Proizvodi

Zbirka sadrži priče:
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.

Objavljena 1913. godine Vinaverova predratna zbirka „Priče koje su izgubile ravnotežu” nalazi se u okviru ranog piščevog korpusa. Ona zauzima znatno mesto u kontekstu oblikovanja stvaralačke poetike koja teži izrazitije antitradicionalnim, poetički „anarhičnim”, avangardnim književnim ostvarenjima. Između poetskog i proznog izraza, moderne i avangarde, tradicije i inovacije, mitološko-fantastičnih okvira i stvarnosti, ova zbirka kratkih priča izmiče preciznim klasifikacijama i gubi ravotežu konvencionalne nedvosmislenosti – žanrovske, stilske, fabularne, semantične. Vinaverove „Priče” stoje na graničnoj poetičkoj poziciji i epohalnoj razmeđi, nagoveštavajući put kojim će autorova, ali i – šire posmatrano – srpska proza krenuti u narednim godinama i decenijama.

„Moj život“ je novela Antona Pavloviča Čehova iz 1896. godine, koja kroz ispovest glavnog junaka, Misaila Poloznjeva, kritikuje malograđanski mentalitet, besmislen rad i površnost društva. Priča prati Misaila koji napušta konvencionalnu karijeru zarad fizičkog rada, sukobljavajući se sa porodicom i okolinom u potrazi za smislom. Ovo delo smatra se jednom od Čehovljevih najdubljih priča o potrebi za ličnom slobodom i moralnim integritetom.

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.

Izbor iz poezije Branislava Brane Petrovića.

Jeste mnogi pamte moje pjane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Branislav Brana Petrović (1937−2002) bio je srpski pesnik i novinar. Gimnaziju je završio u Čačku a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, bio je urednik u časopisima „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“ i urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Njegove pesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima. Dobitnik je i mnogih književnih nagrada među kojima se izdvajaju nagrada „Isidora Sekulić“ (O prokleta da si ulico Rige od Fere, 1970.), nagrada „Branko Miljković“ (Predosećanje budućnosti, 1973.), Oktobarska nagrada grada Beograda (Izabrane pesme, 1987.), Zmajeva nagrada (Da vidiš čuda, 1990.), nagrada „Desanka Maksimović“ (2000. god.) za celokupan doprinos srpskom pesništvu, itd. Osnovna škola u Slatini kod Čačka nosi njegovo ime.

Kroz deset razgovora koje Vid Latinović vodi (od 1980. do 2019. godine) sa Vješticom, autor nastoji da pronikne u tajnu umetnikovog (i umetničkog) života, postajući pritom saputnik na slikarevom Tezejevom brodu, u identitetskoj plovidbi obeleženoj neizvesnošću i stalnom promenom. Svaki razgovor predstavlja svojevrsno napuklo ogledalo iz čijih se delova postepeno iscrtava jedan višeznačni autoportret, koji svoju složenost, između ostalog, duguje i bespoštednoj borbi sa, kako ličnim, tako i kolektivnim zabludama i obmanama modernih vremena.

„Dok ispisujem ove redove, preda mnom stoji jedna od Vidovih poslednjih slika, koju mi je poklonio nekoliko dana pred smrt. Oblak 973, iz ciklusa Dinamika oblaka. Ne mogu da kažem, dok gledam ovu sliku, da išta bolje, nakon svih ovih godina i razgovora, razumem njegovu umetnost. Teoretičari će dati svoj sud, možda će uvideti neku simboliku u tome da je od zemnih stvari Vid Latinović, praveći jedan veliki luk i obuhvatajući pritom svojim izrazom mnoge naše užase, ponore, krike i šapate, uzdizanja i vaskrsavanja, osvajanja, drhtanja, razaranja, razdiranja, sabiranja i spajanja; naposletku stigao do oblaka. O tome neka sada pišu neki drugi.“ – isečak iz romana

Vladimir Vujović je rođen 1991. godine u Baru. Završio je Medicinski fakultet u Beogradu, a specijalizaciju 2023. godine na Vojnomedicinskoj akademiji. Do sada je objavio romane Silencio (Matica srpska, 2017.) i Spaljivanje Džošua drveta (Sumatra, 2021.), kao i više kratkih priča u različitim časopisima. 2025. godine je dobio nagradu „Đura Đukanov“. „Razgovori s Vješticom“ je njegov treći roman.

U nepoznatom gradu mladić na autobuskoj stanici sreće devojku koja će mu promeniti ceo život i odvesti ga u podzemlje o kome nije ni sanjao.

U Amsterdamu student italijanskog porekla Nikolo prima uznemirujuće poruke putem mobilnog telefona koji je pokvaren već dve godine.

Hiljadama kilometara dalje dečak pravi grešku koja ga može koštati života, ali dobija jedinstvenu priliku da za samo šest sati promeni sve.
A u srcu Moskve stari profesor fizike rešava zagonetnu teoriju haosa, pokušavajući da promeni svoje detinjstvo.

Ubrzo njihove sudbine postaju neraskidivo povezane, jer njihove živote kontroliše nešto što je svima, sem profesoru fizike, potpuno strano.
Dok se životi svih pojedinaca u univerzumu menjaju, oni znaju samo jednu stvar. Večeras nema sna.

Vladislav Radak je rođen 1987. u Beogradu, gde je diplomirao matematiku na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je na Tehničkom univerzitetu u Dortmundu.

Pored romana Noć mrtvih snova (preveden na engleski i nemački), autor je i romana Plava vežbanka (2005) i Knjiga (2015). Autor je nagrađivanih kratkometražnih dokumentarnih i igranih filmova. Član je Udruženja književnika Nemačke.

"između
tvoje i moje slobode
rupa u stomaku

Novo i dopunjeno izdanje zbirke pesama „Slomiti kosti“.

Ako je Valentina Bakti nečemu odana u ovom rukopisu, onda je to šaputanje. Ne šapat kao poza, već kao molitva. Ne šapat kao sebi u bradu, već kao dozivanje. Sve vreme imate utisak da vam na jednom ramenu čuči Vasko Popa − drevan i dreman − a na drugom šaman sa prekrštenim nogama − ćutan i mudar. Njena poezija dolazi odonud, naše je samo da osluškujemo jer neko sigurno dolazi: korak po korak, cvet po cvet. − Stefan Tićmi, pisac"

Pomorandža

Čovek koga ništa i ne boli
nema razloga da piše.

Netaknuta pomorandža miris nema.
Tek kad u nju nokte zariješ
zamiriše.

„Naš pesnik se usuđuje da promišlja o večitim pitanjima koja zaokupljaju misleće ljude odvajkada. Čini to dopadljivo i nepredvidivo. Često su mu pesme kratke kao rebusi ili zagonetka-odgonetke. Na neki način, iako je pesnička slika kojom nas ozari potpuna, ostavi otvoreno ono o čemu misli i što svojim pesničkim jezikom zaposedne. Nesvakidašnji dar da utisak ili sliku uhvaćenu u hodu povezuje sa pitanjima od opšteg značaja, obilato koristi. Često se doseti da neki podatak, pogotovo neku neobičnost uzme za osnovu gradeći potom u dubini sliku-mozaik o menama sveta i čovekove svesti. (…) I kao što se vrata na krovu, (slika iz jedne njegove pesme), svakom dobronamernom vetru i zvezdokrakom čoveku otvore, tako se i Kostin pesnički vrt blagodarnom gostu-čitaocu otvara.“ – iz pogovora Dragana Markovića

GGelenderi… Neraskidiva veza između etaža jedne zgrade. Odmorišta umornih, stajališta zbunjenih, nasloni zaljubljenih. Priče huje između gvozdenih stubova, rđaju vremenom, ali čuvaju tragove prolaznika koji su se, možda, jednom obreli tu, poželeli nekome da kažu šta imaju, ali nisu imali hrabrosti da pokucaju na vrata.

„Ima zgrada i ima seoba, iz jedne zgrade u drugu, iz jednog stana u drugi, iz jedne replike u drugu, ali kuće i kućišta kao da nema… Ali ima i poezije. I kada je beskućnica, i kada se javlja sa nepoznate lokacije, jer se i pismo ove knjige piše iz nekog prostora koji nije imenovan, koji nije kuća, nije zgrada, nije stan, koji je prazan i bezvazdušan (šta uopšte znamo o lokaciji ovoga pisma da li se autor-stanar preselio, kako mu je u novom stanu, gde je uopšte on?), poezija se i dalje piše, poezija i dalje svedoči, osvedočava samu sebe, barem u sećanju, barem u prošlosti, barem u želji da jednom, ponovo, možda, pronađe svoj dom. Valjda će jednog dana, u nekoj dalekoj budućnosti kada ni nas više ne bude bilo na ovoj planeti, u kosmosu, svemirskim prostranstvima još uvek pulsirati odjek i bilo (st) poezije. Zalog toj nadi su i Priče sa gelendera Ane Urošević Stevanović.“ – Đorđe Radovanović

Tristan je novela čija se priča odvija u sanatorijumu pod nazivom „Ajnfrid", gde različiti likovi, svaki sa različitim tegobama, prolaze kroz svoja iskustva kao pacijenti. U središtu narativa je Gabrijela Kleterjan, mlada žena koja pati od zdravstvenih problema nakon porođaja, i Detlef Špinel, misteriozni pisac čija interakcija sa njom nagoveštava dublje emocionalne i psihološke teme.

Novela sadrži mnoge reference na mit o Tristanu i Izoldi, posebno na verziju predstavljenu u istoimenoj operi Riharda Vagnera.

Pored naslovne novele, zbirka sadrži i sledeće priče: Mali gospodin Frideman, Razočaranje, Bajaco, Tobija Mindernikel i Luishen.

Od najranijeg detinjstva Tonio Kreger je svestan svoje odvojenosti od drugih ljudi, posebno od svojih najboljih školskih drugova: Hansa Hanzena i Ingeborge Holm, koji predstavljaju buržoasku normu, simbolizovanu njihovim lepim plavokosim izgledom. Tonio žudi da bude prihvaćen u njihovo društvo, ali njegova umetnička priroda mu ne dozvoljava da im se u potpunosti pridruži. Kako Tonio stari, njegov talenat sazreva, postaje pisac, ali se i dalje oseća kao stranac i žudi da se uklopi u svet. On i dalje biva preokupiran suštinskom podeljenošću između života i umetnosti, između lične sreće i discipline koja vodi do velikih dostignuća.

Smrt u Veneciji je novela Tomasa Mana inspirisana stvarnim događajima iz autorovog života, poznata po kontraverznoj tematici: to je priča o ostarelom piscu Gustavu fon Ašenbahu koji se tokom posete Veneciji zaljubljuje u Tađa, četrnaestogodišnjeg dečaka jedinstvene lepote. Premda se Ašenbah, na početku, teši kako je njegovo interesovanje za dečaka isključivo estetske prirode, ubrzo postaje opsednut njime.

Izabrane legende i priče Štefana Cvajga:

Rahela se prepire sa Bogom
Istovetne a različite sestre
Priča u sumrak
Zaboravljeni snovi

Štefan Cvajg (1881—1942) bio je austrijski pisac jevrejskog porekla, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma.

Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku (koja se nalazi na kraju ove knjige) o tom beznađu. Cvajg i njegova supruga su 23. februara 1942. izvršili samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci. Najpoznatija dela: Jučerašnji svet, Zvezdani časovi čovečanstva, Novela o šahu, Fantastična noć.

Kada Vandali ukradu sedmokraki svećnjak iz Solomonovog hrama tokom pada Rima, među jevrejskom zajednicom se širi strah i beznađe. Glavni lik od detinjstva traži odmor za sebe i svoj narod. Sada starac, koji je postao rabin, vidi kako godine prolaze, a svećnjak se ne vraća u obećanu zemlju. Svi očekuju čudo od njega i povratak sedmokrakog svećnjaka.

Štefan Cvajg (1881—1942) bio je austrijski pisac jevrejskog porekla, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Najpoznatija dela: Jučerašnji svet, Zvezdani časovi čovečanstva, Novela o šahu, Fantastična noć.

Dvojezično (na srpskom i engleskom) izdanje izabranih pesama Vilijama Blejka u prevodu Bojana Belića za koji je dobio najznačajniju prevodilačku nagradu - Miloš Đurić

Kroz krcat grad, lutam korakom,
Duž upornog toka Temze guste,
I vidim žig, baš na licu svakom,
Beleg jada i žalosti puste.
U svakom kriku Ljudskog bića,
U stravnom plaču detinje duše,
U svakom glasu sputanog bića,
Okove čujem, što duh im guše.

I wander thro’ each charter’d street,
Near where the charter’d Thames does flow.
And mark in every face I meet
Marks of weakness, marks of woe.
In every cry of every Man,
In every Infants cry of fear,
In every voice: in every ban,
The mind-forg’d manacles I hear.

Dvojezično (na srpskom i engleskom) izdanje izabranih pesama Vilijama Batlera Jejtsa u prevodu Bojana Belića.

Da imam rajske, vezene odore,
Protkane zlatom i srebrom plama,
Plave, tamne i mračne odore
Od tama, plama i poluplama,
Prostro bih ti odore pred stope:
Al’ siromah, imam samo snove;
I snove ti prostirem pred stope;
Nežno gazi, jer mi gaziš snove.

Had I the heavens’ embroidered cloths,
Enwrought with golden and silver light,
The blue and the dim and the dark cloths
Of night and light and the half-light,
I would spread the cloths under your feet:
But I, being poor, have only my dreams;
I have spread my dreams under your feet;
Tread softly because you tread on my dreams.

Zbirka sadrži priče: Zinočka, Svadba, Hladna krv, Poljubac, Kaštanka i Muž.

Anton Pavlovič Čehov (1860—1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od kojih su najpoznatije Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik, i to su dela koja su izvršila veliki uticaj ne samo na rusku nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica.

Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.

Zbirka sadrži priče: Čitanje, Otac porodice, Tuga, Ivan Matveič, Mora, Nesreća, Dugačak jezik, Neprijatelji i Veročka

Anton Pavlovič Čehov (1860—1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od kojih su najpoznatije Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik, i to su dela koja su izvršila veliki uticaj ne samo na rusku nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica.

Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.

Odabrane priče Gi de Mopasana:

Mesečina
Mali vojnik
Treba li nam latinski jezik?
Ispovest
Samoća
On?
Samoubistvo
Svršeno
U proleće
Šala
Rđa
Strast
Torbar
Noć
Naša pisma
Grob

„Ljubav je kratka reč, ali u sebi sadrži sve: ona znači telo, dušu, život, celo biće.” - Gi de Mopasan

U impresionističkoj svetlosti gradića Kijbef, jedan čovek i jedna žena, francuski ljubavnici, traže utočište, zaborav u kafeu hotela „Marina“. Oni se vole kroz sećanje na njihovu ljubav. U tom okviru, tako bliskom Margerit Diras, još jedan čovek i jedna žena, engleski ljubavnici: Captain pred čašom crnog pilsena i njegova žena ispred čaše burbona. Već na prvi pogled vidi se da Captain voli tu ženu uništenu alkoholom, možda nekad lepu.


Dva francuska glasa mešaju se sa dva engleska kojima se katkad pridružuju glasovi ljubazne vlasnice kafea „Marina“, njene radoznale kćeri, i žagor gostiju koji dolaze i odlaze. Možda sve to nije dovoljno za jedan roman, ali za dirasovski jeste. Čitalac prisustvuje kraju jedne ljubavi − ljubavi za koju se postavlja pitanje da li je i postojala − i poslednjim zracima druge ljubavi koja se upravo gasi, tu u tom kafeu, tog letnjeg popodneva u Kijbefu.

Božovićeve pripovetke mogle bi da budu (više tematski nego vrednosno) onaj trenutak u evolutivnom toku srpske književnosti koji od Bore Stankovića vodi ka Ivu Andriću i, dalje, ka savremenim piscima. Iako je jednim delom stvarano istovremeno sa Andrićevim, Božovićevo delo logički prethodi Andrićevom, a oba nam svako na svoj način pričaju davno poznatu priču o prokletim avlijama, izdeljenim, nevidljivim a čvrstim granicama, o zvonima suprotstavljenih crkvi u istoj kasabi, od kojih svako izbija u posebno vreme, o ćuprijama na Drini i na Bistrici koje se neprestano prelaze a nikako ne mogu sasvim da se pređu, o rascepljenim likovima koji trpe pritisak pomerenog sveta. Ove pripovetke svojevrsna su kosovskometohijska hronika. – prof. dr Aleksandar Jovanović

Dužnost je čitalačke publike da se najzad istinski obavesti o lepoti i slavi i jadu svoga krvavoga i ropskoga Juga, i to ne iz falsifikovanih i otužnih izvora, već na moćnome i bistrome vrelu koje mu je, svojom knjigom, u dosad nedostupnom kršu, stvorio g. Grigorije Božović. – Stanislav Vinaver

"Kako svaka budala
nije luda Hrista radi,
zašto ne bih bio ja.

Nova zbirka poezije Dragana Boškovića."

Prvi prevod poezije Ježija Jarnjeviča na srpskom jeziku!

Ježi Jarnjevič (Jerzy Jarniewicz), poljski pesnik, esejista, književni kritičar, univerzitetski profesor, prevodilac, urednik časopisa „Književnost u svetu“, rođen je 1958. godine u Loviču. Radi kao profesor engleske, američke i irske književnosti na Univerzitetu u Lođu. Autor je mnogih zbirki poezije među kojima se izdvajaju zbirke „Voda na Marsu“ (nagrada Silesius, 2018) i Mondo cane (nagrada Nike, najveća poljska nagradu za književnost, 2022). Dobitnik je i brojnih međunarodnih nagrada kako za poeziju tako i za prevodilaštvo.

Zbirku je uredila i prevela Biserka Rajčić.

„Devet pripovedaka koje ulaze u „Invaziju sa Aldebarana“ kao da su izabrane da prođu kroz sve glavne trope žanra i posluže kao predlošci za remek-dela od kojih će veliki broj nastati godinama nakon njihovog izlaska. Bilo bi svakako preterano reći da Lem predstavlja nekakvu ishodišnu tačku svetske fantastike i teme koje ovde obrađuje pre bi trebalo shvatiti kao „večne“ nego kao „originalne“. Ipak, svaka od pojedinačnih priča istovremeno pleni darom za epiku kakvog se ne bi postideo najbolji holivudski reditelj iz zlatnog doba, ali i dozom humanističke ironije i satire koja je toliko karakteristična za, recimo, braću Strugacke. U tom smislu prolazak kroz ove pripovetke predstavlja jednu sjajnu vežbu ekstenzivnog upoznavanja sa žanrom, koja svedoči o njegovim pripovedačkim potencijalima. Zaista, ako ove šarolike priče koje se kreću u dijapazonu od klasične svemirske opere, preko političke satire i apokaliptičkog horora pa sve do danas sveprisutne i nezaobilazne teme veštačke inteligencije, pokušamo da zahvatimo jednom zajedničkom ocenom i opštim utiskom, taj utisak bi bio `ne mogu da verujem da je ovo pisano pedesetih godina`.“

Nikola Tanasić

Roman u memoarskom stilu pripoveda o neuspešnom pokušaju uspostavljanja „prvog kontakta“ sa vanzemaljskom civilizacijom, koja obznanjuje svoje postojanje čovečanstvu pomoću tajnovitog kosmičkog signala u obliku neutrinskog zračenja koje na prvi pogled deluje kao običan šum, ali za koje se ispostavlja da se ponavlja u pravilnim intervalima koje je nemoguće objasniti kao prirodnu pojavu (iako će mnogi pokušati). U jeku Hladnog rata američka vlada na brzinu organizuje tajni projekat na kome angažuju najeminentnije stručnjake svih grana nauke u nadi da će „dešifrovati pismo sa neba“ i otključati njegove tajne – pre nego što to urade Rusi, naravno.

"Priče Borisava Stankovića, to je jedna tiha, topla i prostodušna filozofija srca. To je jedan vječni „canzoniere“, vječni „romanzero“, knjiga o čežnji, ljubavi i suzama. Niko se u njegovim knjigama ne povodi ni za čim drugim, nego za srcem, za koje se jedino i živi. To su priče o mladim ženama, mladim ljudima, bolne balade o ljubavi od koje se boluje, propada i vene. Sve je to naivno, prostodušno, idilično, doživljeno, a tako isto i ispričano. Ja ne znam ništa toplije i nervoznije od Stankovićeve knjige „Stari dani“, i to nervozno stanje duše, ta atmosfera nepromjenljiva od korice do korice, ta uznemirena toplota, glavna je odlika njegovog mladog djela. Meni izgleda da pod svakom stranicom udara jedno zaljubljeno srce i da pod svakim retkom kuca jedna vena. I taj neodoljivi strasni akcenat mladosti unio je prvi Stanković u našu prilično studenu priču. On ima ogromno mnogo temperamenta i sve što vidi on vidi srcem."
Jovan Dučić

"Odabrane priče Onorea de Balzaka:

Bezbožnikova misa
Poruka
Pjer Gras
Godisar II
Fačino Kane

„Kada se u Rusiji javio prevod sabranih dela Balzakovih, dvaput sam pročitao sve knjige i tada shvatio svu veličinu ovog pisca, epske razmere njegovog talenta, koji me je zadivio i zarobio. Obim njegovih planova, hrabrost misli, istina reči i briljantni uvid u budućnost, uveliko opravdan sadašnjošću, čine ga jednim od najvećih učitelja na svetu. Šekspir, Balzak i Tolstoj – oni su za mene tri spomenika koje je čovečanstvo sebi podiglo.“ -

Maksim Gorki

Na seansama psihoanalize lekar pažljivo sluša Margerit Diras i čuje i ono što nije kazala. I onda joj daje savet: „Vama nije potrebna psihoanaliza. Za vas je rešenje: pisati."" Knjiga koja tad nastaje pod njenim perom, koju će nazvati Moderato cantabile, opisuje njenu razornu ljubavnu avanturu, pa je tako i ovaj roman, kao uostalom i svi ostali njeni romani, autobiografskog karaktera.

Banalna svakodnevnica An Debared, koja se sastoji od vođenja sina na časove klavira i ispijanja vina, biva prekinuta stravičnim zločinom u punom kafeu: nepoznati mladić, pred svima, ubija ženu koju voli. Taj zločin je ostavio toliki utisak na An Debared da se ona više puta vraćala na mesto zločina i tu uspostavila vezu sa mladićem koji je takođe bio svedok ubistva. Njih dvoje sede, piju vino, zamišljaju ljubavni odnos ubice i žrtve i pokušavaju da dokuče zašto je do njega došlo.

Miloradu Paviću, jednom od najznačajnijih savremenih srpskih književnika, bile su bliske masonska filozofija i kulturologija. Analiza njegovog proznog stvaralaštva pokazuje da je bio upoznat sa idejama kraljevske umetnosti i želeo da ih ilustruje kao prepoznatljive znakove i prepoznatljive aluzije u svojim delima.

Masonska tradicija izvodi postojanje bratstva od Hirama, legendarnog graditelja Solomonovog hrama koji je podignut u Jerusalimu u 10. veku pre nove ere. Slobodni zidari sebe smatraju naslednicima i nastavljačima njegovog posla, stoga nakon ceremonije inicijacije, svaki mason mora da izgradi simbolički hram koji nisu dovršili Veliki majstor i njegovi sledbenici templari, masoni, rozenkrojceri. U tom smislu, masoni su simbolični graditelji koji svoj simbolički Hram grade po principima bratstva. Pažljivi čitaoci mogli su da primete da su lik graditelja, motiv izgradnje i sam lik hrama centralni u prozi M. Pavića. Arhitekte i ktitori hramova su glavni likovi u mnogim njegovim delima: carski neimar (Plava džamija), profesor Bogdan Bogdanović i njegovi učenici (Dva studenta iz Iraka), David Senmut (Stakleni puž), Jovan Damaskin i Jovan Lestvičnik (Damaskin), Avram Branković, zidar muzike (Hazarski rečnik), Atanasije Svilar (Predeo slikan čajem), Radača Čihorić i Sandal Krasimirić (Zapis pod znakom Device/Unutrašnja strana vetra), Agata (Zvezdani plašt), Inhotep (Pozorište od hartije). Možemo tvrditi da je učestalost upotrebe lika graditelja povezana sa masonskom vizijom Boga kao Velikog arhitekte sveta, inženjera duša i materije, koji stvara svet po zakonima matematike.“ – prof. Zorjana Huk

Priče u knjizi izabrala je i priredila Jasmina Mihajlović