DOMAĆI AUTORI

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i da-nas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

„Stajalo je negde jedno tenisko igralište, vremenom se i na njemu pokazivala nekakva bolest, kuga toga prostora. Najpre je njegov nekadašnji crveni pesak bio unazađen običnom prašinom koja se onde slegala iz svojih kosmičkih ra-zloga, potom su fino iscrtane bele linije nestajale sa tla, kasnije ostala je samo mreža po sredini, opuštena i mlitava. Onamo uselila su se deca koja su šuti-rala krpenu loptu, Cigani sa svojim psima i kolicima punim stvari, skitnice koje sede na zemlji, sa strane, naslonjene na zid. Samo je ona žalosna mreža i da-lje visila tamo, označavajući dve strane sveta, dve istorije, dve civilizacije. Pa onda beskućnik koji se pored nje našao mogao je birati hoće li boraviti u zapadnoj hemisferi, ili onoj istočnoj, mada obe lagano su se pretvarale u sme-tlište."

Miš koji pegla

Ne voli me žena
ni ja možda nju.
Ovo drugo mi teže pada.
Pa ja moram nekog da volim jer nisam potpun.
Pola od mene je ošlo u svet da se traži
pola je tu.
Nemam kontrolu nad m.
[ . . . ]
Gledamo se i čudimo
svako sa svoje strane stakla moja žena i ja.
I u tome smo u harmoniji.
Pitamo se
šta nas je to veliko napuslo?Gde je i kome ošlo?
Ljubav odmili na više nogu. Vreme
nema reprize.
Ne zna za ponovo
samo za dalje. . .

Priznajem da sam zadovoljna što na mnogo tih mesta nismo imali pristupa, pa nam je ostajao sam život i njegova puna sloboda. . .“
Sama

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Sama, novi roman Bore Ćosića, autoportret jedne žene, nešto je kraći od finala Džojsovog Uliksa. . . Ovaj lavirint u kome je mnogo duhova iz književnosti vodi nas stalno u nepoznato, sve dalje i dalje, i kao neka je himna životu. . .

„Kad bi mi neko ponudio da idem ili u zoološki vrt ili u operu, ne bih uopšte umela da se odlučim. Tamo su rešetke, ovamo je gvozdena zavesa, tamo urla gorila na sav glas, ovde jedna vrlo debela pevačica zavija svoju ariju, tamo su majmuni, ovde su balerine, ko bi znao gde je bolje! A inače, dovoljno je tog pozorišta i po ulicama, videli smo već kako prolaznici vrlo dobro glume da su prolaznici, putnici u tramvaju predstavljaju putnike u tramvaju, a tek u bioskopu! Pa oni gledaoci tamo ionako gledaju glumce koji glume na filmu, zato valjda imaju prava da i sami predstavljaju gledaoce u toj sali!. . .“ Kako mi samo ovo nije već ranije palo na pamet da sve o čemu govorim kao da se odigrava na nekom filmu, zahvaljujući tome da mogu sedeti u svom vlastitom bioskopu, makar i u poslednjem redu. . .“

Sama

Rođen je 1949. godine, diplomirao književnost. Pesnik, konceptualista, esejista, romansijer, kritičar, antologičar, prevodilac. Dobitnik je nagrada za najbolju knjigu poezije, pozorišnu kritiku, roman, knjigu godine, autorski opus, životno delo, doprinos kulturi, očuvanje lepih umetnosti. Radio kao novinar, urednik časopisa i edicija, pozorišni kritičar, lokalni funkcioner i međunarodni kulturtreger.
Objavio romane Purpurna dekada, 2020, Španska čizma, 2021, Paklena putarina, 2022.
Prevođen, zastupljen, biran, postavljan itd.
Živi u Novom Sadu.

Dok većina bezbedno pripoveda, Kopicl fatalno zaigrano piše, propisuje, ukršta, izmešta iz uobičajenog i napreže jezik, tematske dominante, vremenske ravni, neuhvatljive ćudi i obrise junaka svog romana, ne prezajući da usred igre naprečac menja žanrovski kod i dru-gu zanatsku opremu. Tako jezički relaksirana i tematski razigrana materija Krtica, vedro le-vitira između urbanih grehova današnjice i hiperbolizovane slike najbliže nam budućnosti, otkrivajući sliku grada kao organizma u nestajanju pred nezajažljivošću građevinskog lobija i inertnom samodovoljnošću lokalne politike. Dabome, u pitanju nije polit-aktivistička studija već živim ljudskim iskustvom protkan pa romaneskno zakovitlan futurološki upitnik s aromom prepoznatljivih gradskih dešavanja u kojima briljiraju ili tek oponiraju tipično naši lideri i liderčići, žestoki momci i nežne dame, investitori nadzemnih grdosija i podzemni popovi, kao i brojna čudesa s kojima se iz dana u dan sve lakše saživljavamo. Ne bez primesa distopijskog filinga, Krtice su, uz sve već istaknuto, i zavidan jezički poligon svakojake travestije, humora, neverovatnih, gotovo snovnih obrta i rešenja, kakvima se ni u snu nismo nadali. Kamoli u knjizi. Ali smo ih ovde dobili, i to na veoma čitljivoj, fino složenoj književnoj tacni. Pa ko voli – nek izvoli.

"Samir Omerčić (1968, Pula)

Nakon mnogih putovanja skrasio se 1992. u Amsterdamu; studirao je na akademiji u Hagu, odsek za filmi; od 2024. živi u Puli.

Djevojka sa prljavim stopalima prva je njegova knjiga – zbirka priča u kojoj se dosta putuje, u kojoj je manje važno gde, a mnogo važnije kako putovati.

„Fatima-Zara se zaključala u sobu kad je čula da sam ispred kuće, a zbog nje sam ustvari došao u posjetu, i nije izbivala tokom cijele večeri. Pozdravio sam se s dijelom familije koji je bio prisutan. Tu su bile dvije njezine kćeri, Giovara koja je izrasla u pravu ljepoticu. Blan-che, najmlađa kćer, me je gledala pomalo sumnjičavo, no i ona je bila slatka i ljepuškasta na svoj način. Najstarija, zvana Ludrid, koje se najbolje sjećam, bila je odsutna jer je studirala pravo u Dar-el-Beidi. Nikad nisi dovoljno star da te ne sude po izgledu, a Madame Sim-plicia, njihova nona, morala je biti jako stara. Podsjetili su je tko sam i pri spomenu moje titule lagano se naklonila.
Serviran je tajine koji je pripravila nona, a ja sam zauzvrat blagoslovio večeru. Promrmljao sam molitvu tako da je ni sam Bog ne razumije. Bila je stara, Madame Simplicia, i kako veli Giovara, većinu svog života bila je respektabilna.
U njezinim godinama ona više nije odgovorna nikome. Pojede malo sira i popije čašu crnog vina, prestala je s pušenjem i završila radove na zubima. Oblači se samo u bijelo kao talijan-ske patrone.
Fatima-Zara mi je jednom pričala sa entuzijazmom o akademskim pobjedama svoje najsta-rije kćeri Ludrid, ali i o Giovari. Cijela zapadna obala Afrike bila je zaslijepljena njezinom ljepotom. Blanche, ne baš tako graciozna, ali ljupka na svoj način, namrštena, prekrštenih ruku, gledala je u stranu.
Izašao sam s Giovarom, dok je Blanche nešto mrmljala. Tražeći vanjska vrata završili smo u atrijumu. Madame Simplicia je stajala na balkonu i poskrivečki pušila, a sa strane se smjestio građevinski materijal. Uvalio sam Giovaru u kariolu, udobno je smjestio. Uzeo sam kari-olu za ručke i pogurao. Iskrali smo se iz atrijuma i poslije njihove kuće ostao je samo svjetionik koji je šarao snopom svjetlosti.“
Djevojka sa prljavim stopalima"

„Tamo me nebo poznaje jer samo tamo ja sam svoja i svačija i čuvarom Mosta u otetoj zemlji me zovu.“
Smilja Petrović rođena je 12. jula 1954. go-dine, u Žitkovcu kod Zvečana. Odrasla je u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici, gde je zavr-šila osnovnu školu i dva razreda gimnazi-je. Maturirala je u Smederevu. Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beo-gradu. Drugu polovinu radnog veka radila je u gradskom arhivu Smedereva. Udovica je, ima dvoje dece. Piše poeziju i slika. Ovo je njena prva knjiga.
„Stotinak metara od kuća uzbrdo, malom stazom kroz trnje, utabanom samo našim stopama, stiže se na vrh brega, do merdevina za prelazak preko plota kojim su ograđeni naši vinogradi, voćnjaci i njive. Tu sedneš na zemlju, a pogled ti se pruži daleko, daleko. Ispred tebe, počinje Kosovo ravno. . . Pravo ispred tebe, preko polja, je Vučitrn, sa strane je bela Samodreža crkva, a malo dalje, skrivena u ševare i vrbake, prolazi Sitnica. U daljini su plava brda Čičavice, a još dalje Metohija i Drenica. Kroz polja pored reke ide asfaltni put od Mitrovice prema Prištini i dalje, a pored Sitnice železnička pruga Mitrovica –Skoplje – Solun. Kažu, kad ti je teško i kad hoćeš sebe da umiriš, treba da se setiš mesta na kojem si se, u svom životu, osetio najlepše, gde si osetio onaj najdublji mir u duši, i da zamisliš kao da si, u tom trenutku, na tom mestu. Za mene je to moj Breg.“ Čuvar mosta Knjiga Čuvar mosta dragocen je dokument o jednom ne tako davnom vremenu i ljudima koji su živeli na Kosovu, na prostoru Stare Srbije, o nečemu što je iščezlo, ali je ostalo u sećanju Smilje Petrović, odakle joj to „niko ne može oteti“. Nezaboravni likovi u romanu, pogotovo ženski, dominiraju čitavom pričom.

Laza K. Lazarević (1851-1891), rođen je u Šapcu, diplomirao je prava u Beogradu, da bi zatim u Berlinu završio studije medicine. Ostatak života proveo je u Beogradu, gde je radio kao lekar. Iza njega je ostalo devet dovršenih pripovedaka, među kojima su čuvena Švabica i Vetar, i osam nedovršenih, od kojih su neke delovi planiranog romana. Nezavisno od svog nevelikog opusa, on je možda najveće ime srpske knji-ževnosti XIX veka. U ovom izdanju, dopunjenom izborom iz prepiske, sabrano je celokupno delo Laze Lazarevića.

Damir Karakaš rođen je 1967. u Lici. Živeo je u Zagrebu, Splitu, da bi 2001. prešao u Francusku. Harmoniku svira od svoje osme godine, i to unikatni lički repertoar.

Uz Roberta Perišića, Karakaš je kultni pisac nove hrvatske scene, potpuno originalan u svom književnom stilu, kao neki balkanski Dovlatov.

Od svog dnevnika emigranta napravio je rialiti-roman, u sklopu multimedijalnog projekta, koji, po njegovim rečima, „ispituje mogućnosti komunikacije stranca / pisca / svirača / performera s novom okolinom… Projekat uključuje ulični performans, fotografiju, muziku, literaturu, život.“

Po Karakaševoj knjizi „Kino Lika“ snimljen je ove godine film. Sada živi u Parizu.

Roman Hotel Wartburg, najzrelije delo istaknutog hrvatskog pisca Zorana Žmirića, postao je hit-knjiga odmah nakon što je pre godinu dana objavljen u Zagrebu. Ova nostalgična priča na najbolji nas način vraća u naše detinjstvo i mladost. Hotel Wartburg je izuzetan roman o odrastanju, kao i romani Aperkat i Natašte, nedavno objavljeni u izdavačkoj kući LOM.

Probajte shvatiti- prekinem ga blago. To je prvi i jedini auto koji je imao. U njemu nas je vozio doktoru, na izlete, u Trst, na godišnje odmore, kad se sestra rodila dovezao ju je kući u njemu. U tom je autu cijeli jedan život. Ne samo njegov, već cijele naše obitelji.

Čovjek grubim dlanom češka vrat i bradu. Pogledava u auto pa u mene. Konačno kaže: Pa OK, možda bih ga prodao.
Odlično - uzviknem s olakšanjem. Koliko bi tražili?

Ono što je za Faulknera okrug Yoknapatawpha, to je za Zorana Žmirića u ovoj knjizi jedan Wartburg karavan: središte priče, rodno mjesto jedne lične opsesije, kulturni, politički i životni okvir jednoga svijeta. Faulkner je Yoknapatawphu izmislio, Wartburg je bio stvaran, ali samo za generaciju koja je živjela prije pada komunizma. Danas Wartburg je lice fikcije, izmišljeni Žmirićev automobil.

Po profesiji novinar, skoro ceo radni vek proveo je u NIP Politika, gde je od novinara-reportera stigao do mesta glavnog urednika, mada nikada nije bio član partije.

U izdanju Prosvete objavljen mu je roman Severni bulevar, a godinu dana kasnije i zbirka priča U pogledu psa. Ovo mu je treća knjiga.

Roman Vampiska posla neobična je priča iz sedamdesetih godina XX veka, o vremenu kada se mladi glavni junak našao na životnoj prekretnici koju mu je obeležio susret sa misterioznom ženom.

Danilo Štrbac nas svojim pripovedačkim darom vraća u našu mladosti ili detinjstvo, kada je, kao i svuda pre nekog rata, sve drugačije, kada je sve na neki način onako kako bi trebalo da bude, dok junak romana ide u potragu za vampirom, u Istočnoj Srbiji, tamo gde se oni najčešće pojavljuju.

Sva čula sam napregao do maksimuma. U oči i uši sam se pretvorio. I vidim kako se kvaka na vratima lagano pomera. Fenjer je blizu vrata, osvetljava ih, jasno vidim kako se lagano spustila nadole. Onda su vrata kratko i tiho zaškripala, samo su se odškrinula. Srce mi više ne lupa, ne čujem ga, bubnji mi u glavi, gušim se, možda više nisam živ. I tada se vrata uz jezivo, glasno škripanje širom otvore. U kontrastu sa srebrnastom mesečinom vidim suvonjavu priliku u dugačkom ogrtaču, toj sablasti lice skriva kapuljača, stoji bez reči u okviru vrata, ne mrda.

Ko si ti, šta hoćeš od mene!- razderem se krkljavo i promuklo, više da ohrabrim sebe, nego da uplašim onog ili ono na vratima. I uhvatim se obema rukama za onaj venac belog luka što mi visi oko vrata.

Bora Ćosić je rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

Ruski vrtlar, nova knjiga Bore Ćosića, za razliku od ciklusa njegovih dela kao što su Priče o zanatima, Bergotova udovica, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, pripada drugom krugu njegovog stvaralaštva, u koji možemo ubrojati romane Tutori i Doktor Krleža, ali i Dnevnik 2013-2020.

Tema ovog hamsunovskog romana Bore Ćosića jedna je od najaktuelnijih i najbolnijih u našem vremenu: reč je o prisilnoj emigraciji, o čoveku koji je zbog rata postao apatrid, ali i o stanju ljudske vrste na ovom svetu.

„Čitao sam, davno, pripovest o jednom, prilično neprijatnom slučaju: nekakav bednik je po svaku cenu probao da se uvuče u neko društvo, a ovima iz tog društva nije padalo na pamet da ga onamo prime. . . Pripovest o mizeriji nekog stvora, koji predstavljao je čitav ljudski rod. Kako se ovaj utrpao na tu planetu, a nije bio načisto zašto. I da ga je u onom podzemlju neko pitao zbog čega mu je onoliko bilo stalo da se onde utrpa, ne bi znao šta da odgovori. Jer blato je osnova ove planete, uz neki, tu i tamo, kamen. Ovo pokazuje i taj mladi Rus, koji je odbegao iz svoje domovine, zato što se u njoj osećao kao u blatu, a onda je samo pitanje vremena kada i sam uvideće da je stanje sa ljudskom rasom sveukupno takvo, neizmenljivo blatno.

,Glamuzina i u novom romanu pokušava odgovoriti na ono čuveno Carverovo pitanje: O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi? Pritom iznosi posve različite, pa često i nevjerojatne manifestacije i implikacije, kako kaže Susan Sontag, najmisterioznijeg ljudskog odnosa.

U novom romanu na scenu je doveo 14 muškaraca i žena, sve ih spojio na jednom tulumu i natjerao ih da nam ispričaju svoje životne priče. Svi su u četrdesetima, izlupani i oštećeni životom, svi pritom svjesni da im isti taj život sipi kao pijesak među prstima, ali i dalje, naravno, duboko zakačeni za svoje strasti, opsesije, utvare. Međusobno su u različitim odnosima – ljubavnim, bračnim, poslovnim, prijateljskim – koji se kompliciraju, razotkrivaju kulmirniraju upravo na tulumu na koji nas Glamuzina privodi.

Drugi zakon termodinamike važan je roman i zbog iznimne Glamuzinine sposobnosti da minuciozno, sloj po sloj razotkriva svoje likove i njihove motive, da nam zorno pokaže kakvi su ispod kože, što ih muči a što pogoni, i zbog inventivne i kompleksne strukture romana za čiju je izgradnju potrebno veliko spisateljsko umijeće. - Roman Sinić

Dobrano prije globalne pandemije Drago Glamuzina započeo je pisanje ovog romana, čija je središnja postavka posve dekameronovska. No ono što je bitno za čitatelja jedan je drugi virus: onaj istovremeno discipliniranog i strasnog pripovijedanja. Gotovo svi likovi u ovoj priči su pisci, profesionalni krotitelji priča, no njih i njihove posledice, pokazat će se, ponekad je zaista teško zauzdati. Glamuzina, ipak nema taj problem: ritam romana je metronomski, tempo brz, dok se dinamika vješto poigrava iznevjerenim očekivanjem. Neka vas odabrani spisateljsko-kulturnjački milje ne obeshrabri: za razliku od tipova koje ste navikli sresti na pjesničkim soarejama Glamuzinini likovi nepretenciozni su, slojeviti i intrigantni.- Marko Pogačar

Sam po sebi, strah nije uvek dovoljan da bi se ćutalo. I evo me, govorim.

Strah nije uvek dovoljan da bismo se odrekli onoga što nasilno pokušavaju da nam oduzmu. Jer prošlost je promenljiva. Eventualno postoji samo kroz narative sećanja dok ne sklonimo svakog pojedinca koji se bilo čega seća. Kao što će svakog trenutka ućutkati mene. Neki od nas se zaista pod pritiskom straha, straha od kazne i javne sramote, straha za život, odriču svega. Kad kažem svega, mislim i na države u kojima živimo. Kada nestane sećanje, kao poslednji trag znanja o događajima koji su nas oblikovali, nestaćemo mi sami. I, šta ja onda imam da izgubim?

TELO

Svi koji uđete u knjigu Dimitrija Kokanova, pripazite se, čeka vas potresno iznenađenje, utapanje svetog i profanog, infantilnog i visoko konceptualnog, intelektualnog i karnevalskog. Tu je i dendi sa monoklom kome se krive usta i jedan momak iz malog grada koji hoće da se rasprsne u sazvežđu silne lepote koju gleda i oseća. On se plaši vas i vi se njega plašite.

I kad sve to prođete ugledaćete telo, svoje i svačije, bogoliko i prljavo, telo koje je kosmos, telo koje grli svet i zgraža se nad svojom svetom željom. - Milena Marković

"Damir Karakaš rođen je 1967. u selu Plašćica, pored Brinja u Lici. Objavio je knjigu putopisa Bosanci su dobri ljudi, zbirke priča Eskimi, Pukovnik Beethoven i Kino Lika, i romane Kombetari, Kako sam ušao u Europu, Sjajno mjesto za nesreću, Blue Moon, Sjećanje šume, Proslava, Okretište, i Potop. Dobio je više književnih nagrada za roman Sjećanje šume, za Okretište je dobio nagradu „Meša Selimović“ za najbolji roman 2021, a Iste godine dobio je u Italiji prestižnu književnu nagradu „Premio ITAS del Libro di Montagna“ za roman Sjećanje šume. Piše pozoriišne komade koji se izvode u Hrvatskoj i inostranstvu. Prevođen je na desetak jezika. Živi u Zagrebu.

Lička trilogija Damira Karakaša nastala je tokom više od jedne decenije. Kino Lika (2001), Eskimi (2007), i Pukovnik Beethoven (2012) sadržaj su ove fascinantne knjige. Po zbirci priča Kino Lika, snimljen je istoimeni, višestruko nagrađivani film, u režiji Dalibora Matanića. „Hard core i akcija iz pera ličkog Marqueza. . . Knjiga koja ide do kraja. . . Kamen temeljac za hrvatski seoski undergraund. . . Tma i tmuša neprebolna. . . Upozorenje: držati izvan domašaja djece i malo-građana. . . “ (Robert Perišić) „Zbirka priča Kino Lika Damira Karakaša u vrijeme izlaska bila je drukčija od svega što se u Hrvatskoj pisalo i potresla je književnu scenu poput struje. . . “ (Jurica Pavičić) „Plemenit divljak velikog srca. Pisac takve ekspresije, da se smrzneš. . . “ (Velimir Visković) „Ove priče možete obožavati ili mrziti jer vas gotovo fizički bole, no nikako ne možete ostati ravnodušni. . . “ (Jagna Pogačnik) „U izuzetno dojmljivim slikama jači i od Tarantina. . . “ (Damir Pilić) „Cvijet među krompirima. . . “ (Dražen Ilinčić) „Karakaš je jednostavan, reduciran i efikasan. Ma što efikasan – ubojit!. . . “ (Jasen Boko)
autor ilustracije na koricama Fransisko Goja (1746-1828)"

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beo-gradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. U ovom izdanju sabrane su „priče o zanatima“ koje nisu ušle u knjigu Priče o zanatima • Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (LOM, 2008, 2011, 2020), a dodate su i nove „priče o zanatima“.

„I mi sami prolazimo, nego to i ne primećujemo!“ U našoj porodici tetke su najviše volele da posmatraju sa prozora prolaznike koji su hodali ulicom. Onda su rekle: „Kad bismo samo znale kuda idu svi ti ljudi!“ Mama se zaustavila sa metlom u ruci, kojom je upravo čistila pod, onda se zapitala: „Možda postoji nekakav poseban zanat, prolaznički!“ Deda je zaključio: „Čestit svet sedi kod kuće, a ovi što idu levo desno, to su fukare!“ Tetke su se usprotivile: „Zar onaj gospodin u šeširu koji uvek prolazi i mahne nam rukavicom, da bude baraba!“ Tata je dodao: „Makar da idu nešto da kupe ili da svrate u kafanu, nego ništa!“ Mama je rekla: „Tačno je da neko sedi na niskoj stoličici i pravi cipele, siromašna cvećarka sastavlja buket iako je potpuno slepa, a ovi samo bazaju!“ Ja sam takođe razmišljao šta ima u tim ljudima koji samo prodju pored naše kuće, skrenu iza ugla i odu kao da ih nije ni bilo. Izgledalo je kao da u svojim svakodnevnim planovima nemaju ničeg drugog, nego samo da minu nekom ulicom i nestanu zauvek. Tetke su pro-šaptale: „A ipak bi nam bez njih život bio prazan i dosadan!“ . . .

„Dobri duh Beograda“, „svetionik kulture koji daleko baca svetlo sa vrha Beograđanke“, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Preko 40 godina bio je u novinarstvu. Od 1978. radio je u Studiju B, gde je postao urednik kulturnog programa. Od 1992. vodio je emisiju „Nivo 23“. Razgovori s eminentnim gostima vođeni tokom burnih devedesetih i kasnije, pune tri decenije, dragoceno su svedočanstvo vremena i skoro da nema domaćeg značajnog stvaraoca u kulturi koji nije prošao kroz ovu emisiju. Nakon toga je radio vrlo zapažene serijale „Duhovnici“ i „Nezaštićeni svedok“.

„Novinarstvo je jedna od onih retkih profesija koje imaju misiju. Trebalo bi da popravlja svet, da se bori u ime i za račun obespravljenih, zaboravljenih, napadnutih bez razloga od razularene rulje. Ima profesija kao što su hirurg, sudija, sveštenik, kojima se ne možete baviti ako imate prljave ruke . . . Ali i novinar mora biti osoba besprekornog morala, jer ko će inače da vam veruje u to što pišete i govorite?!“
iz intervjua Velje Pavlovića za „Večernje novosti“, 2019.

„Velja Pavlović je bio (strašno je govoriti o njemu u prošlom vremenu) iz onog reda kulturnih pregalaca koji se opasno proredio. A to su oni koji zastupaju osetljivu zonu dobrog duha Beograda. Bio je radoznao, otvoren za druženje i komunikaciju, odabrao je da se bavi kulturom u najširem smislu, i to na TV-mediju, gde je kultura ponajviše nastradala pod naletom olake brzine, površnosti i neznanja. Veljin kulturni serijal „Nivo 23“ (to je bio sprat one zgrade čiji je simbol bio Duško Radović) godinama je predstavljao i otkrivao znane i neznane. Sada to ostaje kao nedosegnut uzor. . . “
Milan Vlajčić

„Sve što je radio, činio je iz jednog posebnog ugla koji je ostalim novinarima bio nedostupan. Možda i nerazumljiv. Bio je skroman, blag, i duboko uveren da istražujući teme o kojima je pisao i govorio, istrajno izgrađuje sebe. I toga se nije stideo. A i bez uobičajene ambicije i želje da sebe stavlja u prvi plan. . . “ - Mirjana Ognjanović

"Treba vremena da postaneš mlad " zbirka je kolumni koje je Velja Pavlović pisao pretežno tokom 2017. godine. Pred nama su lične i univerzalne priče na različite a uvek aktuelne teme, o mnogim poznatim i manje poznatim ličnostima našeg sveta, od Dilana, Pikasa, Tesle, Timoti Bajforda, do Platona, Pitagore, Rolingstonsa. . .

„Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni“, ovo geslo kao da je vodilo Velju Pavlovića kroz život. Kada opisuje svoj doživljaj Božića u planini: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebne zlatne boje koju nikad ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma“, veruješ da je on sad tamo, među tim zlatnim zvezdama. . .

U romanu Malj za učenjake, Aleksandar Dobrijević govori o Društvu prijatelja Tomasa Bernharda u Srbiji, duhovito se poigrava s Bernhardovim stilom i još jednom pokazuje da je izvanredan pisac, kao i u prethodnom romanu Mešavinar, hronici višestruke ljubavne odiseje na relaciji Beograd-Kanada, protkanoj idejom o lečenju ljubavnih i drugih jada čitanjem.

Kad sam jednom, bivajući inače duduk za filozofiju, probao da oborim takvo njegovo tragičko shvatanje o oženjenim filozofima, setivši se, kao što bi se na mom mestu setio svako ko je i najpovršnije upoznat s čuvenim filozofskim anegdotama, slučaja Sokrat, koji se valjda hvalio time da je svoje majstorske argumentativne veštine razvio unutar braka, dakle upravo zahvaljujući braku sa Ksantipom, ženom raspričanom i poslovično nezgodnog karaktera, Sveta je jedva dočekao da me ućutka, rekavši nešto poput: e moj dobri astronome, nema sumnje da je Sokrat potencijalno bio najkvalitetniji filozof, svi misleći ljudi tog doba videli su taj potencijal u njemu, čak i ono opskurno Pitijsko proročište, na kraju krajeva zato je imao toliko slavnih učenika, ali prenebregao si činjenicu da je on, čim se oženio, prestao da razmišlja o stvarima mimo svakodnevnog života, što je, ako mene pitaš, bio znak da se odrekao svog potencijala, osetili su to i njegovi učenici, pa je svaki krenuo svojim putem, a to što su ga već u starini hvalili kako je prvi uspeo da prizemlji filozofiju, tu u stvari nema šta da se hvali, Sokrat se zaglibio u svakodnevni život kao u živo blato, toliko se natovario problemima svojstvenim svakodnevnom životu da je svaki njegov pokušaj rešavanja problema svojstvenim svakodnevnom životu završio u takozvanom ćorsokaku, ali treba da mu budemo zahvalni što nam je prvi pokazao, premda to nije nameravao, kakav kraj da očekujemo ako mišljenje podredimo teretima svakodnevnog života, a brak je, da pojednostavim, malj za sve tipove učenjaka, ponajviše za filozofe, ne samo da te brak prizemljuje, nego te zakucava duboko u zemlju darodavku.

Aleksandar Dobrijević (1971-) predaje Etiku na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; svira gitaru u fjužn bendu Mangus; autor je romana Potrepštine po Martinu, dve naučne monografije i brojnih članaka iz oblasti filozofske etike. Izdavačka kuća LOM objavila je 2018.god. njegov roman Mešavinar.

Aperkat je snažan i emotivan roman o odrastanju jedne devojčice u Beogradu, na donjem Dorćolu. Odnos sa ocem i surovom sredinom pravi od nje neku vrstu savremene Amazonke. Ovo je priča ne samo o njoj, već o svim mladima koji su odrastali tokom devedesetih, kada su udarci bili sastavni deo stasavanja. Pljuštalo je sa svih strana: od vršnjačkog nasilja sa ulica, preko televizijskih ekrana, pa sve do okrutnih roditelja i svirepih prosvetnih radnika. Maja Iskra žustro razgrće zastore otkrivajući nam boje sa lica svojih junaka, dece kao i odraslih, rešena da ovom sivilu od vremena doda kap krvi i pusti mu glas. - Iz recenzije Violete Ivković

„Kakav je tvoj odnos prema Jugoslaviji? Da li je osećaš kao svoju?“ -Naprasno menja temu.
„Naravno“, kažem bez razmišljanja. „Provela sam na Balkanu dvadeset punih godina. Tamo su moji koreni. Naravno da osećam Jugoslaviju kao svoju.“

„Kako je to dobro.“ Čežnjivo me prostreli očima, ali pogledao je mnogo dublje i dalje od mojih zenica. Video je sve: od Durmitora, preko Jadrana do Dorćola.

„Meni je Jugoslavija. . . znaš šta?“ „Šta?“ pitam, uvlačeći dim, ne skidajući pogled sa njega. Oči u oči. „Kao jedna bolna crna rupa, ispod srca. Ispunjena čežnjom, nedodirljiva. Nikad ne mogu da stignem to tog mesta u sebi. To ti je za mene Jugoslavija“, kaže.

Sada je već potresen. Ćutimo. „Zvuči kao Hiraeth. Znaš za izraz?“ pitam. „Velški. Znači čežnju za domom, kome nikada nećemo moći da se vratimo, za domom koji više ne postoji. Nostalgija za izgubljenim mestima naše prošlosti. Tako nekako.“ „Ma ne, nije to.“ Ne želi ni da čuje, okreće glavu od mene. Kao da je uvređen što uopšte tražim bilo kakvu referencu iz ovozemaljskog života. Njegova čežnja je neka druga čežnja. Crna rupa Jugoslavija. Verovatno i jeste.

Maja Iskra (rođ. Maja-Iskra Vilotijević), odrastala je na Dorćolu, studirala u Beču i Valensiji. Inženjerka je pejzažne arhitekture i magistarka multimedijske umetnosti. Živi i radi u Beču, na raskršću fenomena urbanizma i videa. Predaje na fakultetu primenjenih umetnosti u Beču, pri odseku za Social Design, s fokusom na kritički urbanizam. Voditeljka je brojnih diskusija u domenu kulturne politike, nauke i pla-niranja gradova. Njena priča Hiraeth osvojila je drugo mesto na Festivalu evropske kratke priče, 2018. Aperkat je njen prvi roman, s kojim je krajem 2022 godine na konkursu izdavačke kuće Booka od prijavljenih 575 romana osvojila drugo mesto.

„Napolju je u međuvremenu padao mrak, svetlost uličnih lampi prosipala se po ulici kao najfinija zlatna prašina, i trola stiže, trola dolete, trola kao čarobni tepih-usisivač usisa Manijaka i Cvećku. Napred ugledaše prazne sedalice, ona tri komada koja su preko puta vrata, i kao nekom čarolijom nađoše se sedeći na njima. Manijak ispruži i protegnu noge, bilo je mesta, a noge ko neke šine odoše u pizdu materinu daleko.

Opa! Proradilo je, Manijak ukapira da je u crtanom filmu, ne, blaženo je razmišljao, ovo izgleda kao u lutkarskom filmu, samo što su lutke žive i u prirodnoj veličini, veoma pojačanih karakternih osobina, groteska, brate, pomisli Manijak, kao u karikaturi, i poče da se cepa onim zaraz-nim smehom kosmičke bezbrižnosti. Cvećka, koja je samo čekala da Manijaku popuste kočnice, poče da se kikoće, onda su se cepali do bola u stomaku, kao da su se smehom rasipali na sve strane sveta, u sebi i oko sebe, ako tu uopšte ima neke razlike... “

„Manijak je izletao iz svog tela koje se šetalo Birčaninovom ulicom, i sa visine veće nego što su lipe u Birčaninovoj ulici gledao sebe i ekipu kako se šetaju dole, jebiga, Birčani-novom ulicom. To nije bilo stalno stanje, i Manijak bi ulazio u sebe i mogao je da utvrdi kako je u sebi, i kako bi to sebi obznanio, tako bi kapirao kako ponovo izleće iz svog tela i leteći kao orao posmatra i prati sebe dole u šetnji Birčaninovom ulicom. To izletanje i vraćanje u sebe trajalo je čitavu večnost, sve dok Manijak nije u jednom trenutku primetio kako leži na zemlji u parku ispred Muzičke akademije...“

„Viđam scene koje su se odavno desile, nestali i umrli su oko mene, i kao neki anđeli čuvari navijaju za mene i hrabre me. Drže mi palčeve i leđa kad je to važno. Povratak u Beograd je kao povratak na mesto zločina, toliko mrtvih prijatelja i neprijatelja. Ajde, mogu i da priznam, jeste, imam žal za mladošću. Beograd je sada za mene kao susret sa mladošću, i duša boli, i mogao bih da urlam od jada, jebi ga, opet to ništa ne bi promenilo...

Sve je jezivo brzo prošlo. Možda nekome život prolazi sporo, meni je prozujao kao da sam sve to sanjao u toku jedne noći... “

„Naša mladost bila je kao na filmu“, reče Žena Kentaur, „potpuno luda, i mi se nismo štedeli, tamo gde su drugi fircovani, mi smo bar tri puta štepovani!“ - Manijak i Žena Kentaur

Pripovest o jednoj porodici i jednoj prikolici. O životnom krugu, od prisustva do odsustva. O neminovnoj prolaznosti, o uspomenama koje se podstiču čulima. O ljubavi koja prožima sve odnose. O putovanjima, o ukusima. O domu, dokle god je jedne tačke u kojoj se susrećemo.
Marija Jordeva rođena je u Skopju,
odrastala u Moskvi, studirala u Ljubljani.
U Beogradu je upoznala svog čoveka i konačno
spustila sidro.
Po obrazovanju je novinarka i dizajnerka.
Mašta o doktoratu iz antropologije.
„Kada slikam, ne boli me ništa,
a kada ne slikam boli me sve. Tada pišem.“
Natašte je njen prvi roman.

Malo je (premalo) u srpskoj prozi romana poput romana „Ples sa duhovima“ Srđana Damjanovića. Nesrpski je, naime, piti drogu. Još je nesrpskije pisati o paklenim iskustvima narkotičke zavisnosti. Malo se ko – koliko znam još samo Nenad Džoni Racković – odvažio da piše silazeći na ivicu egzistencije, balansirajući na žici razapetoj nad ličnim ponorima. Damjanović se usudio. Zato će njegovi vapaji Bogu upućeni iz fusnota biti upisani u Knjigu Života.“
Svetislav Basara

„. . . Užas. Duhovi su svuda. U svakom stablu je oživelo po nekoliko faca. U krošnjama su ogromne face. Ima ih sigurno deset, možda dvadeset. Fiksirani su za stabla i ne mogu da mi priđu, iako bi to hteli. . . Kako se lagano razdanjuje, pri-mećujem kako je jedan duh nestao. Nema ga više. To stablo na kome je on bio, u trenutku kada ga je obasjala svetlost dana opet je postalo samo najobičnije stablo. Ovi drugi koji su još u mraku kao da su zaspali. Kako se razdanjuje, tako oni nestaju, jedan po jedan. . .“
Ples sa duhovima
Srđan Damjanović, Beograd, 1964. godine. Bavi se video i audio produkcijom. Napisao je pregršt kratkih priča. „Ples sa duhovima“ njegov je prvi roman.

RASTKO PETROVIĆ Veliki srpski pisac, iz plejade u kojoj su Crnjanski, Dučić, Andrić, rođen je 3. Marta 1898. u Beogradu, a umro je 1949. u Americi. Skoro sve što je napisao objavio je do 1930, kada je svoje delo krunisao čudesnim putopisom „Afrika“. Da je kojim slučajem napisao „Afriku“ na engleskom jeziku, ova neverovatno uzbudljiva knjiga bila bi proglašena za najveći putopis ikad napisan, i sada bi reke hodočasnika i avanturista išlo Rastkovim putem, od Sijera Leone u Zapadnoj Africi do srca Afrike.
„U zvezdanu noć se dolazi lagano tihim kucanjem u drvene dirke balofona; u sunčano pobedničko jutro on bije u bubanj od čije se duboke pesme razmiče nebo. [. . .] Uskoro se pojaviše žene [. . .] Dignutih ruku, tako da su se njine nage grudi prelivale pod zvezdama, cela njina naga tela ne izgledahu da su od materije od koje je obično ljudsko telo. One su bile i strahovite i divne. [. . .]Ta tela behu glatka i čvrsta, I mirisahu oporo na isušena tropska voća. One su ostajale za trenutak nad nama, poslušne, ne puštajući glasa od sebe; zaklanjajući sobom celu jednu stranu zvezdanog neba. [. . .] Sve je ugasito i tamno na njima, sve je od jedne bolje građe no ona od koje smo sačinjeni; to nije samo put, već i ono od čega je drvo, čvrsto i mračno, i metal. Jedino iza usana, i još, odakle polazi život, sviće rumenilo zore koja je bez prestanka u njima. Kada crnkinja ima sklopljene usne, ma koliko gola, ona je već odevena u veliku svečanost prirode; samo kad rasklopi usne ona je gola, ona je gola sasvim. Nosi jednu ružu ljubavi u svojim ustima. [. . .]Počinje pravo veselje. Po jedna ili po dve devojke, ili mlade žene, izdvajaju se iz polukruga. Ovaj im snažno tapše. Igraju pred samim tam-tamom, jednim vrtoglavim ritmom. [. . .] One tapšu i pevaju, i svaki čas po jedna uleti u sredinu, raspevana, luda, baca se poleđuške, čas jednoj, čas drugoj u naručje. [. . .] One zaboravljaju na mene, i slobodnije su, lude, vesele i divlje. [. . .] Gledati sva ta obla ramena, čvrste grudi, trbuhe i noge, obasjane suncem! Igra će trajati vrlo dugo: samo šta je to prema agoniji Sumangurua, koja je trajala vekovima; i posle, ne umire li tako crnčeva rasa još uvek!”

Afrika

Srđan Gavrilović rođen je u Mostaru 1991. godine. Završio je Srednju likovnu školu Gabrijel Jurkić u odsjeku grafike. Jedan je od osnivača i glavnih urednika portala za književnost i kulturu Strane. Iza sebe ima objavljenu zbirku kratkih priča Ljetne himne; (2015) u izdanju SPKD Prosvjeta Mostar. Trenutno živi u Belgiji.

Druga knjiga priča mostarskog pisca i urednika, belgijskog tragača za punijom pjenom dana, za tamnijom noći od onih što se nude na razglednicama europskih gradova, Srđana Gavrilovića, izniman je književni događaj kojeg se jednostavno ne smije omeđiti bilo kakvom odrednicom, pa čak ni lociranjem u moguću generaciju.
Ivica Prtenjača

Sve sam razumeo i ništa nisam razumeo. Osim toga, to je bilo vreme zvano poluvreme u mom životu. Rastajao sam se od svoje najveće ljubavi, koja upravo prolazi, kao voz kroz poslednju železnički stanicu.To sa vozom mi se dopalo. Ali sada je još i gore. Poslednji vozovi nam odlaze i nema nade da će novi doći, jer odmah za vozom ruše stanice. . .“ Kasni životi muškaraca
„Svet nestaje u slikama“, kaže jedan od junaka iz knjige kratkih priča Kasni životi muškaraca. S drugestrane, nesumnjivo je da svet iz priča objavljenih u novoj knjizi Milana Todorova, nastaje u slikama. Slike su polazište od kojih počinje pripovedanje. Usamljeni Todorovljevi junaci susreću epizodistkinje, ali ponekad i važne junakinje u svojim životima – na ulici, po trgovima, na plažama. . . Dešava se to u njihovim (pre)zrelim, često usamljeničkim životima, kada je kasno da se na ljubavnom, erotskom planu nešto dalekosežno po-pravi, ali još uvek može da se mašta i poseže za utehom nade. Za utehom nade, odnosno slikama iz tinejdžerskog doba, iz mladosti, iz najvitalnijih godina vlastitog života, kada se, obično, nije cenilo, koliko je trebalo, sve ono što je telo moglo, a duša želela. Uostalom, reći će jedan od junaka Milana Todorova: „Svako od nas većinom živi od svog nepostojanja. . . “Izazov intimnog života je ostao iza junaka ovih priča, telo je posustalo ili posustaje, a žene su tu, svuda unaokolo, lepe, manje lepe, nejasne i tajanstvene, zavodljive i još zavodljivije nego što je pomenutim muškarcima podnošljivo.„To je kao prljava osvežavajuća kiša“, zaključuje jedan od junaka iz ovih izvrsno napisanih kratkih ljubavnih priča. Milan Todorov je jedan od poslednjih pripovedača u srpskoj književnosti koji veruje da dobra priča ima smisla; jedan od poslednjih koji zna da napiše priču o ljubavi koja se ne zaboravlja.
Vasa Pavković

Ante Zlatko Stolica rođen je 1985. u Splitu. Diplomirao je hrvatski jezik i filozofiju. Autor je nekoliko kratkih dokumentarnih i igranih filmova; koscenarist je Kratkog izleta, dobitnika Zlatne arene za najbolji film 2017. Živi u Zagrebu.

Blizina svega (2020) njegova je prva knjiga i doživela je veliki uspeh kao „još jedna posve neočekivana, fascinantna knjiga. Stolica je još jedan moćan glas zapuštenoga hrvatskog jezika i klinički mrtve, jedva postojeće hrvatske književnosti. Blizina svega je i knjiga odrastanja, knjiga potrage za poslom, izvještaj o društvenim prilikama u Hrvatskoj tokom devedesetih i dvijetisućitih, knjiga o zavičaju i podrijetlu, knjiga o ljubavi. Knjiga o svemu, ali iz blizine.

„Počnimo od naziva knjige, lijepog i vrlo začudnog: Blizina svega. Za njim slijedi moto prepisan iz Oglasnika: „Prodajem stan, blizina škole, vrtića, autobus, zvjezdarnica, mir, blizina svega.” Ovaj su oglas, verovatno, pročitale stotine, tisuće ljudi, i svakome od njih djelovao je obično i u savršenom skladu s općom poetikom oglašavanja. Ljudi nemaju dar za čudo, pa im se zato čuda i ne događaju. Ustvari, dogode im se, i to ona prava, novozavjetna, Isusova čudesa, ali oni ih ne primijete. Blizina svega kompozicija je proznih i prozno-pjesničkih tekstova, koju nije moguće žanrovski odrediti, kao što ni pojedine Stolicine tekstove nije moguće žanrovski odrediti, ali koji, svaki pojedinačno, imaju začudnu koherentnost, a svi zajedno čine čvrstu i zaokruženu, ali, opet, otvorenu cjelinu. . .“ - Miljenko Jergović

„Pred nama je zbirka koja svoje čitatelje ne prekorava ako preskaču konvencionalno čitanje od retka do retka, njezina je navada suosjećajno nas uvući u život staraca, umirućih bubamara čija se mala tijela suše u duplim staklima prozora, mekani pužev svijet, u šuštanje lišća pod nogama koje kada dođe jesen postaje tek tužna smetnja na gradskim ulicama, u tihi život supružnika negdje daleko od gradskog kaosa i buke. [. . .] Blizinu svega Ante Zlatka Stolice ne želim niti dijeliti niti posuđivati. Blizinu svega želim darivati. . .“ - Karmela Devčić

„Neobično nisko leti avion, dio putnika naslonio je glavu na prozor, gledaju, još se mogu razaznati kuće, vide se čak i ljudi kao male točkice. Neki čovjek šmrkom pere terasu ispred kuće, tipična scena prigradskih naselja i sela kojima nitko ne zna ime, tko je čovjek-točkica iz kojeg izbija mlaz vode dok pere terasu ispred svoje kuće, pita se netko svisoka, a možda se nitko i ne pita, možda nitko ne gleda, nego to ja tako mislim jer obično tako gledam iz aviona, u svakom slučaju, ne mogu znati, ne mogu provjeriti, perem terasu.“ - Blizina svega

Bora Ćosić rođen je 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim sce-nama. BERGOTOVA UDOVICA je njegov najnoviji roman.

Od drugih dela Bore Ćosića LOM je objavio Dnevnik 2013-2020, svojevrstan kaleidoskop „ogromnog sveta u glavi“, kako je pisao Kafka u svojim Dnevnicima, i aktuelan i bezvremen, jednu od onih knjiga koje se uvek čitaju više puta i u ko-jima se uvek otkrije nešto novo, kakva su i druga dela Bore Ćosića, kao što su Priče o zanatima, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Povest o Miškinu, i Bez.

„Ali šta je to, rekla je mama prema onoj ne-srećnici iz Drinčićeve što je rodila dete sa dve glave! To je sve od gasova koji se dižu iz obre-novačkih rudnika, tvrdio je g. Tatalović. Pa jel’ oni naplaćuju te svoje priredbe, ili kako, pitao je ujak. Naprotiv, rekao je g. Tatalović, kod njih je to sve anpasan, u prolazu. Ja sam čula, rekla je manikirkina sestra, da se tamo uopšte ne zna ko je kome muž, a ko žena. Pa kad se među njima vrzma onaj debeljko, tvrdio je ujak, koji se kar-miniše i nosi ženski donji veš. A pošteno bi bilo da obuče suknju, da se odmah zna šta je! Mož-da će jedanput tamo da svrati neki policajac, pa će videti svoga boga, rekao je prijatelj koji radi u ludnici.“ Bergotova udovica

„Slično kao i kod Prousta, i u Porodici kao i u njezinom poznom nastavku Udovici nema „prave“ radnje koja bi se mogla prepričati kao inicijalni događaj, konflikt ili izazov, zaplet, kulminacija i rasplet, nego je radnja disperzivna, sveprisutna, skriva se u svakom susretu i svakom ra-zgovoru, jer se međuljudski odnosi i psihološki profili, društvena kretanja i povijesni kontekst odigravaju uvijek simultano, a glas pripovjeda-ča – starmalog djeteta rastvorenih očiju i ušiju, brbljavca koji istodobno jako dobro razumije i uopće ne razumije sve ono što nam prepričava, prerušenog Marcela, koji je postao mali Bora – nadomješta junakovo putovanje iz onih romana koji se oslanjaju na plot. . .“ - iz pogovora Alide Bremer

"Sastavljen od 155 stranica zahuktale postliterarne hipernaracije u središnjem bloku teksta i više stotina oplinjavajućih mikro-citata, tehno-koana, pabiraka, instant-mudrosti, prefabrikovanih činjeničnih fraktala i medijskih tričarija, sistematski ležerno razbacanih po marginama, Psihopatak (nekad »Mrtvo mišljenje«) sada već mrtvog maga naše postmoderne i njenih neoavangardnih prethodnica, Vojislava Despotova, roman je koji je obavio posao za desetak kapitalnih knjiga koje do nas nisu stigle pravovremeno. A da su i stigle, ne bismo ih čitali sve, niti bismo ih mogli čitati sa toliko vedre groze koliko izaziva ova posprdna romaneskna oda ezoteričnim hipi idealima šezdesetih godina i njihovoj ironično-inverzivnoj transfiguraciji u posthumanistički košmar kraja XX veka." Vladimir Kopicl

Viktor Radonjić
rođen je 1973. godine u Beogradu.
Zbirke pesama:
Nadir (2002), Tmina i srebro (2004), Ekologija fraze (2005), Žvakanje amalgama (2011); dvojezično srpsko-englesko izdanje izabranih pesama Junak bez portfelja / A Hero Without a Portfolio (preveo Novica Petrović; 2018). Drame:
Šav, Čopor, Reteriranje kruga, Ambis 01 (2014).
Roman:
Dete istog besa (2016).
Živi u Beogradu.
„. . . Šank. U nizu. Raskalašne šale. Tu nema poniranja. Dok traje. Mamurluk me tek priseti da je u inertnosti strahovlada. Iznova se vraćam u ogledanje devojčice koja tvrdi da ne mora da odraste. Odrastanje je zamka. Bog me je ostavio. Obrnuto. Ja sam ga ostavila. Onda kada je otac počeo da se pretvara u totem. Zahtevao je htonsku sigurnost. Uzemljenje u materiji. Odbacivala sam svoj totem u glasnoj veri da ga volim. Materiju sam pretvarala u zgarište i zaljubljivala se u zgrtanje pepela. Ja zarobljeno u Ocu ne voli sebe. Nemam hrabrosti da ovo izgovorim naglas. Preostajem u samodopadljivim po-kušajima totemskog uspinjanja. . . “
Oko junakinje Nađe se pokrenuo teški, škripeći karusel. Opirući se njegovom sve više ubrzavajućem kretanju, osećajući inerciju grada pekara i banki, biva poneta u srž odnosa sa likovima koji su dinamično vođeni sopstvenim zupčanicima nagona. Oni se kao na pokretnim spravama smenjuju i ponavljaju, ograničeni kapitalima i voljama za posedovanjem. Jezički karusel Radonjićevog romana se ne može zaustaviti, pa čak i kada junakinja Nađa shvati da ona nije u središtu društvenog i porodičnog mehanizma, već da je ona sama taj karusel. Roman Viktora Radonjića teži da odgovori na pitanje šta je u životu vredno da bi se nadišla privlačnost samorazaranja uprkos licemerju i nerazumevanjima u porodičnim, kolegijalnim, ljubavnim i društvenim odnosima. Ali i: kako se postaje odrastao čovek u prestonici periferije globalnog kapitalizma, kako raskinuti sa figurom unutrašnjeg oca, umaći mimikriji, malograđanskom moralnom poretku i kultu uspešnosti, kako (ne) instrumentalizovati sopstveno telo i slobodu u svrhu golog opstanka.
Bojan Marković

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. BEZ je njegov najnoviji roman.
„. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “
„. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “