DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Radio je surov medij-ono što se emituje prestaje da postoji onog trenutka kad ode u etar. Retko je koja emisija, pogotovo u ono analogno vreme, dok se snimalo na skupim radio-trakama, završavala u tonskom arhivu.

Priče iz svakodnevnog života. Naštimovano pero autora koje će oduševiti i najzahtevnije čitaoce, a skoro sve posuto prahom od smeha i dobrog raspoloženja, pa čak i onda kada piše o ozbiljnim temama.

Zapravo, njene priče liče na scenarija predstava kojih nema na repertoarima. Liče na muziku pisanu rečima. Na lepo. Na osmeh koji ne silazi sa lica. Na Mocartove igrarije.

I u ovoj drugoj zbirci priča, autor pripoveda na svoj prepoznatljivo duhovit i živopisan način, tako da ćete veoma lako prepoznati poznatu recepturu iz njene prve zbirke priča ,,Nokturno’’, ali zreliju, zaokruženiju, i još bogatiju.

Olivera Vujaklija je od samih priča stvorila svojevrsnu igru s čitaocem, likovima i književnom tradicijom. I kao da implicira Hemingvejevu teoriju kratke priče, po kojoj treba odstraniti sve suvišno. Što ona i čini. zbirka kratkih priča.

YU ROCK PARK Vladimira Popadića donosi humoristične, fiktivne priče o YU rocku uz ozbiljnu analizu muzičke scene osamdesetih godina.

Knjiga YU ROCK PARK Vladimira Popadića predstavlja nesvakidašnji spoj fikcije, satire i analitičkog pogleda na zlatno doba jugoslovenskog rocka. Iako su priče uvrnute i izmišljene, iza njih stoji duboko razumevanje muzičkog konteksta osamdesetih godina. Popadić se poigrava stvarnim događajima i likovima, izvlačeći ih iz prošlosti i stavljajući u nove, ponekad apsurdne, ali uvek inteligentne narative.

Više o autoru možete pronaći putem njegovih javnih nastupa, a za slične teme pogledajte i akademsku scenu muzičke publicistike u Srbiji.

Uvrnute izmišljene priče o pojedinim Yu albumima iz osamdesetih
Opis knjige YU ROCK PARK daje uvid u način na koji Vladimir Popadić koristi fikciju da ispriča priče o stvarnim albumima i muzičarima. Knjiga istražuje i dekonstruiše kulturni mit jugoslovenskog rokenrola, iako se sve dešava u jednom paralelnom univerzumu gde su događaji i odnosi umetnuti u sasvim drugačiji, humoristični kontekst.

Od Leb i sol, preko Partibrejkersa, pa sve do Betovena u župskom Aleksandrovcu – čitalac je uvučen u svet koji ne zna granicu između realnog i izmišljenog.

Knjiga provocira pitanja o tome kako se istorija pamti, kako se umetnost tumači, i zašto volimo da mitologizujemo muzičke zvezde.

Poseban ton priča podseća na parodiju, ali bez trivijalizacije tema. Autor koristi prepoznatljive situacije i lica da bi osvetlio vreme i prostor iz kojih su potekli.

Uz knjigu dolazi OBI i insert, a fizičko izdanje je u stanju "mint", što dodatno naglašava posvećenost detaljima.

YU ROCK PARK funkcioniše kao zbirka alternativne istorije pop kulture, gde se legende i činjenice mešaju u mozaik duhovitih i pametnih priča.

Stvari su postale ozbiljne: HUMOR SE VRATIO U SRPSKU KNJIŽEVNOST!
Iako opis ne sadrži klasične recenzije, sam narativ i autorski pristup knjige sugerišu da je reč o delu koje donosi osveženje u domaćoj književnosti. Slogan „Stvari su postale ozbiljne: HUMOR SE VRATIO U SRPSKU KNJIŽEVNOST!“ najavljuje drugačiji pristup temi koja je do sada često bila obrađivana isključivo kroz dokumentarni, analitički ili nostalgični okvir.

Knjiga ne liči ni na šta drugo na sceni – podseća samo po duhu na South Park, ali ne i po formi.

Duhoviti momenti su oslonjeni na pop-kulturne reference i pametne igre rečima, zbog čega je publika koja poznaje YU scenu naročito nagrađena.

Umetnički doprinos knjige leži u tome što ne pokušava da dokumentuje, već da provocira misao – uz osmeh.

Namera autora nije da čitaoca pouči, već da ga inspiriše da razmišlja, prepoznaje i preispituje stvarnost.

YU ROCK PARK se već sada može smatrati kultnim naslovom među ljubiteljima muzike i ironijskog pogleda na istoriju.

Za koga je YU ROCK PARK?
YU ROCK PARK je namenjen svima koji su odrastali uz jugoslovenski rokenrol, ali i mlađim generacijama koje žele da saznaju više o muzičkom nasleđu regiona – na jedan potpuno neformalan i zabavan način.

Ako ste ljubitelj Azre, Bijelog dugmeta, EKV-a ili Partibrejkersa – ovo je vaša knjiga.

Za čitaoce koji uživaju u miksu književnosti, satire i pop-kulture.

Idealna za kolekcionare, muzičke novinare, studente kulture i sve one koji vole da preispituju istoriju sa dozom humora.

Mic po mic, i velika turbulencija – ovo su reči kojima autorka opisuje svoj put negovanja spisateljske veštine. Na tom putu, naravno, ne ide sve glatko, s obzirom da je on verni pratilac one druge, životne staze, na kojoj se takođe pojavljuju razne turbulencije. Ovo je stoga knjiga o životnom toku kao takvom, napisana da bude mešavina dnevničkih zapisa i esejistike, uz dozu poezije, uvešće čitaoca u svet žene koja iznad svega ceni iskrenost.

Božovićeve pripovetke mogle bi da budu (više tematski nego vrednosno) onaj trenutak u evolutivnom toku srpske književnosti koji od Bore Stankovića vodi ka Ivu Andriću i, dalje, ka savremenim piscima. Iako je jednim delom stvarano istovremeno sa Andrićevim, Božovićevo delo logički prethodi Andrićevom, a oba nam svako na svoj način pričaju davno poznatu priču o prokletim avlijama, izdeljenim, nevidljivim a čvrstim granicama, o zvonima suprotstavljenih crkvi u istoj kasabi, od kojih svako izbija u posebno vreme, o ćuprijama na Drini i na Bistrici koje se neprestano prelaze a nikako ne mogu sasvim da se pređu, o rascepljenim likovima koji trpe pritisak pomerenog sveta. Ove pripovetke svojevrsna su kosovskometohijska hronika. – prof. dr Aleksandar Jovanović

Dužnost je čitalačke publike da se najzad istinski obavesti o lepoti i slavi i jadu svoga krvavoga i ropskoga Juga, i to ne iz falsifikovanih i otužnih izvora, već na moćnome i bistrome vrelu koje mu je, svojom knjigom, u dosad nedostupnom kršu, stvorio g. Grigorije Božović. – Stanislav Vinaver

„Srpski Džon Fante.“
– Momčilo Petrović, književnik

Beograd ima jednog Pobednika, a gubitnika je mnogo. Ima ih na svim tačkama grada, posađeni su i nasađeni svuda. Oni su junaci priča Branislava Bjelice, nikako junaci ili znamenite ličnosti Beograda.

Neki od njih praktično nikada nisu ni mrdali iz svog kraja. Tu su, kod lokalne samoposluge, gde loču pivo i bave se politikom. Za razliku od „lokalnih političara“, taksista Šone zuji po svim ulicama, zna svaku rupu na beogradskom asfaltu. Frizerka Ceca ne zuji baš toliko, ali je kao i Šoneta svi u gradu nerviraju. Najviše zato što su seljaci. Učiteljica Sneža neobična je Beograđanka, za nju su svi mladi divni – dok ne odrastu u mrzovoljne Beograđane. S druge strane, Duško Ciganin „sa Kalenić“ nije se mnogo školovao („pa, znaš kako, bato, nisu se Cigani mnogo školovali ni kad sam ja išo u školu“), ali je veći Beograđanin od svih Beograđana – osma generacija, malo li je?

Bjelica je sabrao u svojoj knjizi obične i neprimetne stanovnike naše prestonice, ali nepokolebljive u svom neslavnom postojanju. Beograd je njihov, iako nemaju nikakve ambicije da ga osvoje... Osim šnajderke Ivane, sada već u poodmaklim godinama, koja ima samo jednu želju: da se popne na čuveni balkon Gradske skupštine, tamo gde se penju pobednici, i svima pokaže srednji prst.

„Bane Bjelica me je učio književnosti, u ovoj knjizi sjajno se poigrao rečima i neobično opisao živote običnih ljudi.“
– Simonida Milojković, književnica

„Autor ove knjige je najpozitivniji ludak koga sam ja u svom životu sreo u Beogradu!“ – Aca Seltik, muzičar

Ključnu vrednost ovog dela predstavlja eruptivna odbrana suštinskih životnih vrednosti, vanvremenskih i vanprostornih identiteta ljubavi u svim njenim vidovima i značenjima. Odbrana Srpskog identiteta u najuzvišenijem smislu te reči, učinjena je hrabro i odvažno čak i kada to zahteva obračun sa mnogo jačim neprijateljem ili sa samim sobom. Tatjana Živanović

Koja glupa tema, ne znam zapravo kako smo večeru završili baš na toj temi, možda zbog naših godina – sve četvero smo odavno u penziji – ili zbog toga jer se razgovor vodio oko bolesti, što jest, priznajem, pomalo degutantno dok jedeš s tekom i uz to piješ dobro vino, nekako nije pristojno, zastaje ti zalogaj u grlu, a vino postaje kiselkasto.


Na večeri s prijateljima tema testamenta upadne među tanjire i čaše – i svi se prave da im nije neprijatno. U kafani ispod brda stariji par se svađa zbog sitnice: ona bi kući pre mraka, njega vino još drži za stolom, ali u tišini između izgovorenih reči odjekuje sav teret zajedničkog života i propuštenih prilika. U bolničkoj sobi majka drži svoju ćerku za ruku, prisećajući se vremena kada je mogla sve, a sada može samo da bude prisutna.

Na Balkanu, gde se svakodnevno suočavamo s nečim što je možda gore i od sukoba – s prećutkivanjem – gde se reči često gutaju zbog stida, straha ili tuđih očekivanja, Slavenka Drakulić progovara o onome što nas istovremeno plaši i spaja: o gubicima koje ne priznajemo, ljubavi koja je prošla, o neproživljenom, nesigurnosti, suočavanju s vlastitom smrtnošću, o poslednjem trenutku bliskosti i o usamljenosti. Njene priče, suptilne i duboko pronicljive, istovremeno nas podstiču da se suočimo s onim što prećutkujemo i možda krijemo čak i od samih sebe.

„Ova fenomenalna knjiga ne govori o starosti, bolesti i bolnim temama od kojih svi bježimo dok nas ne zgrabe za vrat. Slavenka priča priče o teškim situacijama u našim životima o kojima ne govorimo jer mislimo da su samo naše. Potiskivanje nas čini osamljenima. Ovo je knjiga za sve nas osamljene i nesretne. Pročitajte je. Liječi.“
– Vedrana Rudan

Prolongation of the Species by Miljan Milanović is a bold and thought-provoking book that blurs the lines between life and technology, memory and grief, reality and simulation. Through a series of interconnected stories, Milanović paints a darkly satirical vision of a near future where artificial intelligence revives the dead, digital immortality is for sale, and the boundaries of human existence are constantly shifting. This gripping and unsettling book questions what it truly means to be alive—and whether we are ready to embrace the answers.

Sirotinja para nikad imala nije - zbirka priča Milana Neđića, nudi čitaocu autentičan i iskren pogled na život običnog malog čoveka, na njegovo odrastanje u surovim uslovima kao i borbu za sopstveno mesto pod suncem. Kroz kratke, ali bogate priče, autor nas vodi kroz detinjstvo, dečaštvo i mladost protagoniste, prenoseći radost, tugu, snove kao i neuspehe koji oblikuju svakodnevicu običnih ljudi. Jednostavnim stilom, ali duboko emotivnim pristupom, ove priče nude zabavu, i dirljive trenute u kojima se prepoznajemo. Brze i celovite ove priče, osvajaju svojom neposrednošću i pronicljivošću pripovedača o običnom malom čoveku sa velikom dušom.

U knjizi “Skupštini stanara i druge priče”, Vlajić je, još jednom, pokazao da majstorski vlada dinamičnim i živim dijalogom, koji je vremenom postao ključna odlika njegovog pisanja. Svaka od priča u ovoj, nažalost, kratkoj zbirci teče glatko i energično, sa puno emocionalne napetosti koja stvara snažnu atmosferu koja ne jenjava ni na trenutak.

Iako bi “Skupštinu stanara” olako mogli da svrstamo u kategoriju “krimi priča”, koje su uistinu žanr u kojima je autor prethodno dokazao svoje spisateljsko umeće, Vlajićevo pisanje nije tu da samo ispriča jednostavnu priču o zločinu i njegovim posledicama, već da istraži i složenu dinamiku pravde, morala i unutrašnjih konflikta protagonista. U ovome je Vlajić nesumnjivo poseban; neposrednost i životnost izraza, koji očigledno dolaze iz dubokog životnog iskustva, čini njegove reči verodostojnim i uverljivim; dijalozi su stvarni, reakcije likova verodostojne i uverljive – baš kao u stvarnom životu.

Posebno dirljiv trenutak u ovoj zbirci je priča „Brat”, koja izdvaja autora kao pisca sa izuzetnom sposobnošću da se izdigne iznad česte površnosti ovog žanra i prenese emotivnu težinu naracije kroz pisanu reč. U “Bratu”, bol gubitka nikada ne prelazi granicu obeshrabrenja i odustajanja. Sve one teške nepravde, koje dokučimo umom ali nikada ne prihvatimo srcem, kroz Vlajićevo pero dobijaju konkretan i živ izraz koji doslovno emotivno kida čitaoca. I u trenucima najveće tuge, likovi ne gube unutrašnju snagu i nadu koje, doduše sa dozom neizrecive gorčine, ostaju da titraju nad stranicama ove dirljive pripovesti.

Još jedna od priča koja se definitivno ističe u zbirci (što govori i njen naslov) je „Skupština stanara“: priča u kojoj Vlajić vešto razvija mali, svakodnevni svet konflitka (u ovom slučaju na nivou stambene zajednice), koji postaju metafora za širi, opšti društveni sukob. I ovde je dijalog naročito živahno razvijen, jer se likovi ne ustručavaju da iskažu svoje mnoge i glasne nesuglasice, ispod kojih se krija tiša nota ličnih frustracija, strahova i ambicija. Vlajić ovde otkriva i sposobnost da u humoru i satiri prikrije ozbiljne društvene kritike i prikaže refleksiju o etici jedne zajednice.

Nesuglasice oko banalnih pitanja, na površini, pod čijom dubinom leži pitanje: kako se nosimo sa nesigurnostima i izazovima svakodnevnog života?

Snažna i konkretna, Vlajićeva proza obrađuje teme vrlo bliske svakodnevnim iskustvima čitalaca, u čijim očima likovi njegovih priča postaju prepoznatljivi i realni.

"Samir Omerčić (1968, Pula)

Nakon mnogih putovanja skrasio se 1992. u Amsterdamu; studirao je na akademiji u Hagu, odsek za filmi; od 2024. živi u Puli.

Djevojka sa prljavim stopalima prva je njegova knjiga – zbirka priča u kojoj se dosta putuje, u kojoj je manje važno gde, a mnogo važnije kako putovati.

„Fatima-Zara se zaključala u sobu kad je čula da sam ispred kuće, a zbog nje sam ustvari došao u posjetu, i nije izbivala tokom cijele večeri. Pozdravio sam se s dijelom familije koji je bio prisutan. Tu su bile dvije njezine kćeri, Giovara koja je izrasla u pravu ljepoticu. Blan-che, najmlađa kćer, me je gledala pomalo sumnjičavo, no i ona je bila slatka i ljepuškasta na svoj način. Najstarija, zvana Ludrid, koje se najbolje sjećam, bila je odsutna jer je studirala pravo u Dar-el-Beidi. Nikad nisi dovoljno star da te ne sude po izgledu, a Madame Sim-plicia, njihova nona, morala je biti jako stara. Podsjetili su je tko sam i pri spomenu moje titule lagano se naklonila.
Serviran je tajine koji je pripravila nona, a ja sam zauzvrat blagoslovio večeru. Promrmljao sam molitvu tako da je ni sam Bog ne razumije. Bila je stara, Madame Simplicia, i kako veli Giovara, većinu svog života bila je respektabilna.
U njezinim godinama ona više nije odgovorna nikome. Pojede malo sira i popije čašu crnog vina, prestala je s pušenjem i završila radove na zubima. Oblači se samo u bijelo kao talijan-ske patrone.
Fatima-Zara mi je jednom pričala sa entuzijazmom o akademskim pobjedama svoje najsta-rije kćeri Ludrid, ali i o Giovari. Cijela zapadna obala Afrike bila je zaslijepljena njezinom ljepotom. Blanche, ne baš tako graciozna, ali ljupka na svoj način, namrštena, prekrštenih ruku, gledala je u stranu.
Izašao sam s Giovarom, dok je Blanche nešto mrmljala. Tražeći vanjska vrata završili smo u atrijumu. Madame Simplicia je stajala na balkonu i poskrivečki pušila, a sa strane se smjestio građevinski materijal. Uvalio sam Giovaru u kariolu, udobno je smjestio. Uzeo sam kari-olu za ručke i pogurao. Iskrali smo se iz atrijuma i poslije njihove kuće ostao je samo svjetionik koji je šarao snopom svjetlosti.“
Djevojka sa prljavim stopalima"

Od dobitnika nagrada Ljubomir P. Nenadović i Despot Stefan Lazarević

U zbirci priča Da si dobra, i Bog bi te imao Branko Anđić se bavi porodičnim temama i sofisticirano i na trenutke izrazito vrcavo piše secirajući pojam porodice. Da li je ona kamen oko vrata u dubokoj vodi postojanja ili je zaista poslednja sigurna kuća na vetrometini života? Odgovor pokušava da dâ samim naslovom i idejom da se ne pita o svemu samo Bog, već i da đavo upliće svoje prste.

Porodica, ta najintimnija društvena ćelija, mikrokosmička je retorta u kojoj Anđić, svojim prepoznatljivim urbanim diskursom punim prefinjene ironije i humora, kuva glavne sastojke. Otuda su i ove priče ispunjene pinterovskim scenama malih užasa u vidu ljubavi, lojalnosti, straha od smrti i starosti, bolesti, praznoverja, rivalstva braće, roditelja i dece, žudnje za produžetkom vrste i porodičnog imena. Upravo u tim opisanim najličnijim odnosima, u isparenjima tog čarobnog napitka, lebdi pitanje da li je moguće sasvim razumeti i spoznati sebe.

Ovo delo je specifičan književni dragulj koji bi se najbolje mogao opisati kao literarni susret Lori Mur, E. M. Houms i Davida Albaharija na dorćolskoj kaldrmi.

„Anđić piše otmene priče. Čista inteligencija, baršunasti stil oštre a nimalo sladunjave osećajnosti, prefinjen humor i ironija zaštitni su znak njegove proze.“
– Ana Marija Šua

„Kao i obično, Branko Anđić ulazi bez kucanja u prostor naše mašte, ovoga puta sa pričama o takozvanom porodičnom životu. I postavlja nam pitanja koja su nam se vrzmala po glavi ali koja se nismo usudili da izreknemo. Duhovito, pronicljivo, ironično i dirljivo, pruža nam ruku u tom neočekivanom svetu sreće i bola, pokazujući nam da ipak nismo sami.“
– Prof. Ksenija Bilbija

Ciklus priča o Beograđanima i Beogradu, „Ime klime“, ovim se po prvi put pojavljuje kao integralna celina pred čitalačkom publikom. I što je u izvesnom smislu još značajnije – većina ovih priča poseduje i odašilje štaviše jednu mističnu (ili barem misterioznu) poruku, jednu transcendentalno inspirisanu i stoga prosvećenom razumu nedostupnu poentu…

Vođen umjetničkom idejom Josipa Pejakovića da riječ dâ ućutkanima i prećutanima, kao i velikom Andrićevom mudrošću da je najbolje pustiti čovjeka da priča slobodno, Goran Dakić u svojoj novoj knjizi pod naslovom Izvlačenje drače pomno sluša i umjetnički uobličava priče običnih ljudi, radnika i seljaka banjalučko-potkozarske regije. Knjiga je napisana kao „krajiški azbučnik”, to jest kao svojevrsni pojmovnik u kojem su, specifičnim jezikom, ispričane priče o životu ljudi iz ovih krajeva.

Saša Šmulja

Govor junaka u „Izvlačenju dračeˮ neodoljivo je jednostavan i prijemčiv – to je svakodnevni razgovorni jezik zasićen brojnim poštapalicama, uzrečicama, sitnim i krupnim psovkama, neartikulisanim spojevima vokala koje bi bilo beskrajno teško prevesti u okvire bilo kog drugog diskursa – ono što Dakićevim likovima daje čar i autentičnost, između ostalog ostaje upravo u tim progutanim i preskočenim glasovima, slogovima, ponekad i cijelim riječima – mnogo je toga što se treba reći, a malo je vremena.

Nina Govedar

Knjiga druga

Sedam godina pošto je prvi put prošetao beogradskim ulicama gledajući na njih kroz prizmu ljubavi, Nenad Novak Stefanović nas ponovo poziva na nezaboravno putovanje kroz vreme i sudbine. U ovom uzbudljivom nastavku čitamo o fascinantnim ljubavnim pričama beogradskih parova umetnika, filozofa i revolucionara, koje su oblikovale dušu grada. Kroz dokumenta i svedočenja o porodičnim tajnama, Stefanović nas uvodi u sentimentalnu povest Beograda, ne zaboravljajući značajne događaje i arhitektonske stilove.

U knjizi ćete upoznati ljubavne i životne priče slikarskog para Steve Todorovića i Poleksije Ban; saznaćete koga je i gde volela prva srpska doktorka filozofije Ksenija Atanasijević; šta je vezivalo Anicu Savić Rebac i Miloša Crnjanskog; ko je bio i gde je živeo prvi srpski seksolog; gde su i kako živeli najpoznatiji ljubavni parovi umetničke grupe Mediala i avangardnog pokreta zenitizam…

Takođe, kroz priče o prvoj operskoj divi Beograda, tajnom ljubavnom životu elite Kraljevine Jugoslavije, ali i kroz intrigantne skandale na Dedinju u vreme komunizma, Nenad Novak Stefanović će vas provesti kroz skrivene kutke beogradskih ulica i domova.
Pridružite se autoru u ovom literarnom vremeplovu i otkrijte ljubavne tajne naše prestonice!

Knjiga pripovedaka Sporedni hitovi Vuka Vučkovića donosi oneobičenu, pomerenu, živopisnu i pomalo iščašenu stvarnost koja kao da se prelama kroz iskrivljeno ogledalo. Njega najčešće zanimaju karakteri sa društvene margine – poniženi, autsajderi, beskućnici, kriminalci, šverceri, lopovi, narkomani, nevidljivi tranzicijski gubitnici koji žive, životare ili od života uzimaju i otimaju sve što mogu. O surovosti postojanja autor često govori sa ironijskim otklonom, naglašenim humorom ili prosevima fantastike, izazivajući „smeh kroz suze“. On se poigrava i sa ulogom pisca i autoironijski se obračunava sa stereotipima, posebno sa spisateljskom sujetom i kvaziautoritetima, dekonstruiše poziciju umetnosti u savremenom društvu, izvrgavajući podsmehu inflaciju književnih nagrada, rad žirija, komisija i shvatanje književnog stvaranja kao unosnog biznisa. Posebna vrlina njegove proze jeste jezik sa neočekivanim burlesknim obrtima ponekad na ivici kalambura, sa originalnim i neponovljivim i slobodnim jezičkim i stilskim rešenjima.

Sastoji li se naša moć, ili naša slabost, i od knjiga koje smo čitali i voleli? Hoće li nešto od te moći i te slabosti preći i na one koji dolaze posle nas, ako otkriju ista vrela?

Kada bih samo u nekoliko redova morala da objasnim ovu hrestomatiju, iskoristila bih autorovu rečenicu kojom uvodi čitaoca u Sentimentalno vaspitanje: „Evo ti ova knjiga, napravljen sam iznutra od tih stvari.“
– Iz predgovora Ane Kapor

Sentimentalno vaspitanje će vas vratiti u godine kada ste prvi put pročitali neke od naslova koji čine ovu hrestomatiju. S druge strane, zbog vremena koje je od tada proteklo, sigurno ćete ih doživeti na sasvim nov način. Kaporov osvrt na ove citate pruža nam jedinstvenu priliku da otkrijemo knjige koje su ga formirale i izvršile uticaj na njega kao pisca.

Priče su smeštene u savremeni, urbani kontekst, ali zbirka putem retrospekcije neretko referiše na Jugoslaviju, naročito na njen raspad i ratne devedesete godine. Jezik knjige prilagođen je njenom hronotopu, jednostavan i takav da svedoči o autorovoj upućenosti i preciznoj upotrebi najaktuelnijeg slenga. Junaci priča uglavnom su ljudi nesposobni da se prilagode savremenom, kapitalističkom društvu, sitni narko-dileri, neostvareni umetnici i zaljubljenici u muziku, takozvani mali junaci koji neodoljivo podsećaju na servantesovske lupeže. Uprkos tome što što se bavi otuđenošću pojedinca u odnosu na svet kojem bi načelno trebalo da pripada, atmosfera knjige nije hladna, a autor se prema svojim likovima odnosi s neskrivenim povlađivanjem, pa čak i ljubavlju. Iako se čine kao usamljenici i autsajderi, junaci priča pored sebe zapravo uvek imaju barem dvojicu saveznika – autora, a verovatno i čitaoca. Preispitivanje kapitalističke, konzumerističke savremenosti tekstu daje suptilnu, ali definitivno postojeću društveno-kritičku dimenziju.

Prvobitno objavljena 2024, Sagorevanja su druga knjiga priča Srđana Srdića, za čiji sinopsis je prethodno nagrađen stipendijom Fonda Borislav Pekić. U knjizi se nalazi devet priča koje na različite narativne načine tretiraju problem identiteta. Knjiga je prevedena i objavljena u Engleskoj 2028, a u Grčkoj 2023. „Ovakve svoje precizne analize psihologije i sistema vrednosti na kojima likovi uspostavljaju smer svog učešća u istoriji Srdić izvodi u vrhunskim literarnim oblicima. Susret s njegovim pričama u jednakoj meri je intelektualno podsticajan i predstavlja književno estetsko iskustvo prvoga reda. U Sagorevanjima, po mom uverenju, do sada je na najbolji razigrao paletu svoje poetike i izražajnih formi. Ta poetika, koliko god umela da bude tematski teška i neprijatna, u njegovim rukama je podatna i daje plodove koji ne prestaju da iznenađuju svojom raznovrsnošću i ubedljivom umetničkom snagom. Konstatovati, na kraju, da Srđan Srdić predstavlja prvi glas svoje književne generacije bilo bi sasvim nedovoljno, jer njegova proza relevantna je u mnogo širim okvirima. Sagorevanja to jasno pokazuju, a na čitaocima je sada lak i prijatan zadatak da njihove kvalitete prepoznaju i prisvoje.”

"Sedmo izdanje knjige koja je mnogima bila vodič za običan i za manje običan život, ovaj put je dopunjeno sa šest novih priča:

1. Target

2. Svakodnevica

3. Mala iz Londona

4. Jesen u mojoj bašti

5. Kad pomešaš sivu i zlatnu

6. Provalija

Mila Tanasijević Mihajlović više je od spisateljice – ona je drugarica. Prijateljica s fejsbuka s kojom biste rado popili kafu, samo da između vas nije okean. A kad se razdaljina smanji i kad tu kafu zaista popijete, shvatite da ne postoje okeani koji mogu da razdvoje one koji su slični. Takvi se uvek nađu.
Makar na Milinoj FB stranici, koja sada ima preko sto hiljada pratilaca.

Svima su nam potrebne lepe priče iz običnog života.

"

KNJIGA ZA SVA GODIŠNJA DOBA

Tvornica je neformalni isprepleteni putokaz života i nastala je roveći po tmurnom jučer za vedrije sutra.

Njene mašine pomoći će Ti da svim ranama što stoje na Tvom srcu polomiš noge i kreneš živjeti kako je Tvoja duša oduvijek htjela.

Na putovanju kroz Tvornicu naići ćeš na kratke i duže crtice, duge priče na više stranica, ispise iz mojih dnevnika, umjetničke fotografije i upoznat se s mnogo drugih različitih formata. Odgonetnut ćeš zašto takva i tolika pozitiva, što je to meni raspuhalo maglu oko glave, kako zaliječiti ranjeno srce, kako i zašto misliti pozitivnije te ne bendati živu silu. Osim toga, možeš saznati o sebi što do sada nisi.

Sandro Slavnić je jedan od najpopularnijih Instagram profila na Balkanu. Njegove reči se tetoviraju, uokviruju na zidovima i rapidnom brzinom dele po društvenim mrežama. Na službenom Instagram profilu prati preko sto hiljada obožavalaca.

O zbirci kratkih životnih mudrosti i crtica NA TEZGI GODIŠNJI DOBA, sam autor kaže sledeće:

„Tezga“ ja zbirka mojih umotvorina i nastajala je preko deset godišnjih doba. Cijeli njen sadržaj, od prve do posljednje stranice, ilustriran i napisan je mojom lijevom rukom. Samo svemir zna koliko smo on i ja na njoj radili i ne krijemo tu radost stvaranja. Bogata je nikada ranije objavljivanim sadržajem na Instagramu, a neki, već objavljivani radovi, koji su stigli do velikog broja čitatelja, ponovo su prepisani i u novom duhu ovjekovječeni na stranicama „Tezge“ – jednostavno su se morali naći u formi opipljive materije.

Zbirka priča „Povratak” otvara vrata u srce Rusije, ali ne one koja se vidi na turističkim razglednicama ili u istorijskim knjigama već one skrivene u pukotinama svakodnevnog života. Ove priče nisu epski prikazi velikih heroja, već intimne skice običnih ljudi – marginalaca, seljaka, radnika, biznismena i birokrata – onih koje društvo često zaboravlja, ali čije sudbine sadrže univerzalne istine.

U njihovim pričama osećamo težinu borbe za opstanak, nostalgiju za prošlim vremenima i neprekidnu potragu za smislom u svetu koji se neprestano menja. Autor nas vešto vodi kroz pejzaže malih sela i užurbanih gradova Rusije, preplićući vreme i prostor, prošlost i sadašnjost, istinu i mit, dok humor i brojne pouke izbijaju iz naizgled trivijalnih situacija, osvetljavajući svakodnevni život junaka ovih priča.

Zbirka u kojoj se nalaze 50 priča različitih žanrova: komedija, misterija, fantazija, horor, naučna fantastika...

Čitaćete o dogodovštinama u Vršcu, o kafanskim pričama, o inspektorima koji jure ubice, o čoveku koji je nestao na klackalici, o lažnom lovcu na natprirodno koji se susreće sa stvarnim čudovištem, o ostrvu na kom su čovekolike životinje, o borcu za oslobođenje Stare Srbije...

Priče su i različitih formi, 23 su fleš-fikcije, 26 su pripovetke i jedna je noveleta.

Emotivni osvrt na sve što je ostavilo duboki trag na duši

Zbunjeni sam dečak kome je lako suze na oči naterati. Trag na prašnjavom šumskom putu i nalet jakog vetra u letnje predvečerje. Probušena sam vreća uspomena i emocija... Ja sam budućnost u telu sadašnjosti s mislima u prošlosti. Vojskovođa armije reči, nekad slabe, a nekad trijumfalne i okrutne.

„Prošlo je vreme kada je književna kritika čitaocima preko medija preporučivala dobre knjige. Došlo je doba kada se knjige Milana Ružića same nameću čitalačkim sladokuscima, i to ne reklamom, već onim što je u njima napisano. Tako da, ako tražite zaista dobru knjigu, čak sjajnu, znaćete da ste je našli ako je potpisana imenom i prezimenom Milana Ružića.“ – Matija Bećković

„Čitajući ovu Milanovu knjigu, setio sam se mnogih događaja iz sopstvenog života. Priče i ožiljci su sentimentalno putovanje u mladost kad smo upoznavali svet sa ubeđenjem da je život večan i da se nestajanje ljudi događa samo drugima. Neke priče iz ove knjige možete da potpišete kao svoje jer vam se ta ʼliteraturaʼ stvarno dogodila. Knjiga koja će se pominjati po osećanju da nam je bilo lepo dok smo je čitali.“ – Dušan Kovačević

„Velika je radost za porodicu i prijatelje kad se rodi dete. Kada se rodi pisac, radost je ogromna – narodna. Zavoleli smo ga čim smo čuli njegov prvi literarni plač i saznali da se zove Milan Ružić. Radoznalošću novorođenog deteta njuška po svim temama, od dnevnih, pa do istorije, gde sa knezom Lazarom raspravlja o našem pogubnom zaboravu istorije.“ – Hadži Petar Božović

Biseri zdravog smeha Kad se neko odluči da celog života pomaže ljudima na jedan način, a onda oseti sopstveni dar i potrebu da im pomogne i na drugi način, to se onda zove – dr Dušanka Stevović Gojgić. Mnogi su slavni pisci bili u isto vreme i lekari, setimo se samo Antona Čehova i Laze Lazarevića, ali nisu pisali isključivo o pacijentima i nisu vredno, kao doktorka Dušanka, skupljali bisere iz ordinacije. I ne samo iz ordinacije, nego i sa telefona hitne pomoći u kojoj radi. I nije bilo dovoljno samo ih sakupiti, nego i imati duha da se uobliče i sastave u celinu kao što je ova knjiga. A ti biseri smo, u stvari, svi mi. Mi kao pacijenti, sa svim svojim manama, vrlinama, neznanjem, lukavošću, bahatošću, pa i nepismenošću. I takvima kakvi smo dr Dušanka se ne ruga, već samo dobronamerno pokazuje sliku našeg društva, sa vidljivim naporom da ga popravi, da ne kažem izleči. A izlečenje zavisi i od samog pacijenta. Ova knjiga, dakle, neće služiti samo za razbibrigu i smeh, već i kao mala studija o nama, koju mogu da koriste i sociolozi, i psiholozi, i drugi lekari, pa i političari. Mene je zasmejala i pomalo zabrinula.

Pisan kao lična ispovest, ovaj dragoceni uvid u svoje sopstveno iskustvo vladika Grigorije uobličio je u venac priča, promišljajući ona večna pitanja koja se postavljaju pred svakog čoveka, ne samo pred monahe i duhovnike, ali u koja se većina nerado upušta – pitanja vere, ljubavi, rata, mira, svetosti i slave, nade, bola, prijateljstva, pokajanja... Do kakvih sve otkrića i istina, samospoznaja i priznanja dolazi pisac ovih redova, saznaće i čitalac kroz njegove uzbudljive i zatajne susrete sa svojim sagovornikom, pustinjakom i duhovnim srodnikom, stanovnikom skrivene kolibe u šumi, svojevrsne šumske kelije, kroz njihove razgovore i suočavanja, neočekivana pitanja i još manje očekivane odgovore koji nalikuju na prave, bolne ali u svom metaforičnom značenju otrežnjujuće bokserske udarce.

„Često poražavajuće iskrena, na prvi pogled izrazito lična (i utoliko rizičnija), ova knjiga nosi i nesumnjiv pečat opštosti, ali ne zaobilazi ni krvavo živa pitanja naše sredine i trenutka. Sem toga, u jednoj svojoj dimenziji ona podseća na platonovske dijaloge, u čijem središtu kao da prebiva neka vrsta zagonetnog ukrštaja Sokrata, Ivana Karamazova i, možda, autorovog drugog ja.“
– Vladeta Janković

„U ono što piše, vladika Grigorije ulaže sav svoj dar i svu ozbiljnost. Za duhovnika i bogotražitelja takva je svesrdnost jednako važna kao i za pisca, pripovjedača. Ali usto još nešto će čitalac naći u ovoj knjizi: kako samoga sebe ne shvaćati pretjerano ozbiljno! Tragajući za svetošću, s dječjom znatiželjom ponekad zavirujući u vlastiti grob, s miloštom i dragošću nalazeći razumijevanja za ljude, veseleći se svakome svom manastirskom bratu, vladika Grigorije pripovijeda priču svog života i zajedničkog nam vremena. Ova knjiga, naročito njen stožerni dijalog, okrepljujuća je za dobronamjerne, a mogla bi biti zanimljiva i borbenim Grigorijevim neistomišljenicima, ako bi je nekom srećom čitali.“
– Miljenko Jergović

Pisan kao lična ispovest, ovaj dragoceni uvid u svoje sopstveno iskustvo vladika Grigorije uobličio je u venac priča, promišljajući ona večna pitanja koja se postavljaju pred svakog čoveka, ne samo pred monahe i duhovnike, ali u koja se većina nerado upušta – pitanja vere, ljubavi, rata, mira, svetosti i slave, nade, bola, prijateljstva, pokajanja... Do kakvih sve otkrića i istina, samospoznaja i priznanja dolazi pisac ovih redova, saznaće i čitalac kroz njegove uzbudljive i zatajne susrete sa svojim sagovornikom, pustinjakom i duhovnim srodnikom, stanovnikom skrivene kolibe u šumi, svojevrsne šumske kelije, kroz njihove razgovore i suočavanja, neočekivana pitanja i još manje očekivane odgovore koji nalikuju na prave, bolne ali u svom metaforičnom značenju otrežnjujuće bokserske udarce.

„Često poražavajuće iskrena, na prvi pogled izrazito lična (i utoliko rizičnija), ova knjiga nosi i nesumnjiv pečat opštosti, ali ne zaobilazi ni krvavo živa pitanja naše sredine i trenutka. Sem toga, u jednoj svojoj dimenziji ona podseća na platonovske dijaloge, u čijem središtu kao da prebiva neka vrsta zagonetnog ukrštaja Sokrata, Ivana Karamazova i, možda, autorovog drugog ja.“
– Vladeta Janković

„U ono što piše, vladika Grigorije ulaže sav svoj dar i svu ozbiljnost. Za duhovnika i bogotražitelja takva je svesrdnost jednako važna kao i za pisca, pripovjedača. Ali usto još nešto će čitalac naći u ovoj knjizi: kako samoga sebe ne shvaćati pretjerano ozbiljno! Tragajući za svetošću, s dječjom znatiželjom ponekad zavirujući u vlastiti grob, s miloštom i dragošću nalazeći razumijevanja za ljude, veseleći se svakome svom manastirskom bratu, vladika Grigorije pripovijeda priču svog života i zajedničkog nam vremena. Ova knjiga, naročito njen stožerni dijalog, okrepljujuća je za dobronamjerne, a mogla bi biti zanimljiva i borbenim Grigorijevim neistomišljenicima, ako bi je nekom srećom čitali.“
– Miljenko Jergović

Autor romana Himerina krv

Iz nepravde se rađaju heroji.

Kladovo 1982. godine. U rukama treće žrtve ubistva pronađena je identična poruka kao i kod prethodnih „Ne sudi da ti ne sude“. Mladi inspektor Avakum Milošević poslat je da pronađe ubicu. Tokom istrage zaključuje da je jedini osumnjičeni preminuo pre dve decenije.

Milan Rakić, pesnik i diplomata u Prištini, obavestio je kralja Petra da jedan turski trgovac prodaje crkveno zvono koje je zvonilo za početak Boja na Kosovu. Na predlog đenerala Putnika i majora Apisa, poslao je kapetana Tankosića i Mustafu Golubića da otkupe zvono. Ali svojeglavi kapetan smišlja drugačiji plan.

Šest pripovedaka Slaviše Pavlovića povezuje nesrećni društveno-istorijski kontekst. Osveta nagoni junake da se obračunaju s nepravdom, koju predstavljaju turske age, ustaše, zelenaši, članovi žirija književne nagrade... Na putu ka pravdi vrebaju ih zamke greha.

„Slaviša Pavlović ume da ispriča priču koja potiče iz naše bogate nacionalne istorije, ali i onu iz naše siromašne tranzicione stvarnosti. Nudi i storiju koja se sprda sa izvesnim pojavama iz našeg književnog života, a ako volite krimi priče, izvadiće iz svog pripovedačkog džepa jednu takvu. Na prvi pogled su potpuno različite, ali ih spaja ista životnost i pripovedački žar koji se podjednako dobro snalazi i u biblioteci i u kafani. I biće vam žao što ih nema više.“
– Slobodan Vladušić

„Pavlović je ’krao’ zanat od najboljih majstora kratke priče. Svakom novom rečenicom uvlači vas u svoj svet.“
– Ljubomir Radanov

„Sa intrigantnim zapletima, neočekivanim obrtima i besprekorno vođenim likovima, priče Slaviše Pavlovića govore o svetinji pravde i nužnosti zakona, o sukobu epskog i modernog morala, o osveti kao tragičkom etičkom činu, tvoreći tako pripovednu panoramu srpskog istorijskog življenja.“
– Dr Igor Perišić