DRAME

Sirup sreće i druge drame obuhvata tri izuzetno upečatljive drame jednog od najnagrađivanijih savremenih slovenačkih dramskih pisaca, Roka Vilčnika.
Sirup sreće, podrumski kabare, problemetizuje aktuelne teme savremenog društva kroz songove i priče glavnih junaka, Hijacinte i Mojzesa Šarlatana, koji sa svojih kola prodaju sve, baš sve: mačji kašalj, pasje dlake, novinarske patke, tonike za lepotu, sirupe za raspoloženje, losione za uklanjanje dlačica i antilosione za njihov rast, falsifikovano vreme, falsifikovane diplome i još mnogo toga...
Narodni demokratski cirkus Sakešvili, za koji je Vilčnik dobio Grumovu nagradu 2016. godine, nastavlja tradiciju slovenačke ludističke drame apsurda. Predstava samo što nije počela, sve ide naopako, rekviziter je ponovo pomahnitao, svi likovi se zovu isto, mnogima je potrebna bolnica, a možda neko stigne i u onu pravu u kojoj doktori znaju da rukuju opremom.
U drami Naše pozorište, inspirisanoj Gogoljevim Revizorom, konflikt se gradi na dolasku lažnog pozorišnog inspektora u teatar sa diplomiranim gledaocem, vođen od strane električara, u kome igraju samo dvoje glumaca: prvak drame, hipohondar i redovni posetilac hitne pomoći, i najbolja glumica, direktorova žena, a u svakoj predstavi mora postojati i anđeo zato što dramaturg voli anđele...

PRVI
Nisam hteo,
Jednostavno sam to uradio

DRUGI
Jednostavno si to uradio

PRVI
Da
Kratka pauza

DRUGI
Jednostavno se desilo
Ali ti si se
toliko si se plašio toga
Kratka pauza
I rekao si mi
vrlo kratka pauza
pričao si mi o tome

PRVI
Da
Pauza

DRUGI
I onda se desilo
Vrlo kratka pauza
To čega si se plašio da će se desiti
vrlo kratka pauza
da ćeš uraditi
vrlo kratka pauza
da, desilo se
Kratka pauza

PRVI
Da
Pauza

DRUGI
Užasno je

PRVI
Dobro sam

DRUGI
Da

PRVI
Nestao sam
Nestao s vetrom

DRUGI
Nestao si

PRVI
Nestao sam
Kratka pauza
I nema me više
zaustavi se

Milena Marković rođena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala FDU dramaturgija, 1998. u Beogardu.

Bibliografija: Pas koji je pojo sunce (2001); Istina ima teranje (2003), 3 drame (2006); Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009);Pre nego što sve počne da se vrti (2011); Pesme(2012), Drame (2012); Pesme za žive i mrtve (2014); Zmajeubice (2014), Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)

Izvedene drame
Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001); Šine (2002); Nahod Simeon (2006); Brod za lutke (2006); Šuma blista (2008); Zmajeubice (2014); Deca radosti (2016); Pet života pretužnog Milutina (2018); Livada puna tame (2019),Realizovani scenariji za igrane filmove
Sutra ujutru (2007); Beli beli svet (2009); Otadžbina (2016); Živ čovek (2020); kao i za dokumentarni film Rudarska opera (2007)

Nagrade
Specijalna nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora; tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst (Nahod Simeon, Brod za lutke i Zmajeubice), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2007. i „Todor Manojlović“, 2009. povodom drame Brod za lutke. Za knjigu 3 drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, kao i nagradu „Pero Despota Stefana“ za poeziju 2014.

Milena Marković rođena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala FDU dramaturgija, 1998. u Beogardu.

Bibliografija: Pas koji je pojo sunce (2001); Istina ima teranje (2003), 3 drame (2006); Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009);Pre nego što sve počne da se vrti (2011); Pesme(2012), Drame (2012); Pesme za žive i mrtve (2014); Zmajeubice (2014), Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)

Izvedene drame
Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001); Šine (2002); Nahod Simeon (2006); Brod za lutke (2006); Šuma blista (2008); Zmajeubice (2014); Deca radosti (2016); Pet života pretužnog Milutina (2018); Livada puna tame (2019),Realizovani scenariji za igrane filmove
Sutra ujutru (2007); Beli beli svet (2009); Otadžbina (2016); Živ čovek (2020); kao i za dokumentarni film Rudarska opera (2007)

Nagrade
Specijalna nagrada u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora; tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst (Nahod Simeon, Brod za lutke i Zmajeubice), kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2007. i „Todor Manojlović“, 2009. povodom drame Brod za lutke. Za knjigu 3 drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić“, kao i nagradu „Pero Despota Stefana“ za poeziju 2014.

Da li ste se ikad zapitali koliko vremena provedemo u snu? Prosečno, jednu trećinu vremena provedemo spavajući i sanjajući ‒ što je jedan od dodatnih razloga da pročitamo ovu dramu, koja dugo nije prevođena kod nas, a ušla je i u opus školske lektire.

Ovu dramu svevremenom čini upravo poruka koja je pomalo skrivena, što je tipično za barokna dela, a to je da se samoanalizom i kontrolisanjem sopstvenih afekata može mnogo postići i dosta lošeg sprečiti, ali zbog toga ne bi trebalo da prestanemo da sanjamo i imamo snove ‒ i to je ono što bi svaki čitalac/gledalac valjalo da ponese sa sobom kao vredan nauk, koji nam je nesebično podario Kalderon de la Barka i između ostalog Pedro Kalderon de la Barka se zbog toga svrstava u red vodećih svetskih klasika,koji će nam na kraju poručiti:
I zato hoću da poživim
i da za dobro iskoristim
sve dane svoje, dok mi traju;
a slabosti nam oprostite,
jer duše plemenite i čestite
uvek s veseljem opštaju. - Marina Đenadi

Pozorište u paklu promalja se kroz svekoliku svetsku književnost, od Dantea do Bulgakova, od Getea do Tomasa Mana, a đavo koji iskušava junake uvek je figura nekog višeg načela kojim se uspostavlja ravnoteža.

Šta se, međutim, događa sa čovekovom dušom kada pakao izgubi mitski i religijski oreol i postane njegova stvarnost, njegov jedini život?

Drama Moskvičem do pakla nastojanje je autora da dodirne on najbolnija mesta koja su se stekla u jednom mladom životu, i njihovim ogoljavanjem i bezrezervnim samosuočavanjem pokuša da, ako ne prevaziđe, a onda zaceli to teško breme krivice, gubitka i tragedije, koje nastane kada se iz nehata ugasi život voljenog bića.

I kako je to već veliki pesnik rekao da je đavo deo one sile koja praveći zlo vazda dobro stvara, i knjiga Moskvičem do drame „U paklu“ kroz ispovednu prozu autora i njegove autopoetičke i autobiografske zapise koji prate i njegov životni usud i samo pisanje drame, pokazuje jedinstvenost tog pakla u sebi i raja čiste emocije koja ne sagoreva nikad, nego menja oblik, isceljuje i daje pogon da se živi i dalje.

Izdavač je objavio pet dramskih tekstova Leonida Andrejeva (1871-1919), jednog od najznačajnijih pisaca takozvanog srebrnog veka ruske književnosti. Jovan Ćirilov, taj sveznadar pozorišne umetnosti, kaže: „Leonid Andrejev, tanan kakav se rodio, u takvim je vremenima preživeo tri pokušaja samoubistva, smrti voljenih žena i velike poraze posle trijumfalnih uspeha. Umro je kao emigrant, razočaran u Oktobarske promene. Prevodilac Novica Antić je izabrao drame iz raznih perioda. Drame Leonida Andrejeva, kao i njegova još popularnija pripovedačka proza, bile su izraz velikih stvaralačkih muka jednog kompleksnog ruskog intelektualca”. U knjizi su drame „Dani našeg života”, „Čovekov život”, „Anatema”, „Profesor Storicin” i „Pseći valcer”

„Pred sobom imamo monumentalnu i kompaktnu dramsku građevinu podijeljenu na deset komada, koja iznosi sveobuhvatni katalog ovdašnjih beščašća i detaljno prokazuje kriminalnu i nasilnu prirodu naše svakodnevnice. Ako je Paković, u brehtovskoj maniri, često u svojim komadima izvodio pisca na scenu, moglo bi se reći da je ovdje majstorski uveden režiser u tekst. Rezultat je vrhunska književnost. Dramsko stvaralaštvo Zlatka Pakovića predstavlja jedinstvenu odu nemirenju sa sudbinom.“

Knjiga sadrži sledeće drame:

Ibzenov „Neprijatelj naroda“ kao Brehtov poučni komad
Filosofija palanke, božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću
Othello, nezakonita liturgija
Kapitalizam, geometrijskim redom izložen
Don Kihot, ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva
Krleža, ili što su nama zastave i što smo mi zastavama da tako za njima plačemo
Vox dei, građanska neposlušnost
Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo
Crkva bosanska
Papa Franjo se hrva sa svojim anđelom

Sve se danas može dovesti u vezu sa „Velikim bratom“, „Zadrugom“, i ostalim rijaliti formatima, jer naša svakodnevnica funkcioniše po principu pop kulture. Svađe, peting, seks, skandalozna ponašanja i fizičko nasilje, iz sezone u sezonu, sve su prisutniji u popularnim rijaliti programima.

Poražavajući je podatak da ove osavremenjene starorimske skaradije gledaju ljudi srednjeg, višeg i visokog obrazovanja.

Ono što još više deluje poražavajućim, ogleda se u nedostatku empatije pripadnika tzv. urbane populacije, koji zaista nisu konzumenti osavremenjenih starorimskih skaradija, i koji se po tom pitanju, sa puno gordosti, rukovode floskulama, poput ako ti se ne sviđa promeni kanal, ređe, isključi televizor, uključi mozak.

Štaviše, oni ispadaju još gori. Ćute i neretko se podsmevaju zatupljenim masama, umesto da tu svoju kulturnu prosvetljenost upotrebe u ispravne svrhe, i pokrenu ne „pokušaje“, nego prave akcije za ukidanje ovih kulturnih skaradija.
S obzirom da je čovek, koji se za svoga života kulturno ne uzdiže, običan mediokritet i, samim tim, zatvoren za nadgradnju najvišeg, duhovnog segmenta svog života, kao jedno od rešenja za ovaj ogroman problem posrnuća srpske kulture, tj. kolektivne srpske svesti, široj čitalačkoj publici nudimo aluziju na „Velikog brata“ – dramski tekst „Velika sestra“ Sofije Fimić.
Čini nam se da u svetu ima puno paranoje, ali da na Balkanu ima više humora i duha nego na Zapadu. Međutim, dobrih komediografa i britkih satiričara sve je manje, ali su zato rijalitiji preuzeli ulogu pripovedača u našoj svakodnevici, da nas izokrenu u svim našim kompleksima, traumama i razbucaju nam socijalne i istorijske pozadine. Ako intelektualcu priliči da ćuti tamo gde budala govori i pusti budalu da govori, doći će na kraju u paradoksalnu situaciju da ispadne veća budala od budale. Jer, hiljadu puta izgovorena laž ili budalaština, ako nema ko na nju da odreaguje, postaće istina. Tako smo danas često svedoci kako budale postaju prosvetitelji, a intelektualci ovce koje mirno pasu travu. Propratne pojave ovog „fenomena“ jesu govor pritajene mržnje, verbalna agresija i zamena teza, onako, kao za dobar dan.

Pravi Minotaurov lavirint, koji nas je naučio, kao i svaki drugi rijaliti fenomen, da je površnost postala vrhunsko božanstvo i da na ispraznu svakodnevicu (ili, u drugom slučaju tegobnu), te odsustvo sadržaja i života moraju doći neki drugi, sasvim virtuelni životi brže-bolje napravljenih kvazi-junaka.

„Velika sestra“? – aluzija britkog uma.

Antologija drama našeg dramskog pisca Miodraga Ilića. Deset žanrovski raznovrsnih dramskih tekstova koje je autor odabrao za ovu knjigu, u celosti dokazuju, da svaki dramski rukopis predstavlja celovit, zaokruženi isečak iz života odabranih dramskih junaka. Drame su nastale u različitim vremenima, ali ih određuje zajednički imenilac: moralni stav koji pripada današnjem vremenu, ali koji nije u suprotnosti sa osnovnim humanističkim načelima.

Knjiga „Šaputave devojke" (RTS Izdavaštvo i Centar za medije „Ranko Munitić" 2019) zapravo je lična priča Zorice Jevremović o njenom odrastanju, prijateljicama i njihovim noćnim šaputanjima, deljenju najskrovitijih tajni i svakodnevnih iskustava, fenomenu poznatom samo ženama. Ovaj tako jednostavan, ženama kroz vekove poznat i sveprisutan običaj, prikazan je na fantastičan i pronicljiv način u studiji u kojoj nas autorka vraća u vreme kada je osnovala prvo feminističko pozorište u našem delu Evrope koje je predstavljalo oazu u Beogradu za zlostavljane žene u godinama rata i beznađa koje su na toj svojoj, feminističkoj teritoriji, predstave ovog ženskog pozorišta gledale isključivo u ženskom društvu. Analitički pristupajući trima svojim pozorišnim predstavama - Arijadna, Šaputave devojke I i Šaputave devojke II, Zorica Jevremović u knjizi je sveobuhvatno razložila njihovu koncepciju, učinila ih bliskim kroz date tekstove i onima koji nisu imali mogućnost da ih vide, teoretski obrazložila svoje rediteljske postupke. Opisala je vreme njihovog nastanka (poratno i nasilno) uz sociološko razmatranje feminističkih osobenosti. Iz svojih junakinja Tanje, Dragane, Vesne, Lee i Urše je na diskretan način izvlačila liričnost, toplinu, erotičnost i plemenitu snagu...

Sabirni centar // Generalna proba samoubistva // Život u tesnim cipelama // Kumovi

Drame 3

„Tek kad umre, čovek sazna s kim je život proveo.“ Sabirni centar

Kao svaki veliki dar Duško Kovačević nas svakom novom dramom iznenadi. Sve je na prvi pogled u njegovim Kumovima, recimo, komediji svakodnevne tragedije, kao u svakoj njegovoj dosadašnjoj drami, sazdano od duhovitog dijaloga, sa jarkim ličnostima koji tu oko nas žive neki svoj aktuelni život. Reklo bi se da je Duško Branislav Nušić našeg vremena, rasni komediograf, satiričar sa merom, bez deformacija sfernog ogledala. Jovan Ćirilov

Za razliku od Topalovića iz Maratonaca, koji decenijama preprodaju iste mrtvačke kovčege, ostajući u okvirima sitne familijarne manufakture, njihovi bliski rođaci, junaci komada Generalna proba samoubistva, tri ekscentrična brata, kapetan rečne plovidbe, kontroverzni biznismen i suludi psihijatar, bez obzira na to da li su baš to za šta se izdaju da jesu, umešani su u velike svetske poslove, u trgovinu ljudima i ljudskim organima, onima čiji su samoubilački naum osujetili… Vladimir Stamenković

Mate Matišić, baveći se savremenim temama, svojim oštrim perom ogoljava stvarnost često izazivajući burne reakcije javnosti. Njegovi dramski tekstovi beskompromisno i angažovano obrađuju teme s kraja 20. i početka 21. veka na prostoru Hrvatske, koja je zapravo samo uzorak za sveprisutne ljudske drame na čitavom balkanskom, ali i evropskom prostoru. Začinjene dozom crnog humora, kroz prizmu malih ljudskih sudbina, drame se bave pitanjima smrti, pripadnosti, morala, religije, pohlepe, istine, a lakoća i preciznost s kojima autor učitava filozofski diskurs u svakodnevicu svrstavaju ga u red velikih dramskih pisaca.

Najznačajniji nemački dramski pisac XX veka.

Čovek je čovek
•
Opera za tri groša
•
Majka Hrabrost i njena deca


Ko od rata živi, nek zna
Da i sam mora nešto da mu dâ.

U komadu Čovek je čovek, paraboli o preobražaju radnika Galija Geja u vojnika, Breht je razvio prve elemente svog epskog pozorišta. Za razliku od tradicionalnog pozorišta koje pruža savršenu iluziju i navodi gledaoca da se poistoveti s likovima komada, Brehtovo epsko pozorište gledaoca želi da podstakne na razmišljanje i politički ga angažuje. Opera za tri groša, koja govori o životu londonskih kriminalaca-biznismena i biznismena-kriminalaca, bila je najuspešniji pozorišni komad u Vajmarskoj republici, dok je komad Majka Hrabrost i njena deca najigranija Brehtova drama do danas.

Ova tri dramska teksta temelj su Brehtovog stvaralaštva i najvažniji razlog za uspeh njegovog epskog pozorišta u Nemačkoj, Evropi i svetu.

„Brehtov celokupni opus predstavlja Sizifov napor da nekako uskladi sopstvene estetske kriterijume sa nesrećnim dobom u kojem je živeo i čije je zadatke, u očaju, na sebe preuzeo.“ Teodor Adorno

Knjiga izabranih drama poznatog ruskog dramskog pisca Nikolaja Koljade, koje je priredio i preveo Novica Antić. Deset odabranih drama (Poloneza Oginskog, Lažljivica, Praćka, Kokoška, Murlin Murlo, Violine daire i pegla, Bajka o mrtvoj carevoj kćerki, Šuplji kamen, Zlatna zmija i Velika sovjetska enciklopedija) po prvi put u prevodu, u jednoj knjizi. Da citiramo pisca: "Nadam se da ćete i vi, dragi moji čitaoci u Srbiji, pročitavši ovu knjigu, pustiti neku suzu ili se nasmejati, kao i ja, dok sam pisao te drame. I ja ću, onda, biti srećan."

"Anujeve Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofoklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vremdnost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude, do racionalno iskustvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti." - Anđelka Cvijić

Sećajući se grada i ulica detinjstva, kojima sam protrčao zagledan u nebo, po kojem su leteli moji golubovi, sa osmehom za „strašne“ događaje i tugom kad se uništava i nestaje nešto lepo i vredno, napisao sam prvu dramu za pozorište – Maratonci trče počasni krug. Pisao sam je dve godine po podstanarskim sobama kao tragediju jednog mladog čoveka, prisiljenog da se bavi pogrebnim poslovima u familiji metuzalema. Pisao sam je kao sopstveno osećanje nemoći i želje da napustim „pogrebnu državu“. Kad sam je pročitao kao završni rad na trećoj godini studija, ispostavilo se da je reč o komediji, da sam se od užasa branio smehom, ironijom, cinizmom i crnim humorom; crnim kao moja osećanja tih godina, u takvoj državi.

Dušan Kovačević

„Svet koji slika Kovačević jeste smešan ali se sa njim ne pravi humoristički kompromis. Radovan je opasan u svojoj neprilagođenosti i skučenosti shvatanja, Topalovići završavaju dramu u automobilu gazeći sve živo pred sobom, a preko zatamnjenih, crnohumornih preliva njegovih tekstova stiže do nas turobna dijagnoza o nesolidnosti jednog mentaliteta, pa čak i čoveka uopšte.“

Slobodan Selenić

„Maratonci, sa žestinom za koju je sposoban samo mlad čovek u potrazi za jednim novim romantizmom, akumuliraju idiotizam palanačkog patrijarhalnog duha koji, izgubivši sva pozitivna istorijska svojstva, negde na mrtvom koloseku proizvodi čudovišta poput Topalovića i komp.“
Muharem Pervić

O piscu izuzetne crne komedije, a u stihovima, Rat i mir u kafani Snefl, Remou Forlaniju, rođenom 1927. u Parizu, nedovoljno se zna čak i u njegovoj rodnoj Francuskoj. Prikazujući francusko slavno vojevanje i njegove konsekvence prelomljene kroz prizmu jedne obične pariske kafane, ponudio je Francuzima svoju istinu o Drugom svetskom ratu, pa i svetu kakav on zaista jeste, i tako napravio onu fatalnu grešku koju čine pisci kojima dnevna politika i publika nikad ne opraštaju manjak rodoljublja. Zar može prijati smeh kroz suze i njegovo katarzično dejstvo stratezima i herojima slavnog vojevanja samo dvadesetak godina ranije, u Prvom svetskom ratu, tvorcima Mažino linije, te legende o neosvojivosti francuskog kineskog zida? Za veliku većinu Francuza, javno mnjenju i njegovu bezrazložnu nadmenost Forlanijeva drama nikad neće biti vrhunsko delo, a ona to zaista jeste.

Poslednja, peta knjiga Sabranih dela našeg najznačajnijeg savremenog dramskog pisca, akademika Dušana Kovačevića, sadrži i četiri poslednja njegova dramska teksta: Ponoćna pošta; Generalna proba samoubistva; Život u tesnim cipelama i Kumovi. I ova dela, nastala u periodu i okolnostima, koja su značajno i sudbonosno promenila društvenu i ličnu životnu paradigmu, ne samo autoru, pokazuju i potvrđuju zašto se Dušan Kovačević može smatrati nastavljačem središne komediografske linije u srpskoj književnosti, koju je započeo Sterija, a slavu joj u zemlji, ali i u inostranstvu, doneo Branislav Nušić, da bi joj u periodu od 1945. do 1990. godine, poseban ton dao Aleksandar Popović. Tu liniju komične atmosfere i satiričnog tona, na poseban način je nastavio mladi student dramaturgije Dušan Kovačević, koji je već svojim komadima oduševio publiku i duboko zamislio kritičare. Svedočeći o svakodnevnima mukama našeg čoveka, u nenaklonjenim dnevnim vrtlozima istorije, o njegovim sklonostima i manama, o njegovim pokušajima da se u svemu snađe, Kovačević je otkrio i kaptirao neočekivane duhovne izvore sveta u kojem odrastao i uzdigao ga nad mnogim svetovima. Zato su mnoge replike iz njegovih drama danas opšta mesta u svakodnevnom razgovoru na srpskom jeziku, a njegove drame najvažniji uvidi o duhu vremena i sveta, koji se protegao do današnjih dana.

Dramski opus Dušana Kovačevića, obeležio je ne samo zlatno vreme beogradskih pozorišta, od kojih je jedno nosilo nezvaničnu titulu „najavangardnijeg na Istoku. Kovačević je pored toga bio dramaturg na beogradskoj televiziji, zatim i profesor na Odseku za dramaturgiju na beogradskoj pozorišnoj akademiji. Bio je i reditelj filmova na osnovu sopstvenih scenarija. Dugo je bio i na čelu jednog od najpoznatijih beogradskih teatara. U predgovoru ovih Sabranih dela, kao najvažniji razlog za nastajanje ovih dramskih tekstova, Kovačević navodi - ljudski osmeh. Smeh u njegovim tekstovima nije ni lak ni lagan, niti je sam autor do njega tako i dolazio. Ali celokupno originalno Kovačevićevo delo je suštinski ozareno ljudskim smehom i to je sigurno jedan od najvećih razloga što će ono nadživeti vreme u kojem je nastalo. U četvrtoj knjizi Sabranih dela Dušana Kovačevića nalaze se drame koje su obeležile kraj proteklog i početak ovog veka, vreme koje mu je dalo novi stvaralački impuls, ali jarko i obeležilo naše živote.

Dušan Kovačević, sem što je uživao simpatije i opštu popularnost kod pozorišne i filmske publike, postavši najpre dopisni, a 2010. godine i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, ostvario je tako i najviše i najveće priznanje koje u nas, neko ko se bavi stvaralaštvom i umetnošću, može osvojiti. Jedan od razloga je i u činjenici da je za razumevanje novije istorije našeg društva dovoljno pogledati ili pročitati neku od najznačajnijih Kovačevićevih drama. One su tako postale važnije i ilustrativnije od hiljada stranica naučnih studija raznih vrsta o tom periodu. Duh vremena koji je svoje veliko istorijsko finale doživeo znamenitim padom berlinskog zida, Kovačević je na izuzetan način oslikao u „Profesionalcu“, koji mu je doneo novu slavu i razna izvođenja širom sveta. U trećoj knjizi sabranih dela, sem ove drame nalaze se i : Sveti Georgije ubiva aždahu, Klaustrobična komedija i Urnebesna tragedija.

Za četiri ipo decenije svog rada, Dušan Kovačević je doživeo najvažnije, i to raznih vrsta, satisfakcije na koje uopšte jedan pisac može da računa. Bio je miljenik publike, prvenstveno. Njegovi tekstove dali su najvažniji i najuverljiviji dah jednog tako osobenog beogradskog pozorišta, kakav je bio Atelje 212, i to u svom zlatnom periodu. Bio je miljenik i novih medija koji su osvajali svet i nas, upravo u vreme kada se sam Kovačević počeo uspinjati ka slavi dramskog pisca, kakvu je u srpskoj književnosti imao samo jedan Branislav Nušić. Televizija i film učinili su Kovačevićeve izmišljene likove stvarnijim od mnogih koji su zaista postojali u našim životima. Porodice Topalovića, Čvorovića, Radovanova, i dalje žive tu oko nas, i u nama, zahvaljujući Dušanu Kovačeviću. U drugoj knjizi njegovih Sabranih dela, pored Balkanskog špijuna, nalaze se i drame: Proleće u januaru, Limunacija i Sabirni centar.

Dobitnik Bukerove nagrade.

„Divno komponovana fuga o žudnji i poricanju žudnje.“ Times Literary Supplement

Matinu, Aboridžinku s Van Dimenove zemlje, usvojili su 1841. godine istraživač ser Džon Frenklin i njegova žena ledi Džejn. Frenklin je uveren da će prosvećenost uzdići Matinu iz divljaštva i požude. No, kada nekoliko godina kasnije Ser Džon izgubi život na arktičkoj ekspediciji, ledi Džejn piše Čarlsu Dikensu i moli ga da odbrani ugled njenog muža od glasina o kanibalizmu među članovima ekspedicije.

U odbranu prijatelja Dikens postavlja dramu u kojoj sam igra Frenklina, simbol pobede razuma, ali se zaljubljuje u jednu osamnaestogodišnju glumicu. Dok razum ustupa pred žudnjom, Frenklinovom pričom on meri ledene dubine svog života.

Matina, sada već šiparica koja je trebalo da posluži kao zamorac u eksperimentu o tome da li nauka, hrišćanstvo i tekovine civilizovanog društa mogu stati namesto onoga što je u „divljacima“ impulsivno i strasno, naći će se u senci crnog labuda, znamenja kojeg se njen narod najviše plašio.

„Ovom knjigom Ričard Flanagan podseća nas da je jedan od najzanimljivijih romanopisaca sveta. Gladna srca su delo značajnog genija... zastrašujuće, uzbudljivo i zapanjujuće lepo. Kakav glas! Dikens bi aplaudirao Flanaganovom stilu. Vrhunska knjiga.“ Chicago Tribune

„Ovo je verovatno najbolji roman koji ćete pročitati ove godine. Grubo nas protresa iz obamrlosti i pokazuje nam našu prošlost. Nema pisca strastvenijeg i neobuzdanijeg od Flanagana.“ Sidney Morning Herald

„Izvrsno!“ New Yorker

Pre više od dve decenije, drama Punjene tikvice premijerno je izvedena u JDP-u, na čijem čelu je tada bio Jovan Ćirilov. Kritika i publika su veoma lepo primili ovu dramu iako je njena autorka u to vreme bila sasvim nepoznata kao pisac. Prema motivima ove drame, Slobodan Šijan i Sanja Domazet su potom napisali filmski scenario Punjene tikvice sa Lenjinovim mozgom, koji je takođe bio zapažen, ali film nikad nije snimljen. Ova knjiga stoga objedinjuje originalne tekstove drame i scenarija, uz dokumentarno svedočenje Šijana o sudbini filma koji nikada nije snimljen iako je prošao mnoge konkurse na kojima je umesto novca za realizaciju dobijao pohvale.

„Jednog leta, vrelog i sjajnog kao stakleni mehur, u nekim novinama sam ponovo ugledala nekadašnju noćnu moru svog detinjstva – balzamovanog Lenjina. Ležao je baš kao što leži i ovog trenutka. Balzamovan i s lako našminkanim usnama. „Gospode... Evo teme... O da, još je to bio dvadeseti vek... Dramu sam pisala poletno, s vedrinom, kao po diktatu. Videla sam je na unutarnjoj sceni, koju svaki dramski pisac nosi u sebi. U komad sam utkala svu gogoLjijadu koja je plesala u meni – udovica od žalosti lešu predsednika otkine nos, a on joj, mrtav, odbrusi: „Kurvo!“ Svu apsurdnost života u Srbiji, u vreme kada su nas zdušno ubeđivali da nije istina ono što vidimo nego ono što nam se kaže, tu neuspelu dresuru uma – apsurdistan, ubacivala sam u komad.“

Sanja Domazet

„Negde tokom 1996. Jovan Ćirilov mi je preporučio da pogledam predstavu mlade spisateLjice Sanje Domazet Punjene tikvice Jugoslovenskog dramskog pozorišta, s Nikolom Simićem u glavnoj ulozi. Tako je sve počelo, dvadesetogodišnja saga jednog filmskog projekta koja se još nije završila, ali su gotovo sve komponente koje su ga činile aktuelnim još uvek tu, oko nas, čak možda prisutnije i živLje nego tada, što mi zaista izgleda neverovatno. ’Majčica Rusija’ je i daLje prisutna u Srbiji, glasnija nego kada smo počeli da radimo na ovom filmskom scenariju, a sigurno je i mnogo uticajnija.“

Slobodan Šijan

Jedan od najuticajnijih dramskih tekstova XX vijeka, Čekajući Godoa, je bila prva Beketova profesionalno postavljena drama. Premijerno je izvedena u Parizu, 1953. godine u malom pozorištu Babilon, i od tada se smatra temeljnim djelom savremenog teatra.

Dva muškarca, naizgled beskućnika, čekaju nekoga ili nešto pod nazivom „Godo“. Vladimir i Estragon čekaju pored drveta na pustoj dionici puta vodeći jedan od najzačudnijih dijaloga savremene književnosti: riječi koje iskazuju svoju nemoć, nemogućnost da prenesu poruku, rastaču se u poetskim igrama, tonu u onirično i doslovno besmisleno. Sve je to, u knjževnoj kritici, tumačeno kao mračna alegorija čovjekove potrage za smislom. Beketova drama je tumačena u kontekstu ekspresionističkog minimalizma koji je, stilski, iskazivao egzistencijalni nemir i angst evropskog svijeta po završetku Drugog svjetskog rata. Njegove drame funkcionišu i danas kao magične i opčinjavajuće alegorije kriza i lomova prošlog vijeka.

Nestrojev komad „Einen Jux will sich machen“ ima vremensku strukturu u tradiciji francuskih vodvilja i poseduje dvostruku funkciju; vreme je jedan od osnovnih elemenata komičke strukture komada, ali takoće ima ulogu odlučujućeg dramskog pokretača koji naročito doprinosi Nestrojevoj osetljivoj igri sa ritmom i samom glumačkom igrom, bili oni u opoziciji ili ne. U komadu izuzetnu ulogu ima vidljivost na sceni koja dopušta zamišljenu intrigu. U svom prevodu Sterija je, u suštini, ispoštovao Nestrojevu građu, mada je prilično skratio komad. Skraćenjem je uklonio mnoge rukavce intrige kako ne bi tadašnji srpski gledaoci bili opterećeni „suviškom" informacija, a da ih pritom nimalo nije lišio brojnih kiprokoa i drugih komičnih situacija.

Možemo konstatovati da je, u vreme grubih prerada stranih pozorišnih dela i lociranja njihovih radnji u srpsku sredinu, Sterija odoleo „zahtevu" svoga vremena i napravio dobar prevod i adaptaciju Nestrojeve komedije, prilagoćene ukusu publike i mogućnostima izvođača prvog beogradskog profesionalnog pozorišta „Teatra na Đumruku“ čiju je zavesu zauvek spustila upravo predstava Johana Nepomuka Nestroja koju je Sterija preveo kao „Nesrećne džumbušlije“.

Ona i danas može biti interesantna za izvođenje, kao što je ovaj Nestrojev komad bio interesantan filmskim rediteljima, da po njemu prave muzičke komedije ili proslavljeni mjuzikl „Hello, Dolly“. Uostalom Nestroj se i danas igra u Nemačkoj i Austriji, kao i njegov prevodilac u Srbiji.

Sava Anđelković

Urnebesna pozorišna komedija ,,SVETI SAVA SAVANOVIĆ'' prva iz trilogije ,,OMAJA'' Ognjena Lazarevića ( koautora knjige ,,Isidora i ja'' Isidore Bjelice) !
Idealna da vas opusti i nasmeje u predstojećim vrelim letnjim danima.

Sava Savanović je lik iz priče Milovana Glišića (1847–1908) „Posle devedeset godina” u kome je on predstavljen kao vampir po legendi koja se priča u okolini Valjeva (i u srpskom horor filmu „Leptirica“ iz 1973. godine, koji je inspirisan Glišićevom pričom, reditelja Đorđa Kadijevića). Po toj legendi, veruje se da je seljak Sava Savanović iz tog kraja, posle svoje smrti živeo u staroj vodenici u selu Zarožje, u opštini Bajina Bašta. Legenda govori da je kao „vampir“ ubijao i pio krv ljudi koji bi došli da melju žito. Vampir je, inače, jedina reč iz srpskog jezika koja je opšteprihvaćena u svim svetskim jezicima.

Pozorišni komad Omaja je alegorijska trilogija o nekim pojavama i vladarima iz našeg društva.
Omaja je biće iz srpskog folklora čijom se osnovnom karakteristikom smatrala sposobnost da omađija (omaja). Kao jedino objašnjene stradalničke istorije Srbije i njenog naroda, po autoru, od pamtiveka pa do dan-danas je postojanje „omaja“ u obličju nekih vladara i političara koji narod Srbije omajavaju, zaslepljuju, i dovode u stanje iluzije, Srbiju u stanje magle i beskonačne noći, a svakoga ko bi dobio poriv da ih “ uhvati „ , omaje ili njihovi sledbenici guraju u najdublje jame i ponore gde se njihovi krici ne čuju.

Sveti Sava SaVAnović je prvi deo komične trilogije ,,Omaja’’.
Radnja ovog izuzetno duhovitog dramskog teksta, u kojem se prepliću simboli religije, svetaca i jevanđelja, odvija se u Valjevu, u sadašnjem vremenu, i prati borbu gradonačelnika Luke i njegovog zamenika Mateja za opstanak grada Valjeva. Sa odlukom da na predstojećem sajmu turizma, kao najveći simbol grada Valjeva predstave vampira Savu Savanovića, Luka na svaki način pokušava da zadrži Savu što duže u “ životu “ ne bi li imao veću korist, te uvodi nove običaje i pravila poput obaveznog poreza, ‘daka u krvi’, promene radnog vremena, pronalaženje poslednje device u Valjevu za Savinu ženidbu, isključivo serviranje pića crvene boje, pa i sam Savin politički angažman.
Međutim, na njegovom putu staje narod, Matej i Crkva. Ali kako Valjevo postaje sve bogatije mesto, oni dolaze u iskušenje da se priključe ideji gradonačelnika.
Da li će narod i Crkva odoleti iskušenju novca i moći? Hoće li Zarožije vratiti Savu kući? I na kraju, zašto vampir Sava Savanović postaje svetac?
Sve to doznaćete pročitavši urnebesno smešan pozorišni komad o napoznatijem vampiru u svetu!

Drama U Edenu, na Istoku doživela je pet postavki i na desetine izvođenja u poslednjih 40 godina.

„Pozorišni čin je, zapravo, tajna vaskrsenja. Kad su moji komadi u pitanju on se, imajući i funkciju hitne pomoći, podudara sa veštačkim disanjem koje beznadežnom utopljeniku vraća vitalitet. Pišem i dalje drame, imajući to u vidu.“ Borislav Pekić

Iako po obimu značajno manji od romanesknog, Pekićev dramski opus zauzima po važnosti i književnom kvalitetu značajno mesto u celokupnom delu ovog pisca. Ne samo u pogledu dominantnih i opsesivnih tema koje se neminovno „produžavaju“ iz romana ka dramama već i u pogledu kreativne žanrovske polivalentnosti jer mnogi likovi iz Pekićeve proze dobijaju nove/stare živote u dramama. U kontekstu dela ovog pisca roman i drama stoje naporedo, postoje simultano, dopunjujući i obogaćujući večne Pekićeve teme: sudbinu pojedinca i naroda, cincarsku vekovnu odiseju, totalitarizam i egzistencijalni istorijski sarkazam, velike sudbine malih ljudi i male živote u velikim nacionalnim sunovratima...

Sve ono što je Pekića učinilo jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka oživelo je u imaginativnoj i dramaturškoj sferi pozorišta. Ali ne da bi strasnu piščevu metaforu učinilo konačnom ili mogućom u još jednom kreativnom mediju, nego da bi se upravo dokazalo i pokazalo koliko su strast i kvalitet književnog teksta svuda i uvek prepoznatljivi.

Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića.

Dramski tranzit je antologija dramskih tekstova u Crnoj Gori 1994-2005. Drame u ovoj antologiji su reprezentativne za ovaj period budući da one reflektuju, na tematskom i strukturalnom planu, ideološke promjene koje su u tom periodu dovele do urušavanja monističke slike svijeta, a koje i dalje, ne znajući njihovo odredište, nazivamo tranzicijom.

U antologiju su uvrštene drame: Laћni car Mirka Kovača, Montenegro bluz Radmile Vojvodić, Jegorov put Vide Ognjenović, Otpad Ljubomira Đurkovića, Izvanjac Igora Bojovića, 1903. Poštanski saobraćaj u Crnoj Gori Aleksandra Radulovića, Peraški goblen Nikole Malovića i Sanjivi nagon Željka Stanjevića.
(Ijekavski)