DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Pre svega, upozorenje! Ova knjiga može u vama izazvati nagli porast žudnje za životom, jer ovo je delo čija je glavna promisao da se u životu računaju samo umetnost i uživanje. Inspirisana je raskošnim, estetski nadahnjujućim slikama Slavka Krunića, koje iznova stvaraju svet uživanja i zadovoljstava. Evo knjige čiji junaci divlje, čežnjivo, detinje neustrašivo i katkad besramno biraju hedonizam, smatrajući da bi život lišen strasti prema vinima, Erosu, gastronomiji, umetnosti – čistim inkarnacijama božanskih sila, bio – greška. Ove priče, s filološkim žarom, odvešće čitaoca u gradove žudnje, u zavodljive i estetski nadahnjujuće hotele, u tajne budoare kojima vladaju neutoljiva žeđ i opojna sloboda, i navešće čitaoca da uživa kao veseli buržuj i misli i filozofira kao polubog.

Sa visokim stepenom verovatnoće bi se na primer moglo tvrditi da deca lekara uglavnom postaju lekari (večiti zarobljenici dihotomije spasilac–nemoćnik), deca direktora postaju ministri, poslanici ili slične mutne mustre, deca muzičara muzičari, dirli-dirli, a deca političara drmatori ili neke druge propalice... Mada je strela moje plahovite sumnje bila usmerena ka deci preduzimača, izvođača i podizvođača koja su, kompenzujući duševne bolove i komplekse očeva, postajali inženjeri, obično građevinski ili arhitekte. Od kojih onda neki umisle da su, sačuvaj bože, glavni inspektor Albert Šper, kome je sve bilo dozvoljeno, pa se onda nestvarno izobliče i krenu da čereče trgove i kasape drveće po varošima. Organizovano i sistematski, kao da se tog drveća boje, jer ih asocira na šumu... A od šuma ih hvata jeza, pa i njih masakriraju. Pa onda kojekude, noću, kao da eliminišu političke protivnike, uklanjaju spomenike onima kojima su te šume nekad bile utočište... Da bi se kompletirao zaborav.'

Izabrane pripovetke – knjiga 1

BOŽIDAR STANIŠIĆ (Visoko, ¬1956). Kao profesor književnosti, osamdesetih godina radio je u Maglaju, objavlјivao eseje, književnu i likovnu kritiku, radio-drame, priče za decu. Od ¬1992. živi i piše u Culјanu (Italija), a objavlјuje i na italijanskom jeziku. Knjige priča: I buchi neri di Sarajevo (¬1993, 2016, 2018); Tre racconti (2002), Bon Voyage (2003); Il cane alato e altri racconti (2007); La cicala e la piccola formica (2011¬¬); Piccolo, rosso (2012); Portacenere (2016) Pepelјara i druge priče (2019); romane: Gost Ivana Nikolajeviča (2017); Žirafa u čekaonici (2018), La giraffa in sala d’attesa (2019); zbirke poezije: Primavera a Zugliano (1993, 1994); Non poesie (¬1996); Metamorfosi di finestre (¬1998); La chiave in mano / Klјuč na dlanu (2008); dramu Il sogno di Orlando (2006); radio-dramu I tre racconti dello zio Beki (Rai, Radio ¬ 2020). Pojedina dela su mu prevedena na francuski, slovenački, engleski, albanski, japanski i kineski jezik. Ova zbirka se objavlјuje istovremeno sa izdanjem na italijanskom.

Ovaj momak iz Bijelog Polja pokazao je svima kako se postaje srpski Hemingvej. - Mirjana Bobić Mojsilović

Potpuno gluv za politiku, štapske cenzure, strategiju i ratnu taktiku, opšte fraze i narodnooslobodilačke istine; on traga za istinom u čoveku. - Zoran Bogavac

Kao Hemingveja, davno, vuklo ga tamo gde je đavolski opasno. Tamo gde lopta ima ivicu. Njegovi ratni izveštaji iz Slavonije odmah su bili nešto drugo. Nije pisao O nego IZ (nije opisivao rat nego se kroz njega rat iskazivao). Bez patritičeskih naklapanja, daleko od moralističke hipokrizije, donosio je poruke onih koji su izginuli. Kroz njega su progovorile odsečene ruke, odrubljene noge, povađene oči. Kroz njega je progovorilo iščupano srce čoveka. Njegovi tekstovi su živi plač, ali muški, onaj od koga slepi progledaju a nemi progovore. Voleo je i „naše“ i „njihove“, a nije ih mnogo štedeo. Ni sebe nije štedeo. - Branislav Petrović

Nebojša Jevrić, boem i novinar, hroničar mraka velegradskog i ratni reporter, izokrenuti lord Bajron, pobunjenik protiv sveta i podanik književnosti, istrajno traga za znacima iskonske snage u čoveku, koja još uvek nije transponovana i razvodnjena institucionalnim oblicima življenja. Situacije kada je čovek izveden iz arhetipske saglasnosti života, ali i one kada intuitivnost i nagon za samoodržanjem grade sudbinski kontekst, okosnica su dramaturške zasnovanosti ove proze, njenog novog oblika na granicama stvarnog i čudesnog, u anegdotskom, ili u književno objektivizovanim somnambulijama urbanih prostora ili ratnih „polja smrti“, kojima su hodili i zapisivali svoje korake mnogi pisci i (arhi)volšebnici, po čijim se tragovima i Jevrić kreće. - Petar V. Arbutina

O ljubavi, anđelima i drugim demonima

Često slušamo da je više ljubavi u jednoj knjizi nego u jednom velikom gradu. Ovo je ta knjiga. Ona dokazuje da se ljubavi nikada ne završavaju, da za ljubav nema pomoći osim voleti više, kao i da strastvenost uvek čini čoveka moćnim. Jer „nebo naoružava ljubavlju one koje ne želi videti poražene…“ Od Moskve i Beograda do japanskih šuma smrti i zabačenih kineskih provincija, od velikih, sjajnih prestonica do koncentracionih logora, ljubavi u ovoj knjizi ne prestaje da kuca srce.

Sanja Domazet dokazuje da živeti u ljubavi znači biti potresen, dotaknut, „od užasa i radosti, od pouzdanosti i straha, od patnje i divote“. Jer nema ničeg protivprirodnijeg od života bez osećanja. Život je milost… Zbog milosrdne ljubavi smo ovde. Evo knjige priča koja nas ostavlja u uverenju da će ono jedino važno što će sijati za nama kada jednom budemo napuštali ovu tamu biti tragovi ljubavi...

„Jesen je. Ona je kao ptica: jednim krilom se raširila prema planinama, a drugim prebacila preko reke i ravnice. Sve je dobilo drugi izgled: i nebo i brda i vode, lišće je žuto, bakarno, boje rđe, a ruj crven kao krv; polako počinje da kaplje, list po list.“

– Dušan Đurović

„Poetski opisi prirode u pripovetkama uvek su bili važan deo njihove strukture i sadržine, često saglasan sa doživljajem književnih likova, a još češće s autorovim odnosom prema priči i njenom značenju.

Đurović je, naime, takvim opisima dovodio u naglašen kontrast negativno doživljavanu stvarnost u kojoj su po-stajali njegovi književni likovi i postojanost i lepotu prirode, koja je svojim značenjima, iako na prvi pogled odvojenim od fabulativne linije teksta i sa istaknutim kontrastom prema njemu, u suštini umanjivala eksplicitni negativni smisao životnih teškoća u kojima su se nalazili književni protagonisti, dovodeći ih u uslovnu vezu sa trajanjem života i same stvarnosti.“

– Marko Nedić

Evo modernih bajki čije su glavne junakinje zavodljive, strasne, lirske, krilate, nežne boginje, koje vole decu i sve čine da njihove poraze pretvore u trijumfe a strahove u smeh, jer bojati se znači propustiti sreću.
Male boginje slučaju komedijantu ne prepuštaju sudbinu dece, već berući edelvajse, na ćilimima, u letećim balonima ili na zmajevima, sa mobilnim telefonom u ruci ili čarobnom lampom, grickajući kisele krastavce ili polenov prah, čine sve da svet odrastanja postane vedrina, smeh i praznik, da dečija stvarnost bude i čudo i misterija igre, jer je sjedinjenost postignuta kroz igru – najveća! Sve boginje i decu ujedinjuje jedan jezik i jedna religija, ona najjača i praiskonska – ljubav, koja čini da su svi putevi otvoreni i sva nebesa cvetna i lako dohvatljiva.

Bog je zgužvao večnost i pustio je da se polako vraća u prvobitni položaj. U tim pomeranjima vremena i dimenzija čovek je čestica, ali i glavni uzrok svog uspona i pada u univerzumu. Vrtlog je roman o odiseji ličnosti kroz razne dimenzije i vremenske nivoe. Tamo gde duša upoznaje skrivena znanja otkriva istovremeno i svoje sudbinske kodove.
Sanja Klisarić je stvorila književni mikrokosmos u kome Salvador Dali, Nikola Tesla, dečak sa Bornea, preci i potomci, doktor Kostričkov... postoje u jedinstvenoj istovremenosti književne fikcije, drevnih istina i mističnih otkrovenja.

U vremenu u kome čovek čoveku postaje samo posao, junaci priča Aleksandre Mokranjac su pripadnici druge kulturnovremenske zone, u kojoj je razmišljanje ili pisanje „jedina opipljiva stvarnost, a realan život nerazumljiva apstrakcija“. Za njih je svakodnevica izvor besmisla i neprepoznavanja suštine u kojoj mehanički izvršavaju zadate obaveze. Njihov unutrašnji život je bogat, zauman, drugačiji od onoga što vidimo, što pretpostavljamo.
Knjiga otkriva unutrašnji svet građanskog društva, skriven i pritajen, zbunjujuć i za same aktere, ali stvarniji i jasniji od realnog. Dileme, spoznaje, nedoumice i razmišljanja čine ovu meditativnu prozu toliko realnom da je gotovo možemo dotaći i osetiti u svojim mislima.

Priče Dragana Bosnića jesu svojevrsno putovanje u prošlost, koje nagoveštava uzbudljivu avanturu dečaka rođenog i odraslog na beogradskoj kaldrmi šezdesetih godina prošlog veka. Nova generacija koja stasava u to vreme i koja nije pamtila minuli rat, pokušava da kroz život gazi igrajući se i stvarajući novi duh grada. Dragan Bosnić poznaje pravi izraz lepote Beograda onda, ali i sada kada je asfalt uveliko zamenio kaldrmu, jer su, prema rečima Žaka Prevera, najbolji poznavaoci grada „oni koji su mu žrtvovali svoje korake rasipajući ih neštedimice“.

„Fotograf, putopisac, novinar, pre svega skitač po vlasititom duhu i izboru, autor svedoči o skitnji kao najuzbudljivijem obliku putovanja. Od Palilule do Zemuna, od Đerdapa do Kablara, od Trsta do Komiže, Bosnić punih pedeset godina govori rečju i foto-aparatom. Njegov stvaralački prostor podseća na kaldrmu bez kraja, čije su kocke isklesane koliko rečju, toliko i fotografijom – onom u koju ne stane hiljadu reči. Nego više. Ili manje, nije važno. Važno je da fotografija bude selektivno oko. I da nas, stopljena s rečju, uči da život posmatramo s lepše strane. Kao što čini ova knjiga“.

Vladimir Roganović

Svet je postao mali, ništa nije skriveno, a mnogo toga je pronalaskom kompjutera, pa i programa koji se nazivaju pretraživači, postalo suvišno, zastarelo, u svakom slučaju, presporo. Mnogo toga, pa i književnost. Jer, šta drugo radi pisac nego što oblikuje splet nekoliko desetina reči u pesmu, nekoliko stotina reči u priču, ili nekoliko hiljada reči u roman, sve se nadajući da će ova veoma dugačka i često previše komplikovana kombinacija „pretražiti“ mnoštvo ljudi i pronaći makar jednog čoveka čiji je osećaj rezultat tolikog i takvog pisanja. U suštini, proces je upravo obrnut. Kompjuteru je potrebna jedna reč i nekoliko delića sekunde da bi se dobili odgovori mereni milionima. Književnosti su potrebni milioni reči, a nekada i vekovi, da bi naposletku, možda, rezultanta bila iskazana jednocifrenim brojem. Svet je za književnost još uvek veliki, u njemu još uvek ima tajni.

Pored književne vrednosti, glavni kriterijum za izbor priča u ovoj knjizi bila je njihova posebnost u kontekstu srpske proze druge polovine XX veka. Od tridesetak priča koliko je Milankov ukupno napisao i objavio, odlučili smo se za deset njih koje i po prilično strogim kriterijumima izdržavaju probu vremena, stupajući u novi dijalog sa današnjim čitaocem, gradeći pri tom celovitu, zaokruženu sliku jednog opusa

Ova zbirka sazdana od neobjavljenih i nekada objavljenih tekstova, na prvi pogled tematski raznorodna, poseduje dubinsku koheziju koja nadilazi povezanost unutar integralne pripovedne zbirke i zaista je čini bliskom romanu.

Suština ovog nesvakidašnjeg štiva, ono što mu daje pomenutu koherentnost koja ne biva narušena ni na mestima gde se autor, parodirajući postmodernističke šablone, naoko udaljava od svoje osnovne preokupacije, jeste beskompromisno suđenje samom sebi, u kojem je Janković i optuženi i tužilac i svedok optužbe – nešto što je svaki prozni pisac, barem jednom u životu pokušao da napiše, a za šta je malo koji imao petlju.

Miloš Janković, dakle, jeste istinski nesvakidašnji pisac. On je čovek koji svoje ludilo zna da pretvori u literaturu.

On je istovremeno i junak našeg doba i Ljermontov koji ga denuncira, a ova knjiga je corpus delicti jednog višestrukog zločina koji, nipošto, nije samo njegov.

Knjiga Šezdesetosmaš Milisava Savića na prvi pogled je heterogena, pošto su u nju uvrštene priče, reportaže, intervjui, izveštaji o događaju kod čuvenog novobeogradskog nadvožnjaka početkom juna 1968. godine, kao i tekstovi koji imaju gotovo esejistički karakter. To nije nimalo slučajno budući da je, na jednoj strani, ova knjiga i zamišljena kao neka vrsta svedočanstva o jednom izuzetno važnom trenutku u životu mladih ljudi u drugoj polovini prošlog veka, jednako kao što, na drugoj strani, treba da pokaže i kako je jedan pisac u tom važnom trenutku gledao na ulogu književnosti i zadatak svoje generacije u važnim društveno-političkim procesima i kako se na različite načine angažovao (kao pisac, kao izveštač s lica mesta, kao reporter, ali i kao neko ko pokušava da definiše osnovne karakteristike jedne tako specifične vrste novinarskog angažmana kao što je pisanje reportaža koje imaju za cilj da jedan oblik društvene stvarnosti približe čitaocu).

(Radivoje Mikić)

Ova knjiga može se čitati i kao priča o zabludama i porazima jedne generacije ili jedne poetike. Vreme ili istorija nisu nam dali za pravo. San o humanom i pravednom društvu ostao je samo san. Borili smo se protiv „crnjaka“ u svetu, danas ga ima više nego ikad, „crnjak“ iz naše proze i filmova liči na bajku u odnosu na ovaj realni, današnji. Sav se naš šezdesetosmaški angažman sveo na suvo jesenje lišće koje se kruni i raspada pod naletima divljeg vetra. Možda onog istog vetra koji smo mi šezdesetosmaši prizivali – da pauci ne bi nebo premrežili.

(Milisav Savić)

Autori u ovoj knjizi koji su se ljubaznio odazvali molbi priređivača istinski su majstori jezika i pera, upućeni u maglovite tajne stvaranja književnog dela, ali i marljivi uzgajivači cveća, ukrasnih i voćnih sadnica i drugog botaničkog šarenila. Lepo uređena bašta, u kojoj ima više života i čiste lepote nego u napregnutim i suzdržanim ljudskim odnosima izvan književnog teksta, u teskobi spoljašnjosti, takva je knjiga Pisac u vrtu. To je mala antologija proznih i poetskih iskaza o biljnom svetu, nastalih iz zapažanja, ali se ta pažnja ne iscrpljuje u lakonskom pogledu na vrt, niti u slici uskog, uokvirenog značenja. U činu pisanja naših autora nalazi se poziv na nešto tajanstvenije, lepše i dalje, kao svedočanstvo o večnom baštovanskom umeću ljudskog duha.

(Tomislav Marinković)

Priče u zbirci Muzej Havaji objedinjuje fantastika koja nije žanrovskog tipa, već je onirička, snoviđajna. Homogenost ovih priča ne ogleda se toliko u njihovoj formi i strukturi, već u ideji i atmosferi koja ih prožima. Odnos između vidljivog i nevidljivog, između svakodnevice i mita, trivijalnog i metafizičkog nivoa čovekove egzistencije – neki su od glavnih lajt-motiva ove zbirke.

Srpska kultura često zaboravlja svoje velikane, gura ih u budžak, čak pokušava i da ih prepusti zaboravu i nemaru. Svako u to može da se uveri ako takne u bilo koji period u poslednja dva veka. Savremenost ume da baci senku na prošlost. Važno je samo ono što se danas stvara. Međutim, za osetljive, pažljive i mudre duše uvek postoje stvaraoci koji žive u delima o kojima se priča bez prestanka. Juče, sada i zauvek. (...) Čitaoci su i nagrada, i kazna. Šta više, teško je reći. Onaj ko piše uvek računa i na čitaoca, ali u isto vreme zna da niko njegovu knjigu neće pročitati onako kako je napisana. Jedino sam pisac može da „čita“ svoje delo punom snagom, ni silna tumačenja ne mogu da razvežu sve „petlje“ u romanu. Danas je u punom zamahu teza da je svako čitanje u isto vreme i tumačenje: „stručno“ čitanje, čitanje iz zadovoljstva, ili uz dremež na jastuku, svako traži svoj pristup delu.

Sve priče u ovoj zbirci možemo da shvatimo kao istorijski i intertekstualni citat proze Petra Kočića, odnosno Kočićeve nacionalne borbe i nacionalnog stava. U svim pričama, u različitim vremenskim periodima, od austorugarskih do kraja dvadesetog veka prikazano je stradanje Srba na prostorima Bosanske Krajine, u tragičnim situacijama rata i mira, okupacije i prisile, genocida i rata. Svaka od priča je posebna celina a sve ih objedinjuje tragična srpska sudbina i specifični karakteri i životne priče.

Otkrivanje linija u svetu u kome smo zatečeni uporedivo je s otkrivanjem oblika u neopipljivosti oblaka. Realno je u onoj meri koliko i ono čime se ta realnost meri. Dubinom pogleda, trenutkom raspoloženja, trajanjem sećanja, ili pak veštinom da se iz „ničega” nešto stvori.

Palestinske narodne priče

„Strast–realizam–akcija je ključ. Priče su bila pisma. Prava pisma od mene za neke druge ljude. Koji nisu imali i u osnovi još uvek nemaju nikakve tekstove, verbalne ili instrumentalne, za čitanje. Niti mogu da slušaju ono što čitaju naglas u sebi. U potrazi za svojim glasom nailaze na začudno zamutavelu buku. (…) Ali moje priče nemaju uobičajenu radnju, likove i opise. One govore o mojim osećanjima koja postoje izvesno vreme na izvesnom mestu. Zato su neke od tih priča tek nežan pogled unazad na idealističko vreme kamerada i desperadosa, kada je mladost bila mlada.“
Zoran Ćirić

Nisam ja zaboravio ko su mi preci, kao ni mnogi Albanci. Našoj deci treba jedna nova ideja koja će ih motivisati da stvore svoju državu. To je ideja oko koje smo se okupili, bez obzira na to odakle potičemo. Naša prošlost ne sme da bude smetnja našoj budućnosti. Samo te molim, Stojane, da ne shvatiš pogrešno da ste ti ili tvoja porodica bilo kako ugroženi od strane mene ili onih koji slično misle. Naprotiv, u meni ćeš imati uvek dobrog komšiju i prijatelja. Ako od mene budeš tražio da se odreknem svog sna, pa još ako vlast bude pokušavala da mi to nametne, onda ću biti prinuđen da u tebi vidim neprijatelja – završio je Ismet. Posle ovog razgovora ostale su prazne šoljice i slutnja da novi dani ne donose ništa dobro i da se novom ratnom pobedom ne završava rat, ni za one koji su pobedili, ni za one koji su izgubili. U Metohiji je mir bio istovremeno stanje duha, ali i privid da se ništa ne dešava. Ispod mirne slike stvarnosti uvek je tinjalo nezadovoljstvo i želja da sve bude „naše“. Mudriji su znali da je „naše“ u zajedništvu, oni drugi nisu to videli. Bivalo ih je sve više.

Izbor pripovedaka Milke Žicine (1902–1984), jedne od najznačajnijih predstavnica srpske socijalne književnosti, zapamćene po romanima Kajin put i Devojka za sve, do sada nije bio predstavljen srpskoj javnosti. U njima se prikazuje kao vrstan pripovedač i pronicljiv psiholog, kao autorka čija tematska interesovanja izlaze iz okvira društvene kritike. Ovim izdanjem predstavljena je druga strana njenog stvaralaštva, manje poznatog ovdašnjoj široj i stručnoj javnosti.

Svaka stvar i svako vreme ima svoju priču koja ide u dva smera; ka večnosti i ka licu vremena u kome se priča odvija. Mirjana Bjelogrlić Nikolov je priču o Šegrtu lovca na vetrove ispričala iz dve perspektive, iz dva diskursa, iz dve emocije... Prva je perspektiva vremena, predratnog Beograda, novina koje izveštavaju o gradskom životu, neobičnim pojavama i ljudima, događajima i sudbinama i jedne neobične starinarnice koja neodoljivo podseća na Bucatijevu Prodavnicu tajni. Druga perspektiva, direktnija, je ona unutrašnja, porodična priča o životu na razmeđu vremena kada nestaje građanska bell epoqu-e i sentimentalni urbani život Beograda uplivava u vrtlog Drugog svetskog rata. Svemu kumuje i sve preoblikuje demon priče koji se nameće kao demijurg života i sudbine glavnih junaka. Sa osobenim osećajem za detalj i fragment, preko novinskih vesti recepata, malih sudbina i velikih tuga Mirjana Bjelogrlić Nikolov ispisuje istoriju jedne neobične porodice u sudbini čitave nacije.

Knjiga je, neznana, izdržala probu vremena. Ponovo sam je čitao sa istim uživanjem, a tako ću je čitati, verujem, i za dvadeset godina. Ali gotovo da zavidim svima koji su u prilici da je prvi put čitaju.