LUČA MIKROKOZMA dvojezično srpsko-rusko izdanje

U Beogradu osećate stalno da je život teži ali i skupoceniji nego u mnogim drugim gradovima, da čovek ovde živi sa većim ulogom i težim rizikom, i da svi, i oni koji gube i oni koji dobijaju, imaju srazmerno više od života.

(…)

Beograd je bar jednim delom bio i neposredni predmet mog književnog rada. A pogotovu je sigurno da su mnoge godine života u Beogradu uticale na moj rad ne samo u formalnom pogledu nego i suštinski. Koliki je i kakav taj uticaj, to ne bih mogao da kažem, i to nije moje da merim i određujem, ali da postoji, to je sigurno. Može se reći da sam veći deo svoga svesnog života proveo u Beogradu. U svakom slučaju, glavninu svojih književnih radova napisao sam u njemu.
– Ivo Andrić

Oduvek je selo, zajedno sa svima ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda... I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg.

(…)

Kad bude već jesen, odem malo u moje selo. I tamo je život! Jesi li ti slušao kad puca cerovina u peći, a napolju mraz srce steže?

(…)

Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka, i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta, ispunjena medom, mlekom, raznim voćem i sasušenim travama.
– Ivo Andrić

U očima ljudi sa kojima je radio, on je izgledao kao osobenjak, bolešljiv i nedruževan čovek koji živi za svoju dužnost i svoj posao, a lišen je smisla za pun život i njegove radosti. Samo oni sa kojima je dolazio u bliži dodir mogli su da naslute kakav je to bolesnik i nesrećnik bio.

(…)

Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam primetio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih, ni pametne od ludih. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo, sa takvim nedostatkom, živeti kao čovek među ljudima. Kad se to zna i uzme u obzir, ne treba se ničemu čuditi.

(…)

To je čovek ozbiljan i opšte uvažen, odmerenog držanja, sabran i ćutljiv. On malo govori, a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Kad čuješ neku njegovu reč, ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući, i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio.

– Ivo Andrić

Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu.

(…)

Silazak na more veća je pustolovina nego što mi to u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.

– Ivo Andrić

Čim pređeš turski prag, nađeš se odjednom – ali odjednom! – u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

(…)

Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.
– Ivo Andrić

Šta znači biti žena u svetu koji crta granice?

Ova knjiga istražuje tišine između reči, snagu koja ne viče i lepotu koja ne traži odobrenje.

Priča o onima koje su naučile da lete sa zatvorenim očima.

Ljubav dolazi u hiljadu oblika – ponekad kao dodir, ponekad kao tišina, ponekad kao rana koja ne zarasta.

Ova knjiga je o svim tim oblicima. O hrabrosti da volimo i posle svega, i o tome da ljubav nikada ne nestaje – samo menja ime.

Prijateljstvo je ona tiha ljubav
koja nema obavezu. Ova knjiga je
mapa za one koji su izgubili,
pronašli i prepoznali dušu
u tuđim očima. Jer pravi
prijatelji su oni koji ostanu
i kada odeš.

Sadržaj:
1. Pripovijesti crnogorske i primorske
2. Pričanja Vuka Dojčevića
3. Ogledi
4. Govori
5. Životopis
Pogovor Gojka Božovića

Sadržaj:
1. Izabrane pjesme
2. Balkanska carica
3. Govori
4. Pisma
5. Memoari

Pogovor Gojka Božovića

„Bez velike mašte nema velike ljubavi.“

Jedno od najznačajnijih dela srpske putopisne književnosti, Gradovi i himere Jovana Dučića vodi čitaoca na putovanje kroz evropske gradove, ali i kroz istoriju, umetnost i ljudsku prirodu. U ovoj knjizi gradovi nisu samo mesta na mapi – oni postaju simboli civilizacija, nosioci kolektivnog pamćenja i pozornice na kojima se vekovima odvija ljudska drama.

Kroz zapise nastale u Ženevi, Rimu, Atini, Madridu i drugim evropskim centrima, Dučić spaja iskustvo diplomate, pesnika i vrhunskog esejiste. Njegova zapažanja prevazilaze okvir klasičnog putopisa i prerastaju u promišljanja o istoriji, kulturi, umetnosti i karakteru naroda, otkrivajući čitaocu dublja značenja prostora kroz koje prolazi.

Prepoznatljiv po elegantnom stilu i bogatom jeziku, Dučić gradi tekstove u kojima se činjenice i poezija prirodno prepliću. Svaka stranica donosi novu perspektivu, podstiče razmišljanje i pokazuje da pravo putovanje nije samo upoznavanje novih mesta, već i drugačiji pogled na svet i na čoveka.

Gradovi i himere ostaje bezvremensko delo koje će podjednako inspirisati ljubitelje putopisa, klasika srpske književnosti i čitaoce koji uživaju u knjigama o istoriji, umetnosti i evropskoj kulturi. To je knjiga kojoj se iznova vraćamo, jer nas podseća da su znatiželja, lepota i mašta neiscrpni izvori svakog istinskog putovanja.

Nakon albanske golgote i tišine plavih grobnica, došao je trenutak završnog i odlučujućeg čina. Treći deo kultne Srpska trilogija, Kapija slobode, prati put srpske vojske od oporavka na Krfu, preko iscrpljujućih borbi na Kajmakčalanu, do veličanstvenog proboja Solunskog fronta 1918. godine.


Kroz perspektivu oficira, ali i običnih vojnika, Stevan Jakovljević donosi autentično i snažno svedočanstvo o generaciji koja je, uprkos nezamislivim gubicima i stradanju, pronašla snagu za poslednji juriš ka oslobođenju otadžbine. Ovo nije samo priča o ratnim pobedama — već o nepokolebljivoj volji naroda koji je odbio da nestane.


Autor ne prikazuje samo bitke i vojničke podvige, već maestralno oslikava duh ljudi koji su, noseći teret smrti, gladi i iscrpljenosti, sačuvali veru u slobodu. Upravo zato Kapija slobode predstavlja vrhunac epske sage o stradanju, istrajnosti i vaskrsu jednog naroda.


Ovo delo podseća da je sloboda jedna od najskupljih reči našeg jezika — plaćena životima mladih ljudi kojima je otadžbina bila važnija od sopstvenog opstanka.


Istovremeno, roman ostaje i dragocena hronika o podvigu koji je promenio tok istorije, o proboju Solunskog fronta koji je uzdrmao temelje tadašnjeg svetskog poretka i zauvek obeležio srpsku istoriju.