PALIMPSESTI

U ostvarenje te ideje ušao je sa jasnim saznanjem da Sava Vladislavić nije bio uopšte poznat našoj nauci. „Toliko nepoznat srpskoj istoriji da ga ni skup naših prvih naučnika nije rečju pomenuo u prvoj Srpskoj enciklopediji.“

Gorski vijenac i Luca mikrokozma obogaceno detaljnim komentarima i objasnjenjima koja citaocu otvaraju potpuno novo citalacko iskustvo.

Izdanje donosi celovit tekst Gorskog vijenca, ukljucujuci Posvetu prahu oca Srbije, kao i kompletan spjev Luca mikrokozma sa posvetom i svih sest pevanja (I-VI), cime citalac dobija zaokruzenu sliku Njegosevog poetskog i filozofskog izraza.

Posebnu vrednost knjige cini opsezan deo Beleske i objasnjenja, koji obuhvata:

O Gorskom vijencu i dosadasnjim tumacenjima pojedinih mesta u spevu, sa pregledom i razmatranjem razlicitih interpretativnih pristupa

Objasnjenja uz Posvetu prahu oca Srbije

Objasnjenja uz Gorski vijenac

Stvaranja sveta i slike vasione u Luci mikrokozma (Pero Slijepcevic)

Pesnik i njegova pozicija (Anica Savic-Rebac)

Luca mikrokozma - Pokusaj tumacenja spjeva (Isidora Sekulic)

Kratak pregled sadrzaja Luce (Vuko Pavicevic)

Recnik

klasici za osnovne I srednje škole

klasici za osnovne I srednje škole

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije (,,la poèsie pure“) pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.

Maestralna filozofska epska drama Petra Petrovića Njegoša koje ga je svrstalo u niz najboljih pripovedača i pesnika naše književnosti.

“Gorski vijenac” obrađuAll Productsje temu istrebljenja poturica u Crnoj Gori krajem 17. i početkom 18. veka. Izdat je 1847. godine u Beču kao jedno od četiri dela koja su pisana narodnim jezikom, čime je proglašena Vukova pobeda za narodni književni jezik.

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

Gospođica Rajka Radaković jeste još jedna prepoznatljiva junakinja u galeriji likova Ive Andrića, nesvakidašnja po tome što je do danas ostala najautentičniji ženski lik tvrdice u okvirima srpske književnosti. Iza njenog tvrdičluka krije se strast prema sticanju novca – kao jedina životna težnja, smisao i svrha. Nakon što joj je otac na samrti ostavio zaveštanje da bi nadalje trebalo da živi usredsređena na štednju u svim aspektima egzistencije i da bude nemilosrdna prema ljudima, Gospođica sa nenavršenih petnaest godina stupa u svet izmenjena, nepoverljiva i drugačija od svojih vršnjaka, sa jednim jedinim uporištem – očevim rečima. S vremenom postaje sve zatvorenija za svet u kojem obitava, kao „kruška divljaka“. Pošto je usledila i smrt njenog ujaka, jedinog čoveka u kojem je prepoznala sve principe od kojih je odustala kada je prihvatila očeve reči kao jedinu moguću istinu, Gospođica je dopustila sebi izlet u ljubav sa Ratkom Ratkovićem. Međutim, kada se ispostavi da je to varka, ona će sva svoja htenja i delanja podrediti sticanju novca, suprostavljajući se tako svemu onome drugom što čini život.


Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Travniku. Osnovnu školu završio je u Višegradu, koji je obeležio njegovo stvaralaštvo. Već kao đak Velike gimnazije u Sarajevu bio je pripadnik revolucionarnog pokreta Mlada Bosna i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Tokom 1920. godine započeo je diplomatsku karijeru postavljanjem u poslanstvu pri Vatikanu. Početkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu, gde je upisao Filozofski fakultet i diplomirao 1924. godine odbranivši doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Celokupni iznos nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Preminuo je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem.

Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo.

Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

Ivo Andrić je u ovaj roman utkao priču o Mehmed-paši Sokoloviću, koji je kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen je.

S godinama je postao veliki vezir i odlučio je da na Drini u Višegradu izgradi veliki kameni most na jedanaest lukova kako bi spojio sebe nekadašnjeg sa sobom sadašnjim – i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Ratne godine donele su velike promene.

Most na Drini oštećen je 1914. godine tokom povlačenja trupa Austrougarske monarhije. Od početka do kraja romana, odnosno od izgradnje mosta do njegovog oštećenja, proći će četiri veka, o kojima pisac pripoveda na stranicama ove knjige. Most na Drini ostaće simbol trajnog i neprolaznog.

Oko njega će se isplesti bezbroj priča o ljudima i njihovim sudbinama, kao i o istorijskim zbivanjima. Te priče i danas spajaju obalu prošlosti sa obalom sadašnjosti potvrđujući reči koje je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.

U eseju Razgovor sa Gojom Ivo Andrić zapisao je da su proste i uboge sredine pozornice za čuda i velike stvari. Ta misao je značajna jer predstavlja osnovu za sagledavanje i razumevanje celokupne piščeve poetike, u okviru koje se posebno ističe Travnička hronika, delo čija je radnja smeštena između stešnjenih i uskih travničkih kasaba. I upravo tu, u Travniku, pronalazimo sliku sveta kao pozornice na kojoj se smenjuju sudbine sasvim običnih i malih ljudi. Međutim, na toj istoj pozornici istorija se rašila otkrivajući svoje naličje. Tako je zapodenuto pripovedanje i ispričana je priča u kojoj je Ivo Andrić postavio mnoga pitanja, ali i ono esencijalno – kako dokučiti smisao postojanja u svetu u kojem je ljudska sloboda ograničena i osujećena?