DOMAĆI KLASICI

Laza K. Lazarević (1851-1891), rođen je u Šapcu, diplomirao je prava u Beogradu, da bi zatim u Berlinu završio studije medicine. Ostatak života proveo je u Beogradu, gde je radio kao lekar. Iza njega je ostalo devet dovršenih pripovedaka, među kojima su čuvena Švabica i Vetar, i osam nedovršenih, od kojih su neke delovi planiranog romana. Nezavisno od svog nevelikog opusa, on je možda najveće ime srpske knji-ževnosti XIX veka. U ovom izdanju, dopunjenom izborom iz prepiske, sabrano je celokupno delo Laze Lazarevića.

RASTKO PETROVIĆ Veliki srpski pisac, iz plejade u kojoj su Crnjanski, Dučić, Andrić, rođen je 3. Marta 1898. u Beogradu, a umro je 1949. u Americi. Skoro sve što je napisao objavio je do 1930, kada je svoje delo krunisao čudesnim putopisom „Afrika“. Da je kojim slučajem napisao „Afriku“ na engleskom jeziku, ova neverovatno uzbudljiva knjiga bila bi proglašena za najveći putopis ikad napisan, i sada bi reke hodočasnika i avanturista išlo Rastkovim putem, od Sijera Leone u Zapadnoj Africi do srca Afrike.
„U zvezdanu noć se dolazi lagano tihim kucanjem u drvene dirke balofona; u sunčano pobedničko jutro on bije u bubanj od čije se duboke pesme razmiče nebo. [. . .] Uskoro se pojaviše žene [. . .] Dignutih ruku, tako da su se njine nage grudi prelivale pod zvezdama, cela njina naga tela ne izgledahu da su od materije od koje je obično ljudsko telo. One su bile i strahovite i divne. [. . .]Ta tela behu glatka i čvrsta, I mirisahu oporo na isušena tropska voća. One su ostajale za trenutak nad nama, poslušne, ne puštajući glasa od sebe; zaklanjajući sobom celu jednu stranu zvezdanog neba. [. . .] Sve je ugasito i tamno na njima, sve je od jedne bolje građe no ona od koje smo sačinjeni; to nije samo put, već i ono od čega je drvo, čvrsto i mračno, i metal. Jedino iza usana, i još, odakle polazi život, sviće rumenilo zore koja je bez prestanka u njima. Kada crnkinja ima sklopljene usne, ma koliko gola, ona je već odevena u veliku svečanost prirode; samo kad rasklopi usne ona je gola, ona je gola sasvim. Nosi jednu ružu ljubavi u svojim ustima. [. . .]Počinje pravo veselje. Po jedna ili po dve devojke, ili mlade žene, izdvajaju se iz polukruga. Ovaj im snažno tapše. Igraju pred samim tam-tamom, jednim vrtoglavim ritmom. [. . .] One tapšu i pevaju, i svaki čas po jedna uleti u sredinu, raspevana, luda, baca se poleđuške, čas jednoj, čas drugoj u naručje. [. . .] One zaboravljaju na mene, i slobodnije su, lude, vesele i divlje. [. . .] Gledati sva ta obla ramena, čvrste grudi, trbuhe i noge, obasjane suncem! Igra će trajati vrlo dugo: samo šta je to prema agoniji Sumangurua, koja je trajala vekovima; i posle, ne umire li tako crnčeva rasa još uvek!”

Afrika

Dnevnik o Čarnojeviću (1921) je roman o mladom intelektualcu koji se našao u vrtlogu Prvog svetskog rata. Crnjanski sprovodi postupak paralelnog pričanja doživljavanja detinjstva i dečaštva doratnih godina – sa jedne strane, i slika i doživljaja rata – s druge. Pisan u prvom licu i u naglašeno emocionalnom tonu, ovaj roman ostavlja utisak izrazito lirske autobiografske poeme. Prvi roman Miloša Crnjanskog, delo nesvakidašnje forme i sentimenta, već posle prvih burnih reakcija kritike, dospelo je u same vrhove srpske književnosti.