Pažljivi čitalac će kada uroni u ovu knjigu, možda čuti kako se pomalja jedan nenametljiv, tihi govor, nežne i spokojne boje glasa. Pisac „Osvrtanja„- „Popisa“ tako jednostavno pripoveda kao da polako govori iz polumraka. Ta pripovedačka struktura pisanom rečju fotografiše pojedine događaje, ili prelomne trenutke, ili ljubavi, ili stvari, ili ljude. Kao i sva dobra literatura, i ovo delo sadrži sve od čega se po Šekspiru grade snovi. Tanko tkanje koje gradi smisao i piščevog i čitaočevog i svakog života uopšte.
Svetlana Nenadović je autentičan pisac- govorilac, to je osnova njenog načina pripovedanja. Nepretencioznost ove visokopismene pripovedne proze ukazuje nam na zrelost i mudrost pisca. Čitaoce upućuje na to da i sami opet saznamo ono što je Hajdeger znao: da je “ jezik temelj ljudskog bića“ i da je u „pevanju i mišljenju od pamtiveka zabeleženo naše sudbinsko postojanje“.
“ Odjednom primetim da se često osvrćem i začuđena vidim sebe, svaki put na različitoj udaljenosti od mesta na kome se nalazim. Ista kockasta košulja, ista plava suknja i iste udobne razgažene cipele koje samo ovde nosim. Ponekad iste dve figure, jedna bliže, jedna dalje, idu zamnom. Idu neko vreme, pa izblede i nestanu.“ - odlomak
.png){kind=logo}
