DOMAĆI ROMAN

Ne voli me žena
ni ja možda nju.
Ovo drugo mi teže pada.
Pa ja moram nekog da volim jer nisam potpun.
Pola od mene je ošlo u svet da se traži
pola je tu.
Nemam kontrolu nad m.
[ . . . ]
Gledamo se i čudimo
svako sa svoje strane stakla moja žena i ja.
I u tome smo u harmoniji.
Pitamo se
šta nas je to veliko napuslo?Gde je i kome ošlo?
Ljubav odmili na više nogu. Vreme
nema reprize.
Ne zna za ponovo
samo za dalje. . .

Priznajem da sam zadovoljna što na mnogo tih mesta nismo imali pristupa, pa nam je ostajao sam život i njegova puna sloboda. . .“
Sama

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Sama, novi roman Bore Ćosića, autoportret jedne žene, nešto je kraći od finala Džojsovog Uliksa. . . Ovaj lavirint u kome je mnogo duhova iz književnosti vodi nas stalno u nepoznato, sve dalje i dalje, i kao neka je himna životu. . .

„Kad bi mi neko ponudio da idem ili u zoološki vrt ili u operu, ne bih uopšte umela da se odlučim. Tamo su rešetke, ovamo je gvozdena zavesa, tamo urla gorila na sav glas, ovde jedna vrlo debela pevačica zavija svoju ariju, tamo su majmuni, ovde su balerine, ko bi znao gde je bolje! A inače, dovoljno je tog pozorišta i po ulicama, videli smo već kako prolaznici vrlo dobro glume da su prolaznici, putnici u tramvaju predstavljaju putnike u tramvaju, a tek u bioskopu! Pa oni gledaoci tamo ionako gledaju glumce koji glume na filmu, zato valjda imaju prava da i sami predstavljaju gledaoce u toj sali!. . .“ Kako mi samo ovo nije već ranije palo na pamet da sve o čemu govorim kao da se odigrava na nekom filmu, zahvaljujući tome da mogu sedeti u svom vlastitom bioskopu, makar i u poslednjem redu. . .“

Sama

Damir Karakaš rođen je 1967. u Lici. Živeo je u Zagrebu, Splitu, da bi 2001. prešao u Francusku. Harmoniku svira od svoje osme godine, i to unikatni lički repertoar.

Uz Roberta Perišića, Karakaš je kultni pisac nove hrvatske scene, potpuno originalan u svom književnom stilu, kao neki balkanski Dovlatov.

Od svog dnevnika emigranta napravio je rialiti-roman, u sklopu multimedijalnog projekta, koji, po njegovim rečima, „ispituje mogućnosti komunikacije stranca / pisca / svirača / performera s novom okolinom… Projekat uključuje ulični performans, fotografiju, muziku, literaturu, život.“

Po Karakaševoj knjizi „Kino Lika“ snimljen je ove godine film. Sada živi u Parizu.

Roman Hotel Wartburg, najzrelije delo istaknutog hrvatskog pisca Zorana Žmirića, postao je hit-knjiga odmah nakon što je pre godinu dana objavljen u Zagrebu. Ova nostalgična priča na najbolji nas način vraća u naše detinjstvo i mladost. Hotel Wartburg je izuzetan roman o odrastanju, kao i romani Aperkat i Natašte, nedavno objavljeni u izdavačkoj kući LOM.

Probajte shvatiti- prekinem ga blago. To je prvi i jedini auto koji je imao. U njemu nas je vozio doktoru, na izlete, u Trst, na godišnje odmore, kad se sestra rodila dovezao ju je kući u njemu. U tom je autu cijeli jedan život. Ne samo njegov, već cijele naše obitelji.

Čovjek grubim dlanom češka vrat i bradu. Pogledava u auto pa u mene. Konačno kaže: Pa OK, možda bih ga prodao.
Odlično - uzviknem s olakšanjem. Koliko bi tražili?

Ono što je za Faulknera okrug Yoknapatawpha, to je za Zorana Žmirića u ovoj knjizi jedan Wartburg karavan: središte priče, rodno mjesto jedne lične opsesije, kulturni, politički i životni okvir jednoga svijeta. Faulkner je Yoknapatawphu izmislio, Wartburg je bio stvaran, ali samo za generaciju koja je živjela prije pada komunizma. Danas Wartburg je lice fikcije, izmišljeni Žmirićev automobil.

Bora Ćosić je rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Ruski vrtlar, nova knjiga Bore Ćosića, za razliku od ciklusa njegovih dela kao što su Priče o zanatima, Bergotova udovica, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, pripada drugom krugu njegovog stvaralaštva, u koji možemo ubrojati romane Tutori i Doktor Krleža, ali i Dnevnik 2013-2020.

Tema ovog hamsunovskog romana Bore Ćosića jedna je od najaktuelnijih i najbolnijih u našem vremenu: reč je o prisilnoj emigraciji, o čoveku koji je zbog rata postao apatrid, ali i o stanju ljudske vrste na ovom svetu.

„Čitao sam, davno, pripovest o jednom, prilično neprijatnom slučaju: nekakav bednik je po svaku cenu probao da se uvuče u neko društvo, a ovima iz tog društva nije padalo na pamet da ga onamo prime. . . Pripovest o mizeriji nekog stvora, koji predstavljao je čitav ljudski rod. Kako se ovaj utrpao na tu planetu, a nije bio načisto zašto. I da ga je u onom podzemlju neko pitao zbog čega mu je onoliko bilo stalo da se onde utrpa, ne bi znao šta da odgovori. Jer blato je osnova ove planete, uz neki, tu i tamo, kamen. Ovo pokazuje i taj mladi Rus, koji je odbegao iz svoje domovine, zato što se u njoj osećao kao u blatu, a onda je samo pitanje vremena kada i sam uvideće da je stanje sa ljudskom rasom sveukupno takvo, neizmenljivo blatno.

,Glamuzina i u novom romanu pokušava odgovoriti na ono čuveno Carverovo pitanje: O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi? Pritom iznosi posve različite, pa često i nevjerojatne manifestacije i implikacije, kako kaže Susan Sontag, najmisterioznijeg ljudskog odnosa.

U novom romanu na scenu je doveo 14 muškaraca i žena, sve ih spojio na jednom tulumu i natjerao ih da nam ispričaju svoje životne priče. Svi su u četrdesetima, izlupani i oštećeni životom, svi pritom svjesni da im isti taj život sipi kao pijesak među prstima, ali i dalje, naravno, duboko zakačeni za svoje strasti, opsesije, utvare. Međusobno su u različitim odnosima – ljubavnim, bračnim, poslovnim, prijateljskim – koji se kompliciraju, razotkrivaju kulmirniraju upravo na tulumu na koji nas Glamuzina privodi.

Drugi zakon termodinamike važan je roman i zbog iznimne Glamuzinine sposobnosti da minuciozno, sloj po sloj razotkriva svoje likove i njihove motive, da nam zorno pokaže kakvi su ispod kože, što ih muči a što pogoni, i zbog inventivne i kompleksne strukture romana za čiju je izgradnju potrebno veliko spisateljsko umijeće. - Roman Sinić

Dobrano prije globalne pandemije Drago Glamuzina započeo je pisanje ovog romana, čija je središnja postavka posve dekameronovska. No ono što je bitno za čitatelja jedan je drugi virus: onaj istovremeno discipliniranog i strasnog pripovijedanja. Gotovo svi likovi u ovoj priči su pisci, profesionalni krotitelji priča, no njih i njihove posledice, pokazat će se, ponekad je zaista teško zauzdati. Glamuzina, ipak nema taj problem: ritam romana je metronomski, tempo brz, dok se dinamika vješto poigrava iznevjerenim očekivanjem. Neka vas odabrani spisateljsko-kulturnjački milje ne obeshrabri: za razliku od tipova koje ste navikli sresti na pjesničkim soarejama Glamuzinini likovi nepretenciozni su, slojeviti i intrigantni.- Marko Pogačar

Sam po sebi, strah nije uvek dovoljan da bi se ćutalo. I evo me, govorim.

Strah nije uvek dovoljan da bismo se odrekli onoga što nasilno pokušavaju da nam oduzmu. Jer prošlost je promenljiva. Eventualno postoji samo kroz narative sećanja dok ne sklonimo svakog pojedinca koji se bilo čega seća. Kao što će svakog trenutka ućutkati mene. Neki od nas se zaista pod pritiskom straha, straha od kazne i javne sramote, straha za život, odriču svega. Kad kažem svega, mislim i na države u kojima živimo. Kada nestane sećanje, kao poslednji trag znanja o događajima koji su nas oblikovali, nestaćemo mi sami. I, šta ja onda imam da izgubim?

TELO

Svi koji uđete u knjigu Dimitrija Kokanova, pripazite se, čeka vas potresno iznenađenje, utapanje svetog i profanog, infantilnog i visoko konceptualnog, intelektualnog i karnevalskog. Tu je i dendi sa monoklom kome se krive usta i jedan momak iz malog grada koji hoće da se rasprsne u sazvežđu silne lepote koju gleda i oseća. On se plaši vas i vi se njega plašite.

I kad sve to prođete ugledaćete telo, svoje i svačije, bogoliko i prljavo, telo koje je kosmos, telo koje grli svet i zgraža se nad svojom svetom željom. - Milena Marković

„Dobri duh Beograda“, „svetionik kulture koji daleko baca svetlo sa vrha Beograđanke“, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Preko 40 godina bio je u novinarstvu. Od 1978. radio je u Studiju B, gde je postao urednik kulturnog programa. Od 1992. vodio je emisiju „Nivo 23“. Razgovori s eminentnim gostima vođeni tokom burnih devedesetih i kasnije, pune tri decenije, dragoceno su svedočanstvo vremena i skoro da nema domaćeg značajnog stvaraoca u kulturi koji nije prošao kroz ovu emisiju. Nakon toga je radio vrlo zapažene serijale „Duhovnici“ i „Nezaštićeni svedok“.

„Novinarstvo je jedna od onih retkih profesija koje imaju misiju. Trebalo bi da popravlja svet, da se bori u ime i za račun obespravljenih, zaboravljenih, napadnutih bez razloga od razularene rulje. Ima profesija kao što su hirurg, sudija, sveštenik, kojima se ne možete baviti ako imate prljave ruke . . . Ali i novinar mora biti osoba besprekornog morala, jer ko će inače da vam veruje u to što pišete i govorite?!“
iz intervjua Velje Pavlovića za „Večernje novosti“, 2019.

„Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor. . . “
Milan Vlajčić

„Sve što je radio, činio je iz jednog posebnog ugla koji je ostalim novinarima bio nedostupan. Možda i nerazumljiv. Bio je skroman, blag, i duboko uveren da istražujući teme o kojima je pisao i govorio, istrajno izgrađuje sebe. I toga se nije stideo. A i bez uobičajene ambicije i želje da sebe stavlja u prvi plan. . . “ - Mirjana Ognjanović

"Treba vremena da postaneš mlad " zbirka je kolumni koje je Velja Pavlović pisao pretežno tokom 2017. godine. Pred nama su lične i univerzalne priče na različite a uvek aktuelne teme, o mnogim poznatim i manje poznatim ličnostima našeg sveta, od Dilana, Pikasa, Tesle, Timoti Bajforda, do Platona, Pitagore, Rolingstonsa. . .

„Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni“, ovo geslo kao da je vodilo Velju Pavlovića kroz život. Kada opisuje svoj doživljaj Božića u planini: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebne zlatne boje koju nikad ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma“, veruješ da je on sad tamo, među tim zlatnim zvezdama. . .

U romanu Malj za učenjake, Aleksandar Dobrijević govori o Društvu prijatelja Tomasa Bernharda u Srbiji, duhovito se poigrava s Bernhardovim stilom i još jednom pokazuje da je izvanredan pisac, kao i u prethodnom romanu Mešavinar, hronici višestruke ljubavne odiseje na relaciji Beograd-Kanada, protkanoj idejom o lečenju ljubavnih i drugih jada čitanjem.

Kad sam jednom, bivajući inače duduk za filozofiju, probao da oborim takvo njegovo tragičko shvatanje o oženjenim filozofima, setivši se, kao što bi se na mom mestu setio svako ko je i najpovršnije upoznat s čuvenim filozofskim anegdotama, slučaja Sokrat, koji se valjda hvalio time da je svoje majstorske argumentativne veštine razvio unutar braka, dakle upravo zahvaljujući braku sa Ksantipom, ženom raspričanom i poslovično nezgodnog karaktera, Sveta je jedva dočekao da me ućutka, rekavši nešto poput: e moj dobri astronome, nema sumnje da je Sokrat potencijalno bio najkvalitetniji filozof, svi misleći ljudi tog doba videli su taj potencijal u njemu, čak i ono opskurno Pitijsko proročište, na kraju krajeva zato je imao toliko slavnih učenika, ali prenebregao si činjenicu da je on, čim se oženio, prestao da razmišlja o stvarima mimo svakodnevnog života, što je, ako mene pitaš, bio znak da se odrekao svog potencijala, osetili su to i njegovi učenici, pa je svaki krenuo svojim putem, a to što su ga već u starini hvalili kako je prvi uspeo da prizemlji filozofiju, tu u stvari nema šta da se hvali, Sokrat se zaglibio u svakodnevni život kao u živo blato, toliko se natovario problemima svojstvenim svakodnevnom životu da je svaki njegov pokušaj rešavanja problema svojstvenim svakodnevnom životu završio u takozvanom ćorsokaku, ali treba da mu budemo zahvalni što nam je prvi pokazao, premda to nije nameravao, kakav kraj da očekujemo ako mišljenje podredimo teretima svakodnevnog života, a brak je, da pojednostavim, malj za sve tipove učenjaka, ponajviše za filozofe, ne samo da te brak prizemljuje, nego te zakucava duboko u zemlju darodavku.

Aleksandar Dobrijević (1971-) predaje Etiku na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; svira gitaru u fjužn bendu Mangus; autor je romana Potrepštine po Martinu, dve naučne monografije i brojnih članaka iz oblasti filozofske etike. Izdavačka kuća LOM objavila je 2018.god. njegov roman Mešavinar.

Aperkat je snažan i emotivan roman o odrastanju jedne devojčice u Beogradu, na donjem Dorćolu. Odnos sa ocem i surovom sredinom pravi od nje neku vrstu savremene Amazonke. Ovo je priča ne samo o njoj, već o svim mladima koji su odrastali tokom devedesetih, kada su udarci bili sastavni deo stasavanja. Pljuštalo je sa svih strana: od vršnjačkog nasilja sa ulica, preko televizijskih ekrana, pa sve do okrutnih roditelja i svirepih prosvetnih radnika. Maja Iskra žustro razgrće zastore otkrivajući nam boje sa lica svojih junaka, dece kao i odraslih, rešena da ovom sivilu od vremena doda kap krvi i pusti mu glas. - Iz recenzije Violete Ivković

„Kakav je tvoj odnos prema Jugoslaviji? Da li je osećaš kao svoju?“ -Naprasno menja temu.
„Naravno“, kažem bez razmišljanja. „Provela sam na Balkanu dvadeset punih godina. Tamo su moji koreni. Naravno da osećam Jugoslaviju kao svoju.“

„Kako je to dobro.“ Čežnjivo me prostreli očima, ali pogledao je mnogo dublje i dalje od mojih zenica. Video je sve: od Durmitora, preko Jadrana do Dorćola.

„Meni je Jugoslavija. . . znaš šta?“ „Šta?“ pitam, uvlačeći dim, ne skidajući pogled sa njega. Oči u oči. „Kao jedna bolna crna rupa, ispod srca. Ispunjena čežnjom, nedodirljiva. Nikad ne mogu da stignem to tog mesta u sebi. To ti je za mene Jugoslavija“, kaže.

Sada je već potresen. Ćutimo. „Zvuči kao Hiraeth. Znaš za izraz?“ pitam. „Velški. Znači čežnju za domom, kome nikada nećemo moći da se vratimo, za domom koji više ne postoji. Nostalgija za izgubljenim mestima naše prošlosti. Tako nekako.“ „Ma ne, nije to.“ Ne želi ni da čuje, okreće glavu od mene. Kao da je uvređen što uopšte tražim bilo kakvu referencu iz ovozemaljskog života. Njegova čežnja je neka druga čežnja. Crna rupa Jugoslavija. Verovatno i jeste.

Maja Iskra (rođ. Maja-Iskra Vilotijević), odrastala je na Dorćolu, studirala u Beču i Valensiji. Inženjerka je pejzažne arhitekture i magistarka multimedijske umetnosti. Živi i radi u Beču, na raskršću fenomena urbanizma i videa. Predaje na fakultetu primenjenih umetnosti u Beču, pri odseku za Social Design, s fokusom na kritički urbanizam. Voditeljka je brojnih diskusija u domenu kulturne politike, nauke i pla-niranja gradova. Njena priča Hiraeth osvojila je drugo mesto na Festivalu evropske kratke priče, 2018. Aperkat je njen prvi roman, s kojim je krajem 2022 godine na konkursu izdavačke kuće Booka od prijavljenih 575 romana osvojila drugo mesto.

„Napolju je u međuvremenu padao mrak, svetlost uličnih lampi prosipala se po ulici kao najfinija zlatna prašina, i trola stiže, trola dolete, trola kao čarobni tepih-usisivač usisa Manijaka i Cvećku. Napred ugledaše prazne sedalice, ona tri komada koja su preko puta vrata, i kao nekom čarolijom nađoše se sedeći na njima. Manijak ispruži i protegnu noge, bilo je mesta, a noge ko neke šine odoše u pizdu materinu daleko.

Opa! Proradilo je, Manijak ukapira da je u crtanom filmu, ne, blaženo je razmišljao, ovo izgleda kao u lutkarskom filmu, samo što su lutke žive i u prirodnoj veličini, veoma pojačanih karakternih osobina, groteska, brate, pomisli Manijak, kao u karikaturi, i poče da se cepa onim zaraz-nim smehom kosmičke bezbrižnosti. Cvećka, koja je samo čekala da Manijaku popuste kočnice, poče da se kikoće, onda su se cepali do bola u stomaku, kao da su se smehom rasipali na sve strane sveta, u sebi i oko sebe, ako tu uopšte ima neke razlike... “

„Manijak je izletao iz svog tela koje se šetalo Birčaninovom ulicom, i sa visine veće nego što su lipe u Birčaninovoj ulici gledao sebe i ekipu kako se šetaju dole, jebiga, Birčani-novom ulicom. To nije bilo stalno stanje, i Manijak bi ulazio u sebe i mogao je da utvrdi kako je u sebi, i kako bi to sebi obznanio, tako bi kapirao kako ponovo izleće iz svog tela i leteći kao orao posmatra i prati sebe dole u šetnji Birčaninovom ulicom. To izletanje i vraćanje u sebe trajalo je čitavu večnost, sve dok Manijak nije u jednom trenutku primetio kako leži na zemlji u parku ispred Muzičke akademije...“

„Viđam scene koje su se odavno desile, nestali i umrli su oko mene, i kao neki anđeli čuvari navijaju za mene i hrabre me. Drže mi palčeve i leđa kad je to važno. Povratak u Beograd je kao povratak na mesto zločina, toliko mrtvih prijatelja i neprijatelja. Ajde, mogu i da priznam, jeste, imam žal za mladošću. Beograd je sada za mene kao susret sa mladošću, i duša boli, i mogao bih da urlam od jada, jebi ga, opet to ništa ne bi promenilo...

Sve je jezivo brzo prošlo. Možda nekome život prolazi sporo, meni je prozujao kao da sam sve to sanjao u toku jedne noći... “

„Naša mladost bila je kao na filmu“, reče Žena Kentaur, „potpuno luda, i mi se nismo štedeli, tamo gde su drugi fircovani, mi smo bar tri puta štepovani!“ - Manijak i Žena Kentaur

Pripovest o jednoj porodici i jednoj prikolici. O životnom krugu, od prisustva do odsustva. O neminovnoj prolaznosti, o uspomenama koje se podstiču čulima. O ljubavi koja prožima sve odnose. O putovanjima, o ukusima. O domu, dokle god je jedne tačke u kojoj se susrećemo.
Marija Jordeva rođena je u Skopju,
odrastala u Moskvi, studirala u Ljubljani.
U Beogradu je upoznala svog čoveka i konačno
spustila sidro.
Po obrazovanju je novinarka i dizajnerka.
Mašta o doktoratu iz antropologije.
„Kada slikam, ne boli me ništa,
a kada ne slikam boli me sve. Tada pišem.“
Natašte je njen prvi roman.

Malo je (premalo) u srpskoj prozi romana poput romana „Ples sa duhovima“ Srđana Damjanovića. Nesrpski je, naime, piti drogu. Još je nesrpskije pisati o paklenim iskustvima narkotičke zavisnosti. Malo se ko – koliko znam još samo Nenad Džoni Racković – odvažio da piše silazeći na ivicu egzistencije, balansirajući na žici razapetoj nad ličnim ponorima. Damjanović se usudio. Zato će njegovi vapaji Bogu upućeni iz fusnota biti upisani u Knjigu Života.“
Svetislav Basara

„. . . Užas. Duhovi su svuda. U svakom stablu je oživelo po nekoliko faca. U krošnjama su ogromne face. Ima ih sigurno deset, možda dvadeset. Fiksirani su za stabla i ne mogu da mi priđu, iako bi to hteli. . . Kako se lagano razdanjuje, pri-mećujem kako je jedan duh nestao. Nema ga više. To stablo na kome je on bio, u trenutku kada ga je obasjala svetlost dana opet je postalo samo najobičnije stablo. Ovi drugi koji su još u mraku kao da su zaspali. Kako se razdanjuje, tako oni nestaju, jedan po jedan. . .“
Ples sa duhovima
Srđan Damjanović, Beograd, 1964. godine. Bavi se video i audio produkcijom. Napisao je pregršt kratkih priča. „Ples sa duhovima“ njegov je prvi roman.

Ante Zlatko Stolica rođen je 1985. u Splitu. Diplomirao je hrvatski jezik i filozofiju. Autor je nekoliko kratkih dokumentarnih i igranih filmova; koscenarist je Kratkog izleta, dobitnika Zlatne arene za najbolji film 2017. Živi u Zagrebu.

Blizina svega (2020) njegova je prva knjiga i doživela je veliki uspeh kao „još jedna posve neočekivana, fascinantna knjiga. Stolica je još jedan moćan glas zapuštenoga hrvatskog jezika i klinički mrtve, jedva postojeće hrvatske književnosti. Blizina svega je i knjiga odrastanja, knjiga potrage za poslom, izvještaj o društvenim prilikama u Hrvatskoj tokom devedesetih i dvijetisućitih, knjiga o zavičaju i podrijetlu, knjiga o ljubavi. Knjiga o svemu, ali iz blizine.

„Počnimo od naziva knjige, lijepog i vrlo začudnog: Blizina svega. Za njim slijedi moto prepisan iz Oglasnika: „Prodajem stan, blizina škole, vrtića, autobus, zvjezdarnica, mir, blizina svega.” Ovaj su oglas, verovatno, pročitale stotine, tisuće ljudi, i svakome od njih djelovao je obično i u savršenom skladu s općom poetikom oglašavanja. Ljudi nemaju dar za čudo, pa im se zato čuda i ne događaju. Ustvari, dogode im se, i to ona prava, novozavjetna, Isusova čudesa, ali oni ih ne primijete. Blizina svega kompozicija je proznih i prozno-pjesničkih tekstova, koju nije moguće žanrovski odrediti, kao što ni pojedine Stolicine tekstove nije moguće žanrovski odrediti, ali koji, svaki pojedinačno, imaju začudnu koherentnost, a svi zajedno čine čvrstu i zaokruženu, ali, opet, otvorenu cjelinu. . .“ - Miljenko Jergović

„Pred nama je zbirka koja svoje čitatelje ne prekorava ako preskaču konvencionalno čitanje od retka do retka, njezina je navada suosjećajno nas uvući u život staraca, umirućih bubamara čija se mala tijela suše u duplim staklima prozora, mekani pužev svijet, u šuštanje lišća pod nogama koje kada dođe jesen postaje tek tužna smetnja na gradskim ulicama, u tihi život supružnika negdje daleko od gradskog kaosa i buke. [. . .] Blizinu svega Ante Zlatka Stolice ne želim niti dijeliti niti posuđivati. Blizinu svega želim darivati. . .“ - Karmela Devčić

„Neobično nisko leti avion, dio putnika naslonio je glavu na prozor, gledaju, još se mogu razaznati kuće, vide se čak i ljudi kao male točkice. Neki čovjek šmrkom pere terasu ispred kuće, tipična scena prigradskih naselja i sela kojima nitko ne zna ime, tko je čovjek-točkica iz kojeg izbija mlaz vode dok pere terasu ispred svoje kuće, pita se netko svisoka, a možda se nitko i ne pita, možda nitko ne gleda, nego to ja tako mislim jer obično tako gledam iz aviona, u svakom slučaju, ne mogu znati, ne mogu provjeriti, perem terasu.“ - Blizina svega

Bora Ćosić rođen je 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim sce-nama. BERGOTOVA UDOVICA je njegov najnoviji roman.

Od drugih dela Bore Ćosića LOM je objavio Dnevnik 2013-2020, svojevrstan kaleidoskop „ogromnog sveta u glavi“, kako je pisao Kafka u svojim Dnevnicima, i aktuelan i bezvremen, jednu od onih knjiga koje se uvek čitaju više puta i u ko-jima se uvek otkrije nešto novo, kakva su i druga dela Bore Ćosića, kao što su Priče o zanatima, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Povest o Miškinu, i Bez.

„Ali šta je to, rekla je mama prema onoj ne-srećnici iz Drinčićeve što je rodila dete sa dve glave! To je sve od gasova koji se dižu iz obre-novačkih rudnika, tvrdio je g. Tatalović. Pa jel’ oni naplaćuju te svoje priredbe, ili kako, pitao je ujak. Naprotiv, rekao je g. Tatalović, kod njih je to sve anpasan, u prolazu. Ja sam čula, rekla je manikirkina sestra, da se tamo uopšte ne zna ko je kome muž, a ko žena. Pa kad se među njima vrzma onaj debeljko, tvrdio je ujak, koji se kar-miniše i nosi ženski donji veš. A pošteno bi bilo da obuče suknju, da se odmah zna šta je! Mož-da će jedanput tamo da svrati neki policajac, pa će videti svoga boga, rekao je prijatelj koji radi u ludnici.“ Bergotova udovica

„Slično kao i kod Prousta, i u Porodici kao i u njezinom poznom nastavku Udovici nema „prave“ radnje koja bi se mogla prepričati kao inicijalni događaj, konflikt ili izazov, zaplet, kulminacija i rasplet, nego je radnja disperzivna, sveprisutna, skriva se u svakom susretu i svakom ra-zgovoru, jer se međuljudski odnosi i psihološki profili, društvena kretanja i povijesni kontekst odigravaju uvijek simultano, a glas pripovjeda-ča – starmalog djeteta rastvorenih očiju i ušiju, brbljavca koji istodobno jako dobro razumije i uopće ne razumije sve ono što nam prepričava, prerušenog Marcela, koji je postao mali Bora – nadomješta junakovo putovanje iz onih romana koji se oslanjaju na plot. . .“ - iz pogovora Alide Bremer

"Sastavljen od 155 stranica zahuktale postliterarne hipernaracije u središnjem bloku teksta i više stotina oplinjavajućih mikro-citata, tehno-koana, pabiraka, instant-mudrosti, prefabrikovanih činjeničnih fraktala i medijskih tričarija, sistematski ležerno razbacanih po marginama, Psihopatak (nekad »Mrtvo mišljenje«) sada već mrtvog maga naše postmoderne i njenih neoavangardnih prethodnica, Vojislava Despotova, roman je koji je obavio posao za desetak kapitalnih knjiga koje do nas nisu stigle pravovremeno. A da su i stigle, ne bismo ih čitali sve, niti bismo ih mogli čitati sa toliko vedre groze koliko izaziva ova posprdna romaneskna oda ezoteričnim hipi idealima šezdesetih godina i njihovoj ironično-inverzivnoj transfiguraciji u posthumanistički košmar kraja XX veka." Vladimir Kopicl

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. BEZ je njegov najnoviji roman.
„. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “
„. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “

"Deca" su poema o osujećenom, večno nedovršenom odrastanju, moćna, u našim jezicima neusporediva, najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu... opasan roman o istoriji, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, ta decenija našeg odrastanja, i pregazi nas tokom devedesetih" - Miljenko Jergović

bila jednom jedna devojka
lepa i ponosna
brza i smejava
sa dugom kosom i belim rukama
i ta je devojka mislila
ja sam najbolja i najlepša
ovde nema nikoga za mene
gde je taj koji je za mene
jednom je dobila cveće devojka
bacila je
drugi put dobila je pesmu
bacila je
treći put dobila je prsten
bacila je
i jednog dana došao je vetar
i vetar je tako zagrlio
da nije mogla da diše
i vetar joj je podigao suknju
i vetar joj je podigao kosu
i vetar je okrenuo i obrnuo
i nije znala devojka
šta se sa njom dešava
i onda je nju vetar podigao
i odneo daleko daleko
više je nikad nisu videli
ni mama ni tata ni bata ni seka
postala je strašna vetrovita kraljica
tamo u oblacima
i jedino što je volela
to su bila deca
deca dole što trče i skaču
deca što se smeju
deca što ne plaču
a sad spavaj

Milena Marković

rođena 9. aprila 1974. u Zemunu.
Diplomirala FDU dramaturgija, 1998. u Beogardu.

Bibliografija

Pas koji je pojo sunce (2001); Istina ima teranje (2003)
3 drame (2006); Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009);Pre nego što sve počne da se vrti (2011); Pesme(2012)
Drame (2012); Pesme za žive i mrtve (2014); Zmajeubice (2014)
Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)

Izvedene drame

Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001);
Šine (2002); Nahod Simeon (2006); Brod za lutke (2006);
Šuma blista (2008); Zmajeubice (2014); Deca radosti (2016);
Pet života pretužnog Milutina (2018); Livada puna tame (2019)

Realizovani scenariji za igrane filmove

Sutra ujutru (2007); Beli beli svet (2009); Otadžbina (2016);
Živ čovek (2020); kao i za dokumentarni film Rudarska opera (2007)

Nagrade

Specijalna nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora; tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst (Nahod Simeon, Brod za lutke i Zmajeubice), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2007. i „Todor Manojlović“, 2009. povodom drame Brod za lutke. Za knjigu 3 drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, kao i nagradu „Pero Despota Stefana“ za poeziju 2014.

„Ja, nekako, kao da uvek imam više kapaciteta za svakodnevnu stvarnost nego što ta stvarnost ima kapaciteta, i to je, zapravo, kao da zinem iz sve snage da bih pojela neki mali zalogaj, ili čak mrvu; a onda, pošto taj prazan postoji, ja moram da se pravim da ima čime da se popuni i popunjavam ga sama. Tako da je, vremenom, moj unutrašnji život postao mnogo bogatiji nego spoljašnji. I kad spoljašnji život već više nikako ne može da sustigne unutrašnji, onda mi je već toliko dosadno da ne znam šta ću sa sobom u ovom životu…

Katarina, drugi roman Draška Sikimića, višeslojna je priča o ljubavi, o potrazi za identitetom i smislom, kao odraz u ogledalu duhovnog stanja mladih ljudi ovog podneblja.
Draško Sikimić rođen je 1984. godine u Ljubinju, na hriščanski praznik Svetih Četrdeset Mučenika u Sevastiji. Kad je odrastao dovoljno da razumije činjenicu u vezi sa danom svog dolaska na svijet, on od tada na sebe gleda kao na onog koji je samovoljno ušao u jezero da zaokruži broj mučenika pošto se jedan prelestio i ušao u kupatilo. „Taj sam, mora da jesam!“, pomisli Draško svaki put kad učini neku glupost pri svakodnevnom življenju.

Do sada je objavio tri zbirke poezije: Smotuljci (2016), Ogrebotine (2017), Moje kosti ujedaju (2018), kao i roman Čvor na omči (2019).

Postoje knjige koje kao da smo prethodno sanjali. Dogode se onda kad se iskustvo ili priča u njima, poklapa s našim važnim sjećanjima. E takva je, u mome slučaju, knjiga Autobusne bilješke Selvedina Avdića. Pisac zapisuje svakodnevne situacije, dijelove razgovora, slike usput viđene na svojim putovanjima. . .Zanimljivo je da se knjiga završava jakim kontrastom. Nakon što je pandemija korona virusa zaustavila pokret u svijetu, suspendirana su putovanja između gradova, a u tom periodu Avdić je bilježio fragmente okupljene oko naslova ‘Putovanja po sobi’. U svome kontrastu, ta se dva dijela knjige jedan prema drugome odnose kao ogledala, i daju ključ za čitanje. Stanjem zaustavlje

nosti se bave Autobusne bilješke. Ova knjiga mi je važna jer je na posredan način rekonstruirala i dijelove moje prošlosti, ali je prije svega bitna jer mi otkriva da ovaj naš svijet živi u zaustavljenom vremenu, da nekih vidljivih promjena u proteklih trideset godina ovdje nije bilo. Zapravo, vrijeme nije stalo, već ‘za nas život stoji’, kako to i pisac sugerira u prvom fragmentu knjige: ‘Samo nam se čini da se pomjeramo. Kao kada sjedimo u parki-ranom autobusu – vozilo pored našega polazi sa perona a nama se učini da se i mi krećemo. Ali ne, nigdje mi ne idemo. Vrijeme prolazi, život stoji. Sjedimo u parkiranom autobusu.’“
Iz pogovora Semezdina Mehmedinovića

“Ja sam neko iz prošlog veka i čekala sam da se pojavi novi glas na mom jeziku koji neće biti korektan, ispravan, ispran, pametan, što skače za štapom i juri svoj rep. I dočekala sam. Zvonak glas, ciničan i sentimentalan, nežan i otuđen, što šapatom viče o novim ljudima bez imena bez prezimena, bez posla i kao, bez velikih misli i snova. Vrlo moćan glas. Veoma potresna priča. I smešna.”
Milena Marković o romanu

Filip Grujić (1995) je diplomirani dramaturg i nagrađivani pisac. Autor je romana “Bludni dani kuratog Džonija” u izdanju Samizdata B92. Dobitnik je Sterijine nagrade za dramski tekst “ne pre 4:30, niti posle 5:00” čiju ćete premijeru imati prilike da vidite u Atelje-u 212 od 10. oktobra. Trenutno se održavaju probe za predstavu “Vilica Ebena Bajersa” čija se premijera očekuje u SNP-u u novembru. Član je benda CIMERKE.

Milica Vučković je akademska slikarka,
rođena 1989. u Beogradu.
2014. objavljena joj je zbirka kratkih priča „Roj“(Apostrof) a 2017. dobila je prvu nagradu na
Biber konkursu za priču „Jedu ljudi i bez nogu“.

„Najbolja stvar sa vremenom je upravo ta da, šta god radili, ono svakako prolazi. Koliko sam puta u životu poželela da postoji dugme, pauza, koje bih stisnula u do sada bezbroj situacija, nekada i u dobrim situacijama, ne bih dala vremenu da proleti tako brzo, već bih ga podelila na segmente, na slike, pa da mogu da zagledam i osetim svaku ponaosob, do detalja, ali ovako ništa, ode, proleti, pa se trudim iz petnih žila da izvučem neka sećanja, čisto da ta dobra ne zastare, jer čini mi se kao da dobra sećanja stare brže od loših. . . Svakako, posle nekog vremena ne znam čega se zbilja sećam a šta sam iskonstruisala, izmislila i dodala, tako da gotovo ni sama nemam uvid u sopstveni život, u sopstvenu istoriju, čak i da sam zapisivala sumnjala bih u sopstveni rukopis, kao što sumnjam i u svaki drugi rukopis. . .“

Zaboravljam ime. Intervali tvojih nestanaka govore više o meni nego o tebi. Kada se opet vratiš pronaći ćeš izraslinu na ožiljku odlaska. Nešto sasvim drugačije, pulsirajuće tužno, režati će i prijetiti novim pravilima. Padam na koljena i zaboravljam svoje ime. Umoran sam. Svakome zaboravljam ime. Melanholija se napokon navikava na mene. Probudila se i svjetlost je puštena unutra. Sada sam siguran da ću joj jed-nog dana nedostajati. Bubnjar jutra se smjestio u sljepoočnice i dobuje ritam ponavljanja: Ovo je to! Ovo je život koji ću da živim. Svako odlaganje je postalo suvišno. Očekivanja i najtajnija planiranja su možda jednom imala smisla. Ovo je jutro koje izoštrava um i bistri slike. Neću se skrasiti na jednom mjestu, sudbina ne želi da izgradim brvnaru sopstvenim rukama. Moj život plamti u selidbama. Oduzimajući sebe ništavilu, nesvjesno biram gdje ću da idem. Sve se već dešava, sve se desilo.

Pjesme sabrane u zbriku HIPNOZE prosto pozivaju na molitveni obred. One su psalmi religije neutješnih. A molitva je uvijek mantra koja ponizno priziva nebesku utjehu. Utjeha je, kako znamo, tek sitna zadovoljština ali, istovremeno, priznat ćete, i najveći dar koji nam nebesa mogu poslati.

Marko Tomaš

Mehmed Begić (Čapljina, 1977). Osim u rodnom mjestu živio je i školovao se u Mostaru, Sarajevu, Barceloni i Managvi. Jedan je od osnivača i urednika mostarskog časopisa Kolaps. Njegovi prijevodi pjesama Leonarda Cohena obja-vljeni su u knjizi „Moj život u umjetnosti“, (Alternativni Institut, Mostar, 2003). Kontiuirano sarađuje sa multi-instrumentalistom i producentom Nedimom Zlatarom (Basheskia), a dosadašnji rezultati zajedničkog rada objedinjeni su na dva albuma (Savršen metak i Opasan čovjek). Begićeva posljednja adresa je na karipskom ostrvu La Espa-ñola, Santo Domingo, Dominikanska republika.

Bibliografija

L’ Amore Al primo Binocolo, s Nedimom Ćišićem, Markom Tomašem i Veselinom Gatalom (L’Obliquo, Brescia, 2000)
Tri puta trideset i tri jednako, s Nedimom Ćišićem i Markom Tomašem (Alternativni Institut, Mostar, 2000)
Film, s Lukaszem Szopom (Alternativni Institut, Mostar, 2001)
Čekajući mesara (Alternativni Institut, Mostar, 2002)
Pjesme iz sobe (Frakcija, Split, 2006)
Savršen metak u stomak (Naklada Mlinarec & Plavić, Zagreb, 2010)
Znam deka znaeš / Znam da znaš / I Know You Know (Blesok, Skoplje, 2012)
Ponoćni razgovori, s Markom Tomašem (Vijeće mladih grada Mostara, 2013)
Sitni sati u Managvi (Vrijeme, Zenica, 2015)
Opasan čovjek (Buybook, Sarajevo, 2016)
Vrijeme morfina (Kontrast, Beograd, 2018)
Pisma iz Paname: detektivski jazz (Red Box, Beograd, 2018)

„Nemoj me buditi“ je roman napisan kao beskonačni košmarni dan u kojemu se ne pojavljuje svjetlo Andie MacDowell, po mnogočemu studija alkoholizma, usporediva i s filmom „Leaving Las Vegas“, potresan dokument o razorenoj deliričnoj svijesti koja u trenucima lucidnosti govori istine, da bi ih tren poslije posrala i prezrela i s lakoćom ih se odrekla. Ovaj roman će nesumnjivo postati kultan i nadgeneracijski.

Kruno Lokotar

“Nemoj me buditi” je (anti)roman u kom su raspad naratora, ali i raspad priče koja sadrži traume iz prošlosti i surovu korumpiranost sadašnjosti, metafora o raspadu savremenog društva i savremenog čoveka. Kroz svoj prepoznatljivi stil – oštar i koncizan, a duboko liričan i ličan – Marko Tomaš nas bespoštedno vodi kroz mračno putešestvije u kom su bolesna ravnodušnost prema postojanju i panični strah od smrti u postojanom konfliktu.

Rumena Bužarovska

Zato što smo i mi ličnosti iz pripovesti Dostojevskog, koje ne znaju šta bi sa svojim životima, osobito ako ti životi pođu nabolje. U nesreći živeti se još i može, jer nekakav bečki projekt ostvarićemo ili ne, ali kada ovo obavljeno je, kada već imadosmo ta svoja prolazna, stanična, zapadnokolodvorska četiri dana, sada je na redu nesreća, usud koji sami biramo po crti sopstvenih minusa i okolnosti koje nam vidno idu na štetu i u očaj nas, ličnom željom, teraju neminovno. Ponekad pomislim: ako može čovek od sreće da umre, onda će se to meni desiti!

Male smrti, prvi roman naše poznate dramske spisateljice Jelene Kajgo, uzbudljiva je priča u tzv. detektivskom žanru, psihološka-ljubavna studija s neočekivanim obrtima. Junak romana, upleten u tuđe priče i sudbine, kroz koje kao da traži sebe i smisao svog života, dolazi na kraju do razrešenja kroz pravu ljubav – onu koja se ponekad čeka celoga života.

„Moji slučajevi bili su bezazleni, nisam prihvatao ništa što bi me moglo dovesti u opasnost ili pričiniti neprijatnosti. Za ovaj posao sam se odlučio da bih otišao iz svog života i da bih živeo tuđe, ma kakavi oni bili. Ako su bili uzbudljivi i zanimljivi, činili su moj život podnošljivijim, ako su opet bili bizarni i mračni, radovala me činjenica da nisu moji, da sam ja u nima samo posmatrač…“

Mešavinar, fascinantno je štivo koje se čita u jednom dahu, opis višestruke ljubavne odiseje glavnog junaka na relaciji Beograd -Kanada, protkane idejom o lečenju ljubavnih i drugih patnji čitanjem, ima u sebi nešto od francuskih i engleskih romana bezbrižnog i lepršavog XVIII veka…

„Mogao bih bez preterivanja da kažem kako je mešavinarenje, u periodim mojih raspadanja ili poluraspadanja, ali i sasvim nezavisno od tih perioda, za mene predstavljalo najbolji, možda i jedini pažnje vredan proces krpljenja, koji je, kao proces, bio prilično neprivlačan mojim najboljim prijateljima, koji jesu poštovali tu moju uvrnutu strast ka čitanju svega i svačega, ali su je sami bili lišeni, pa su proces krpljenja prijatelja, onda kad je taj proces bio neophodan, radije shvatali i u pogon puštali kao sofisticirani oblik glupiranja, koji je na neki način mogao biti u vezi sa održavanjem i negovanjem deteta u sebi, što sam sve imao na umu dok sam razmišljao kakao da svoju mlađu, depresivnu, ali i nače preozbiljnu sestru zakrpim pre nego što njeno raspadanje uzme maha.“

Aleksandar Dobrijević (1971) predaje etiku na Odeljenju za filozofiju Filozovskog fakulteta u Beogradu; svira gitaru u fjužn bendu „Mangus“; autor je romana Potrepštine po Martinu (Medijska knjižara Krug, 2009), dve naušne monografije i brojnih članaka iz oblasti filozofske etike.

Prvi roman Svena Popovića „Uvjerljivo drugi“ (Fraktura) u neku je ruku, tematski, ali i zanatski, formativno, logičan nastavak njegovih kratkih proza, zbirke „Nebo u kaljuži“. Popovićev lik nezaposleni je, mladi pisac, ime mu ne znamo, o sebi kaže: „Moja je jedina prednost što se ne shvaćam ozbiljno… Minijaturnu krizu pretvaram u odlomke teksta, kao da su te raštrkane riječi doista u stanju spasiti moju dušu. … Ne mora priča biti grandiozna da bi bila ispričana.“ I nije grandiozna, ali je dobra.

Pisac govori uglavnom, o onome što živi. O ljubavi i djevojkama, o izlascima i lutanjima, o poslu koji se odrađuje i prijateljstvu koje se stavlja na kušnju, o sanjarenju i životarenju, o nikada prvima, ali uverljivo drugima, o gomili bendova čija je muzika soundtrack uz koji se lako može zaboraviti i(li) otplesati život. Naravno, Popovićev pisac piše i o pisanju.

Ako i nije generacijski, Uvjerljivo drugi roman je koji od prvog do zadnjeg retka govori o sadašnjem trenutku, terajući nas da se zamislimo nad onim što će nas, i naše klince, u zemlji u kojoj živimo dočekati sutra. Poetična i duhovita, brza i samoironična, Uvjerljivo drugi uverljiva je (i) druga knjiga jednoga od najzanimljivijih glasova nove hrvatske književnosti.

Ovo je roman o emigraciji, jednoj od ključnih tema našeg o vremena, u kome glavna junakinja proživljava ljubavnu priču sa čovekom iz sasvim drugog sveta od onog u kome je do tada živela.

„Vrbe su malo dalje stajale u vodi. Gledala sam ga kao nepoznanicu, kao prolaznika koji mi ulazi u kadar, a ja na neki volšeban način saznajem velike istine o njemu. Sve je mirovalo. Maštala sam, otići ću jednog dana, brzo, vrlo brzo. One vrbe nad rekom ostaće mrtve poput ruku koje je neko odsekao i bacio u vodu, a ja ću iskusno hodati dalje. Neću se vraćati istom vodom, neću dolaziti istom vodom…“

Sanja Nikolić rođena je u Splitu 1976. Diplomirala je filozofiju na Beogradskom univerzitetu. Sila i Soni u Berlinu je njen prvi roman.