PROKLETA AVLIJA

Roman Derviš i smrt ugledao je svetlost dana daleke 1966. godine, te ovim izdanjem obeležavamo šezdesetogodišnjicu njegovog objavljivanja i tako svedočimo bezvremenosti i monumentalnoj umetničkoj snazi ovog književnog dela. Kako to inače biva sa velikim piscima i vizionarskim duhovima, sam Meša Selimović je godinu dana nakon što je knjiga objavljena u jednom intervjuu istakao sledeće: Rekao bih da je Derviš i smrt moje najpotpunije djelo. Možda i najiskrenije. Ove gotovo proročke reči odzvanjaju i danas, potvrđujući neprolaznu vrednost i univerzalnost istina koje ostaju trajni miljokazi u našem čitalačkom iskustvu. Priča šejha Ahmeda Nurudina predstavlja jezgro ove romaneskne tvorevine, unutar koje su osvetljena neprolazna egzistencijalistička pitanja o slobodi i usudu pojedinca u sudaru sa totalitarnim društvenim sistemom, u okviru kojeg su pravda i istina podređene logici sile i moći. Kroz unutrašnji slom glavnog junaka prikazana je sva strahota moralnog i duhovnog sunovrata pojedinca koji je, zaslepljen silinom vlasti, poklekao pred velikim životnim iskušenjem i nepovratno izgubio svoj unutrašnji kompas – svoje svjetlo vjere – ostajući bez istinskog utočišta u ljubavi, odanosti i prijateljstva. Tako ova pripovest pokreće još jedno ključno i univerzalno pitanje o tome šta biva sa čovekom kada zakorači preko granica sopstvenih načela i pristane na kompromise koji ga lišavaju ljudskog dostojanstva i ostavljaju ga u večitom mraku, u kojem se, odbacivši veru i ljubav prema bližnjem, zauvek odrekao i zlatnih ptica snova, pretvorivši se u svedoka svog konačnog pada. Marija Radić

U Izabrana dela Meše Selimovića uvršteno je šest knjiga: „Tišine“, „Derviš i smrt“, „Tvrđava“, „Ostrvo“, „Sjećanja“, „Krug“. Sve one priređene su prema izdanjima koje je sam pisac odobrio za života, kao i piščevim rukopisima iz zaostavštine, te su ova izdanja Izabranih dela najbliža kritičkom. Ono što je posebno dragoceno jeste to što je roman „Krug“ priređen u dosad neobjavljenoj verziji – prva četiri poglavlja priređena su na osnovu verzije koju je priređivač Marija Radić pronašla u zaostavštini Meše Selimovića, a koja nikada do sada nije ugledala svetlost dana.

O autoru

Meša Selimović je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca XX veka. Rođen je 26. aprila 1910. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Tuzli. Godine 1930. upisao je Smer za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radio je kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio je kao profesor u Višoj pedagoškoj školi, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“. Godine 1971. je penzionisan i preselio se u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ponekad je dovoljan kratak razgovor sa nepoznatim čovekom da nam promeni pogled na svet.

U romanu Ljudi govore, Rastko Petrović beleži susrete sa običnim ljudima – ribarima, seljanima, putnicima i prolaznicima – i od njihovih glasova, tišina, radosti i tuge gradi neobično snažnu sliku života. Bez klasičnog zapleta i velikih događaja, pred čitaocem se otvaraju male ljudske priče u kojima se kriju pitanja o ljubavi, usamljenosti, prolaznosti i potrebi da budemo povezani sa drugima.

Upravo zato ovo delo, objavljeno 1931. godine, i danas deluje iznenađujuće blisko. U vremenu brzih poruka i površnih razgovora, Ljudi govore podseća koliko mnogo može da stane u nekoliko iskrenih rečenica i koliko svaki čovek nosi priču vrednu slušanja.

Spoj putopisa, poetske proze i intimnog razmišljanja čini ovaj kratki roman jednim od najoriginalnijih dela srpske književnosti. To je knjiga koja se čita brzo, ali ostaje dugo – ne zbog onoga što se dogodilo, već zbog onoga što je izgovoreno, prećutano i osetilo između reči.

Za čitaoce koji vole knjige o ljudima, susretima i onim tihim trenucima u kojima odjednom bolje razumemo i druge i sebe.

U Beogradu osećate stalno da je život teži ali i skupoceniji nego u mnogim drugim gradovima, da čovek ovde živi sa većim ulogom i težim rizikom, i da svi, i oni koji gube i oni koji dobijaju, imaju srazmerno više od života.

(…)

Beograd je bar jednim delom bio i neposredni predmet mog književnog rada. A pogotovu je sigurno da su mnoge godine života u Beogradu uticale na moj rad ne samo u formalnom pogledu nego i suštinski. Koliki je i kakav taj uticaj, to ne bih mogao da kažem, i to nije moje da merim i određujem, ali da postoji, to je sigurno. Može se reći da sam veći deo svoga svesnog života proveo u Beogradu. U svakom slučaju, glavninu svojih književnih radova napisao sam u njemu.
– Ivo Andrić

Oduvek je selo, zajedno sa svima ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda... I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg.

(…)

Kad bude već jesen, odem malo u moje selo. I tamo je život! Jesi li ti slušao kad puca cerovina u peći, a napolju mraz srce steže?

(…)

Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka, i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta, ispunjena medom, mlekom, raznim voćem i sasušenim travama.
– Ivo Andrić

U očima ljudi sa kojima je radio, on je izgledao kao osobenjak, bolešljiv i nedruževan čovek koji živi za svoju dužnost i svoj posao, a lišen je smisla za pun život i njegove radosti. Samo oni sa kojima je dolazio u bliži dodir mogli su da naslute kakav je to bolesnik i nesrećnik bio.

(…)

Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam primetio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih, ni pametne od ludih. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo, sa takvim nedostatkom, živeti kao čovek među ljudima. Kad se to zna i uzme u obzir, ne treba se ničemu čuditi.

(…)

To je čovek ozbiljan i opšte uvažen, odmerenog držanja, sabran i ćutljiv. On malo govori, a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Kad čuješ neku njegovu reč, ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući, i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio.

– Ivo Andrić

Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu.

(…)

Silazak na more veća je pustolovina nego što mi to u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.

– Ivo Andrić

Čim pređeš turski prag, nađeš se odjednom – ali odjednom! – u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

(…)

Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.
– Ivo Andrić

Sarajevo je oduvek znalo za takva vremena kad se obični građani, ljudi dobri i duševni, grešni i slabi

Sreća nije destinacija – to je način putovanja. Ova knjiga je poziv da primetimo male stvari: sunce kroz prozor, smeh u praznoj sobi, lakoću koja dolazi kada prestanemo da tražimo. Jer sreća je već tu – samo je treba prepoznati.

Šta znači biti žena u svetu koji crta granice?

Ova knjiga istražuje tišine između reči, snagu koja ne viče i lepotu koja ne traži odobrenje.

Priča o onima koje su naučile da lete sa zatvorenim očima.

Ljubav dolazi u hiljadu oblika – ponekad kao dodir, ponekad kao tišina, ponekad kao rana koja ne zarasta.

Ova knjiga je o svim tim oblicima. O hrabrosti da volimo i posle svega, i o tome da ljubav nikada ne nestaje – samo menja ime.