Srpska kultura često zaboravlja svoje velikane, gura ih u budžak, čak pokušava i da ih prepusti zaboravu i nemaru. Svako u to može da se uveri ako takne u bilo koji period u poslednja dva veka. Savremenost ume da baci senku na prošlost. Važno je samo ono što se danas stvara. Međutim, za osetljive, pažljive i mudre duše uvek postoje stvaraoci koji žive u delima o kojima se priča bez prestanka. Juče, sada i zauvek. (...) Čitaoci su i nagrada, i kazna. Šta više, teško je reći. Onaj ko piše uvek računa i na čitaoca, ali u isto vreme zna da niko njegovu knjigu neće pročitati onako kako je napisana. Jedino sam pisac može da „čita“ svoje delo punom snagom, ni silna tumačenja ne mogu da razvežu sve „petlje“ u romanu. Danas je u punom zamahu teza da je svako čitanje u isto vreme i tumačenje: „stručno“ čitanje, čitanje iz zadovoljstva, ili uz dremež na jastuku, svako traži svoj pristup delu.
