20+10% popusta na sve knjige Vulkan izdavaštva

Glavni junak neprestano analizira stvarnost, pokušavajući da pronađe u prošlosti i sadašnjosti bar jednu iskru koja će osvetliti njegovu budućnost. Nije slučajno što glavni junak nema ime – on je umnožio sebe tako što je izlio svoj unutarnji svet, otkrivajući njegove tonove i nijanse, pa ih svako od nas vrlo lako može prepoznati u sebi.Alber Kami je zapisao da je čovek jedino biće koje odbija da bude ono što jeste, a naš junak kaže da svaki čovek koji drži do sebe ima masku za svaku priliku. Traganje za istinom navešće mnoge čitaoce na preispitivanje…

Avion u koji ćete zakoračiti sa ovom knjigom u rukama zaputio se ka prostoru noći.

Kada budete došli do poslednje st(r)anice, nećete biti sasvim sigurni u to da li se stvarno dogodilo sve čega se sećate ili ste ipak zaspali i sanjali tokom leta. Jedno je sigurno – čitanjem ove knjige postajete piščev saučesnik u putešestviju koje je pred vama.

Iako ćete se neprestano pitati da li je rutu Aviona za ponoć osmislio neko ko je otputovao i s tugom ostavio i ljude koje voli i svoj rodni grad, ili je putovanje još jedna piščeva maštarija kojoj se prepustio usled melanholije i čežnje za dalekim horizontima, ili je pak reč o delu nekog ljubitelja kosmografije koji je putovao samo pomoću atlasa i geografske karte, nećete želeti da se ova pustolovina završi. Važno je koji odgovor ćete odabrati, jer je svaki od njih karta za drugačiji pravac. Ta karta predodrediće i obrise i boju reljefa koje ćete videti kroz prozor Aviona za ponoć.

„Otići – videti, otkriti, istražiti, proveriti, gladovati, spavati u parku, upoznati drugačije ljude, probati egzotična jela, govoriti jezikom koji slabo znaš, odabirati reči, slagati rečenice.

Ili ostati i uživati u uobičajenim stvarima – jutarnjem čaju od lipe na kućnoj terasi, preko koje lenjo pada senka jorgovana, u rakiji od dunja, toploj supi od fazana, ćuretini s mlincima ili gombocama, u podnevnoj tišini rascvalog višnjika, koji nije na prodaju, zrelim trešnjama u činiji od terakote, muzici podnevnih zvona, traganju za podacima u očuvanim starim enciklopedijama, svečanoj tišini kasnog popodneva što miriše na kišu, šolji slatke crne kafe, romoru glasova na varoškom korzou, vatrenoj raspravi tambura u krčmi negde na periferiji, u niskom nebu islikanom sazvežđima, toploj postelji i snovima...“

Neukorenjen u vremenu i prostoru, rečju – stvarnosti, glavni junak romana, Čedomir Ilić, razapet je između idealizma i skepticizma. On će neprestano nastojati da u praktičnom životu ostvari sve svoje ideale, jer je uveren da je to jedini način da utoli svoju glad za „potpunim životom“. Naposletku, neostvareni snovi i nedovršena ljubavna priča razrešiće sve njegove dileme i odvešće ga do samog kraja životnog puta.

Posle devet godina, konačno je pred čitalačkom publikom nova knjiga jednog od naših najznačajnijih savremenih pesnika. Poezija ispisana na stranicama ove knjige izrasta iz promišljanja o ljudskom postojanju, oblikujući se kao suptilno preispitivanje granica između sopstva i sveta. Kroz tri zaokružena ciklusa – „Pogled kroz prozor“, „Jezik što tinja“ i „Muzika senki“ – Vojislav Karanović nastavlja da gradi poetiku tihe refleksije u kojoj se spoljašnji svet, prelamajući se kroz unutarnje iskustvo lirskog subjekta, pretače u duševne pejzaže. Tako predmeti iz naše svakodnevice i obični trenuci dobijaju gotovo mitsku dimenziju, podsećajući nas na to da je umetnost posmatranja ujedno i čin najdubljeg samospoznanja. Središnji tok knjige posvećen je samoj suštini pevanja – jeziku koji tinja pod naslagama ćutanja i pokušaju da se neiskazivo uhvati u mrežu reči. Pesnik sa samo njemu svojstvenom estetskom merom pristupa poeziji kao neobičnoj svetlosti koja ima snagu da preobrazi materijalni svet u živi prostor pesme. U svom završnom akordu, zbirka se pretvara u suptilnu partituru senki, uspavanki i tihih susreta. Upravo tu, poezija nastaje, uprkos svemu, podsećajući nas na drevnu, gotovo zaboravljenu istinu o alhemiji jezika – da je sasvim moguće od reči sazdati duhovni dom.


O autoru:

Vojislav Karanović rođen je 1. januara 1961. godine u Subotici. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radio je kao urednik u Radio-televiziji Srbije (RTS). Piše poeziju, eseje i radio-drame. Njegove pesme prevedene su na više jezika. Zastupljen je u brojnim domaćim i inostranim antologijama poezije. Živi u Beogradu. Objavio je knjige pesama: „Tastatura“ (1986), „Zapisnik sa buđenja“ (1989), „Živa rešetka“ (1991), „Strmi prizori“ (1994), „Sin zemlje“ (2000), „Svetlost u naletu“ (2003), „Dah stvari“ (izabrane pesme, 2005), „Naše nebo (2007), „Unutrašnji čovek“ (2011), „Poezija nastaje: izabrane pesme“ („Poetry originating: selected poems: bilingual edition“, 2014), „Izbrisani tragovi“ (2017), „Zagrljaj u kome nema nikoga“ (izabrane pesme, 2020), kao i knjigu eseja „Oslobađanje anđela“ (2013). Za svoju poeziju dobio je nagrade: „Pečat varoši sremskokarlovačke“, „Branko Ćopić“, „Branko Miljković“, Zlatni suncokret“, „Meša Selimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Đura Jakšić“, „Vasko Popa“, „Lenkin prsten“, „Jovan Jovanović Zmaj“, „Desanka Maksimović“ i međunarodne nagrade „Tudor Argezi“ i „Nadži Naman“.

Na prvim stranicama ovog romana čitalac će zakoračiti u svet u kojem će prepoznati društvene obrise našeg vremena i zbog toga neće poverovati piscu koji u samom uvodu kaže da je reč o virtuelnoj priči.
Međutim, kad klupko priče počne da se odmotava, čitaocu više neće biti važno da li se ova priča zaista dogodila ili nije, jer će se na kraju složiti sa junakom koji na jednom mestu u romanu kaže: Sve je moguće kada se hoće da nemoguće postane moguće.

U središtu romana Deca zla nalazi se dramatično ubistvo, a potraga za počiniocem biće samo okidač za niz drugih događaja koji će otkriti da je reč o zločinu strasti, osvete, opomene i simbolike.

Kako pronaći krivca u svetu u kom je istina izobličena, a prošlost junaka utkana u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla? Nikola Bobić, beogradski advokat, pokušaće da pronađe odgovor na to pitanje, ni ne sluteći da će ga odgovor zauvek promeniti.
Ova priča tiče se svih nas, jer ćemo u njoj pronaći obrise naše društvene stvarnosti, ali, što je još važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje.

„Izvanredno ispričana priča sa znalački raspoređenim zamkama i nepredvidivim rešenjem na samom kraju. Odlično napisan triler.“
Siniša Pavić

„Dobili smo krimi-roman u čistom obliku, uporediv sa najboljim primerima ovog žanra, uzbudljiv po priči koju predstavlja, živopisan po junacima i preokretima s kojima se suočavamo, upečatljiv po vremenu koje je blisko i s kojim delimo mnogo zajedničkih iskustava.“
Gojko Božović

U središtu romana Deca zla nalazi se dramatično ubistvo, a potraga za počiniocem biće samo okidač za niz drugih događaja koji će otkriti da je reč o zločinu strasti, osvete, opomene i simbolike.

Kako pronaći krivca u svetu u kom je istina izobličena, a prošlost junaka utkana u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla? Nikola Bobić, beogradski advokat, pokušaće da pronađe odgovor na to pitanje, ni ne sluteći da će ga odgovor zauvek promeniti.

Ova priča tiče se svih nas, jer ćemo u njoj pronaći obrise naše društvene stvarnosti, ali, što je još važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje.

Roman Došljaci Milutina Uskokovića čita se u dahu, jer je u njemu pisac vrlo realistično prikazao živote i sudbine mladih ljudi koji su došli u velegrad kako bi pronašli svoje mesto pod suncem beogradskog neba. Svako od njih je sa sobom poneo kofere pune snova i velikih očekivanja, ali iako su svi oni došljaci, njihovi životni putevi biće posve drugačiji.Smeštajući u središte romana ljubavnu priču Miloša Kremića i Zorke, pisac će nas uveriti u to da pored čovekove volje postoji i tajanstvena sila, fatalna i toliko snažna da svakome od nas može dodeliti ulogu koju nismo želeli. Iako je roman objavljen daleke 1910. godine, čitaoce će iznenaditi saznanje da je Beograd i danas isti – on je velika pozornica na kojoj svako dobija ulogu, ali kada se zavese spuste, postavlja se pitanje da li je ona bila pogrešna ili prava.„Koristeći se sopstvenim iskustvom, Uskoković je stvorio prvi pravi roman o Beogradu i njegovim stanovnicima. Došljaci su, zapravo, najčitanije Uskokovićevo delo, a Jovan Skerlić je u Uskokoviću video začetnika modernog beogradskog romana.“Dr Kristina Stevanović

–

Tragovi su edicija posvećena klasicima srpske književnosti. Književnost uvek i oduvek dopunjuje nevidljivi red stvarnosti nastojeći da u sebi oslika sve njegove nijanse i kontraste i da tako u svojim redovima ispiše tragove jednog vremena.

Tragovi nas uče da pažljivo osluškujemo sve ispričane priče, jer svaka od njih je pokušaj da se odgonetne smisao ljudskog postojanja. Brojni tehnički pronalasci, naučna i druga dostignuća obogatila su život modernog čoveka i zasnovala novu sliku sveta u ekspanziji. Svi segmenti društva i kulture su preobraženi i prilagođeni tokovima vremena. Ni književnost se nije mogla odupreti opštoj klimi novog razdoblja. Ipak, jedno je u književnosti nepromenljivo – pripovedači se smenjuju, ali priče se ponavljaju, jer ih povezuje ista nit – nastojanje umetnika da dokuče smisao promena koje svako doba neumitno donosi sa sobom. Prateći tragove, posetićemo minula vremena na drugačiji način – shvatićemo odakle smo krenuli, gde smo želeli da stignemo i koje istine ne bi trebalo da zaboravimo.

Tragovi osvetljavaju i prošlost i sadašnjost, otkrivajući nam da se svet može najdublje spoznati kroz književnost. Najsnažnije otisnuti tragovi su večni – ne može ih obrisati vreme, ne mogu ih pregaziti ljudi.- Marija Radić

–

Milutin Uskoković je rođen 1884. godine u Užicu. Posle završene osnovne škole odlazi u Beograd i upisuje gimnaziju, a potom studije prava. Doktorsku disertaciju odbranio je 1910. godine u Ženevi. U toku povlačenja srpske vojske i naroda prema Grčkoj i Albaniji, on odlazi prema Prištini i Nišu. U Kuršumliji, u teškom duševnom stanju zbog opšteg rasula u zemlji i vojničkog poraza, oduzima sebi život 1915. godine.

Likovi romana Dugodnevica traće sopstvene živote skriveni iza ličnih paravana, daleko od bučne i razmetljive gomile. Oni su usamljenici u megalopolisu. Njihovi dani su tiha trajanja, a godine su utabani putevi kraj kojih stoje vreće bezvrednog sećanja. Zbog toga im autor poklanja najduži dan u godini. Ipak, ta velikodušnost neće ništa promeniti, jer najteže je promeniti ljude – oni ne pristaju na promenu iako bi im ona donela osmeh, sreću, zadovoljstvo, Naposletku i katarzu.

Roman Dugodnevica je piščeva igra zasnovana na pravilu
zastupljenom u svim njegovim knjigama – pravilo nužnosti angažovane potrage posvećenika koji je spreman da zapodene duel između napisanog i pročitanog. U toj potrazi čitalac – iskreni, prilježni, naizgled pasivni recipijent – uvek odnosi pobedu odbacujući ili pak nadgrađujući literarnu građevinu kroz koju prolazi.

Postoje noći posle kojih ništa više nije važno. Priče takvih noći zapisane su u zvezdama, ali ne umeju svi da ih pročitaju. Poslednju etapu noći ispratiće kiša. Kao i u drugim romanima Miloša Latinovića, kiša poput nevidljive niti povezuje sve junake koji na pozornici života igraju svoje uloge želeći da iskorače iz sveta privida, prolaznosti i besmisla u svet zbilje, stalnosti i smisla.



MILOŠ LATINOVIĆ (1963, Kikinda) autor je zbirki priča, romana, knjiga eseja i desetak dramskih tekstova, kao i više od sto različitih književnih priloga. Njegove knjige prevedene su na rumunski, nemački, bugarski i ruski jezik; brojni prozni tekstovi su prevedeni na engleski, mađarski, slovenački, slovački i makedonski.
Žiri Društva književnika Vojvodine proglasio je roman Dželat u raju za knjigu 2008. godine u Vojvodini. Za poetsko-proznu zbirku Zvezde i ostrva, Latinović je dobio nagradu Stevan Pešić 2012. godine, a za roman Sto dana kiše, u izdanju Vulkan izdavaštva, dobio je Vitalovu nagradu za 2013. godinu.

Naslovom Galerija ova knjiga izdvaja se od svih ostalih u bogatom književnom opusu Dušana Miklje. Taj naslov jeste metafora za prostor pripovedačevog sećanja i imaginacije, u kojem se neprestano smenjuju reči i slike, i tako se sustižu prošlost i sadašnjost, stvarno i izmišljeno. Ulaskom u Galeriju pred vama prvo ćete se susresti sa galeristom koji je priredio izložbenu postavku. On će vas sprovesti kroz galerijski prostor prateći izložbu i zadržavajući se ispred svake slike onoliko vremena koliko će mu biti potrebno da vas upozna sa njenim sadržajem, kontekstom nastanka i razlogom zbog kojeg je uvrštena u Galeriju. Portreti vladara, značajnih istorijskih ličnosti, umetnika, slike dalekih i egzotičnih predela, prizori u kojima se otkrivaju životi malih ljudi i njihova čudesna lepota, mirisi i ukusi, muzika, smeh… čine ovu izložbu nesvakidašnjom i toliko obuhvatnom da se na mahove čini nesagledivom – kao da je galerista naumio da obuhvati apsolutno sve što je video, čuo, doživeo i osetio. Naposletku, ova knjiga će vas navesti na to da se zapitate kako bi izgledao vaš život kada biste odlučili da ga predstavite kroz slikarska platna. Da li bi to bila još jedna izložba u nizu drugih ili svojevrsna izložba poput ove?

Dušan Miklja je u ovoj knjizi opisao godine koje je proveo kao novinar i diplomata u različitim gradovima širom sveta.
Tako je na njenim stranicama ocrtao mapu stvarnih geografskih odrednica, i pri tome je svaku od njih toliko približio čitaocima da će imati utisak kako su i sami koračali ispod svih tih gradskih svodova.
Važni istorijski događaji iz naše bliske prošlosti, portreti pojedinaca i naroda, i intimni život pisca jesu glavne uporišne tačke ove knjige.
Sa druge strane, svoja zapažanja i promišljanja pisac je uspeo da transponuje u autentičnu priču. Neposrednost u pripovedanju i provejavanje finog humora doprineće tome da je čitamo sa uživanjem.
Kao što sam naslov nagoveštava – svi gradovi u kojima smo živeli predodređuju naš životni put. Međutim, kada budete došli do poslednje stranice ovog putešestvija, shvatićete da je reč o uzročno-posledičnom odnosu, jer gradovi čine ljude onoliko koliko ljudi čine gradove.
Naposletku, ocrtavajući gradske obrise, pisac je ocrtao mapu svog unutrašnjeg života.

Neobičan, provokativan i uznemirujući roman Jeste i biće pripada novoj fazi proznog stvaralaštva Aleksandra Jugovića. U romanu Disharmonija istraživao je ovaj pisac našu tragičnu prošlost u Prvom svetskom ratu, u Opsenarima i Laureatu sudbinu neobičnih junaka koji su u nesporazumu sa sobom i savremenim životom.
Taj sudar sa savremenošću dao je i niz izuzetno grotesknih, izvrsnih kritičkih drama u kojima je vreme u kojem živimo potpuno razobličeno i zato se one sa uspehom igraju na više srpskih scena.

Pred vama se nalazi treća zbirka priča Muharema Bazdulja. Posle sedam godina on se vratio kratkoj proznoj formi – ako se uopšte može reći da ju je ikada napustio s obzirom na to da je od najranijih početaka do danas ostao veran kratkoj priči. Iako su nastajale u vremenskom rasponu od sedam godina, priče u ovoj zbirci čine celinu na tematsko-motivskom i kompozicionom planu: one govore o ljudskim naravima i životnim usudima; zapleti i preokreti su maestralno osmišljeni, humor je nepretenciozan, sve priče su zaokružene i u celosti lepe.

Već u prva dva romana Filip Grbić pokazao je dar da posredstvom intrigantne priče koja se čita u dahu uspešno sjedini široka klasična znanja, duboke uvide o savremenom svetu i opise urbanog života mladih ljudi, sputanih strastima i lažnim mnjenjima. Najpre, umesto jednog junaka koji pripoveda u prvom licu, u ovom romanu susrećemo se sa troje protagonista: njihove različite glasove objedinjuje pripovedanje u trećem licu – iako uz neskrivenu, prijateljsko-bratsku naklonost pripovedača prema njima; njihovim različitim temperamentima – duševnim tonalitetima – zajedničko je, kao osnovni ton, osećanje potištenosti; njihove različite sudbine, jednako obeležene neuspehom, čudesno se ukrštaju i spliću u jedan tok, koji vodi ka tragičnom raspletu. Povrh toga, budući da radnja romana obuhvata najskoriju prošlost, tokom koje su se dramatični događaji od globalnog značaja odigravali sa dosad nezabeleženom učestalošću, valjalo je i tu histeričnu kakofoniju istorije ukomponovati u harmoniju umetničkog dela.


U ovoj knjizi uživaće ljubitelji kvalitetne savremene proze.

O autoru

Filip Grbić rođen je u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Za prvi objavljeni roman „Ruminacije o predstojećoj katastrofi“ dobio je Nagradu Miloš Crnjanski za 2016. i 2017. godinu. Njegov drugi roman, „Prelest“, stručni žiri Srpske akademije nauka i umetnosti ocenio je kao najbolje prozno delo u 2018. godini (Nagrada Branko Ćopić). Ovaj roman preveden je na francuski i makedonski jezik.

Od istog autora

„Prelest“ i „Ruminacije o predstojećoj katastrofi“.

Milutin Novković, nekadašnji broker Beogradske berze dospeo je među partizane nakon što je odlučio da pobegne sa robije, na kojoj se našao zbog berzanskih manipulacija. Ratne nedaće podnosio je stoički jer se nadao da će ispraviti dve najveće greške u pređašnjem životu, odnosno da će dobiti priliku da spere ljagu sa svog imena i da ponovo osvoji ženu koju je voleo. Na tom putu naići će na prepreke – pored bremena ratnog iskustva, moraće da se suoči i sa jednim od svedoka njegovih poslovnih prevara, kao i sa oficirom koji mu je nadređen. Pored toga, suočiće se i sa saznanjem da je na mestu njegove nekadašnje ljubavi ostala samo praznina.

Tamo gde je Milutinova priča počela – u kabinetu na Terazijama – za vreme samo jednog poslepodneva, klupko njegovog života će se razmrsiti, te će čitalac svedočiti razrešenju sudbine u kojoj junak nije uspeo da sačuva sebe u iščašenom svetu.

Milko Štimac je pisac i konsultant za organizaciju tržišta kapitala. Objavio je roman „Poljubac miholjskog leta“, čija radnja prethodi romanu „Medveđi zagrljaj“. Napisao je i nekoliko dramskih tekstova, od kojih su izvedeni „Menica bez pokrića“ i „Pet lakih berzanskih komada“. „Menica bez pokrića“, koja u tri čina govori o tome kako je naše društvo dospelo tu gde je sada, poslužila je kao predložak za nastanak romanâ. U oblasti ekonomije Milko Štimac objavio je nekoliko knjiga, brojne članke i rasprave. Osim tržištem kapitala, bavio se temama političke ekonomije i ekonomske istorije, u knjigama „Akcionarstvo i demokratija“, „Biti, imati, glasati“ i „Razvoj finansijske pismenosti“ u Srbiji. Univerzitetski udžbenik „Berzansko poslovanje“, u kojem je jedan od autora, doživeo je brojna izdanja. Živi i radi u Beogradu.

Na pogrešnoj strani reke je roman o nemogućem susretu i ljudskim sudbinama: u jednom trenutku su na dvema stranama reke, u dvema sukobljenim vojskama, bili mladi Ernest Hemingvej i naš pesnik Dušan Vasiljev. Reka je Pijava na severu Italije, vreme je užasnog sukoba u Prvom svetskom ratu, svet je izobličen i razoren, ali u njemu ipak postoje dva entuzijazma. Jednom pripada pobednički heroizam, drugi je na strani poraza – veliki životni promašaj pesnika iz Banata koji je opevao epohu i prerano umro.

Miloš Latinović književno je progovorio o onome o čemu se u srpskoj istoriji i kulturi najviše ćuti – o sudbini srpskih ratnika koji su bili u pogrešnoj armiji i na pogrešnoj strani fronta. Ovo je roman Banata i Evrope, Srbije, pobede i poraza, rata i poezije, mladalačkih snova i srušenih iluzija. Ovo je roman u kojem se ne govori mnogo o ljubavi, a ipak je ona kao u najboljim Hemingvejevim romanima moćna i sve vreme je prisutna. Ovo je roman o ljubavi i porodici, o očevima i sinovima, o strasti prema pisanju, o mladim ženama koje junacima ostaju daleke i tuđe, o pobedi i porazu, o lepoti i snazi književnosti i nemoći svake reči.

Latinović je iskoristio trenutak kada su se ukrstile i zauvek razišle sudbine dva mladića da prikaže začetak svetske legende koja je pratila Hemingveja i duhovnog sloma jednog besmislenog austrougarskog ratnika, srpskog pesnika Dušana Vasiljeva, a takav je bio i Miloš Crnjanski. Sa savršenom ironijom autor je prikazao i naše vreme u liku pisca koji je i junak romana, te je oslikao pozorišni svet u kojem bismo neke likove možda mogli i da prepoznamo.

I onaj koji nije preterano zainteresovan za istoriju i velike pisce u ratu mora da pročita ovaj savremeni roman i da se dobro nasmeje čak i kada je potresen izvanrednim stranicama o početku prošlog veka i svetskom sukobu koji je sve promenio i od kojeg se ni Hemingvej ni Vasiljev nikada nisu oporavili. Surova i neodoljiva aktuelnost ovom romanu daje posebnu dimenziju

Ivan Tokin je još jednom potvrdio svoje umeće pripovedanja tako što je na mnogim mestima u romanu uspeo da ukaže na odbleske života tamo gde smo život najmanje očekivali.
Iako je naslovljen po imenu glavne junakinje, roman Neli prati živote različitih junaka, pa čitaoci imaju priliku da se susretnu sa galerijom autentičnih likova, čije će priče zauvek nositi sa sobom.

Da li čovekov odnos prema objektima koji ga okružuju određuje njegova svesnost ili intuicija? Šta sve čini usmereni akt svesti? Čime je uslovljena intuicija? To su samo neka pitanja do kojih će vas odvesti Noesis.

Pripovedački tok ovog romana predodredio je san koji je dobio obrise stvarnosti kada je naratorka uočila fotografiju mlade žene na jednoj od nadgrobnih ploča. Pokušavajući da uoči vezu između sanjanog i stvarnog, ona će ući u vrtlog promišljanja, slutnji i samopreispitivanja. U tom vrtlogu suočiće se sa potisnutim slikama iz svoga života, ali i sa fragmentima života žene od koje je deli ceo jedan vek. Međutim, naposletku će shvatiti da su njihovi životi prepleteni kao noema i noesis – dve strane istog fenomena.

„Lopte Solarnog sistema, kruženje Zemlje oko Sunca, kruženje materije u stalnom toku obnavljanja života, smena godišnjih doba, točak, prsten kao simbol venčanog saveza, ćelija, majčina utroba, kružna putanja čovekovih zanosa, ili puta izabranog da se zaokruži jer iluzija neosetno zatvara isto kao što dosledno vara, podudarnost rađanja i umiranja – prvi udah i poslednji izdisaj kao dve strane jedne kovanice koja asocira na krug postojanja. Konačno, moj konstantni hod unazad, pri čemu njegov smer, posmatran iz neke druge perspektive, može biti obrnut. Zapravo, uopšte nije bitno da li je unapred ili unazad, jer je pravac isti, a linija kružna. Svakako ću se vratiti na tačku iz koje sam krenula.“

Posle romana Deca zla, koji je za godinu i po dana pročitalo skoro trideset hiljada ljudi, Miodrag Majić se ponovo latio pera i podelio je sa nama priču koja će nas još jednom navesti da se zagledamo u stvarnost širom otvorenih očiju i zapitamo se da li je moguće sačuvati sebe u društvu u kojem je sudbina pojedinca beznačajna poput zrnca peska koje vetar raznosi prenoseći ga iz jednog godišnjeg doba u drugo.

Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitatu u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu.

Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica?

Posle romana Deca zla, koji je za godinu i po dana pročitalo skoro trideset hiljada ljudi, Miodrag Majić se ponovo latio pera i podelio je sa nama priču koja će nas još jednom navesti da se zagledamo u stvarnost širom otvorenih
očiju i zapitamo se da li je moguće sačuvati sebe u društvu u kojem je sudbina pojedinca beznačajna poput zrnca peska koje vetar raznosi prenoseći ga iz jednog godišnjeg doba u drugo.

Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitati u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu.

Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica?važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko
ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje.

Veronika Čudanov je samosvesna i ostvarena žena. Njen život je skladan i u njemu se sve odvija onako kako je zamislila. Međutim, kada odluči da iskorači iz ustaljenih i dobro poznatih okvira svakodnevice, naći će se u avionu za Majami, ne sluteći da tim putovanjem započinje novo poglavlje u njenom životu. To poglavlje neće pisati sama i ono će joj doneti ne samo nova iskustva već i susret sa sobom i prošlošću, a takvi susreti uvek podrazumevaju rekonstrukciju određenih životnih segmenata.

Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika. Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.

O autoru

Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu.
Dosad je objavio romane Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik i zbirku priča U ime naroda. Po romanu Deca zla snimljena je istoimena serija. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece

Od istog autora

Romani: Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik; zbirka priča: U ime naroda.

Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika. Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.


POTPISAN PRIMERAK
Među potpisanim primercima romana autor Miodrag Majić sakrio je nešto više od potpisa – jedno "srce"
Onaj ko pronađe knjigu sa srcem dobija od nas poseban znak pažnje – 50% popusta na knjigu po izboru iz beletristike u izdanju Vulkan Izdavaštva. Molimo da nam se javi na email pr@vulkani.rs.
Srećno u potrazi!

Može li čovek ostati pravedan i human u neuravnoteženom svetu utemeljenom na zlu samovoljnih pojedinaca? Ima li u takvom svetu mesta za ljubav?


U samom središtu ove priče nalazi se uvek aktuelna tema – pisac se usudio da osvetli dosad neotkrivene aspekte trgovine oružjem i da pritom prikaže pojedinosti koje su potpuna nepoznanica čoveku XXI veka. Gde ima oružja, ima i vatre, a vatru uvek prati plamen koji skriva sudbine i krivih i nedužnih. Međutim, iza tog plamena čitaočevu pažnju okupiraće ljubavna priča glavnih junaka, koja je ispripovedana tako da će tek na poslednjim stranicama knjige saznati da li ljubav može biti snažnija od sistema i dogmi, ali i od svih drugih datosti koje ne počivaju na istini.

Ovo je priča o životu velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, Autentični istorijski događaji oblikovani su snažnom imaginacijom autora, a sve to sa nastojanjem da se prikaže sudbina čoveka koji je od detinjstva bio razapet između Istoka i Zapada, i čiji je život ostao trajno obeležen znakom ambivalencije.

O sudbini Mehmed-paše Sokolovića zapisano je bezbroj priča, i sve one osvetljavaju njegov lik iz različitih uglova

posmatranja i tumačenja. Ipak, na stranicama ove knjige čitalac će pronaći dosad nenaslikani portret velikog vezira, jer se ovoga puta klupko života odmotava od poslednje vezirove noći. Kako izgleda kraj kad ga onaj kome je dodeljen ni ne sluti?

Čemu je stremio, čemu se nadao i o čemu je snevao neustrašivi Mehmed-paša Sokolović u poslednjim trenucima života? Autentični istorijski događaji oblikovani su snažnom imaginacijom autora, a sve to sa nastojanjem da se prikaže sudbina čoveka koji je od detinjstva bio razapet između Istoka i Zapada, i čiji je život ostao trajno obeležen znakom ambivalencije.

Vreme radnje: proleće 2027. godine. Mesto radnje: Beč, Republika Austrija.
Doktorka Adamović, glavna junakinja romana Posljednji muškarac Muharema Bazdulja, doživela je najveći šok u svojih pedeset godina života. U nastavku romana Bazdulj nam majstorski pripoveda životnu priču doktorke Adamović, furiozno duhovito opisuje kakav biva svet kad se desi nezamislivo i sklapa distopiju kakva dosad nije viđena u srpskoj književnosti.
U mnogo čemu drukčiji od prethodnih Bazduljevih romana, Posljednji muškarac vodi čitaoca od Sarajeva do Barselone i od Beča do Filadelfije, u zapletu koji podseća na vrtešku, uz pregršt lepih esejističkih pasaža nalik pogledu s visine na čaroban krajolik.

„Volite da čitate? Žao mi je. Zamislite da ste skijaš, a ne čitalac. Posljednji muškarac liči na slalom.
Bela staza je pred vama, skijaši.
I ima više prolaznih vremena, ne jedno.
Prvo prolazno vreme: iritira i umiruje u isti mah ovaj prevod. Muharem je ovu knjigu preveo. Napisao, ali na svom jeziku. Što znači: preveo.
Drugo prolazno vreme: zgadio vam se svet? Evo leka: ono što se dešavalo u Međašima, gde je osnovana Prva muška komuna, vratiće vam veru u iskričavo grotlo svetskog stadiona.
Treće prolazno vreme: autor povezuje veštine pisanja: M. B. književnik, M. B. novinar i M. B. senzacionalista integrišu se u jednog M. B-a. Blagosloveni skijaši zapaziće zanatsku višestrukost, stvaralačku multipersonalnost graditelja staze.
Četvrto prolazno vreme: doktorka Adamović. Bezgrešno začeti nije nemoguće, ali postoji li bezgrešan porođaj?
Da li će se u svetu u kojem se već neko vreme rađaju samo devojčice roditi, ipak, jedan dečak?“


Vladimir D. Janković

Posle romana Sinajsko jevanđelje, Milan St. Protić se još jednom obreo u romanesknom svetu, potvrđujući da snaga narativa uvek proizilazi iz pripovedačkog umeća samoga pisca. Iako u ovom romanu uočavamo nekoliko narativnih tokova, stiče se utisak da svi oni vode ka samom središtu priče, u kojem se nalazi portret Lava Davidoviča Trockog, te da poput svetionika na tamnoj pučnini osvetljavaju put ka kranjem odredištu.

Istorijski i fiktivni elementi isprepleteni su tako da čitalac neće moći da razdvoji zbilju od izmaštanog, ali sa svakom novom stranicom knjige otkrivaće se pred njegovim očima horizonti meksičkih ulica… i susrešće čitalac u njima različite junake, uživaće i žestiće se prisustvujući njihovim razgovorima, ustuknuće pred njihovim ispovestima, zanemeće pred njihovim sudbinama, nasmejaće se od srca bezbroj puta, upoznaće čak i Fridu Kalo… ali jedno je sigurno – neće ostati ravnodušan. Naposletku, zar to nije najvažnije, dragi čitaoče?

Ovo je priča o umetnosti i čovekovoj potrebi da ispriča i dopriča neispričano. Neretko će se na stranicama ove knjige preplitati java i snovi, onostrano i ovostrano, ali kako je Olivera Jovanović uspela da iz prošlosti u sadašnjost prenese jedinstvene kadrove života i tako ih utisne
u svevremenost, stvorila je svet koji čitaoci neće želeti da napuste.

Iako se u središtu romana nalazi priča o tri žene, tri cveta crnjanska – Juditi, Jekaterini i Rahili. Ovo je priča o ljudima i njihovim sudbinama. Ovo je priča o ljubavi i slobodi. Ovo je priča o vremenu i njegovoj (ne)promenljivosti. Odgovori koje tražite zavise od toga u koji deo priče ćete ostati najduže zagledani.

Ovo je pripovest o pobeđenima u građanskom ratu. O bivšima. Jeste pripovest, ali nije istorija. Nije ni fikcija. Nešto između. Pisana je na osnovu mnoštva usmenih i zabeleženih svedočanstava učesnika i očevidaca. Posmatrača i savremenika. Analitičara i hroničara. Razume se – i nemalog broja pisanih izvora. Onih arhivskih. I onih istoriografskih. I onih memoarskih. U njenom središtu nalazi se čovek, njegovo dobro i njegovo zlo. Drugačije kazano, traganje za ljudskim porivima što teraju na činjenje zla (ili činjenje dobra) drugom čoveku. Iz koje mračne dubine ljudske psihe dolazi čovekova mržnja, osveta, pohlepa, zavist, netrpeljivost, a iz njih – ubilački nagon? U isti mah, ovo je roman o Beogradu u jednom prohujalom trenutku, kratkom kao treptaj oka. Ali presudnom i sudbonosnom. I kobnom.