DOMAĆI AUTORI

Odrastanje uz ostatke starog reda i još neprevreli novi poredak, uz stanične kafane, uspomene iz ratova i olajisane slike novog vremena, cigan-malu, autentične karaktere čaršije na Carskom drumu i rakiju kao sinonim muškosti i porodičnih somnabulija, stvara široku perspektivu priče sačinjene od bola odrastanja i iskušavanja đavola iz rakijskih flaša. Život je koloplet suza i smeha, sećanja koja bole i uspomena koje se kroz smeh oslobađaju. Saša Buđevac nije DŽek London, ali njegov junak jeste DŽon Barlikorn (sinonim za alkohol i pseudonim pisca DŽona Grifina – DŽeka Londona, kojim je potpisano prvo izdanje Kralja alkohola), putovođa kroz rakijaške magme kao u Londonovom autobiografskom romanu Kralj alkohol, koji se ovog puta dešava u Nišu. Mnogi neće primetiti razliku.

Pre svega, upozorenje! Ova knjiga može u vama izazvati nagli porast žudnje za životom, jer ovo je delo čija je glavna promisao da se u životu računaju samo umetnost i uživanje. Inspirisana je raskošnim, estetski nadahnjujućim slikama Slavka Krunića, koje iznova stvaraju svet uživanja i zadovoljstava. Evo knjige čiji junaci divlje, čežnjivo, detinje neustrašivo i katkad besramno biraju hedonizam, smatrajući da bi život lišen strasti prema vinima, Erosu, gastronomiji, umetnosti – čistim inkarnacijama božanskih sila, bio – greška. Ove priče, s filološkim žarom, odvešće čitaoca u gradove žudnje, u zavodljive i estetski nadahnjujuće hotele, u tajne budoare kojima vladaju neutoljiva žeđ i opojna sloboda, i navešće čitaoca da uživa kao veseli buržuj i misli i filozofira kao polubog.

Uzaludnost je jedina poetička i fatumska izvesnost porodične sage Đorđa Sibinovića koja se zaokružuje događajima i sudbinama iz ovog romana. Neposredno i otvoreno, književno dinamično i uverljivo, pred očima čitaoca iskrsavaju autentični likovi i sudbine, bolno stvarni i stvarnosno uzaludni. Prepoznatljivi u posrtanju i nespretni u emocijama, oni su istinski junaci naše kolektivne sudbine.

Roman opremljen bogatom arhitektonskom građom i fotografskim prilozima o životu i filmskoj sudbini prve žene u istoriji koja je dobila diplomu inženjera Tehničkog fakulteta u Darmštatu, što joj je obezbedilo specijalno mesto u istoriji nemačke nauke, kao i da jedna ulica nosi naziv po njenom imenu. Od 2013. povodom stogodišnjice od njenog diplomiranja, Univerzitet u Darmštatu dodeljuje nagradu „Jovanka Bončić“ naučnicama za dostignuća u oblasti materijala i geonauke. U domovini je odlikovana ordenom Svetog Save V reda (1928) i ordenom Jugoslovenske krune V reda (1938).

Iako je projektovala niz značajnih građevina (zgrade Veterinarskog i Učiteljskog fakulteta u Beogradu i dr.), njen životni put i mesto koje joj pripada u evropskoj nauci i našem društvu nisu bili dovoljno poznati. Autorka Olga Radić, i sama arhitekta, otkriće je gotovo slučajno. Zainteresovavši se za svaku pojedinost o ovoj izuzetnoj ličnosti, ona pred čitaoce iznosi čitavo bogatstvo činjenica kojima doprinosi da ova izuzetna, hrabra i neponovljiva žena dobije važno mesto u kulturi našeg sećanja.

Moderna bajka za decu iz pera i kičice slikarke Jelene Ivanović govori o večno prisutnim temama koje u svakom vremenu traže nove odgovore. Može li se srećno živeti u izobilju a bez prijatelja? Može li se neprijateljstvo pretočiti u prijateljstvo i na koji način? Kako se pobeđuje strah i čime se ruše predrasude?

Toplo i ubedljivo ispričana priča podučava i o tome kako su konflikti uobičajen deo odrastanja i normalna pojava u porodičnim odnosima, koji njihovim prevazilaženjem jačaju i postaju neraskidivi. Kraljevstvo Male Veštice u koje će se naseliti i Bela Njuškica raskošno je oslikano najlepšim bojama kojima se pokazuje punoća života sa svime što on sobom nosi. Zato je ovo knjiga-galerija u kojoj ćete, listajući je s najdražim bićem u zagrljaju, i rečju i okom zajedno uživati.

Divna Popov pripoveda s nesumnjivim darom, punog i toplog srca, jezički bogato i precizno. U središtu romana su majka i ćerka, dva lika kojima nam je efektno i emotivno snažno dočaran rodbinski život, poglavito po ženskoj liniji, u prošlih nekoliko decenija, od Beograda do Amerike i natrag, takoreći iz zbega u zbeg, sa svim ovdašnjim zločinima i nedaćama opstanka, uprkos kojima se strast, damari ljubavi i potraga za njom ne stišavaju. Otkrivalački kraj romana, koji poprima autopoetički vid, pleni svojim dalekosežnim uvidima o tome u kojoj je meri priča s njenim obrtima nerazlučiva od preokreta u životu.

Uzmete li da čitate Senku vodenog žiga, nećete odustati. Duh dela će vas poneti i bićete nagrađeni time da pročitano nećete zaboraviti. A to mnogo govori o romanu.
Jovica Aćin

Realističko pripovedanje u romanu Divne Popov tek je zamka za lakoverne. Senka vodenog žiga […] mnoštvom epizodnih likova i scena, živopisnih poput onih iz kakve grafičke novele, pretpostavlja pažljivog čitaoca osetljivog sluha, koji prepoznaje šaputanje fantastičkog u naizgled realističkom romanu.
Tatjana Rosić

„Dunja pokraj njegovog ramena, tako prisutna, njemu okrenuta, bliska, dohvatna – bilo bi do-voljno da ispruži ruku ka njenom struku, kao što je toliko puta činio na brodu... Držala ga je ta zanosna žena uz sebe kao što Sunce svo-jom gravitacionom silom drži zbunjenu pla-netu na tačno određenom odstojanju, ne dajući joj da se odvoji i otisne u svemir. Gravitacija ipak nije odgovorna, kaže Anštajn, što se ljudi zaljubljuju.“

Zaljubljenost, ta strastvena fikcija, u koju (najčešće bezuspešno) pokušavamo da uklo-pimo stvarnost; šizofrenija – nemogućnost da um razluči šta je stvarno, šta fiktivno; i pripovedanje (ono ubedljivo), kad um čitaoca prihvata fikciju kao da je stvarnost koja se dešava pred njegovim očima. U tom jednokra-kom trouglu čija su temena ljubav, pripovedanje i ludilo kreće se ironijska igra novog roma-na Saše Obradovića.

Ovo je knjiga koja je od prve do poslednje reči prošla kroz telo Maje Herman. Jer, slobodno telo je mesto gde sve živi, živi ili umire. To kaže Piter Bruk, ili Breht, ili Oskar Herman ili – ili ja. Ovo je knjiga kao ono Matuševo kaj, kao zagrljaj. Ovo je roman u traganju za Lolitom, i to je knjiga o NJujorku, i roman u traganju za ocem. Knjiga kao linija na porodičnom grbu. To je knjiga ispovest. -
Božo Koprivica

Na jednom očišćenom i udešenom tavanu, jedna ponekad malo tužna Lala, kojoj nedostaje tata, sa ushićenjem čeka svoju tetku da joj pripoveda o dogodovštinama s putovanja. Ubrzo će i Lala, a zatim i njene drugarice, pa i čak dva dečaka, krenuti na putovanje kroz vreme – sve do srpskog srednjeg veka i dvorova Nemanjića, Lazarevića, Brankovića. Zanosno tetkino pripovedanje o srpskim vladarkama preneće ih načas i na vizantijski i na ruski dvor. Čaroliju će prekidati bakin borbeni poklič „Ruča-a-a-a-ak!“ A onda će se i baka i mama popeti na „dvor“.

Pripovedanje bogato istorijskim podacima koji se usvajaju kao igra, sa zanosom i oduševljenjem pobuđuje na produbljivanje znanja, bez obzira na uzrast čitaoca. Filmičnosti ove jedinstvene zbirke doprinose umetničke fotografije savremenih „princeza sa tavana“.

Svako od nas ima neku ulicu, neki bulevar, park, pogled sa jednog prozora, restoran u Beogradu koji ga podseća na nekoga koga je tu prvi put ugledao pa potom zavoleo, neko mesto gde se susreo ili rastao sa nekim sebi važnim i dragim...Pa danas kada prolazimo kroz te ulice osetimo baš tu staru emociju. Sigurno je neka od njegovih ulica i vaša. Ovo je knjiga o Beogradu koji navija za sve naše ljubavi čuvajući ono najlepše od njih što smo možda i sami zaboravili među svojim zgradama, spomenicima, građevinama...o Beogradu koji čuva ljubav.

Ovaj je roman kombinacija male povijesti života i rada D. L. Parkinsona, te njegovih teorijskih i revolucionarnih tekstova, i svjedočenja i pripovijesti slavnih i manje slavnih suvremenika, recimo Vladimira Nabokova ili duha poginulog turskog oficira Mehmeta Alija Muratoglua. Već negdje na početku pisac objavljuje svoj prezir prema poštivanju vremenskih i kronoloških zadatosti i zakonitosti. To što se nešto u takozvanoj stvarnosti dogodilo prije nečega drugog ne znači ništa i ni na koji se način ne odnosi prema istinitosti kauzalnih veza. Ono što se zbilo u budućnosti vrlo često ostavlja posljedice u prošlosti. To je neobično važna pouka ne samo za čitatelje i čitaoce ovoga romana nego i cjelokupnog narativnog, romanesknog Basarinog djela, i ona je među zakonima Basarine naracije.

Stupivši na tle rezervisano samo za pisce sa najvećim nacionalnim ambicijama, a to je epoha Prvog srpskog ustanka, Basara je čitaocima podastro svet sa same ivice istorijske stvarnosti, čitluke, čibuke, divanhane, hanume i sahibije, svet kudikamo bliži bajkama iz Hiljadu i jedne noći nego bilo kakvoj realističkoj interpretaciji i prezentaciji…

Ono što je u Početku bune protiv dahija bilo različito u odnosu na dotadašnju Basarinu prozu jeste naglašenija linearnost u pripovedanju, kao i metaistorijski komentar na kraju romana, koji prilično jasno razdvaja autora od onoga što je napisano. U osnovi, Početak bune protiv dahija jeste povest sastavljena od dva kraća romana, od kojih se u prvom romanu prati sudbina gazde Uzun-Gvozdena Avakumovića, u vreme Karađorđa i Miloša, dok je drugi roman u vezi sa istorijom Bajine Bašte i okoline nekoliko godina pred Prvi svetski rat. Ove dve celine dopunjuje i zaokružuje kratka, ali ubitačna povest Srbije u poslednje dve decenije, kao neka vrsta istorijske odjavne špice, u kojoj, razumljivo, glavnu ulogu ima poznata ličnost – Čitluk Sahibija, poznat i pod imenom Palikuća.

Pripovedajući izvan sistema konvencionalnog poimanja pojavnog, tragajući za granicama metafizičkog, a otkrivajući tekst kao izveštaj o rastakanju kako ličnosti, tako i stvarnosti junaka, Svetislav Basara i u romanu DŽon B. Malkovič, naoko rimejku prethodnog romana, u seriji životnih mistifikacija, koncentrisano i usredsređeno vodi svog čitaoca u prostore svekolike stvarnosne sumnje. Uz pomoć srednjovekovne sholastike i mistike, psihoanalize, modernih strahova i paranoidnih mistifikacija, strategije ljubića i konceptualističkih projekata, te istorije i zaboravljene ideologije roka, ovaj pisac u romanu DŽon B. Malkovič ispisuje jednu od svojih najtipičnijih knjiga.

Roman je moguće čitati i u širem kontekstu, već poznatom basarijanskom vidokrugu interesovanja o resagledavanju velikih ideja u istoriji, dok se neki od motiva, poput ideje da su bolest i zdravlje u istoriji često menjali mesta, čine odveć poznati, kao i istorijski likovi (Niče, Jakob Beme, Frojd, a ponekad zaluta i lik iz prethodnog romana, Parkinson). Akcenat je u ovom romanu ipak na ocu psihoanalize Sigmundu Frojdu, koji je predstavljen kao lični analitičar Marte Koen. Jedan od Martinih identiteta preuzeće lik poznatog Frojdovog slučaja, pacijentkinje Elfride K., a poslužiće Basari za obračun sa idejom psihoanalize.

Svetislav Basara kao vrhunski mistifikator, učenik velikog vavilonskog adepta H. L. Borhesa, u ovom romanu oživljava „kiparske dane“ Fridriha Ničea, koji nikada nogom nije kročio na ovo mediteransko ostrvo. Metodom „trganja za izgubljenim rukopisom“ originala, odnosno argentinskog izdanja ovog romana, on otvara jednu perspektivu fikcionalizacije, a s pogovorom srpskom izdanju, odnosno storiji o Ničeovoj praunuci, zatvara sasvim drugu perspektivu jer između ove dve „lokalizacije“ izvornog rukopisa ničeanski brkovi postaju ne samo paradigma „volje za moć“, od čije se harizme neće spasti ni Josif Visarionovič Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome... pa čak ni Svetislav Basara, već i ubedljiva parabola o patološkim strastima, večnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopističkim konceptima svojih „usrećitelja“.

O prijateljstvu, ljubavi i zločinima, Šibanje je izazovno delo romaneskne umetnosti, sa policentričnom pričom o našem bolesnom vremenu u haosu i kosmosu „dva đavolska grada“, podjednako izmišljenih i realnih. Kroz njih nas kao kroz pakao vode dva zagonetna lika. Garđula, odmetnuta istoričarka koja sve zna, i arheolog smrti sa nadimkom Vedogonja, meta pogibli i progonjeni beskućnik sa beogradskih ulica.

U jednoj od kičmi ove višestruke povesti srećemo nepoznatu sliku zloglasnog umetnika Anđela Merizija (s početka XVII veka), čija smrt nije odgonetnuta do sada. Sliku je naručio dubrovački trgovac i novopečeni napuljski plemić, za oltar u crkvi u svome tek kupljenom selu Polinjano, na obali Jadrana. Dolutala je neobičnim putevima do Narodnog muzeja u Beogradu gde joj se potom gubi trag. U drugoj kičmi pomaljaju se mračni savezi između kriminala i politike, pa i zaraćenih strana čije se žrtve ne dele nego sabiraju. Evociraju se i vansudska satiranja nedužnih.Ovo je takođe roman o uličnom pripovedanju shvaćenom kao raskrivanje tajni i kao intimna istorija.Zasnovano na nizu istinitih događaja iz istorije i sadašnjosti, ovo delo, maštoglavo i neodoljivo, otkriva nam skrovite i čudovišne elemente u avanturi zvanoj naš svet, naše vreme. Aćin je velemajstor tragikomike i karnevalske ironije i groteske. Šibanje je magijski i magnetičan roman: kad ga otvorite i predate se čitanju, teško ćete moći da se odvojite od njega. Kad ga dočitate, nećete proći bez ošamućenosti koja prati svaku istinsku umetnost romana i čini nas boljim, a onda i svet može iznova postati podnošljivije mesto.Gojko Tešić

Sa visokim stepenom verovatnoće bi se na primer moglo tvrditi da deca lekara uglavnom postaju lekari (večiti zarobljenici dihotomije spasilac–nemoćnik), deca direktora postaju ministri, poslanici ili slične mutne mustre, deca muzičara muzičari, dirli-dirli, a deca političara drmatori ili neke druge propalice... Mada je strela moje plahovite sumnje bila usmerena ka deci preduzimača, izvođača i podizvođača koja su, kompenzujući duševne bolove i komplekse očeva, postajali inženjeri, obično građevinski ili arhitekte. Od kojih onda neki umisle da su, sačuvaj bože, glavni inspektor Albert Šper, kome je sve bilo dozvoljeno, pa se onda nestvarno izobliče i krenu da čereče trgove i kasape drveće po varošima. Organizovano i sistematski, kao da se tog drveća boje, jer ih asocira na šumu... A od šuma ih hvata jeza, pa i njih masakriraju. Pa onda kojekude, noću, kao da eliminišu političke protivnike, uklanjaju spomenike onima kojima su te šume nekad bile utočište... Da bi se kompletirao zaborav.'

Znate, u našem carstvu sunce nikada ne zalazi, ta rečenica onako bez jasne veze izgovorena i nikome posebno upućena imala je, izgleda, religijsku moć za gospodina Tejlora. Jer on se posle te izjave zamisli i okrenu prema prozoru. Kao da je negde u nebeskim prostranstvima tražio granice tog najvećeg carstva u istoriji čovečanstva. Grofu Gavrilu Miloradoviču nesvesno se zateže lice. Uznemirilo ga je pitanje.

Prvi roman Aleksandre Mihajlović je zanimljivo, duhovito i tužno ispričana priča o ženi koja odrasta i u svojim tridesetim godinama, o ženi koja je uveliko majka, ali koja još uvek čezne za svojim ocem, o ženi koja maršira svetom uspešnih i jakih krijući bol što nikada nije bila ćerka...Roman Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje. istovremeno je i štivo i slika. I zvuk i film. I pokret i misao.Samo nije tišina. Uprkos mûku.Gordana Vlajić'

„Nije mogao odoleti, te, po običaju, potrbuške leže na most, i kroz razmaknute grede na njemu zaroni u tamninu. Ko duže tako gleda, videće kako iz tame polako isplivavaju ogromni klenovi. NJemu je uvek polazilo za rukom da ih ugleda. I sada, kada su mu mnoge stvari bile na pameti, nije mogao a da ne zaviri između greda. Svestan je da ribe znaju da se nalazi iznad njih. Osetljive su i prepredene (…) U ribolovu i lovu je naučio da čeka i da se nada, posebno da se nada. Nada je zaista reč nad rečima. Visoka kao planina, velika kao slon, brza kao delfin, ukusna kao čokolada.“

Uživajući u svakom detinjem zaključku i pitanju o svetu i ljudima oko sebe, u lepoti jezika i punoći opisanih prizora, i onaj ko nije imao sreće da ovako odrasta može sebi priuštiti sve doživljaje srećnog (čak i kada ne ide baš sve kako treba) i danas pomalo zaboravljenog detinjstva.

Nagrada „Rade Obrenović“ za 2024., koju Zmajeve dečje igre dodeljuju za najbolji roman za decu i mlade

Nagrada „Dušan Radović“ za 2024., koju dodeljuje Biblioteka grada Beograda za najbolje književno delo za decu i mlade za 2024.

U prvom romanu prepliću se događaji iz Travnika, Sarajeva i Zagreba, predratna, ratna i posleratna dešavanja vremenski definišu priču, dok se sadržaj raspetlјava poput trilera čija je okosnica ubistvo. Drugi kratak roman počinje u Beogradu. Priča se gradi kroz pripovedačev odnos s majkom, ličnu reminiscenciju događaja i porodičnu istoriju, koje oblikuju spolјašnja dešavanja, ali i duboki unutrašnji sukobi.

Roman Ozna sve dozna novinara i književnika Aleksandra M. Gajovića pročitao sam u jednom dahu! Jednostavno, mašta i dar navedenog pisca su toliko magično jaki da je mogućnost prekida, a onda nastavak čitanja, prosto neizvodlјiv. Ako bi se to kojim slučajem desilo, onda ste oštetili sebe kao čitaoca. Ovaj drugi roman, koji je sada pred vama, mogu da čitaju i razumeju i stručna čitalačka publika, kao i ona koja to nije. Sadržaj štiva Ozna sve dozna je, u ustvari, umešnost mešavine stvarnih događaja i autorove kreacije, koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Time je Gajović potpuno odgovorio izazovu i zadatku koga se latio kada je započeo rad na ovoj knjizi, a time na svoj način opravdao epitet srpskog majstora trilera. (Advokat Dragan G. Palibrk)

Olajisani pod najednom se preispuni stonogama i stenicama, a po vazdušnom prostoru Kasine poleteše Velzevulove mušice veličine kopca, iz kuhinje izađe ružičasto slonče i prdnu mu u uvo, reče Pavlović, i sve se raspade. Ugledah u Duhu Srbiju, sa svih strana, iz svih dimenzija – od kojih su u Srbiji dozvolјene samo dve – videh krst sklepan od jagnjećih ražnjeva, poboden na vašarskom gumnu, na kome se, uz ciku i pisku trubačkih orkestara, Isus danonoćno razapinje, na koji su i s leve i desne Isusove strane razapete dve sorte razbojnika, od kojih se ne zna koja je gora – da li oni koji će, poput pokajanog razbojnika, naslediti Carstvije nebesko, ili oni nepokajani, poput drugog razbojnika, koji će, višestruko zasluženo, završiti u paklu, u tami najkrajnjoj, tamo gde je škrgut zuba i gde crv nikada ne umire.

Poslednje što se o njemu znalo bilo je to da su ga iskušenici Manastira Sv. Antona viđali kako stoji na litici iznad reke Ardeš i, nepomičan, satima gleda u Sunce. Mirno i uporno. Bez ikakve zaštite. Poslednja suza beše mu okopnela još dok je bio u Laržantjeru.

Ako bih tražio mesto u koje bih smestio sve svoje detinje ravničarske refleksije, egzaltacije i bolove, onda bi to bila knjiga Rečnik zavičajne fantastike Stanka Ž. Šajtinca. Ni sada ne znam da li je on to banatsku ravnicu proživeo i opisao i u moje ime, ili mi je samo krivo što nikada neću napisati takvu knjigu. Ukoliko bih nekome morao da objasnim šta znači fraza: „Pišem zato što tražim što oštriji bol“, onda bih ga uputio na zbirku priča Dnevnik melanholije, knjigu iskonske studeni i iskrenosti koja prevazilazi književnu (i svaku drugu) istinu. Roman Opsidijan – Faust u tragovima za slepe i slabovide, završen nekoliko dana pre kraja autorovih zemaljskih dana, kruna stvaranja i duhovna formulacija autorove egzistencije u književnosti i sa književnošću, otvara prostore mnogostruke simbolike i diskretne aluzivnosti na istorijsko vreme, ali i na večitu dramu individue u vrtlozima epohe.

Ovaj roman, sve i da je, Božijom voljom i odlukom, autor još uvek među nama, ne bi dobio nijednu nagradu, jer oni koji nagrađuju ne bi mogli da shvate da su nagrađeni čitanjem jednog ovakvog dela i ne bi mogli da priznaju (i oproste) visoki stepen stilske elegancije u putovanju kroz književno nasleđe i beskrajne predele mističnog i tajnovitog Banata. Imre Kertes u Trenu tišine kaže: „Krudi je svojim Sindbadom opovrgao Kjerkegora: dokazao je da čulna genijalnost i u prozi može da se otelotvori; niz o Sindbadu je najveći donžuanski roman na svetu.“ „Čulnost“ je veća od genijalnosti, to je kristalizovana suza u piscu, koju je Stanko Ž. Šajtinac nosio čitavog života, jedina plata za književno i životno mučeništvo, kojom je pred Bogom otkupio svoju grešnu dušu.

Možda ovaj tekst liči na epitaf prijatelju, najboljem među nama „slepim i slabovidim“; i treba da liči, jer to i jeste. - Petar V. Arbutina

Roman Aleksandra Gatalice Nevidljivi alegorijska je pripovest o istoriji moderne umetnosti oblikovana u posebno teškom trenutku kada je svet zahvatio rat. Ni danas nije razjašnjena sudbina moderne umetnosti, kao ni to da ona nešto govori i o savremenom čoveku, što je posebno teško prihvatiti. Gatalica u romanu postavlja pitanje kako je posle prve izložbe impresionista 1874. došlo do tako neočekivanog razvoja modernog slikarstva koje je dočekano sa prezirom i ismevanjem. Nevidljivi se razvija kao pravi bildungsroman o karakterima koji od malih igrača epohe postaju kontrolori istorijskog toka umetnosti.

Roman Nevidljivi napisan je u 33 pisma koja dr Dimitrije Gerasimović Gerasim iz bolesničke postelje, počev od 1953. godine, šalje svom mladom prijatelju u Čikago i u kojima otkriva svoju ulogu u najvećoj umetničkoj zaveri veka.

To nisu uobičajeni tragovi prepiske, već epistole koje obuhvataju opis epohe, događaja, razmišljanja i, naravno, grade snažan romaneskni zaplet. Na srpskom jeziku tako se pojavio roman u pismima u kojem su pored fikcionalnih karaktera, junaci i Mark Šagal, Andre Deren, Pablo Pikaso, Salvador Dali... Tako se u Nevidljivima već začeo onaj dijalog sa umetnicima koji je Gatalica u Velikom ratu nastavio sa Gijomom Apolinerom, Žanom Koktoom, Fužitom, Manom Rejom, Kiki sa Monparnasa...

Izabrane pripovetke – knjiga 1

Ivan Lovrenović kao da neprestano piše samo jednu jedinu knjigu, jedinstveni roman koji zbog kombinovanja istorije, letopisnih i životopisnih svedočanstava, ličnih sećanja i fikcije poprima moćne elemente, rekao bih, izvesnog bosanskog magijskog realizma. U sjeni fantoma nam to, posle romana Nestali u stolјeću i ritmizovane proze Ulazeći u Varcar još jedanput blistavo potvrđuje. Ovaj roman ćete čitati u jednom dahu, jer je neodolјivi kreativni blesak Lovrenovićeve unutrašnje zemlјe. Delo koje je pred vama po mnogo čemu je jedno od najčestitijih i najdalekosežnijih dela u južnoslovenskim književnostima. Dok ga čitamo, zapravo otkrivamo zbog čega  književnost postoji i zašto mora da bude nezaobilazna podjednako za naš opstanak i za raskrivanje zabluda i laži koje nas satiru. (Gojko Tešić)

Kultna knjiga među upućenima, ali o kojoj se ipak malo zna. Ne propustite ovu priliku da saznate više, jer ćete se pokajati ako zažmurite i zamišlјate da ne postoji. Jovica Aćin, autor je niza esejističkih i pripovedačkih knjiga, kao i četiri romana. Nekoliko puta je bio osuđivan zbog svog disidentskog pisanja. Knjiga je posvećena izgnanstvima, proganjanjima i logorima. Reč je o monumentalnom, jedinstvenom, fascinantnom delu koje u istoriji srpske duhovnosti, kulture i umetničke prakse zauzima klјučno mesto.

Gatanja po pepelu jeste delo jedinstveno po mnogo čemu i u znatno širem, evropskom kontekstu (dokumentarnost, strukturna složenost, istorijska utemelјenost, majstorstvo oblikovanja priče...), stvaralački projekat koji je obeležio srpsku književnu misao o zlu, stradanju i mučeništvu, o paklu logora u kojima su mnogi spasli svoju dušu bežeći u pisanje. Gatanja po pepelu jeste knjiga koja obeležava epohu, ali i delo koje je Aćinov nemerlјivi dar srpskoj književnosti i kulturi uopšte.

Gojko Tešić Umesto saučesništva u zločinu, Aćinova ponuda je, s Gatanjima po pepelu, izgleda da se radije govori o onom drugom, o svojevrsnom, ako se tako sme reći, nemilosrdnom sa-učešću sa žrtvom. Preciznije, o tome da se uputi ili iznova uputi „izazov nemogućnosti opstanka“, da se piše iz onog unutrašnjeg iskustva zatočenika koje govori da izlaza neće biti, da je logorski svet jedini postojeći. „Pisanje je tu naučiti da se, bez ikakvog pribežišta, misli sam samcit, oči u oči s nemogućnošću da se bude sam i da se opstane.“ To pisanje možda i ne omogućava preživlјavanje, ali je jedino uporište života u carstvu smrti; možda i ne štiti od neposrednih opasnosti, ali nas, „budući i sâmo opasnost, podstiče da izdržimo u bezgraničnim mukama i na beznadežnost odgovaramo sopstvenim opitima, zagonetnom pozvanošću niotkuda, ponekad i s cinizmom, čak lakrdijanjem, uprkos tragičnosti lјudskog opstanka“.

Pisanje je tu jedan neponovlјivi doživlјaj koji čitanje valјa stopu po stopu da ponovi: da se iznova „usred pune obuzetosti užasom, misli istina njegovih prizora“. Tu se pisanje o užasima logorskog sveta neminovno pretače u pisanje iz njih. Predrag Krstić

Bist du Schulz? I dva metka. To je sve. Ko bi objasnio?

Jedni su nagađali da je reč o pucnjavi radi pucnjave, drugi – o utvrđivanju stepena mrtvosti pisaca, bez obzira na to da li ih je zadesila smrt, treći – o vampirima koji isisavaju tuđu prozu, četvrti – o zavodljivoj aroganciji jednih koju plaćaju drugi, dok su peti zaključili da je gotovo s piscima jer je književnost završena upokojenjem prethodne države (misle da pisanje zavisi od granica), a šesti – oni baš ni o čemu nisu mislili – ali bilo je i onih koji su osetili miris knjige, makar mokre, ili nagorele, ili neotvorene, svejedno. Ugnjavio bih vas da sada nabrajam pisce kako ih je predavač te večeri povezao. Iskreno, ne bih ni umeo. Znam da je bilo neverovatnih odnosa i veza, sličnosti u razlikama i razlika u sličnostima, da mi se zavrtelo u glavi – ali čim smo izašli napolje na sneg, ja sam sve zaboravio. Kako je samo padao! Ej! Milina! Bio je suv i čvrst, škripav i svetlucav. Prvi! Padao je kao u vašoj priči „Zavejani“, samo što se mi nismo grudvali! Ja sam hteo, ali ona nije. Skljokala se. Jer ste i vi bili pomenuti na predavanju. Čini mi se, u vezi s Tolstojem, da, valjda, vaš Resimić dobošar (evo, ona me podseća) i Tolstojev lik Tihon Krezavi ili Kezavi, šta ja znam. Dođavola s piscima!

Sve u svemu, tako je počelo. Red je da znate. Ali, pojma nemam kako će se ovo završiti. Ona uporno tvrdi da smo rođaci. Kako smo to postali odjednom, iz čistog mira, posle šezdeset pet godina vašeg izbivanja iz familije, književnosti i istorije? Iz jednog tek pronađenog pisma?

Da nije ipak reč o čistoj pucnjavi?

Familija, književnost, istorija i ostalo samo su izgovori, zar ne?

Vaš iznenadni rođak

Seobe Crnjanskog, situirane u jednu drugu epohu i na drugo mesto i Stevanovićevi Nišči dva su velika nacionalna epa, dve do tragičnosti uverlјive, u umetničkom smislu sušte istine o srpskim lutanjima, stradanjima i potucanjima, koje srpske kulturne pseudoelite, prelešćene vašarskom litografijom na kojoj su izobraženi, izmaštani nacionalno podobije i fiktivna postignuća, nisu umele (ili pre nisu htele) valјano da pročitaju i razumeju. - Svetislav Basara Nišči su svakojako najčudnija knjiga u novijoj srpskoj književnosti, knjiga koja je u najvećoj meri izrasla sva iz ovog jezika i sva zanesena njegovom „sladošću, milozvučnošću, nebeskom uznositošću“, mada je, u isti mah, rekla i najsumornije istine o mentalitetu o kojem taj jezik svedoči. Ovaj roman spaja u sebi gotovo sve tradicije umetničkog pripovedanja, od srednjovekovnog do realističkog i modernog, ali se nijednom tradicijom ne zadovolјava, nego teži da se izgrađuje prema sopstvenim „pravilima samosazdanija“...Ljubiša Jeremić. Nije problem u tome što je Vidosav Stevanović proteran iz srpske književnosti onda kad se sukobio s banalnim nacionalizmom koji je Srbiju i odveo tamo gde je odveo, nego je problem što se ta praksa nastavlјa, a to ponajbolјe govori da je banalnost još na delu. A on je žestoko kritikovao ono što ne valјa u njegovoj naciji. Ako je neko nacionalni pisac, onda je to Vidosav Stevanović. Mirko Kovač