26. aprila 1910. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Tuzli. Godine 1930. upisao je Smer za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radio je kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio je kao profesor u Višoj pedagoškoj školi, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“. Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Savremeni klasik, zastrašujuć i veličanstven, Paklena pomorandža pripoveda o Aleksu, nasilnom mladiću, i društvu koje cinično veruje da ga može „ispraviti“. Roman istražuje unutrašnju borbu sa idejom zla, granice slobodne volje i opasnosti pokušaja da se ljudska priroda preoblikuje spoljašnjim prisilama.

„U mnogo čemu, ova knjiga predstavlja mene: ono što pišemo govori o tome ko smo. Ona razotkriva unutrašnju borbu sa idejom zla – ne samo samog zla, već i opasnosti koje nastaju iz pokušaja da se ono ispravi. Veoma sam skeptičan prema upotrebi moći da se ljudi menjaju. Mi, kao ljudska bića, moramo sami da se suočimo sa dilemom dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. Čak i kada više ne bi bilo ljudi, principi dobra i zla i dalje bi postojali.“
— Entoni Berdžes

Zašto čitati ovu knjigu:

Briljantan roman koji spaja provokativnu distopiju, filozofsku dubinu i mračnu satiru

Istražuje slobodnu volju, delinkvenciju i mehanizme društvene kontrole nad pojedincem

Kultni klasik koji je inspirisao kontroverznu filmsku adaptaciju Stenlija Kjubrika

Priznati komentari:

„Briljantan roman… Surova satira o izopačenosti individualnog i kolektivnog uma.“
— New York Times

Važne napomene:

Roman je adaptiran u kultni film Stenlija Kjubrika koji je, po izlasku, izazvao brojne kontroverze zbog prikaza nasilja. Film je kasnije stekao status kultnog klasika i dobio četiri nominacije za Oskara, uključujući i nominaciju za najbolji film.

Za čitaoce koji vole provokativne i kultne priče o ljudskoj prirodi, slobodnoj volji i mračnoj satiri.

O autoru:

Entoni Berdžes (John Anthony Burgess Wilson, 1917–1993) rođen je u Mančesteru, gde je i diplomirao na univerzitetu. Radio je u vojsci, kao instruktor, predavač fonetike i direktor škole, a između 1954. i 1960. bio je oficir za obrazovanje u kolonijalnoj službi na Malaji i u Bruneju. Profesionalni pisac postao je 1960. godine.

Berdžes je autor više od 50 knjiga, uključujući romane, eseje i kritičke radove. Među njegovim najpoznatijim delima su Paklena pomorandža, Doktor je bolestan, Unutar gospodina Enderbija, Ništa kao sunce, Seme želje, Zemaljske sile, Kraljevstvo opakih i mnoga druga. Umro je u Londonu 22. novembra 1993. godine, ostavljajući neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

Gospođica Rajka Radaković jeste još jedna prepoznatljiva junakinja u galeriji likova Ive Andrića, nesvakidašnja po tome što je do danas ostala najautentičniji ženski lik tvrdice u okvirima srpske književnosti. Iza njenog tvrdičluka krije se strast prema sticanju novca – kao jedina životna težnja, smisao i svrha. Nakon što joj je otac na samrti ostavio zaveštanje da bi nadalje trebalo da živi usredsređena na štednju u svim aspektima egzistencije i da bude nemilosrdna prema ljudima, Gospođica sa nenavršenih petnaest godina stupa u svet izmenjena, nepoverljiva i drugačija od svojih vršnjaka, sa jednim jedinim uporištem – očevim rečima. S vremenom postaje sve zatvorenija za svet u kojem obitava, kao „kruška divljaka“. Pošto je usledila i smrt njenog ujaka, jedinog čoveka u kojem je prepoznala sve principe od kojih je odustala kada je prihvatila očeve reči kao jedinu moguću istinu, Gospođica je dopustila sebi izlet u ljubav sa Ratkom Ratkovićem. Međutim, kada se ispostavi da je to varka, ona će sva svoja htenja i delanja podrediti sticanju novca, suprostavljajući se tako svemu onome drugom što čini život.


Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Travniku. Osnovnu školu završio je u Višegradu, koji je obeležio njegovo stvaralaštvo. Već kao đak Velike gimnazije u Sarajevu bio je pripadnik revolucionarnog pokreta Mlada Bosna i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Tokom 1920. godine započeo je diplomatsku karijeru postavljanjem u poslanstvu pri Vatikanu. Početkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu, gde je upisao Filozofski fakultet i diplomirao 1924. godine odbranivši doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Celokupni iznos nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Preminuo je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem.

Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo.

Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

Ivo Andrić je u ovaj roman utkao priču o Mehmed-paši Sokoloviću, koji je kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen je.

S godinama je postao veliki vezir i odlučio je da na Drini u Višegradu izgradi veliki kameni most na jedanaest lukova kako bi spojio sebe nekadašnjeg sa sobom sadašnjim – i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Ratne godine donele su velike promene.

Most na Drini oštećen je 1914. godine tokom povlačenja trupa Austrougarske monarhije. Od početka do kraja romana, odnosno od izgradnje mosta do njegovog oštećenja, proći će četiri veka, o kojima pisac pripoveda na stranicama ove knjige. Most na Drini ostaće simbol trajnog i neprolaznog.

Oko njega će se isplesti bezbroj priča o ljudima i njihovim sudbinama, kao i o istorijskim zbivanjima. Te priče i danas spajaju obalu prošlosti sa obalom sadašnjosti potvrđujući reči koje je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.

Ivo Andrić je na jednom mestu u ovoj knjizi napisao kako oseća da se za svakog od nas, u samom trenutku našeg rođenja, plete zamka, malena i tanka, koja raste uporedo sa nama i jača sa našim godinama, pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. Uzaludni su svi čovekovi napori da se odvoji od te zamke i sagleda je u celosti kako bi je bolje shvatio i savladao. Ona nam je data kao nekakva tajna rođenja, duboko srasla sa životom. Nikada je nećemo tačno oceniti ni razumeti, ali ipak ćemo pokušavati da je dokučimo, misleći da ćemo tako doći do smisla. Ipak, ta zamka je samo povod da gledamo u čudo života širom otvorenih očiju. Svi predeli koje otkrijemo i sva lica koja susretnemo jesu znaci da život nije ništa drugo do neprestana potraga za sobom. Na stranicama pred vama sačuvani su piščevi dnevnički zapisi, beleške, utisci o prilikama, ljudima i putovanjima, ali i ideje koje su kasnije prerasle u zaokružene prozne celine. Posthumno objavljena, ova knjiga koju je Ivo Andrić pisao celoga života dragocena je zbog toga što pobuđuje nova čitanja i tumačenja njegovih dela.

U eseju Razgovor sa Gojom Ivo Andrić zapisao je da su proste i uboge sredine pozornice za čuda i velike stvari. Ta misao je značajna jer predstavlja osnovu za sagledavanje i razumevanje celokupne piščeve poetike, u okviru koje se posebno ističe Travnička hronika, delo čija je radnja smeštena između stešnjenih i uskih travničkih kasaba. I upravo tu, u Travniku, pronalazimo sliku sveta kao pozornice na kojoj se smenjuju sudbine sasvim običnih i malih ljudi. Međutim, na toj istoj pozornici istorija se rašila otkrivajući svoje naličje. Tako je zapodenuto pripovedanje i ispričana je priča u kojoj je Ivo Andrić postavio mnoga pitanja, ali i ono esencijalno – kako dokučiti smisao postojanja u svetu u kojem je ljudska sloboda ograničena i osujećena?

Naslov Prokleta avlija ima višeznačno simboličko značenje, ali jedna od prvih asocijacija jeste zatvor. U tom stambolskom zatvoru obreli su se i krivi i nedužni. To što će upravnik Karađoz kazati da tu nema nevinih svedoči o tome da je reč o prostoru koji je odvojen od ostatka sveta, ustrojen po unutrašnjim pravilima, potpuno drugačijim od stvarnih i opštevažećih. Prstenasta struktura, odnosno priča u priči zasniva se na kružnom smenjivanju pripovedača, pa se pripovedanje u ovom delu može zamisliti poput koncentričnih krugova koji se sužavaju do samoga jezgra u kojem se nalazi centralna priča o Džem-sultanu. O tragičnoj sudbini ovog istorijskog junaka iz XI veka pripoveda ćamil. Poistovećujući se sa njim, ćamil će javno reći: Ja sam to!, osvetljavajući tako vrlo značajno identitetsko pitanje. O ćamilu pripoveda Haim. Međutim, svi ovi junaci deo su fra-Petrovih sećanja iz Proklete avlije. Uspomenu na fra-Petra čuva bezimeni mladić sa početka ove priče – on posmatra snežnu utabanu stazu koja vodi do malog groblja, takođe prekrivenog snegom, na kojem se nalazi i fra-Petrov grob. Ovaj roman Ive Andrića ubraja se u jedan od najkraćih romana srpske književnosti i smatra se remek-delom upravo zato što je zaokružen na svim književnoumetničkim nivoima.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.

„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin

Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.


„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin


Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

O autoru
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

The Highland Wreath remains timeless, cherished as one of the greatest achievements of Serb literature as a whole. His largely decasyllabic epic drama, expressed in the traditional meter of Serb folk poetry presents a panoramic rendering of Montenegrin society at the end of the 17th century: sharply divided, and threatened by foreign military and spiritual rule. For, seeking to uphold their traditional worship of freedom, courage, and honor, passed on to them by their stern, Spartan-like ancestors, the Christian Orthodox, Montenegrin Serbs – whose selfhood and very lives were physically, economically, and morally threatened by the occupiers – were forced to turn against their native, also ethnically Serb countrymen, who, by converting to Islam, had joined the oppressors. Thus, Njegoš’s depiction of a historic event that took place on Orthodox Christmas Eve in Cetinje, preceded by the deliberations of the local headmen and their unsuccessful attempts to persuade the renegades to renounce their conversion, fully reveals this great poet’s insight into the Eternal Struggle – between Good and Evil.

Ovaj roman počinje pred kraj leta 1943. godine, savezničkim bombardovanjem Zadra u Drugom svetskom ratu, a završava se u selu Smiljevcima. Pripovedajući o ratnim strahotama, pisac će prikazati da posle njih ostaju rastrzani životi pojedinaca, u kojima se razaznavaju samo obrisi ljudskih lica i pitanja – „zašto rat?“, „zašto sve ovo zlo?“. Iako je od objavljivanja ove knjige prošlo sedam decenija, današnji čovek je suočen sa istim pitanjima. Upravo to svedoči o neophodnosti borbe svih nas – za trijumf svetlosti nad tminom.

Vladan Desnica je rođen 1905. godine u Zadru. Nakon što je studirao prava u Zagrebu i filozofiju u Parizu, diplomirao je 1930. godine na zagrebačkom Pravnom fakultetu. Radio je kao advokat, govorio je pet jezika, prevodio je dela sa italijanskog, francuskog i ruskog jezika. Oprobao se u gotovo svim književnim žanrovima. Ovo je njegov romansijerski prvenac, objavljen 1950. godine. Vladan Desnica je preminuo 1967. godine u Zagrebu. Sahranjen je u srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Đorđa, koja se nalazi pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom.

Rodion Romanovič Raskoljnikov je bivši student prava koji, mučen siromaštvom i neizvesnom budućnošću, odlućuje da opljačka i ubije omraženu zelenašicu Aljonu Ivanovnu.

Međutim, iznenađujuće je to što on smatra da je njegov ćin u moralnom smislu ispravan, budući da svoje težnje stavlja u rang sa postupcima Napoleona Bonaparte, smatrajući ih izuzetnim. Raskoljnikov veruje da je i on, kao naročit pojedinac, iznad moralnih pravila koja važe za druge. U trenutku izvršenja zločina zadesila ga je nepredviđena okolnost – naišla je jurodiva Lizaveta Ivanovna, staričina sestra, te je i nju ubio. To je pokolebalo njegova dotadašnja razmišljanja o konceptu zločina, čime je započela njegova borba sa grižom savesti.

Raskoljnikovljeva svakodnevica naprasno se dinamizuje najpre posetama njegovog prijatelja Razumihina – koji u izvesnom smislu predstavlja njegov antipod – kao i dolaskom njegove majke i sestre u grad, te vešću da je njegova sestra verena za ozloglašenog Svidrigajlova. Takođe, primoran je da odlazi na policijska saslušanja, gde se susreće sa Porfirijem Petrovičem, koji njihove razgovore o počinjenom zločinu pretvara u igru mačke i miša. Raskoljnikov će se upoznati i sa porodicom Marmeladov, kojoj pripada i prostituka Sonja. Ona utehu za svoju životnu nesreću pronalazi jedino u hrišćanstvu, i predstavlja jedinu osobu koja može da krene sa njim na put ka iskupljenju.

„Dostojevski upotrebljava hrišćansku reč kako bi naglasio moralnu dubinu antiherojevog obnavljanja. Protagonista se ogrešio o ljudsku meru, a čovečnosti ga vraća neumerenost Sonjine ljubavi, kao vrhunska norma i maksimum koji tek čoveka čini čovekom.“ – Vuk Petrović

Zakoračite u svet raskošnih krinolina, šešira i čipkanih rukavica, brzih diližansi, bogatih rančeva i hacijendi, saluna, ali i bezakonja i prerija punih opasnosti.

Garnet Kameron, svojeglava mlada dama iz Njujorka, vodi skladan i ugledan život, ispunjen otmenim zabavama i uglađenom mladom gospodom. Žudeći za pustolovinom, ona se, umesto za nekog od tih bogatih mladića, udaje za Olivera Hejla, neukrotivog trgovca koji se sprema da krene preko planina i pustinja pravo do Kalifornije, zemlje za koju do tada skoro niko nije znao.

Tokom medenog meseca u Nju Orleansu, Garnet i Oliver upoznaju zvezdu vodvilja, zanosnu Florindu Grouv, koja je zbog tajni iz prošlosti prisiljena da beži, i zato kreće sa njima u Kaliforniju. Putujući kroz vrele pustinje, goletne planine i nepregledna prostranstva prepuna iskušenja, oni će naučiti da žive bez kompromisa i istovremeno otkriti istinsko prijateljstvo i pravu ljubav.

Neumoljiva, dirljiva i nepredvidiva upravo kao i sam Divlji zapad, ova očaravajuća priča donosi nam iskreni prikaz boraca i žrtava, pobednika i gubitnika, hrabrih ljudi koji su pokušavali da osvoje i ukrote gordu američku divljinu.

Garnet Kameron
Ljupka i strastvena žena koja se ne plaši da prati muškarca kojeg voli.

Oliver Hejl
Zgodni, neukrotivi avanturista koji osvaja Garnetino srce i kocka se njenom sudbinom.

Florinda Grouv
Senzualna glumica čiji je život burniji od razvratnih pesama koje peva.

Džon Ajvs
Privlačni, prostodušni trgovac kojeg razdire silna želja za ženom koju ne može da ima.

„Bristou poseduje pravi dar pripovedanja.“ – Čikago tribjun
„Garnetina živahna radoznalost i neukroćena inteligencija, Florindina dramatična prošlost i svakodnevni život u današnjoj istoriji - sve je to veoma privlačno.“ – Kirkus

Ovaj roman je prvi put objavljen 1950. godine, a i dalje je u štampi i smatra se svojevrsnim klasikom američke književnosti, poput Prohujalo s vihorom. Poslužio je i kao inspiracija za istoimeni film iz 1954. godine.

Gven Bristou je bila američka književnica i novinarka. Bristou se zainteresovala za pisanje dok je u srednjoj školi izveštavala za svoje lokalne novine. Nakon studija na Univerzitetu Kolumbija, pisala je za brojne književne magazine i časopise. Zainteresovala se za duže oblike pisanja – romane i kratke priče – preko svog supruga, scenariste Brusa Meninga, i objavila je svoj prvi roman 1929. Bristou je dostigla vrhunac svoje karijere vestern romansom Kalifornijska simfonija, koja je postala bestseler 1950. godine, a adaptiran je za uspešan film 1954. Nastavila je da piše romane i članke za časopise sve do svoje smrti 1980. godine.

Vanvremensko promišljanje o ljudskoj prirodi i njenim neizbežnim protivrečnostima.

Don Kihot je toliko opčinjen čitanjem viteških romana, da je i sam odlučio da postane vitez. U društvu svog vernog Sanča Panse, lukavog i u izvesnoj meri pronicljivog, kreće u smele avanture. Dok zajedno lutaju svetom, mašta ostarelog Kihota odvodi ih u razne avanture i nevolje – među kojima je i čuvena borba sa vetrenjačama, simbol slepe vere u ideale.

Iako je isprva nastao kao parodija na popularne viteške romane, Don Kihot je uspeo da nadmaši vreme u kome je napisan i postao je simbol istrajnosti običnog čoveka koji se bori za svoje ideale, dok Sančo Pansa predstavlja arhetip odanosti i prijateljstva.

Zbog svoje eksperimentalne forme i književne razigranosti, Don Kihota mnogi smatraju prvim modernim romanom, a takođe je i jedan od najčešće objavljivanih i najprevođenijih romana na svetu. Imao je veliki uticaj na mnoge svetske književnike, od Dikensa, preko Flobera do Melvila i Foknera, koji su ovaj roman čitali bar jednom godišnje, „kao što neki čitaju Bibliju“.

„Samo za mene rodio se Don Kihot, i ja samo za njega.“ – Migel de Servantes

„Od svih izvrsnih likova u hrišćanskoj književnosti, Don Kihot se izdvaja kao najsavršeniji, ali on je lep samo zato što je istovremeno i smešan.“ – F. M. Dostojevski

„Kakav je spomenik ova knjiga... Kako se njen stvaralački genije, kritičan, slobodan i ljudski, uzdiže iznad svog vremena.“ – Tomas Man

Don Kihot smatra se jednim od najznačajnijih dela svetske književnosti, a često i prvim modernim romanom. Dodeljena mu je titula „najboljeg književnog dela svih vremena“ i smatra se najprodavanijim romanom svih vremena. Preveden je na više od 140 svetskih jezika.

Neodoljivi klasik kraljice romantičnih misterija.

Linda Martin dobro zna šta je usamljenost: rano je ostala bez roditelja i odrasla je u sirotištu. Kada postane guvernanta malom Filipu, grofu od Valmija, koji je i sam siroče, u usamljenom dečačiću pronalazi srodnu dušu. Raskoš zamka u Francuskoj i njegova bogata istorija deluju kao čudesno ostvarenje snova, ali iz senke vreba opipljiva napetost.

Filip treba da nasledi ogromno imanje u Savoji, a njegov opasno privlačni i arogantni stric Leon možda ne preza ni od čega kako bi se postarao da se to nikada ne desi, i čini se da je samo njegov šarmantni sin Raul sposoban da mu se suprotstavi. Iako je neodoljivo privlači, za Lindu je Raul prava zagonetka, kao da oseća da postoji neka mračna strana u prirodi ovog čoveka vezanog krvnim vezama za tajne svoje porodice.

Kada njen štićenik umalo izgubi život u nesreći u šumi, Linda počinje da se pita kakva se nevidljiva drama odvija pod naizgled spokojnim i idiličnim svodovima zamka…

„Divna priča. Prelepo napisana mešavina romanse i misterije.“ – Washington Post

„Čitaoci će biti očarani složenom pričom u kojoj se niko ne čini zaista pouzdanim.“ – Vive Magazine

„Predivna priča o zločinu i pravdi... Mamiće vas dok neizvesnost raste.“ – Boston Herald
Važne napomene

Meri Stjuart često porede sa sestrama Bronte. Mnogi je smatraju začetnicom modernog napetog romantičnog romana. Bila je jedna od prvih koja je integrisala misteriju i ljubavnu priču, neprimetno ih spajajući tako da jačaju jedno drugo.

Devojka koja želi da sačuva privid svoje slobode.
Don žuan zaljubljen u iluzije.
Ljubavni duel u tri čina.

Arijana je lepa, inteligentna i ponosna devojka, koja šarmom i izgledom drži sve muškarce pod svojim nogama. Nakon što je detinjstvo provela po evropskim metropolama, sada živi u provinciji, sa tetkom Varvarom, koja joj je prenela svoj ideal slobodne ljubavi i neobaveznih avantura. Uprkos tome što otac želi da je uda, Arijana pronalazi način da ode na studije u Moskvu.
Tokom izvođenja opere „Boris Godunov“ upoznaje Konstantina Mihaila, bogatog poslovnog čoveka. Između Arijane i njenog „velikog kneza“, koji „traži žene i zadovoljstvo i strepi od mlade devojke i moguće ljubavi“, razvija se strastvena veza prepuna sukoba.

Da li će ljubav pobediti? Ništa nije sigurno…

„Arijana je bogata studija o delovanju strasti i nesporazuma u ljubavi, koje nas navode da zavolimo fantazije, a ne ljudska bića. Takođe je i preispitivanje trajnosti osećanja. Da bi potrajala, zar ne moramo da sakrijemo same sebe i igramo svoju ulogu?“ – ActuaLitté

Ovaj roman poslužio je kao inspiracija za nekoliko filmova istog imena, od kojih je prvi snimljen 1931. godine, a najpoznatiji 1957, i u njemu glume Odri Hepbern i Gari Kuper. Zanimljivo je da se ovaj roman spominje i u Nabokovoj kratkoj priči iz 1930, gde dve junakinje čitaju knjigu „Arijana, mlada Ruskinja“.

Knjiga za ljubitelje bezvremenih klasika.

Klod Ane rođen je u Moržu 28. maja 1868. godine u francuskoj protestantskoj porodici, koja je došla u Švajcarsku kada je ukinut Nantski edikt, a majka mu je poreklom bila Engleskinja. Kao i njegov brat, podneo je zahtev za vraćanje francuskog državljanstva, koji je prihvaćen bez ikakvih formalnosti. Bio je poznati sportista (šampion Francuske u tenisu), novinar, specijalni dopisnik iz Rusije i prvi čovek koji je posedovao i vozio automobil u Persiji. Pod pseudonimom Klod Ane, inspirisan stvaralaštvom Žana Žaka Rusoa, napisao je knjigu o svojim putovanjima po Italiji, Rusiji i Persiji, kao i nekoliko romana, od kojih je najpoznatiji „Marija Večera“.

Dragulj italijanske književnosti. Dirljiv i dramatičan prikaz gubitka detinjeg idealuzma i neizbežne sile strasti.

Mladi Arturo odrasta skoro potpuno izolovan u staroj vili na ostrvu Pročida u Napuljskom zalivu. Ostao je bez majke, a svojeglavi otac, koji ga je kao dete ostavio na ostrvu, vraća se samo sporadično. Odsečen od društva, dečak živi u skoro potpunoj samoći: luta ostrvom sa svojim voljenim psom, plovi u čamcu i čita priče o vrlim junacima i avanturistima, koje poistovećuje sa ocem. Otac mu je veliki uzor – visok, plav, neustrašiv.

Dečakov svet se okreće naglavačke kada se otac vrati iz Napulja sa mladom ženom koju je nedavno oženio. Ona je samo par godina starija od Artura i, kao dobra vernica iz velikog grada, zalaže se za sve što Arturo mrzi. Njihovo prisustvo na ostrvu razbija idilu iz detinjstva, budi strasna osećanja i vuče porodicu ka bolnim konfliktima.

„Romani Else Morante su zapanjujući zbog kvaliteta pisanja… složenosti izmišljenih svetova i širokom pogledu na ljudsku prirodu.“ – Elena Ferante

Roman Arturovo ostrvo prvi put je objavljen 1957. godine. Osvojio je nagradu Strega, najprestižniju italijansku književnu nagradu. Preveden je na skoro sve svetske jezike, a u mnogim zemljama deo je obavezne školske lektire.

O autoru:

Elsa Morante (1912–1985) bila je italijanska pesnikinja, pisac kratkih priča i romanopisac. Rođena i odrasla u Rimu, počela je da piše u mladosti; u početku je objavljivala kratke priče u dečjim časopisima. Njen prvi roman, Kuća lažova, objavljen je 1948. godine i dobio je nagradu Viareggio. Postala je jedan od najhvaljenijih italijanskih pisaca, osvajajući dalje nagrade i komercijalni uspeh sa svoja sledeća dva romana, Arturovo ostrvo (1957) i Istorija (1974). Umrla je od srčanog udara u Rimu 1985. godine.

Objavljeno nekoliko godina nakon završetka Drugog svetskog rata, ovo remek-delo svetske književnosti predstavlja nemilosrdno i proročansko razmišljanje o moći, o svim zabludama i apsurdima totalitarizma – sa njegovim prezirom prema ljudskom životu, upotrebom sile, kultom vođe uzdignutog do božanstva.

Radnja se odvija u bliskoj budućnosti sveta, u kojoj je moć koncentrisana u tri ogromne superdržave. Na vrhuncu političke moći u jednoj od tih država nalazi se Veliki Brat, sveznajući i nepogrešivi, kojeg niko nikada nije video lično, ali čiji su posteri svuda. Glavni junak Smit radi u Ministarstvu istine, i ima zadatak da cenzuriše knjige i novine koje nisu u skladu sa zvaničnom politikom. Nezadovoljan poslom i životom u kojem mu Policija misli nadzire svaki pokret i svaku reč, on pokušava da nešto preduzme, iako je svestan da ga to može dovesti u smrtnu opasnost.

Prekretnica u engleskoj književnosti, jedan od najpoznatijih i možda najkontroverznijih romana prošlog veka, 1984. je knjiga koja će vam uzburkati savest i navesti vas da razmislite: o prošlosti i sadašnjosti, ali pre svega o budućnosti.

„Partija želi vlast isključivo zarad same vlasti. Nas ne zanima dobro drugih ljudi; nas zanima isključivo moć. Ne zanima nas bogatstvo ni luksuz ni dug život ni sreća: već samo moć, čista moć.“

„Moć nije sredstvo, već cilj. Diktature se ne zavode zato da bi se zaštitila revolucija; revolucije se izvode zato da bi se zavela diktatura. Cilj progonstva je progonstvo. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć.“

Kamila Hejven je sama na odmoru i željna je malo uzbuđenja. Sedi u prepunom kafeu u Atini i piše pismo svojoj prijateljici Elizabet. Nikada mi se ništa ne dešava... A onda, bez upozorenja, prilazi nepoznati čovek, pruža joj ključeve i pokazuje automobil parkiran na trotoaru. „Automobil za Delfe, gospođice... Pitanje je života ili smrti“, prošaputao je i nestao.

Tog trenutka joj se život menja, jer kreće na misteriozno putovanje do Delfa kao pratnja šarmantnom, ali tihom i odlučnom Englezu, Sajmonu Lesteru. Sajmon poverava Kamili da je došao do drevnih grčkih ruševina da bi „smirio duh“ svog brata Majkla, koji je pre četrnaest godina ubijen na Parnasu. Zbog neobičnog pisma koje je Mjakl napisao, Sajmon veruje da je njegov brat nišao na nešto veoma vredno, skriveno u stenovitim predelima planine. A onda su Sajmon i Kamila shvatili da nisu sami u potrazi.Vožnja je bila njena prva greška… ili je možda nehotice prizvala bogove. Našla se usred uzbudljive, intrigantne, ali ipak opasne avanture. Neverovatan sled događaja pretvorio se u zaplet o kakvom nije mogla ni da sanja.

Skrhan bolešću i tugom, mladi petrogradski pisac Ivan Petrovič Vanja priseća se minulih događaja iz sopstvenog života i života njemu bliskih ljudi. Njegova prijateljica i ljubav iz detinjstva Nataša Ihmenjev zavolela je Aljošu, mladića čiji je otac glavni uzročnik svih nevolja njene porodice. A kada Nataša odluči da napusti roditeljski dom, dolazi do niza nepredviđenih situacija. Nepravedno optužen, materijalno razoren, a potom i emotivno povređen, Natašin otac se odriče svoje kćeri. Međutim, njegovoj nameri da je bezuslovno zaboravi isprečila se snaga roditeljske ljubavi, što se odražava na celokupne odnose u njihovoj porodici.

Sa druge strane, Natašina i Aljošina ljubav nailazi na nemerljive prepreke, prouzrokovane kako nestalnošću njegovog karaktera – zbog čega se zaljubljuje u Katarinu Fjodorovnu – tako i revnosnim uticajem njegovog oca kneza Valkovskog. Budući da je u pitanju čovek volšebnog karaktera, duboko zainteresovan za Katarinino bogatstvo, njegova namera jeste da se Aljoša njome oženi, te okonča odnose sa Natašom. Kada se životni putevi protagonista naposletku ukrste sa životom devojčice Neli, njena sudbina na gotovo epifanijski način baca novo svetlo na njihove dotadašnje životne nazore.

Roman Poniženi i uvređeni napisan je u piščevim prelomnim životnim trenucima, budući da se tada vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, te ovim romanom pokušava da sebi iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga.

„Njegovo delo je u celini mučeno mišlju da poniženje vodi prokletstvu, a poniznost svetosti. Rad, o kojem sanja Aljoša Karamazov jeste svet u kojem više neće biti poniženih i uvređenih.“ – Andre Žid

O autoru

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

D

ejvid Koperfild, jedan od najpoznatijih romana Čarlsa Dikensa, predstavlja obrazovnu knjigu koja je prvi put ugledala svjetlost dana pre gotovo dva veka.

Ova priča o odrastanju i izazovima koje glavni junak mora prevladati i danas dodiruje srca čitalaca širom svijeta. Čarls Dikens je kroz Dejvida Koperfilda iznio priču o svom životu, prateći lik od rođenja pa do zrelog doba.

Kroz priču ispričanu iz perspektive glavnog junaka, čitatelji se upoznaju sa njegovim avanturama i svakodnevnim izazovima. Iako su ga pratili usponi i padovi, neočekivani gubici i surovi obrti, Dejvid Koperfild se uvek iznova uspevao ponovo zaljubiti u život i otkriti volju za napredovanjem.

Pisac je ukrstio životne dogodovštine junaka sa britkim opisima viktorijanskog društva, oslikavajući tako kompletnu sliku društva tog doba. Knjiga istražuje odnos pojedinca i društva, i postavlja pitanje da li je taj odnos drugačiji u svakom vremenu. Sa temama koje pokreće, Dejvid Koperfild je postao klasik koji će čitatoci svih generacija sa zadovoljstvom ponovo čitati.

Knjiga za sve ljubitelje klasika i vrhunskih književnih ostvarenja.

„Da je ova knjiga objavljena u današnje vreme kao rad mladog bruklinskog hipstera, izvesno bi je slavili kao tour de force postmoderne.“ Aleks Ros, književni kritičar

Hofman je uticao na mnoga velika imena svetske književnosti kao što su Bodler, Flober, Balzak, Žorž Sand, Dikens, Edgar Alan Po, Dostojevski, Kafka.

Ernst Teodor Amadeus Hofman bio je nemački romantičarski pisac fantastičnih i gotskih priča, pravnik, kompozitor, muzički kritičar i umetnik. Po njegovoj priči Krcko Oraščić i kralj miševa zasnovan je istoimeni balet Čajkovskog.

Vanvremenska poezija prožeta duhom jedinstva srodnih duša, čija univerzalna vizija i vera u humanost nema granica.

Tagore je voleo život u svim njegovim oblicima. Kao iskreni i pažljivi posmatrač prirode, on u svakoj njenoj manifestaciji prepoznaje istovetnost između apsolutnog i posebnog, između suštine svakog čoveka i suštine univerzuma. Osim što pokazuje kolika je njegova ljubav prema prirodi, jasno je i kolika je njegova ljubav prema ljudima i životu. I upravo ga je ta ljubav upoznala sa različitim osećanjima, iskazanim u raznim nijansama tuge i radosti, razočaranja i nade, strepnje i hrabrosti, nežnosti i naklonosti.

Bogat evokacijama, jezik ovog indijskog pesnika dopire do nas kao eho najskrivenijih dubina duše. Dok mistični panteizam prožima svaku reč, harmonija caruje u pesmama obdarenim prefinjenom muzikalnošću: Tagore ima moć da svaki poetski element obavije posebnom aurom sugestije i suptilnom i neodoljivom čarolijom.

„Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje? Ne mogu ti poslati nijedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra – šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta.“

„Jer proletnji dani opet idu; pun mesec uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se ponovo vraća i rumeni na granama iz godine u godinu; tako se i ja možda rastah od tebe da se opet vratim.“

Jedinstvena i neponovljiva, ova drama u stihovima najpoznatije je Geteovo delo i jedno od najznačajnijih u evropskoj i svetskoj književnosti.
Gete je na svom Faustu radio šezdeset godina, gradeći monumentalno ostvarenje čija će ga slava ovenčati zvanjem najvećeg pisca na nemačkom jeziku i utisnuti lik Fausta u kolektivnu maštu kao oličenje duha savremenog čoveka.
Stvarajući lik naučnika koji prodaje dušu đavolu u zamenu za mladost, mudrost i moć, pripovedajući o paktu između Fausta i Mefistofela i njihovom putovanju na kojem otkrivaju užitke i lepote sveta, Gete je dao oblik simbolu čovečanstva, podeljenog između dobra i zla, između žudnje za znanjem i svesti o sopstvenim ograničenjima, između prokletstva i iskupljenja.