Top lista ::: Romani

Traganje za ubicom koleginičine ćerke mladog somborskog tužioca Nemanju Savića suočava sa nekim od najmračnijih tajni društva zapalog u laž, korupciju i bezakonje. Na neizvesnom i opasnom putu otkrivanja istine, koji će ga voditi od Sombora, preko Beograda, pa do Mumbaja, biće prinuđen da preispita gotovo sve – prijateljstva, odnose s roditeljima, kao i sopstvena uverenja i granice. Pred čitaocem je još jedna priča koja će ga od prve stranice uvući u sopstvene „virove“, ne dozvoljavajući mu da ostane puki posmatrač. U Priznanju on postaje učesnik koji zajedno sa Nemanjom traga po bačkoj močvari, tajnim dosijeima i bespućima Indije, ali i po sopstvenoj duši, preispitujući dotadašnja uverenja i zablude.

„U svom najtišem sloju, roman se ne zaustavlja na pitanju istine, već se okreće težem pitanju: kako živeti dalje kada postane jasno da ni pravda, ni krivica, ni sopstvena prošlost ne izgledaju više isto. U prostoru između odgovornosti i potrebe za oprostom, vere i sumnje, kazne i mogućnosti razumevanja, otvara se mogućnost da ono dugo prećutano konačno pronađe glas.“ Tamara Krstić

„Svako od nas, dok čita knjigu, na neki način je na optuženičkoj klupi: izložen je tekstu, prima ga, sluša, ponekad se brani, a ponekad pristaje. A onda, kada knjigu zaklopi, obično pomisli da ima pravo da se popne na sudijsku stolicu i izrekne svoj sud o njoj. Međutim, ova knjiga proizvodi nešto drugo: ona čitaoca, umjesto da ga ostavi u ulozi sudije, vraća na mjesto ličnog preispitivanja, u smislu dubljeg susreta sa sopstvenom savješću.“ Vladika Grigorije

Knjiga ,,Umro sam u petak“ Nenada Gugla pokreće univerzalna pitanja o ljudskoj prirodi, o potencijalu koji kao ljudi krijemo u sebi. To je snažna priča o čovekovoj sposobnosti da zlo u sebi i oko sebe preobrazi u dobro, da pad iskoristi kao odskočnu dasku, da u smrti vidi odgovornost da se što bolje živi. Snažno, nadahnuto, interesantno. Roman ,,Umro sam u petak“ čita se u dahu i pokreće preispitivanje u svakom čitaocu. Sa književnoteorijaskog gledišta, na srpskoj književnoj sceni jedan potpuno nov i autentičag glas; duhovnost kao sveprožimajuća jedinica života daje se kao mogućnost izbora, u potpuno haotičnom veku tehnologije i aposolutnog onečovečenja.

Bežeći od krvne osvete, Itana i njen brat pridružuju se karavanu za Carigrad i ulaze u njima nepoznati svet. Svako od putnika nosi sopstveni strah, nadu ili tajnu, ali tek na putu počinju da dele teret jedni drugih. Stranac postaje oslonac, uverenja se preispituju, a ono što su smatrali sudbinom dobija novo značenje. Četrdeset konaka je roman o granicama koje prelazimo spolja i onima koje prevaziđemo u sebi.

Pred vama se nalazi istraga koju je pisac odlučio da sprovede i da sve pojedinosti do kojih je došao zabeleži na stranicama ove knjige. Međutim, ta istraga se razlikuje od svih drugih po tome što je istražitelj potpuno sam u naumu da osvetli i približi predmet istražnog postupka. Čitalac je jedini očevidac – on će imati uvid u svaki njen segment.

Istražujući slučaj neprilagođenih, Dušan Miklja će morati da preispita mnoge paradokse naše civilizacije, nad kojima je svako od nas bio bezbroj puta zamišljen. Tako istraga o neprilagođenima postaje potraga za istinom, ali i potraga za pojedincima koji su spremni na to da se odreknu svega osim slobode. Piščevo pozivanje na ličnosti koje su promenile istorijske tokove i njegov razgovor sa njima uveriće vas u to da samo slobodni ljudi imaju snagu da istinu pronose kroz život kao baklju, osvetljavajući tako put i sebi i drugima. Ko su neprilagođeni? Zbog čega je pisac odlučio da pokrene istragu o njima? Ko je nalogodavac? Kakav je epilog istrage? Čitalac koji postavi ta pitanja više nije očevidac, već piščev saučesnik u istrazi.


Dušan Miklja je rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima – kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Autor je više romana, zbirki priča, putopisno-esejističke proze, životopisa, drama i publicističkih dela.

Od istog autora : Pokrov tame, Životi za iznajmljivanje, Gradovi kao sudbina.

Dugoočekivani nastavak romana Krojač.

Život ima kraj.
Ljubav nema.

Posle romana Krojač, Jelena Bačić Alimpić donosi emotivan nastavak priče o porodici Bajer, u kojoj se prošlost i sadašnjost prepliću kroz tajne, gubitke i ljubav koja odoleva vremenu.

Nakon godina razdvojenosti, sestra i brat, Olgica i Jakob Bajer, ponovo se susreću. U miru raskošnog vrta otvaraju srca jedno drugom i započinju ispovest o životima koje su vodili daleko jedno od drugog. Dok Jakob pokušava da razume sve ono što je propustio, Olgica se priseća dana kada je, tek punoletna, zauvek napustila porodični dom i krenula putem koji će je odvesti sve do Jerusalima.

Na tom putovanju pronaći će novi dom, nove ljude i novu nadu, ali će se suočiti i sa iskušenjima koja će zauvek promeniti njen život. Svako novo sećanje otkriva delove porodične prošlosti, a istine koje godinama čekaju da budu izgovorene menjaju sudbine svih koji ih nose u sebi.

Krojačev sin je snažan roman o porodici, praštanju i iskupljenju, o ljubavi koja opstaje uprkos vremenu i udaljenosti, kao i o hrabrosti da se suočimo sa sopstvenim odlukama. Ovo je priča koja podseća da za sreću, pomirenje i novi početak nikada nije kasno.

Emotivna porodična saga ispunjena tajnama, ljubavlju i neočekivanim životnim obrtima.
Roman o snazi porodičnih veza, praštanju i potrazi za sopstvenim mestom u svetu.
Još jedno upečatljivo delo Jelene Bačić Alimpić koje osvaja iskrenim emocijama i nezaboravnim likovima.

Roman - savremena bajka po motivima ruske priče - žitija Povest o Petru i Fevroniji

U romanu je predstavljena istorija Srba od Sarajevskog atentata na princa Ferninada, pa sve do nekoliko godina posle Drugog svetskog rata.

U svojim razmišljanjima glavni junak Milutin, običan seljak iz sela Koštunića, iz Šumadije, otvara niz pitanja koja nam ukazuju na besmisao rata. Njegova razmišljanja nas upućuju na to da su u ratu i pobednici i pobeđeni – gubitnici.
Knjiga o Milutinu ispovest je nekadašnjeg ratnika, koju on imaginarnom slušaocu (piscu) kazuje u zatvoru negde posle Drugog svetskog rata, posle iskustva istorije i tragične sudbine sopstvene porodice, Šumadije i srpske države.

Svi znamo da se od sudbine ne može pobeći, ali možemo je barem malo prekrojiti.

Čini po svom srcu, sine, i što se mene i što se Voje tiče, ali želim da znaš da sam te želela toliko da nijedan krojač, ovozemaljski ili nebeski, ne bi umeo da iskroji moju priču...

U srcu Beograda, u vreme kada je svet gubio razum, jedan krojač kroji više od odela – on kroji sudbine.

Jakob, mladi naslednik čuvene krojačke loze, prisiljen je da promeni ime i identitet kako bi preživeo pakao Drugog svetskog rata. Kada njegovog oca odvedu u logor, njemu i majci sklonište pruža stari porodični prijatelj, majstor Voja Jovanović. Kroz šapat igle i tajne ušivene u tkaninu, Jakob uči da preživi u svetu u kojem se sve menja, ali jedno ostaje isto – odanost porodici.

Kada u njihove živote stigne Olgica, siroče spaseno iz logora, Marta, Jakobova majka, pružiće joj ljubav i zaštitu, nesvesna da će jednoga dana morati da je pusti...

U svom najnovijem romanu Krojač, Jelena Bačić Alimpić ispisuje priču o ljubavi, hrabrosti i ljudskosti u najmračnijim vremenima. Ovo je roman o onima koji su krojili život uprkos smrti, o tajnama koje su ostale sačuvane u šavovima odela i o sudbini, koja se, poput konca, plete kroz generacije.

Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika. Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.

O autoru

Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu.
Dosad je objavio romane Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik i zbirku priča U ime naroda. Po romanu Deca zla snimljena je istoimena serija. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece

Od istog autora

Romani: Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik; zbirka priča: U ime naroda.

U središtu romana Deca zla nalazi se dramatično ubistvo, a potraga za počiniocem biće samo okidač za niz drugih događaja koji će otkriti da je reč o zločinu strasti, osvete, opomene i simbolike.

Kako pronaći krivca u svetu u kom je istina izobličena, a prošlost junaka utkana u njihovu sadašnjost neraskidivim nitima zla? Nikola Bobić, beogradski advokat, pokušaće da pronađe odgovor na to pitanje, ni ne sluteći da će ga odgovor zauvek promeniti.
Ova priča tiče se svih nas, jer ćemo u njoj pronaći obrise naše društvene stvarnosti, ali, što je još važnije, pronaći ćemo izgubljeno zrno nade – čak i u društvenom sistemu duboko ogrezlom u korupciju ima mesta za heroje.

„Izvanredno ispričana priča sa znalački raspoređenim zamkama i nepredvidivim rešenjem na samom kraju. Odlično napisan triler.“
Siniša Pavić

„Dobili smo krimi-roman u čistom obliku, uporediv sa najboljim primerima ovog žanra, uzbudljiv po priči koju predstavlja, živopisan po junacima i preokretima s kojima se suočavamo, upečatljiv po vremenu koje je blisko i s kojim delimo mnogo zajedničkih iskustava.“
Gojko Božović

Roman Nenada Gugla će vas kao nikada do sada, u "Velelepoti sekunde" navesti da osetie bujicu snažnih emocija. Od sažaljenja, tuge, nemoći, saosećanja, poniznosti do ohrabrenja, otrežnjenja divljenja i uzvišenosti.

Posle romana Deca zla, koji je za godinu i po dana pročitalo skoro trideset hiljada ljudi, Miodrag Majić se ponovo latio pera i podelio je sa nama priču koja će nas još jednom navesti da se zagledamo u stvarnost širom otvorenih očiju i zapitamo se da li je moguće sačuvati sebe u društvu u kojem je sudbina pojedinca beznačajna poput zrnca peska koje vetar raznosi prenoseći ga iz jednog godišnjeg doba u drugo.

Priča o Ajši i Gabrielu može postati priča svakoga od nas, ali ta priča se već sada tiče svih nas i upravo zato ćete ovu knjigu pročitatu u dahu, a siluete njenih junaka ukotviće se duboko u vama, pa se nemojte iznenaditi kad ih budete prepoznali u masi bezimenih i nepoznatih ljudi na ulicama ovog grada, ali i bilo kog drugog grada na svetu.

Da li ste zaista spremni da saznate kako je biti čovek koji se više ničega ne plaši i kojem je svejedno da li će posle ovog života postati drvo, kamen ili ptica?

Roman po kojem je snimljen film Žetva. Srpsko srce Johanovo: Potresna istina koja je obišla svet

Srpsko srce Johanovo nije samo roman; to je svedočanstvo o stradanju, veri i neverovatnoj sudbini koja spaja dva nespojiva sveta. Zasnovan na istinitom događaju, ovaj roman Veselina Dželetovića otkriva mračnu tajnu "Žute kuće" i prenose neverovatnu priču o Nemcu koji nosi srce srpskog mučenika.

Radnja prati bogatog Nemca, Johana, koji nakon transplantacije srca počinje da sanja predele koje nikada nije posetio i ljude koje ne poznaje. Vođen neobjašnjivim porivom, on dolazi na Kosovo i Metohiju kako bi pronašao odgovore. Tamo otkriva potresnu istinu: Njegovo srce pripadalo je Srbinu kidnapovanom radi trgovine organima. Susret sa njegovom porodicom menja njegov život iz korena. Johan prelazi u pravoslavlje, usvaja sina čoveka čije srce nosi i posvećuje život istini.

Knjiga je nastala po poemi koja je dobila brojna priznanja i svedoči o zločinima o kojima je svet dugo ćutao. Priča koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, izazivajući suze, bes, ali i nadu. Ovo je jedno od najprodavanijih dela savremene srpske književnosti koje čuva sećanje na kosovske žrtve.

Veselin Dželetović je za ovaj roman dobio prestižnu nagradu "Specijalno priznanje Akademije Ivo Andrić". Knjiga je prevedena na više svetskih jezika i poslužila je kao osnova za scenario filma Žetva. Srpsko srce Johanovo je obavezna lektira za svakoga ko želi da razume dubinu srpske tragedije, ali i snagu ljudskosti koja pobeđuje smrt.

U svetu gde sve ima svoju cenu, ali retko i vrednost, jedna žena odlazi u prošlost kako bi pronašla
sebe. Otkriva generacijske obrasce, tajne i tiha pomirenja dveju porodica koje nose ključ njenih
odgovora. Zera luče je roman o izborima koji nas oblikuju, o poverenju u život uprkos lomovima, i o
onoj iskri svetlosti dovoljnoj da nas vrati sebi.

Za čitaoce koji vole traganje za identitetom, višegeneracijske zaplete i mediteranski kolorit.

Da li smo sami kovači svoje sreće i nesreće? Da li smo jači od svojih duhova prošlosti ili nas oni ipak… Koliku moć ima ljubav i večito pitanje: “Da li je ljubav – ljubav, ako boli?” Ljubavi i prijateljstva. Usponi i padovi. Planovi. Želje. Nadanja. Strahovi. Tajne. Suze. Kidanje živaca i kidanje… Dva poroka a samo jedan jedini put. Zavirite u Vukov i Nevenin emotivni luna park.

Ulaz je slobodan.

Pored glavnih junaka ove priče, Vuka i Nevene, ovde imamo priliku da upoznamo njihove prijatelje i porodice. Kroz sve ove likove možemo da vidimo kako se u današnjem vremenu mladi nose sa bolom, svakodnevnicom i generacijskim traumama.

Radnja polazi od naučne hipoteze o postojanju bezbrojnih paralelnih univerzuma i vremenskih portala. Smeštena je u jednu od mogućih dimenzija u kojoj su drugačije istorijske okolnosti stvorile potpuno novu verziju stvarnosti.

Kroz ikonografiju naučne fantastike i prepoznatljiv crni humor, autor vodi svoje junake kroz alternativne verzije njihovih života. Knjiga istražuje šta smo kao društvo izgubili, kako bi svet izgledao da smo u presudnim istorijskim trenucima imali više sreće ili pameti, i na oštar način kritikuje potisnute gluposti, sujetu i propuštene šanse.

Delo funkcioniše i kao svojevrsni poziv na akciju i preispitivanje — „intervencija u prošlosti da bi se ispravila budućnost“.

„Srđan Dragojević satirično, maštovito, humorno, barokno uzbudljivo kroz mnoštvo situacija, zapleta, likova, u ikonografiji naučne fantastike sa multiverzumima, vremenskim portalima, ispisuje stvarnosnu prozu.“
– Tatjana Mandić Rigonat

„Dragojević je predugo i nepotrebno vjerovao da romanopisca čini nešto što on nema. Nakon što je sebi dokazao da se zeznuo, napisao je knjigu koja će budale zgroziti, a sve ostale zabaviti koliko i njegovi filmovi.“
– Emir Imamović Pirke

„Polazeći od naučne hipoteze o postojanju paralelnih univerzuma, Dragojević nas podseća šta smo izgubili. Pokazuje nam kako bi bilo i kako ne bi bilo samo da smo u presudnom času imali više sreće. Ili više pameti i hrabrosti.“
– Ljiljana Habjanović Đurović

„Autor se odmah potrudio da zafrkne svoje likove ne dajući im da se bave samo jednom prostorno-socijalnom dimenzijom. A onda ih je slikovito, duhovito, ironično i samoironično proveo kroz sve ono što oni jesu, ili bi mogli biti, u jednoj od paralelnih verzija stvarnosti.“
– Dragoljub Mićko Ljubičić

„Dragojevićev roman je intervencija u prošlosti da bi se ispravila budućnost. Ovo delo je poziv na akciju. Na akciju da budućnost ne bi izgledala kao sadašnjost.“
– Dubravka Stojanović

„Da je bilo sreće, Dragojević nikada ne bi napisao ovakvu knjigu. Da je bilo malo više sreće, ova knjiga ne bi morala da nosi ovoliko fantastike. A da bi bilo toliko sreće, moralo se imati bar malo pameti. A mi je nismo imali. Nimalo. Iz svakog pasusa izbija kao nož oštra kritika i zariva se u najranjiviji deo naših sećanja, sujeta, potisnutih gluposti i propuštenih šansi. Zato ovaj satirični roman čitam praveći da njegovi junaci i događaji nemaju veza sa nama. Ali mi ne uspeva. Jer to smo mi. Pljunuti. Pa obrisani.“
– Bojan Ljubenović

Nagrade Stevan Sremac, Prix des lecteurs du Var – Toulon, Austria Literaris.

Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju. Ja sam otišao samo na mesec dana… Nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć.

„Iz stranice u stranicu ove izuzetne kontemplativne proze pripovedač osobenim senzibilitetom uvlači čitaoca u jedinstvenu atmosferu svog boravka na jezeru Komo u podnožju Alpa. Prekrasan roman, intimna hronika jednog nepokajanog ljubitelja kapljice koji nalazi reči da to iskaže.“ Le Démocrate vernonnais

„Nesklon masivnim pripovedačkim eksperimentima koliko i razmetanju figurama, Valjarević uspeva da svoj stil oneobiči do one mere u kojoj on postaje prepoznatljiv, različit, autentičan, i – iskren… Junak Koma dokazuje da se i pored boravka u velikom svetu, koji mu namenjuje ulogu javnog pisca, može sačuvati intima koja ga vodi ili u prirodu, ili u podnožje, u selo, među lokalne meštane, odnosno ka slici kao načinu alternativne, nejezičke komunikacije.“ Slobodan Vladušić

„U svojim minimalističkim, a istodobno lirskim prozama Srđan Valjarević nemilosrdan je prema sebi, a obziran i dobronamjeran spram drugih i svijeta. Njegove knjige autentično su pismo, na granici dnevničkog i autofikcionalnog, promišljane kao u cinéma vérité stilu, ispisane razuđenom rečenicom, gdje se naoko jednostavnim dokumentiranjem običnosti stvara moćna literatura.“ Fenomeni

U središtu ove knjige nalazi se junak koji će vas od prve do poslednje stranice voditi kroz sopstvena sećanja. Kako ovu priču priča iz sanatorijuma, sve što bude kazao biće dovedeno u pitanje i podvrgnuto dodatnom preispitivanju. Međutim, to ga neće sprečiti da se još jednom zagleda u krhotine nekadašnjeg života. Njegova potreba za pričanjem zapravo jeste poslednji pokušaj da rekonstruiše prošlost ne bi li od njenih delova sastavio celovitu sliku, i tako konačno došao do istine.

Pogađate – osnovni motiv na toj slici jeste rudnik. O rudniku će se ispredati raznolike priče, i stvarne i nestvarne, ali on će ostati pod velom tajne sve dok glavni junak ne odluči da krene u potragu za njim. Saznanja do kojih bude došao promeniće njegov život iz korena i navešće ga na to da preispita sva dotadašnja uverenja o stvarnosti. Zbog svega toga, pripremite se da zakoračite u romaneskni svet u kojem ćete neprestano hodati po tankoj liniji između mogućeg i nemogućeg.

„Moj najveći strah uvek je bio isti: plašio sam se da ću u jednom trenutku shvatiti da je predstava koju imam o sebi i ljudima koji su mi značili oduvek bila lažna. Oduvek sam duboko u sebi osećao da sve ono čega se u ovim prolaznim životima držimo kao davljenik za slamku jeste samo opsena koju smo stvarali i održavali uz pomoć ljudi oko nas. Iluzija o nama, našem poreklu, vrlinama onih koje smo voleli i manama onih kojih smo se stideli. Naši uspesi i padovi, zvezdani trenuci i oni kojih smo se odricali, samo su legende dovoljno puta prepričane da postanu kameni međaši naših sećanja. Plašilo me je to što sam znao, kada jednom nestanu njihovi čuvari, kada jednom konačno progledamo, da ni od tih legendi neće ostati ništa.“

„Osetio sam kako me izlomljene stabljike ječma golicaju, kako se njišu na vetru postajući deo ovog čudesnog časa, kako se uvijaju prenoseći na nju i mene ono što sopstvenim koracima nisam mogao da učinim. Korak po korak, lahor po lahor, damar po damar… plesali smo. Više nisam bio početnik u ovoj igri.“

„Ali kada bi pomenuli Crni majdan, kako su najčešće nazivali rudnik, do tada samouvereni gorštaci i njihove brbljive žene postajali bi nesigurni i snuždeni. Kroz delove sopstvenih kazivanja u tim trenucima protrčavali su kao kroz mračni tunel, bezglavo hrleći ka izlazu iz lavirinta nepoznanica, legendi i simbola, koji su ih ispunjavali strepnjom. Govorili su o ’jami’, o ’oknu’, sebi u bradu, a ipak su sočno psovali ’rupu’ i ’jarugu’, ali gotovo nikad nisu upotrebljavali uobičajeni naziv za ovo mesto.“