DOMAĆI ROMAN

Ovo je uzbudljiva, potresna proza iz pera potomka odanog patriotskom podvigu pradede, priča koja izaziva divljenje i ushićenje današnjeg čitaoca, udaljenog duže od jednog veka od zanosa i prkosa malog slobodoljubivog naroda, koji je u Velikom ratu svojom požrtvovanoću, hrabrošću i slobodoljubljem zadivio ceo svet. Knjiga „Hodočašće Ilije Ilića“ čita se bez zastoja, mami neodoljivo zanimljivim doživljajima glavnog junaka, izaziva simpatiju i emotivnu privrženost njegovoj epohalnoj rodoljubivoj pustolovini… Ilijina rešenost da savlada sve prepreke, da pređe polovinu zemaljske kugle ne bi li se pridružio braći koja se na Solunskom frontu bori za oslobođenje Srbije, jedinstven je primer iskonskog zova krvi, onog poriva odbrane nacionalnog bića, tradicionalno ukorenjenog u srpskom narodu tokom njegove slavne istorije.

Lazar, i pored neljudskog drila, nije mislio da je Goli otok bio najveće mučilište, ali svakako jedinstveno. Možda bez premca,izuzev nacističkih kazamata, ali, bez sumnje, neljudsko naličje socijalizma. Posle šest godina izgubljenog života, osećao je neku prazninu, razočarenje, ali ne i mržnju... "Nisam bezgrešan, ali izdajnik i banda nisam bio..."

Zapis protiv zaborava

Proza Srebrenke Ilić pripada ovom vremenu. Ona nas upućuje na neke bitne, a nerazrešive antinome egzistencije u kojoj kao da je nemoguće svako ravnotežno stanje duše i spokojstvo mira.

Ponor se može prevazići, slutimo, samo ako intenzivna pozitivna osećanja, iznad svega ljubavi, jesu, u izvesnom smislu, kreativna.

iz recenzije Đorđa Malavrazića

Zejnep je odrastala i živela u surovom svetu u Turskoj u drugoj polovini 20. veka. Prošla je kroz pravu golgotu još kao beba, koju je rođena majka čak tri puta pokušala da ubije. Suočila se sa surovošću života već tokom školovanja, kada je, tokom nemira usled političkih previranja u zemlji, hapšena zbog svojih uverenja. Ta uverenja su je povezala i sa čovekom koji je postao njena najveća i jedina ljubav, ali i razlog zbog kojeg je veliki deo života provela praktično u izgnanstvu, iako u sosptvenoj zemlji. Tek kada je cela njena porodica uspela da dobije azil u Švajcarskoj, ova hrabra žena mogla je da pokaže sve svoje kvalitete i da udahne život punim plućima.
„Zejnep i ja upoznale smo se pre skoro dve dece¬nije, daleke 2006. u školi za prevodioce u Bernu. Od prvog trenutka mi je bila draga, iako se na tim časovima držala malo po strani. Govorila je samo kad je morala. Nešto iz nje ukazivalo je mom no¬vinarskom instinktu da ta žena nosi u sebi neku veliku tajnu...”
Koja je to tajna, otkriće vam Milena Vukoje Stamenković u ovoj knjizi, koja se čita bez daha.

Ja sam „gastos“, pravi gastarbajter!
A možda i nisam to sasvim do kraja.

Razmišljam o tome godinama. Pitanje identiteta je istovremeno pitanje slobode i sopstvenog porobljavanja. Mada je moguće da na čitavu stvar gledam pogrešno. Kada sve saberem i oduzmem, ipak sam ja upravo taj stranac, dezorijentisan i uvek negde između. Sa glavom ovde, a srcem i mislima u Pothomolju, mom zavičaju. Stranac ovde, a stranac i tamo.

Napravio sam jednu belešku, koju ne mogu nazvati ni memoarima, ni reportažom, a još manje romanom. Možda je to samo pokušaj da dotaknem istinu ili je prikažem onako kako je ja vidim. Ovo je moje iskustvo, koje se odnosi na dolazak, susret i patnju. - Vića Mitrović

"Šapat magije, roman Viće Mitrovića, imaće posebno mesto u našoj književnosti.
Čitaoca vodi u svet različitih vrlo intenzivnih ličnih iskustava magije.
Knjiga se čita u jednom dahu i nudi odgovore kako na svakodnevna pitanja tako i na ona filozofska, običnim smrtnicima skrivena.
Ovim romanom Vića Mitrović je ušao u krug savremenih afirmisanih pisaca.
"

Homolje se vezuju za mitove i magiju, a na Balkanu nema jače magije od vlaške. Ova oblast nije samo geografsko područje, ona je i predeo bogat magijom oslonjenom na tradiciju predaka. Tu sve počinje i završava se mistikom. Pothomoljem duvaju obojeni vetrovi, huče planinskim vrletima i homoljskim dolinama. Nisu oni sami po sebi nevidljivi, ali ih ne može svako uočiti. Samo su vlaške šamanke u stanju da ih spoznaju, jer se kroz fijuk tih vetrova otkriva njihova unutrašnja strana – ona koja u sebi nosi sve nijanse duginih boja i oslikava žuti, plavi, crveni ili lila kolorit. Unutrašnja strana vetrova je ta koja je obojena.

U prvom delu upoznajemo se sa svetom Vlaha, njihovim običajima, predanjima, verovanjima i svetim mestima. Saznajemo za događaje iz bliže i dalje prošlosti koji se jeidno mogu objasniti delovanjem tajnih sila i društava. Autor nas postepeno uvodi u stvarnost koju ne možemo svi da vidimo i pripoveda kako se primenjuju vlaška magija na ličnom i opštem planu. Provlači nit vlaške magije koja povezuje nespojive događaje i situacije, držeći tako čitaočevu pažnju tokom čitavog romana. Na kraju romana se uzbuđenjem ćemo se zapitati: Da li je istorija Balkana zapravo istorija vlaške magije? (iz recenzije Vidana Bogdanovića)

Pomalo je takvih pripovedaka i romana kojima se, u srpskoj književnosti, dostojno prislužuje u slavu erosa.

Prinčev pupak Željke Gavrilović je upravo takav roman, možebiti knjiga “ulančanih” priča, u svakom slučaju neobična proza kakvu smo dugo čekali.

Čitaocu se, kadšto, može učiniti da mu je umesto ove knjige, pred očima durbin „od sedam kolena “kojim bludi kroz ozvezdani mrak, po nebeskoj promaji na kojoj se „Vlažni snovi prosušuju ...

Sve je u ovoj knjizi iz duše, a ništa po modi !

I novim romanom Aleksandar Jugović je pokazao da je jedan USAMLJENIK SA RODRIGESA od najistrajnijih hroničara i najupečatljivijih književnih tumača tamnih zakutaka našeg podneblja. Ovim introspektivnim i ujedno vrlo narativnim romanom, pisac osvetljava literarno gotovo nedotaknutu temu smrtne kazne u bivšoj SFRJ (roman je smešten u vreme od sredine 60-ih do kraja 80-ih godina prošlog veka). Polazeći od dokumentarnih činjenica, pred čitaocem se ređaju događaji koji će umetnički uverljivo pokazati kako dželati postaju žrtve i kako oduzimanje tuđeg života,makar i u ime zakona i u skladu sa njim, nikada ne može ostati bez posledica.

Ubedljivim tonom ispovesti svog glavnog junaka, koji nije jednodimenzionalan čovek-čudovište,već kompleksan skup ličnih izbora i predestiniranih okolnosti,autor je otvorio široko simboličko polje u kojem se sa snažnim ljudskim osećanjima prepliću i najveća moralna pitanja koja se postavljaju pred svako društvo i njegov pravosudni sistem: šta znači oduzeti nečiji život. Nekoliko važnih obrta inkorporiranih u kompoziciju romana čine ga izuzetno uzbudljivim i potresnim, ali i značenjski dodatno upečatljivim.

Aleksandar Jugović je u novom romanu uspešno spojio najbolje osobine svojih dosadašnjih proznih i dramskih dela: osećaj za pronalaženje onih delikatnih momenata koji život pojedinca odvode u neslućenom pravcu, autentičnost likova našeg podneblja i sposobnost za njihovo nenametljivo utkivanje u širu sliku jednog doba.

- Mladen Vesković

Da su novinarstvo i litera

Milovan Danojlić, rođen je 1937. u selu Ivanovcima, Šumadija. Gimnaziju i Filološki fakultet, odsek za romanistiku, završio je u Beogradu. Sarađivao je u dnevnim i književnim listovima. Radio je kao lektor za srpskohrvatski jezik na univerzitetu u Poatjeu, gde i sada živi. Član je SANU van radnog sastava. Objavio je veliki broja knjiga pesama i proze, kao i razne prevode - Brodskog, Bodlera, Aragona....

I u romanu „Plava kapija“ Radovan Beli Marković zbivanja smešta u dobro poznati okvir, stavljajući u prvi plan selo Ćelije i njegove žitelje i preuzimajući iz prethodnih romana i niz likova i mnoštvo fabularnih niti.
Zahvaljujući tome, čitalac od prve rečenice ima utisak da se našao u dobro poznatom i odavno mu već toliko bliskom svetu. Pričajući ovoga puta priču o onom obliku lepote koji je podesan da postane simbol svega što može biti uzvišeno, smešteno iznad običnog i svakodnevnog, čoveku lako dostupnog sveta stvari i pojava, Beli Marković je dodatno relativizovao granice između ovog i onog sveta, prošlosti i sadašnjosti.

Zato se u ovom romanu tako prirodno mešaju vidljivo i nevidljivo, istorijsko i svakodnevno, književno i empirijsko gradivo, pošto je osnovni razlog za čudesne preplete sadržaja tih naoko razdvojenih sfera potreba da se otkrije kako nastaje čovekova potreba da u jednoj stvari vidi nešto što je i toliko veliko i tako lepo da mora da se posmatra kao rezime svakog dubljeg poimanja same ljudske sudbine. Pripovedajući jedinstvenim jezikom, krećući se kroz jedan neobični svet u kome poznati književni junaci i obični ljudi privlače jednaku pažnju i igraju jednako važne uloge, Radovan Beli Marković je u „Plavoj kapiji“ dao još jedan dokaz svog vrlo visokog književnog majstorstva.

U pripovesti o čaroliji plesa odgoneta se priroda igara zatočenih u detinjem srcu junaka, punom snova. Kako će se njihova melodija povezati sa žudnjom i sa koracima žene u stvarnosti punoj obilja, čitalac otkriva lagano, susrećući se i sa žudnjama svoga srca.

Roman – freska beogradskog građanstva, dramatičnih peripetija kroz koje prolaze stanovnici šesnaest kuća jedne ulice, u minulim ratovima i društvenim prevratima dvadesetog veka. Koloplet zanimljivih sudbina i autentičnih likova negdašnje prestonice, viđen iz autobiografskog ugla autora, pripadnika stare beogradske porodice, koji odrasta uporedo sa zbivanjima, posvećujući posebnu pažnju svojoj majci, tipičnoj srpskoj ženi – mučenici i junaku. Ugledni i imućni ljudi i žene, oficiri i mitomani, intelektualci i proleteri, ruski emigranti i kosooki budisti – Kalmici (zalutalo mongolsko pleme), špijuni Gestapoa i revolucionari, zanosne lepotice i ulične aktivistkinje, zapleti u njihovim životima, prikazani su realistički upečatljivo, katkad sa punim saosećanjem, katkad sa ironijom i humorom. Dečak, pa mladić, upoznaje užase rata, glad i stradanje, ali i ljudsku dobrotu i požrtvovanost, otkriva čari ljubavne strasti. U središtu priče je sudar građanskih vrednosti i novodošavšeg postrevolucionarnog elementa, koji donosi surove obračune i nameće drukčije principe. Važnu komponentu opsežnog dela čini paralelna odiseja jedne beogradske jevrejske porodice, koja nalazi spas u palanačkoj srpskoj kući, dok otac porodice, daroviti slikar, uspeva na neobičan način da pobegne iz zarobljeništva u Nemačkoj i da se, posle mnogih iskušenja, obrete u Beogradu, a potom među oslobodiocima. Rat raskida čvrste veze među ljudima, razara jedne, ali začinje druge velike ljubavi. Uzbudljivo štivo Miodraga Ilića, istinito i potresno, poetično i humorno, ostaviće bez predaha čitaoce svih kategorija, one koji u dobroj knjizi traže uzbudljivu radnju, pitoreskne karaktere, živoverne opservacije i erotiku, istorijsku dokumentarnost i zanimljivu, lako čitljivu naraciju.

Roman o dželatu prvi je te vrste u srpskoj književnosti. Teška priča o ljudskom biću koje je postalo mašina za ubijanje. „Izvođač“ najmonstruoznijih radova priča o svom „poslu“ u ime ideje, „pravde“, s takvom mirnoćom kao da doista pripoveda po receptu „priča“ iz Hiljadu i jedne noći. Na to nam ukazuje i posve moderna struktura ovog jedinstvenog romana u srpskoj književnosti, koji dokumentarnim iskazima (da li su istorijski, ili su pak iz sveta modernog svetskog romana, filozofije, antropologije, etike itd.) prekida priču i pričanje i tako nam stvara privid o narativnom rukopisu koji jeste ispisivan kao da je reč o Šeherezadinom kazivanju. U izvesnom smislu, ta dokumentarnost kao da podseća na večnu temu, njena je neka vrsta istorije, od drevnih do modernih vremena; to je, prevashodno, istorija užasa jedne „ljudske duše“ koja prerasta u simbol bezdušnosti, mračna priča koju glavni junak kazuje s jezivom strašću, s takvom ubedljivošću da vam se pri čitanju ledi krv. Priča je, dakle, autentična, pričalac je doista ispričao istoriju svoje „duše“ – od dželata do odgajivača cveća... (Gojko Tešić)

„Dobro jeste živeti“ je poslednji tom iz serije od pet knjiga o detinjstvu i dečaštvu, objavljenih u biblioteci Albatros. To je narativno-lirska hronika o nastanjivanju seoskog dečaka u velikom gradu, sa atmosferom iz pedesetih godina prošlog veka. Knjiga životne zbilje, natopljena verom u život i pored teških, ponekad mučnih okolnosti s kojima se glavni junak nosi.

Čitalac će se uveriti da je autor i u ovoj knjizi ostao veran svom prepoznatljivom, „danojlićevskom“ stilu sa izvanrednim osećajem jezika i njegovog bogatstva.