DOMAĆI ROMAN

Opatija je roman o koži. I to onoj koja se odbaci i zameni novom. Sveti Vartolomej – oderani apostol koji u umetničkim prikazima hoda bos sa sopstvenom kožom prebačenom preko
ruke – ovde nije samo ikonografski motiv već kompozicioni princip romana.

Miloš, protagonista, neprestano je na putu: od Holandije, Francuske i Italije, preko Grčke, do Srbije i ovčarskog manastira Sretenje. Sa svakim mestom odbacuje po jedan sloj identiteta koji je bio tuđa projekcija njega. Ono što roman čini neobičnim nije geografska rasprostranjenost ni gustina kulturnih referenci, već odluka da ostane nerazrešen.

Ruther fan den Berh, holandski advokat koji Miloša voli precizno i tačno, deluje kao sila gravitacije i kada više nije prisutan. Njihova veza nije dramatizovana kroz velike scene, već secirana svakodnevnim, gotovo klinički opisanim momentima subordinacije, kao na primer kada Miloš između dva režisera bira Bergmana umesto Pazolinija, samo zato što će to biti prihvatljivije za Ruthera.

Mediteran (ili Jug, kako Perišić precizira) nije dekor niti bekstvo, već protivteža holandskom empirizmu i kalvinizmu – svedočanstvo da postoji način bivanja u svetu koji se ne meri produktivnošću niti jasnoćom namere. U tom sukobu, između severne preciznosti i južnjačkog iskustva sveta koje poznaje razliku između sete i tuge, tinja ključno pitanje romana – koliko sebe čovek može da ustupi pre nego što prestane da postoji.

Tamna – Slava i kob druga je od šest knjiga velikog spisateljskog poduhvata Bojana Vasića, koji nas je iznenadio sve okušavši se na polju epske fantastike.

Svaku knjigu serijala Tamna moguće je čitati zasebno, ali da bi se dobila sveobuhvatna slika sveta Tamne, čitalac će morati da se posveti čitavom serijalu.

U tom trenutku, prvi put u ovoj bici, prvi put u životu, pomislio je da je gotovo. Bol u rebrima je iščileo, u glavi mu je zabučalo, a onda je nastalo strašno zatišje. Okružile su ga bestrasne maske od žute mjedi. Njegove ruke više nisu bile njegove. Nije bilo mirisa krvi, njištanja konja, ukusa prašine. Nije više osećao ništa. Bio je spreman da umre. U samu zemlju potonuli su prizori i zvuci kao da ih je potopila crna voda. Oko njih se otvorila i sve ih progutala večita Pesma.

Pohod je okupio čitavu Tamnu: nezaustavljivi Trivnjani, oprezni Levčani, divlji Morlaci, Modranci, Tardanci… svi su na putu ka kaganovim zemljama, spremni da ispune proročanstvo i obnove carstvo. Međutim, velmoške trzavice prete da ugroze zajednički interes, a sudbina možda ima druge planove, pogotovo kada je reč o četiri banske kćeri. Uz buku karni i doboša ukrštaju se mačevi, koplja i rufije, a gnev vojvode Trivuna, najavljen zveketom lobanja s njegovog konja, preliva se na čitavo bojno polje. Hoće li gnev Trivunov moći da zaustavi ubojite strele arpade kišeleske, strašne kaganove ratnice?

Pre svega, ne dozvolite da vas zavara podnaslov roman
o odrastanju, jer nam autor već na početku otkriva da
je glavni junak tridesetdevetogodišnji Stevan Mirković,
poznatiji kao Steva Pabirak. Taj paradoks nam samo
nameće pitanje: koliko dugo može da traje proces ljud-
skog sazrevanja? Dok se upoznajemo sa Stevinom ličnošću,
ulazimo u njegovu sigurnu zonu – terrain vague (novobeo
gradski Blok) – koja je u realnosti mnogo toga, samo ne
sigurna. Sve što se nalazi izvan granica terrain vaguea u
njegovom rečniku definisano je kao Drugo.
Važna osoba u Stevinom životu jeste njegov najbolji
prijatelj Stevan Mirković, s kojim deli ime, prezime, prošlost,
ali ne i senzibilitet i pogled na svet. Dok jednog nazivaju
Debeli ili Pabirak, nadimak drugog je Jaki. Dvojica prijatelja
doživeće veliku transformaciju posle susreta sa Slavišom
Bajalicom – tamnom senkom koja se nadvija nad njihovim
ionako sumornim životima, uvaženim profesorom i okrut-
nim debeovcem (za naše podneblje i ne baš tako neobična
kombinacija). Preobražaj Steve Jakog u Stevu Krotkog, kao
i Steve Pabirka od mladog tridesetdevetogodišnjaka do
sredovečnog četrdesetogodišnjaka simbolizuje upravo taj
zakasneli proces „odrastanja” ljudi koji nisu znali kako da
izađu iz mladalaštva i zakorače u zrelo doba.
U obilju ezoteričnih motiva, koje autor vešto uklapa u
svakodnevicu, mistično se prepliće sa banalnim, obično
s nadrealnim, brišući tako granicu između unutrašnjih
i spoljašnjih svetova, na način na koji samo dobra knji-
ževnost to može.

Nekada davno, u dalekoj galaksiji bioskop je bio centar sveta u kome su se odvijali celuloidni magijski rituali nezamislivi bez glasnih komentara publike i tone semenki koji su prisutnima pomagali da prežive bujice saspensa, straha, smeha i uzbuđenja.
Bilo je to mesto u kom su vladali drugačiji zakoni fizike, tišina i mrak imali su različita značenja od onih u spoljnom svetu, a dosada je bila najveći greh.
Apostoli tog sveta bili su Čaplin, Hičkok, Hoks, Spilberg, a stvar je postala toliko ozbiljna da su „više instance” često nalagale filmskim kritičarima da pišu tekstove koji kanonizuju samo proroke poput Džona Forda.
Mada, isti taj Ford će postati politički woke nekorektan samo koju deceniju kasnije.
Čitava ta Atlantida „20. oktobara”, „Balkanâ”, „Slavijâ”, „Kozarâ”, „Kosmajâ”, „Zvezdâ” danas je tek to – mitska zemlja izgubljena u plimi skupih multipleks bioskopa u kojima jedan „komplet” kokica, soka i karte košta više nego što je koštala godišnja članska karta Kinoteke.
Ako ste dovoljno stari, onda znate o čemu pričamo, a ako ste mladi, upravo ova knjiga će vam došapnuti tu čudesnu mantru ajmo u bioskop i otkriti izgubljeni kontinet na kom zvezde sijaju jače, snovi znače više, a (super)junaci su od krvi i mesa, a ne bezdušne titanijumske skalamerije.

Tamna – zemlja iscrpljena velikaškim razmiricama, rastrzana između stare i nove vere, na granicama nagrizena upadima neprijatelja – očekuje buđenje sudbine. Ban Božur u gradu Kupelniku pun je nade u svetlu budućnost njegove zemlje. Misao o obnovi slavnog carstva postaje zvezda vodilja kojoj će se na velikom svetovdanskom Saboru podrediti sve – pa čak i sudbina njegove četiri kćeri. Međutim, šta ako se ta sudbina premetne u kob?

Kroz fantastični svet Tamne kreću se velmože i težaci, mudri starci i golobradi dečaci na pragu zrelosti, oklopnici i četiri banske kćeri, dok u pozadini sve glasnije zvecka oružje. Hoće li nadolazeći pohod protiv neprijatelja doneti junacima slavu dostojnu Pesme? Da li će obnova carstva razrešiti sve sukobe među glavnim tamnjanskim kućama? Tajanstvene crnomajke samo posmatraju, vidom očinjim i vidom unutrašnjim, kao da samo one znaju na čijoj je strani sudbina

porodični i generacijski roman autora TURČINA ŠAHISTE o '90-im u Srbiji, otkrivanju Amerike i velikom strašnom tigru. Roman Balade o strašnom skladu prati pet dana u životu troje mladih ljudi koji su se našli usred beogradskog grotla krajem decembra 1996. Njihove porodice, lični odnosi, država, sve se raspada u suludom vrtlogu balkanskog danse macabrea.

Priča počinje smrću Dimitrijevog oca koji je sinu došao u posetu. Iz nekog neobjašnjivog razloga nikome to ne saopštava ni majci, ni gradskim službama, već pokušava da se suoči sa činjenicom smrti osobe koja mu je u životu najviše značila.

Za to vreme Miloš pokušava da emigrira na zabito karipsko ostrvo San Salvador, zbog čega je primoran da zajmi novac od zelenaša. Marija slučajno sreće majku koja je pre nekoliko godina napustila svoju porodicu i otišla s ljubavnikom. I dalje ljuta i povređena, ipak odlučuje da ne prekine sve veze sa omraženom majkom.

Iznenadna smrt bivše primabalerine Ane Belinski utiče na sudbine nekoliko junakinja i junaka, različitih generacija, zanimanja i svetonazora, rasplamsavajući - u njima, među njima i oko njih - sukobe koje ovaj roman razvija u nekoliko tokova radnje, u nekoliko glasova i u nekoliko tonaliteta. Ana Belinski, dakle, nije mrtva, ali će njen "deveti život" za nekog biti beogradski noar, za nekog identitetska potraga, a za nekog, i to samo za retke, pobeda lepote nad banalnošću svakodnevnice i jedno psihodelično ars longa.

Hram belih konja je uzvišeno mesto duše i prostor u kojem su utkane čovekove žudnje, vere i nade da se snagom ljubavi, pravednosti, iskrenosti, dobronamernosti može izgraditi slobodnija ljudska zajednica i živeti u skladu sa prirodom, sobom i drugim ljudima.

A stići do takvog jednog društva za Mišu Kravceva značilo je na konju otići u davnu prošlost, u galopu pripovedati o propasti jedne civilizacije i nastanku nove, suočiti se sa slabostima, manama i tamnom stranom čovekove prirode, suprotstaviti se emotivnošću, lepotom i snagom reči toj večitoj borbi za vlast i moć koju prate intrige, pronevere, savezi iz interesa,izdaje, ubistva, razuzdana slavlja, poroci,divlji nagoni i strasti. Ovo je jedan od onih romana koji se čita u jednom dahu, ali se zato dugo pamti.

Priča o harfi ne može se porediti ni sa jednim romanom. Autentičan je i vraća nas u ona drevna vremena velikih klasika. To je knjiga satkana od ljubavi i snage, roman-misao. I pored izuzetne dubine i brojnih citatnih i nezaboravnih rečenica, Miša Mihajlo Kravcev uspeo je čitavu radnju ovog dela da prenese sa onom lakoćom i jednostavnošću u kojoj sva ta suština spontano puca pred našim očima, a potom se sklapa i oblikuje, sama od sebe. Autor je zaronio u drevne mitove, a izronio je tačno u onoj istoriji kakvu danas znamo, dajući jednu grandioznu rekonstrukciju pravremena i svega što nam je prethodilo, na način i uz objašnjenja koja je zaista teško osporiti. I pritom je uklopio sve, do najsitnijih detalja. Roman se sastoji iz dve paralelne priče koje uspostavljaju dva suštinska principa čovečanstva, muški i ženski, principa čijim će ukrštanjem nastati današnja civilizacija, od nastanka drevnog delfskog proročišta do ljubavne sage koja će pokrenuti svet.

"Godina je 1769, dvorac Šenbrun, kraljica Marija Terezija. U Dvorani ogledala okupio se krem habzburške aristokratije i svi s nestrpljenjem očekuju početak predstave koja je mesecima glavna tema vijenskih kuloara: Volfgang fon Kempelen, najveći pronalazač i inžinjer u carstvu, obećao je da će projektovati automat koji će moći ravnopravno da igra šah čak i sa vrhunskim igračima.

Niko i ne sluti da prisustvuje događaju posle koga svet više nikada neće biti isti. Nakon velikog uspeha na premijeri, svaki evropski dvor želi da ugosti Turčina šahistu.

Fon Kempelen okuplja trupu i kreće na veliku turneju koja bi trebalo da prikaže svu raskoš „tevtonskog genija”: Pariz, London, Lajpcig, Amsterdam, Njujork, Boston postaju pozornica ovog romana. Postavlja se samo jedno pitanje koje će narednih 85 godina intenzivno zaokupljati pažnju svetske naučne zajednice: da li je Turčin uzvišeno naučno dostignuće, neverovatno vešta prevara ili su možda neke druge sile tu na delu?

Pouzdano znamo samo to da će famozni automat inspirisati neke od najvećih izuma koji će suštinski promeniti našu civilizaciju, od automatskog razboja do kompjutera.

Turčin šahista tematizuje nekoliko egzistencijalnih pitanja, pre svih, šta je to što suštinski konstituiše živo, misleće biće poput čoveka? Koje su granice veštačke inteligencije i da li je organska materija od koje smo satkani primarnija od naših misli i osećanja?

Ovo je roman epohe koji pokriva široki vremenski raspon od skoro jednog veka. Baziran je na istinitim događajima, ali kao i svako pristojno književno delo, i ovo obiluje sa dovoljno fikcije koja bi trebalo od suvoparnih činjenica da napravi ono što je zadatak književnosti još od njenog nastanka: da ispriča univerzalnu priču koja će nas zabaviti, ali i podučiti. Baš tim redosledom."

„Istočni diwan” napisan je u duhu Selimovićevih romana. Kombinujući detektivski zaplet i političke intrige na istorijskoj pozornici Istoka sa svojim besprekornim poznavanjem sufizma, Karahasan pripoveda tri zasebne, ali tematski i motivski povezane priče o islamskim misticima različitih epoha: El-Mukaffi, El-Halladžu i El-Tevhidiju. Autor analizira ključne probleme čovekove egzistencije i poziva čitaoca na preispitivanje onoga što je univerzalno definišuće.
Karahasan je jedan od najpoznatijih savremenih autora sa naših prostora. Dobitnik je brojnih međunarodnih nagrada i priznanja, među kojima su i Počasna nagrada „Hajnrih Hajne”, Geteova medalja, Nagrada „Bruno Krajski”, Herderova nagrada itd