DOMAĆI AUTORI

Slavko Ilkić se nakon godina provedenih u Berlinu vraća u rodni Sombor, na porodičnu slavu. Iza sebe ostavlja propalu agenciju, neotplaćene dugove i pretnje zelenaša, a pred sobom zatiče grad i porodicu koji više ne liče na uspomene iz detinjstva. Put od autobuske stanice do kućnog praga pretvara se u lavirint prošlosti i sadašnjosti, u kome se smenjuju suprotstavljeni glasovi oca, majke, brata, bliskih prijatelja i uterivača duga koji nikada ne prestaju da prate. Slavko stoji između očevog autoriteta i sopstvene nemoći, nostalgije i paranoje, pokušaja da pronađe utočište i osećaja da bežanja više nema.

Kuća Ilkića se postepeno pretvara u kazamat, trpeza u žrtvenik Mamona, a slavlje u grotesknu gozbu bez izlaza. Berlin i Sombor stapaju se u jedan grad, noćni klub i slavska soba u jedno grotlo, a Slavko u ogledalu ne prepoznaje sebe, već zbir lica koja ga proždiru. Prozor na kući gleda u noć, ali zore nema: praskozorje su već pojela gladna usta tranzicijske prošlosti.

Glorijan je roman u kojem se porodica i identitet, sloboda i dug, telesna želja i krivica sabijaju u crnu liturgiju povratka – povratka koji znači poniranje u ličnu i kolektivnu traumu.

Aprila 2091. serija ubistava potresla je Jugoslaviju i pokrenula lanac događaja koji su iz osnova izmenili fiziopolitičku sliku sveta. Tzv. Aprilska kriza, u okviru koje je Ozna izvela Operaciju »Alija«, čime se bavi ovaj prvi deo Kvazianonimusove »Duologije«, uvodna je faza te velike priče. Identitet Kvazianoanimusa možda bi bio najinteresantnije otvoreno pitanje solarijanske književnosti — kada ne bi bilo onog vezanog za sâmu Aprilsku krizu. Naime, nijedan drugi historijski roman ne bavi se time, sem ovog neobjavljenog u svoje vreme i sasvim slučajno otkrivenog tokom arheoiskopavanja na starom centroračunaru Evropa-Kapitalisa. Zbog čega? Niko ne zna.
Elena Marija Teodora Raonić-Pase, Pelagićki književni list (2998)

Knjiga koja mi je obeležila detinjstvo — pamtim jutro kad mi ju je otac napravio. Živeli smo u kosmogradu Markes-uz-Kalisto. Domobot je spremao doručak, majka je s mojim mlađim siblinzima igrala »žbuke« u salonu, iza oca su kroz prozor svetlucale srebrnaste pege naše lune [...] Mlada osoba ne može poželeti boljih heroja od komesara Miloša Vukotića, Urške, Plečnika, i ostalih likova ovog romana...
dr Vasilika Elektra Obst-Palijade, Mediteranski herald (2883)

Čudna je mešavina historiografije, jugonacionalizma i reakcionarnog utopizma ovaj roman […] Sećam se da smo na Gor-Hajdelbergu često debatovali o pitanju Kvazianonimusova rasizma — na tom univerzitetskom kosmosvetu veliku smo važnost tada tome pridavali. Sad mi se to čini kao sasvim beznačajno. »Duologiju« sam pročitao šest puta, sâmu »2091« sedamnaest. Kad zađeš duboko u svoje treće stoleće, ništa ti drugo nije važno.

Viru se ne suprotstavlja snagom. Viru prvo treba dopustiti da vas odvuče u središte, a onda se odmerenim pokretima iz njega izlazi, plivanjem uz struju.

Sa tim predznanjem čitalac treba da pristupi i debitantskom romanesknom toku Malog Murata, tom jezičkom i sižejnom vrtlogu, koji vas nespremne “ošamari” na početku, zavrti sa protagonistom od Zavoda za lečenje bolesti zavisnosti do maglovitog Tvin Piksa, od Gordane do Rajkana, a onda centripetalno odvuče ka prvim detinjim "packama" i žabljim igrama, ka rodnom mestu prve traume i prve povodljivosti, koje su izvukle početnu liniju tlocrta egzistencijalnog dna. I mada čitalac nipošto neće izaći suv iz romana Vladimira Vulevića, neće se ni udaviti u njemu, pošto mu je obala ipak garantovana poslednjom rečenicom. S druge strane, odraz jedne posrnulosti duha ostaće zarobljen u suzi krupnjači koju je “par sićušnih ruku, malenim ribarskim štapom, spuštao niz obraz”. Ivan Isailović

Prvi roman scenariste i reditelja Vladimira Vulevića nosi tragove autorove izvorne vokacije. U njemu su, naime, scena i dijalog sve. Događaji sabijeni u upečatljivu sliku i živi ljudski govor predstavljaju središte piščeve pažnje u priči koja donosi istoriju jedne žestoke borbe sa zavisnošću. Čitalac otuda stiče utisak da posmatra kinematografsko uprizorenje širokog spektra, od svakodnevnih razgovora, do (pseudo)sokratskih dijaloga. Po svoj prilici, dijelom je riječ i o predlošku nekog budućeg Vulevićevog filma, koji je autor imao potrebu da publici učini dostupnim prije nego potpuno sazri njegova režiserski autorizovana vizuelizacija. - Vladan Bajčeta

Radnja Krležine najpoznatije drame odvija se u Zagrebu dvadesetih godina 20. veka, u vreme političkih i društvenih previranja koja su oblikovala sudbine mnogih. Leone Glembaj, glavni lik prvog dela trilogije, koju još čine drame U agoniji i Leda, predstavlja paradoksalnu figuru bogatog industrijalca i tragičnog antiheroja. Njegova unutrašnja borba, oblikovana snažnim moralnim sukobima, duboko je povezana s njegovom porodicom, posebno s ocem Ignjatom, čije je sumnjivo poslovanje ostavilo trajne ožiljke na porodičnom imanju. Dinamika Glembajevih otkriva složene odnose moći, ljubavi i izdaje unutar porodice, dok se tajne iz prošlosti polako razotkrivaju.

Tok dramske radnje u Gospodi Glembajevima može se uporediti sa nizom eksplozija, od kojih je svaka potonja snažnija od one prethodne. „Eksplozije” o kojima je reč pisac motiviše velikim razlikama u vrednosnim karakteristikama likova drame, a pre svega razlikom između Leonea Glembaja i ostalih članova porodice Glembaj.
Nikola Milošević

Glembajevi su neka vrsta dekorativnog panoa, naslikanog po motivu jedne građanske civilizacije na odlasku, u agoniji, i imaju karakter poetskog lirskog poniranja u sve elemente takozvane psihološke drame. Položiti težište na problematiku upravo te psihološke dramatike, to bi zapravo bio zadatak knjževnih analiza na temu glembajevštine.
Miroslav Krleža

Najveći spev pisan na srpskom jeziku sa dodatkom Andrićevog eseja "Njegoš kao tragični junak kosovske misli"
Gorski vijenac počinje kao poetska vizija, nastavlja se kao političko-istorijska drama, prelazi dalje u venac epskih slika iz narodnog života, a završava se prizorima zasnovanim na paralelizmu istorijskih zbivanja i filosofskih monologa igumana Stefana. U formalnom pogledu, Gorski vijenac je sinteza svih triju osnovnih rodova poezije s njihovim različitim vrstama i podvrstama, pesnička enciklopedija u kojoj su obuhvaćene sve pesničke forme i svi vidovi crnogorske stvarnosti i istorije. On spada u one izuzetne poetske tvorevine u koje kao da se sleglo sveukupno iskustvo čitavih epoha u životu pojedinih naroda i civilizacija, istorijsko, pesničko i filosofsko.
Jovan Deretić

„Neka bude što biti ne može!” Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno i nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena.
Ivo Andrić

Elijahova stolica je roman koji je u godini objavljivanja dobio dve nagrade za najbolju knjigu u Hrvatskoj, a potom preveden na 14 jezika i konačno pretočen u sada već kultnu predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ostvaren ubedljivim i suverenim predstavljanjem složenih ukrštaja područja pravde, morala, ljubavi i ljudske prirode, roman se potvrdio kao ostvarenje visokog dometa koje do dan-danas ostaje jedno od najreprezentativnijih kada je reč o književnom uprizorenju neotklonjivo važnih godina nedavne istorije naših prostora. Ovo novo izdanje odavno rasprodate knjige dolazi nam u trenutku kojem su novi usudi povesti, društvena kretanja i ratni vihori preteći nalik onima koji figuriraju i na njenim stranicama.

Elijahova stolica je uprkos svojoj složenosti zadržala svojstvo knjige koja se čita sa lakoćom… Gotovo bez daha, pratimo protagonistu od Pariza preko Beča do Sarajeva kroz njegove pokušaje da razotkrije istoriju svoje porodice. Inteligentne postmoderne reference na grčku mitologiju i jevrejsko nasleđe zavijene su u lucidna razmišljanja o prirodi rata i Holokausta… Ipak, osnovni tok ovog promišljeno komponovanog romana koji teče bez muke je potraga za ljubavlju i njenim neuhvatljivim karakterom.
Aleš Debeljak, World Literature Today
Ta ideja sledstveno kojoj su sreća i ljubav samo mamci za maskiranje istine koja izlazi na videlo tek veoma kasno, nakon što je nepopravljivo već počinjeno, nesumnjivo predstavlja izrazitu psihoanalitičku inspiraciju, ali iz pera Igora Štiksa ukazuje se kao dirljiv i strahovito uverljiv tekst.
Iv le Gal, Le Matricule des Anges
Štiks književnim aluzijama žonglira jednako samouvereno kao i nizom različitih vremenskih nivoa i narativnih perspektiva; stvorio je zreo i impresivan roman.
Hendrik Verner, Die Welt
To je gust, inteligentan, promišljen i veoma dobro napisan roman.
Hasinta Kremades, El Mundo

"Ući u balon? Nije li u tome sve? Sunovratiti se u – nebo? Zašto ostati čovjek? Zašto ne biti planet? Zašto ne možemo padati – gore?"

Ko je Arsen Toplak, junak Isušene Kaljuže? I po čemu nam je blizak? On je pre svega neko ko oprobava razne egzistencijalne obrasce u nastojanju da se utemelji u vremenu lišenom metafizičkog oslonca. On je neko ko u ponuđenim okvirima življenja – ljubavni odnosi, porodica, proces obrazovanja, društvene uloge – pokušava da profiliše svoj identitet. U tim stremljenjima, specifičnim za mnoge modernističke junake, Arsen se ukazuje kao subjekt prepoznatljiv po radikalnom ispitivanju svojih granica i predviđenih modela egzistencije. Nije, dakle, samo reč o priznavanju sopstvene nedostatnosti i nepotpunosti, već o dovođenju svakog identitetskog predznaka do pucanja. Posredi je raspirivanje samosvesti i autorefleksije na gorivu demistifikacije, provokacije, izvrtanja građanskih vidova življenja naglavačke.

U istraživanju svog unutrašnjeg sveta Toplak biva uslovljen bolešću (tuberkuloza), alkoholizmom, putovanjima, sukobima i polemikama sa okruženjem, pomućenjem racionalnih granica mišljenja. U takvim nestalnim okvirima, on vijuga svešću kroz raznorodna stanja i samospoznaje – otuđuje se od porodice, promišlja porive/fenomene poput kanibalizma, oprobava vidove seksualnosti strane građanskom moralu, „atomizira se”, razobličava prakse disciplinovanja u školi i društvu. Krećući se sve intenzivnije putanjom tabuiziranih iskustava/refleksija, stranim građanskom subjektu, Toplak sve evidentije, tokom odmicanja romana, spoznaje da ga ni jedan model egzistencije ne može utemeljiti. Preostaje mu samo njegov unutrašnji svet kao „isušena kaljuža”.

U aktuelnom epohalnom momentu – kada je čitalac pod pritiskom i konzumerističke logike i potrage za ubedljivim književnim artikulacijama sopstvenih dilema i tegoba – portret Arsena Toplaka može da se ukaže kao svojevrsno ogledalo za stanje savremenog subjekta, kao odraz pristigao iz drugog vremena, sposoban da zahvati i objavi šta oseća čovek naše epohe.

"Spavati! Spavati! Spavati! Prespavati! sav ovaj život muka i patnji. Spavati uklupčan oko žene, kao mesečev srp oko snopa zvezda."

Sećanja na vizije doživljene u prošlosti pri učešću u razuzdanim narkotičkim i erotskim inicijacima dovode neimenovanog junaka ovog romana pred temeljno preispitivanje sopstvenog identiteta, pa čak i pred suicidna promišljanja. Suočenim sa sopstvenim neautentičnim postojanjem, junaku romana ne preostaje ništa drugo osim da svoje nemirenje sa svetom u kojem postoji i društvom u kojem se ispoljava, kao i razočarenje vezama u koje ulazi i, na koncu, samim sobom, pokuša da utaži begom u snoviđenja i u vizijska proniknuća. U Gluvnim činima je spretno ispripovedana nesputana eksplozija avangardne oniričke fantastike čija se poetska snaga i danas, gotovo sto godina nakon prvog objavljivanja, ukazuje u punom sjaju.

Gluvne čini Aleksandra Ilića zadugo su bile gotovo zaboravljene, prevashodno zbog dogmatske cenzure nakon Drugog svetskog rata. Ipak, upravo zbog toga, kao i zbog svoje nemale poetske vrednosti, Gluvne čini važe za jednu od najbolje prikrivanih tajni srpske književnosti i jedan od najzanimljivijih kratkih romana srpske avangarde. Stoga ovaj roman nije tek još jedan iznalazak naše književne baštine koji je iz ideoloških ili istorijskih razloga bio skrajnut, već predstavlja, pre svega, jedan posve specifičan i grandiozno osmišljen izraz modernosti. - Iz pogovora Milomira Gavrilovića

"I pomislih još jednom: moja mašta nema ruke. Samo moja svest ih ima. Ali ne i srce. Treba dati ruke mašti. Inače - ništa. I srcu."

Roman Pesma, publikovan 1952. godine, značajno se izdvaja u okvirima Davičovog proznog opusa. Posmatrano najpre u svetlu zasnivanja književne modernosti u našoj kulturi, taj roman stoji na početku procesa emancipacije posleratne literature od stroge podređenosti ideološkim obrascima.

Tematizacijom borbe beogradskih ilegalaca protiv okupatora u Drugom svetskom ratu, u romanu se spajaju zaplet neizvesnog razrešenja, ispunjen napetošću, i ekstenzivne deonice autorefleksija i polemika o odnosu morala i ideologije, o sauslovljenosti etičkih pitanja i političko-revolucionarnih stremljenja. Ispisan gustim jezikom koji intenzivno evocira raznorodne nivoe stvarnosti – od intimnih do eksterno-društvenih – roman uspešno ispunjava zahteve i triler-žanra i modernističke težnje da se nijansirano zahvati svest junaka.

Suprostavljajući u dobrom delu toka radnje deklarisani asketizam Miće Ranovića, tj. njegovu radikalnu posvećenost revolucionarnoj borbi, i, sa druge strane, hedonizam i sirovu seksualnost pesnika Andrije Vekovića, simbolički važne figure za samu Partiju, Davičo otvara problem stepena i vida učešća libidinalno-nesvesnih, seksualnih aspekta subjekta pri realizaciji određene ideologije. Iako je pre svega usmerena na dovršenje komunističko-revolucionarnih ciljeva, Pesma navedeni problem implicitno postavlja i šire: da li je libidinalni aspekt naših života podrivajući ili podsticajan po ostvarenje ideoloških namera? Da li su u transformaciji društva delotvorniji „sveci”, oni koji i seksualnost podređuju novoj viziji sveta, ili „zavodnici”, oni koji pred javnošću svojih istomišljenika ne mistifikuju svoje porive i ne brinu o moralu zajednice? - Iz predgovora Gorana Korunovića

"Birobidžan – poslednji zabran (na zemlji) aktivnog magijskog mišljenja i života."

Birobidžan je mesto gde bi se Jevreji mogli dobrovoljno doseliti, ili čak deportovati, i tako živeti udaljeni od onih koji ih, u najmanju ruku, ne žele za susede, zemljake, prijatelje, a u najgorem slučaju maštaju o njihovom istrebljenju. Sa druge strane, Birobidžan je „ženski kontinent”, ostrvo namenjeno aktivistkinjama koje žele da se emancipuju, izoluju iz patrijarhalne i konzervativne sredine, udalje od prostora koji im ne nudi ništa više osim obuke za život pristojne domaćice, uzorne supruge i dobre majke. Ipak, one koje najviše maštaju o Birobidžanu jesu žene obolele od sifilisa (luetičarke), a koje čekaju svoju Mesijanu da ih izbavi iz veneričnih bolnica i povede u njima nepoznatom pravcu, ka obećanoj zemlji.

Judita Šalgo uspela je ovu knjigu da u isti mah načini i romanom i antiromanom, i utopijom i distopijom, i štivom sa jevrejskom, ali i ženskom tematikom, i prvom pravom pričom o jednom nepravedno skrajnutom pesniku koji zamišlja idealnu zemlju i u nju – baš kao i protagonisti i protagonistkinje Puta u Birobidžan – veruje. - Iz pogovora Dragane V. Todoreskov

"Sve se to pojačava noću, ta zbunjenost — kad se unezverim i više ne znam šta je u meni moje a šta njegovo. A gde je granica, ono mesto gde se sve pretapa i za koje se ne zna čije je. Ali kad osetim kajanje, samoću, beznadežnost, ropstvo, užas — onda sam mirna. Znam — moje je."

Fantastika pripovednog sveta zbirke Sve zveri što su sa tobom ogoljava nam čoveka u punom intenzitetu njegove ranjivosti, sa svim zverima što su u njemu. I čini to razbuktalom imaginacijom zaptivenom u jeziku pregnatnom do vrenja, a poput sečiva svedenog i oštrog u svojoj preciznosti. Iz biblijskog imperativa sadržanog u naslovu/epigrafu zbirke, izvedi zveri sa sobom, razotkriva se žudnja koja se izlučuje iz preobražaja likova, žudnja koja se sustiče sa oporim egzistencijalnim teskobama i egzistencijalnom jezom.

Malo ko je na našem jeziku tako snažno kao Boba Blagojević upisivao jezu u ono što je ispisivao. I tako snažno pisao o lomovima žudnje koja je i utočiše, i jedini mogući prostor postojanja, i potpuni krah. Postajanje životinjom u pripovetkama Bobe Blagojević do kraja ostaje neuhvatljivo ili se pak opiremo smislu i vrednostima tog začudnog i neprijatnog čina. Sledimo li logiku psihičkih mehanizama likova, koje autorka rasklapa sa neumoljivom minucioznošću, bivamo suočeni sa neminovnošću tih činova. Međutim, pomeranje, pa i potiranje antropoloških granica otvara pitanje: da li nam preobražaji govore o onome što uistinu jesmo ili o onome što nam uporno izmiče da budemo? - Iz pogovora Žarke Svirčev

Dugo sam mislila da s umjetnošću nema zezancije. I danas mi kažu: ‘Dobro to šta se zezaš, ali one tvoje ozbiljne slike su ipak umjetnost.’ Ali nije tako. Karikature su ravnopravne.

Mi kao da obezvređujemo osmijeh. Više cijenimo ljude koji ga nemaju. Ljude s kamenim licima. I kaže se: ‘On je ozbiljan čovik!’

U onim šarenim rubrikama na dnu portala uvik bude neki tekst o osmijehu koji produžava život, napisan samo da malo popuni rubriku.

A ja mislim da je to udarna vijest.” – Tisja Kljaković Braić

Povest o telu govori o odrastanju i sazrevanju jednog dečaka u Beogradu od osamdesetih godina do 5. oktobra 2000. godine. Budući da je, nimalo slučajno, radnja smeštena u razdoblje kada jugoslovensko društvo nestaje, a sama Petooktobarska revolucija, te protesti i demonstracije koji joj prethode ocrtavaju obzor nekog novog društva, tekst se otvara kao zamagljeno sećanje, pokušaj glavnog junaka da se ovaj brisani prostor između umirućeg sveta i onog koji se tek pomalja otrgne od zaborava detaljnom i postupnom rekonstrukcijom u svesti pripovedača. Ova povest autentična je po tome što prikazuje sam trenutak političkog i društvenog prevrata kao „povesti svakog tela“, tj. kao kolektivno pregnuće koje je obeležilo generaciju mladih ljudi i svakog od njih individualno

Jelena Lalatović (časopis Dometi, 2022)


Savremena srpska književnost koja hronično pati od erotskog licemerja ili možda pre od nesposobnosti da se na pravi način ispripoveda erotska scena dobija u Povesti o telu Marjana Čakarevića prefinjenu i izazovnu erotsku prozu, u kojoj se na efektan način spajaju „visoki” i „ulični” stil erotskog uživanja, objedinjujući dekadenciju i sofisticiranost seksualne želje u buržoaskom gradskom enterijeru ispunjenom knjigama, slikama i uspomenama na trajanje, s jedne, sa grubom plahovitošću i silovitošću iznenadne erotske pomame u podrumskim prostorijama „Sačulatca” namenjenom vezama za jednu noć, s druge strane

Tatjana Rosić Ilić (časopis Polja, 2023)

U ovoj prozi vrhunske jednostavnosti, u tesnacima asocijativnih tokova od Prusta do Zebalda, Bojan Savić Ostojić ponovo pleni istančanošću svog spisateljskog dara. Bez obzira na to što autofikcija na ovim prostorima njegovom knjigom ubire važne poene, Savić Ostojić ispisuje svoj povratak korenima na način neprimeren ma kojim tekstualnim strategijama. U "Vremenu vode", on ne želi „da se seti nego da se seća, natenane, samog sećanja radi, bez žurbe, bez potrebe da sećanjem bilo kakvu rupu popuni“, želi da se „zaigra i zaboravi u sećanju“. Evokacija svetova detinjstva postaje na ovaj način invokacija, a označitelji ove invokacije, od Valjeva do Mionice i Beograda, pa onda opet Valjeva, postaju Zadarska ulica, „Strela-Valjevo“, oljuštena petokraka, spomenik Stevanu Filipoviću… Struktura porodičnog romana ovde se ne organizuje po načelima žanrovskih potreba, a ne postoje ni senke zaboravljenih predaka jer oni nisu zaboravljeni nego su sam narativ. Periferija postaje pandan centru, lepota se opire prolaznosti a prošlost se nikada ne ukazuje kao daleka zemlja... - Miroljub Stojanović

Klesanje jezika vodi "Vreme vode". Iz nesvakidašnje brige za preciznost i usredsređenost izraza, oblikovana veštom, lirski podsticajnom, a diskretnom organizacijom pripovedanja, izranja priča o raskoši iza umornih pejzaža – o teretu porodičnosti, dostojanstvu, iskupljujućim ćorsokacima uspomena i nesvodljivosti života na istinu dokumenta. Živopisno, elegantno, dirljivo, nežno misteriozno, pa i lično, ali ne i paradno razodevajuće, Bojan Savić Ostojić napisao je u svemu zaokruženo, ali nezavršivo delo, koje se iznova napaja kako podzemnim tokovima tako i bunarom sećanja. Uprkos svemu što je može sprečiti, priča, poput vode koja uvek nađe put, trijumfuje. Zato je krajnje vreme da se prepozna dragocenost izdvojenog, tumaralačkog pogleda, što kroz talase utisaka dodiruje sámo srce stvari, omogućujući da pripovedač ne poseduje priču, već priča pripovedača. - Uroš Đurković

Dve devojke menjaju mesta i počinju da žive u za njih novom okruženju.

Motiv zamene mesta u tradicionalnoj književnosti uvek podrazumeva komediografske elemente, ali junakinje Vide Davidović ovaj svet gledaju dvostrukim pogledom: očima globalnih milenijalki za koje je svet postao veoma komplikovano mesto i očima generacije lokalno obeležene rođenjem tokom traumatičnih 90-tih.

Mučnina: o neodrastanju kao da sledi tragove Normalnih ljudi Sali Runi, gde se ljubavi i prijateljstva gase i pale kao novogodišnje svećice i poput Novogodišnjeg bala pod maskama, ispod privida normalnosti, pulsira čitav spektar skrivenih osećanja i trauma sa kojima će junakinje morati da se izbore da bi se do kraja odmotao proces odrastanja. Da li će ono za njih uopšte biti moguće? - Jasmina Vrbavac

Ovo je priča o čudesnom životu, onom koji niko nikada nije živeo, misliš, pa blesne u trenutku, onda te sunovrati tamo gde nisi hteo da odeš, pa te preobrazi. Jedna mlada žena je otišla iz velikog grada, druga mlada žena je došla u veliki grad. One će vas zaraziti žudnjom, istinom, bolom i lepotom… - Milena Marković

Vida Davidović (1998) dramska je spisateljica i scenaristkinja rođena u Istočnom Sarajevu. Autorka je komada Bruklin i mačke u kontejnerima, Proslave i Crna ovca i scenaristkinja filmova Matura, Rebra, Bele rade i Srce u režiji Gvozdena Ilića i filma U ramenima u režiji Tare Gajović.

Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Njene drame se izvode u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Pretežno je interesuju teme odnosa žene prema telesnosti, odrastanju i traumi. Mučnina: o neodrastanju je njen prvi roman. Živi i radi u Beogradu.

Ispisan u presecima zločina, usuda, erotizma, cinizma, moralnog ambigviteta, okrutnosti, začudne neodređenosti i fatalizma, Ministar je trilerozni naopaki karneval sporog sagorevanja.
Ovim rečima, ogrešivši se o jedino fiksirano mesto postistine – da pretpostavka o tome da možemo dobaciti do toga ko jesmo ne funkcioniše – ministar kulture Valentino Kovačević katapultira sebe pravo u nadir ličnog usuda.
Kroz bogatu građu koja uključuje memoarske zapise, članke, intervjue i internet komentare, Bošković ispisuje napore koje njegov književni junak ulaže u to da se održi na talasu političkih i društvenih zbivanja. Ministar prati devet dana u životu glavnog protagoniste, tokom kojih on mora da se suoči s tragičnim posledicama svojih nepromišljenih postupaka, očekivanim i manje očekivanim pritiscima koji dolaze iz sfera poslovnog, javnog i privatnog života i, pre svega, sa haosom u svojoj glavi.
Istovremeno i psihološki i politički triler, Ministar postavlja bitna pitanja o savremenom društvu, poziciji koju kultura zauzima u njemu, kao i odnosu umetnika i politike. Iznad svega, međutim, tekst traje u pitanju lične (ne)odgovornosti pojedinca.
Ispisan u presecima zločina, usuda, erotizma, cinizma, moralnog ambigviteta, okrutnosti, začudne neodređenosti i fatalizma, Ministar je trilerozni naopaki karneval sporog sagorevanja.

Skida se prašina s kristalnih čaša, bira se vino, kokoš cvrči u pećnici... A onda, dok se juha još nije ni srknula... prošlost se strmoglavi poput otkazanih kočnica. U toj “staromodnoj” utopijskoj fešti resetiranja izgubljenog vremena, stiješnjenoj u jednoj noći, od sumraka do zore, događa se „Rezalište”, gusto pleteno od elemenata melodrame, političkog trilera i egzistencijalnog krika otuđenosti. Uhvatite se da doslovce izmaštavate vlastitu verziju Štiksove priče, svoje objašnjenje jet-lagovskog priviđenja. Na takav način partnerstva mogu nas potaknuti i povesti samo najveći pisci. Davor Špišić, „Jutarnji list”
Nekoliko godina, koliko je proteklo od objavljivanja prvog izdanja „Rezališta”, potvrđuju da kvalitetni književni tekstovi čine mogućim uvek nova ili drugačija čitanja. U društvu u čijem se javnom govoru sve jasnije pomalja potreba da se govori o traumama i posledicama obrazaca porodične dinamike, smisaoni i vrednosni potencijali „Rezališta” okidaju jasnije i zvonkije. Vešto se razvijajući okolo i unutar pitanja porodičnosti – njenih transgeneracijskih iridacija, njenih tenzija i mehanika rezova i kontinuiteta – „Rezalište” polazi od velikih i uvek preklapajućih tema ličnog identiteta i zajedništva, a završava se upravo u nama, prozivajući nas da iznova normiramo i kalibriramo sopstveni doživljaj sveta.

Štiks je konkretan i precizan pisac. Jezik je pročistio do te mjere da se nijedna riječ ne doima viškom i zna u kojoj mjeri otkrivati misli i namjere svojih naoko običnih, ali vrlo kompleksnih likova.
Magdalena Blažević, „Glif”

Branimir Bato Lončar, ražalovani kapetan JNA i njegova supruga Danica žive na svetioniku na Jadranu. Nasukani po kazni, nakon Batovog protivljenja zlostavljanju ratnih zarobljenika s Dubrovačkog ratišta u logoru Morinj, Boka Kotorska, razoreni i ličnom tragedijom Danicine neuspele trudnoće okončane sterilitetom, obrastaju sve dublje u drače koji ih okružuju, i fizički i metaforički, dok se iznenada u njihovom dvorištu ne pojavi dvoje mladih ljudi, kampera, u potrazi za slamkom koja će spasiti njihov raspadajući brak.
Pod oba Sunca minuciozno i psihološki precizno oslikava likove, njihova stanja i osećanja, ogledana u tišini, ćutanju i neizrečenom.
Ognjen Spahić ispisuje veliku temu o crnogorskoj krivici u jugoslovenskim ratovima, o promeni političkog i društvenog sistema koji je legitimisao zločine i obračune sa onima koji su se usprotivili bezumlju. Koristeći mladi bračni par kao antipod, roman pokreće i pitanja motivacije bračnih odnosa, ostanka ili odlaska.

Glavni junaci knjige se bave savremenim zanimanjima, putuju po svetu, izlaze po prijemima i ekskluzivnim žurkama. Znaju se iz detinjstva, škole, s letovanja, rejva ili s interneta, jedni drugima su sve, i poznanici, i prijatelji, i ljubavnici/ljubavnice, a zapravo nisu ništa od toga. Dobro im ide, a nisu dobro.
Neprijatan i mučan razgovor između dve bivše devojke istog momka, Luke Kralja, kome su prethodili meseci međusobnog praćenja i špijuniranja po društvenim mrežama, pretvara se u veliku priču o nadolazećoj generaciji, generaciji koja je uronjena u neurozu sadašnjice, neurozu odnosa između virtuelnog i stvarnog, između fikcije i realnosti.
Ovaj roman nas dijahronijski vodi kroz detinjstvo, ljubavi, bolest, seksualnost, nesporazume, PTSP i tugu. Svojim ogoljenim stilom, kroz oštru prizmu feminizma, Ispod majice igra emancipatorsku ulogu, upoznajući nas sa životom koji se nalazi ispod površine.


Ispod majice je prvi roman Marije Ratković, roman kojim probija glavom kroz zid. Bol, uzbuđenje i želja za životom protkani su kroz taj udarac, prvi, uvek najteži. Marija piše jezikom koji govori, pa će onaj ko je poznaje čuti njen glas. Roman koji ljuti, izaziva, nadahnjuje i preispituje život onda kada mislimo da treba da prestane ili kada nikome nije do njega. Marija bezobrazno želi da živi onako kako ona želi, i iako smo imali prilike da je čitamo kroz mnogobrojne tekstove, taj bezobrazluk je ona sirova iskra genijalnog života koju ćete osetiti u ovom romanu.
Magda Janjić, novinarka i urednica


U svom prvom romanu Marija Ratković uspeva da dekonstruiše čuveni bad girl arhetip, a da ne poklekne poznatim klišeima. Rezultat je smeo, ponekad surov roman koji otkriva istine koje svaku ženu tište ispod površine, a za koje mi, kao čitaoci, možda nismo dovoljno hrabri da nađemo reči. Srećom, dovoljno smo radoznali da ih čitamo.
Anja Paspalj, urednica kulture magazina Elle
Najtalentovanija spisateljica u Srbiji najzad se upisala među književnice! Nakon što smo se godinama smejali i plakali na njene kolumne, novinske tekstove, scenarija, tvitove i delili ih kao pesme koje govore nešto što bismo hteli i mi, kad bismo imali hrabrosti, Marija Ratković od sebe pravi fikciju, kako bi rekla istinu o svetu i generaciji kojoj pripada. Tako nastaje uzbudljivo štivo, knjiga zbog koje se treperi, sanja, ne spava, o kojoj se razmišlja. Knjiga u koju je moguće zaljubiti se... i zaboraviti svet, da bismo ga bolje razumeli, nakon čitanja. Emotivna, čulna, zabavna i bolna, ovo je literarna žestina koja se čita na eks i od koje vam se vrti u glavi.
Minja Bogavac, dramaturškinja i pozorišna rediteljka

U svom najnovijem romanu Igor Štiks u prepoznatljivo veštim i na mnoge načine nesvakidašnje oblikovanim pripovedanjem čitaoce uvodi u pažljivo složen i sadržajan svet priče, zavodljiv i pametan, neobičan koliko i moguć.

Varljivi identiteti koji se utrkuju sa junacima, Vladimirom i Valterom, te Evropa, kapitalistička i (post)socijalistočka, ulivaju se u neočekivano i pamtljivo čitanje napetosti, intrigantnosti, igara moći ali i moći same. Jedinstvena koliko i razigrana, sarajevska i dalmatinska koliko i pariska i rimska i berlinska, radikalna koliko i svakidašnja, W-priča zavodi svojim odnosom jednostavnosti i kompleksnosti.

Sve i da čitaoci sa svakim pravom veruju da su ovladali znanjima i tumačenjima spram velikih pitanja društva, identiteta, ljubavi i istorije ideja, koje su tako često davale rezultate nepredvidljive poput barem nekoliko preokreta na putu ove romaneskne pustolovine, roman W će se ispostaviti kao intimnija, složenija i zavodljivija priča o onome što, između slobode i jednakosti, na sve načine – jesmo ili barem mislimo da znamo o sebi i svetu u kojem živimo.

Pisac u kreativnoj krizi dobija savršenu ponudu – da napiše scenario za američko tržište. Tražeći osamu za rad, on odlazi u vikendicu pored Kamenog jezera, koje prate glasine o misterioznim davljenjima. Društvo mu pravi neobična devojka Una, koja mu pomaže u radu na scenariju. Međutim, splet neočekivanih, zloslutnih i tajnovitih događaja, kao i susreta sa čudnim ličnostima, govori glavnom junaku da ne samo što je ostao bez neophodnog mira već mu je i život ugrožen. Kako priča odmiče, veo nasilne tajnovitosti spada sa prošlosti obližnjeg, naizgled pitomog mestašceta, a prošlost njegovih stanovnika vraća se da progoni i one koji u njoj nisu učestvovali.

Obrenović svojim novim romanom pokazuje da samouvereno vlada žanrovskim matricama, ne samo zato što ih inteligentno koristi već i zato što ih kreativno prevazilazi. Ovaj roman zavodljivo uvlači čitaoca u svoju jezovitu, mračnu atmosferu, koju autor relaksira savremenim stilom i funkcionalnim humorom. Efektni podzapleti, razgranata tematika i živopisni junaci čine ovo delo nezaobilaznim štivom.

Ovaj neobični roman na čudan, dilanovski način govori o ljubavnoj priči Klare i Renalda. Od njihovog prvog, romantičnog i misterioznog susreta na ulici, pa do samog kraja, autor ove knjige će nam modernim i nesvakidašnjim pripovedanjem otvoriti vrata u intimni svet osećanja i misli jednog zaljubljenog para, koji možda živi među nama i jednako pokušava da emocijama u svom odnosu od sivila svakodnevice napravi svoj svet magije. Uz suptilne reference na pop-kulturu, muziku, filmove, književnost, fragmentarnom naracijom koja svoj vrhunac dostiže u leksikonu na kraju romana gde će Daniel Kovač pokazati maestralan psihološki uvid u karaktere koje je oživeo, ovo je roman koji nam priča na koliko načina ljubavi koje se bore sa razlikama i životnim problemima mogu biti, i uvek jesu – jedinstvene i neponovljive.