DRAME

Tri kratka igrokaza: Gordost, Tantal i Metatron, sklopljena su u versku trilogiju o gordosti, vlasti i veri. Mešavinom stiha i proze, na granici monodrame i gnomskog teksta, Ginter Gorbaev izvodi na scenu anđele i pale anđele, proroke i demagoge, svece i otpadnike: Tantala pred sopstvenom kaznom i glasnika u crnom koji spas obećava u razaranju. Pod okriljem Lotreamona i Remboa, ovi tekstovi osvetljavaju ono što autor naziva „srcem tame“, religiju koja želi da život uredi po svojim nazorima. Tri pozornice, tri lica gordosti: nepokornost, borba i samouništenje; i pitanje: da li je upravo gordost uslov istinske individualnosti i humanosti?

Postoje knjige koje se čitaju kao niz i knjige koje mogu da se čitaju kao krug. Prve nas vode napred, od početka ka kraju, a druge nas iznova vraćaju na mesto odakle smo krenuli, jer su nam po završetku otkrile svoj pravi oblik i izraz. „Dramski vijenac" Sanje Savić Milosavljević pripada ovim drugim — to je knjiga koja ne traži da se samo pročita, nego da se uđe u nju, kao u kolo, kao u raspored sila, kao u sistem odnosa koji se obnavlja u različitim varijantama. U ovim komadima oseća se istančana dramaturška disciplina, ona vrsta unutrašnjeg reda koji odvaja dobar dijalog od istinski dramskog dijaloga. Zato se ovaj ciklus može čitati i kao svojevrsna potvrda teorijske tačnosti duodrame kao forme, i upravo tu „Dramski vijenac" pokazuje autorsku suverenost. (Dr Milena Kulić)

Prošlo je više od četiri decenije otkako se u etru prvi put oglasila porodica Jovanović. Angažovana, humorističko-satirična i dramski razigrana serija „Jovanovići – svakodnevica jedne porodice” Zabavno-humorističkog programa Radio Beograda, svojim sadržajem naprečac je osvojila srca slušalaca. U čemu je bila tajna uspeha „Jovanovića”? Verovatno u ideji Branislava Đuričića, u briljantno pogođenoj petominutnoj formi radio-stripa, u razigranim tekstovima, odličnoj glumačkoj ekipi, veštoj režiji i u vešto prikazanim društvenim prilikama. „Jovanovići“ su počeli da se emituju na Prvom programu Radio Beograda 5. januara 1981. godine, da bi život nastavili svakog radnog dana u 5.45 ujutro uz dve dnevne reprize. Životno uverljiva, dramski razigrana, porodica Jovanović je svojim sadržajem brzo osvojila slušaoce i ušla u mnoge porodice, da s njima podeli svakodnevne brige i radosti. Do kraja 1987. godine tekstove je pisao uglavnom Branislav Đuričić, a od 1988. do 1994. „Jovanoviće” je kreiralo šezdeset troje sastavljača. Pera su oštrili i oni kojima pisanje nije zanat. „Jovanovići” su preko glave preturili raspad države i stvaranje nove, rat, inflaciju, politički pluralizam, ali su ostali bez stranačkog opredeljenja, što im je davalo za pravo da se nepristrasno oglašavaju o zbivanjima. S pričama iz života porodice Jovanović slušaoci su mogli lako da se poistovete, što je značajno doprinelo tome da ova emisija postigne veliku popularnost.
Članovi porodice Jovanović bili su: Đorđe Jovanović, grafički radnik (Dušan Antonijević i Mihajlo Viktorović), Melanija Jovanović, njegova supruga (Ljiljana Krstić, Olga Spiridonović i Radmila Savićević), Jovan Jovanović, njihov sin, VKV radnik (Zoran Radmilović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Ivan Bekjarev, Miki Manojlović, Marko Nikolić), Stana Jovanović, Jovanova supruga, medicinska sestra (Renata Ulmanski, Ljiljana Blagojević) i njihova deca Vesna Jovanović, učenica (Zorica Jovanović, Tatjana Pujin, Nataša-Rajčel Ćosović), Zoran Jovanović, učenik (Vera Obradović, Dobrila Matić – Komadina, Milan Rodić, Vuk Matić i Petar Alimpijević). Reditelji su bili Aleksandar Pantelić i Vladimir Putnik. „Jovanovići” su na talasima Prvog programa Radio Beograda emitovani do leta 2000. godine.

U knjizi „Prozor i druge drame“ dramaturškinja i spisateljica Katarina Nikolić predstavlja tri drame koje otkrivaju intimne i teške priče savremenog života.

Sabrane drame Dušana Kovačevića prvi put u jednom tomu.
Dvadeset dve drame napisane u periodu dužem od pola veka, od 1972. do 2024, od kojih se dve, „Rođendan gospodina Nušića“ i „Udovica život čoveka“, objavljuju prvi put.
Drame koje su ovog pisca učinile jednim od najvažnijih autora u istoriji srpske dramske književnosti.
Neraskidiva veza stvarnosti i književnosti je objedinjujuća nit Kovačevićeve dramaturgije. Uloga književnosti je da priča priče o stvarnosti tako što će u te priče uneti istinu i kritičku notu kao svojstva koje im je oduzela sama stvarnost. Kovačevićeve drame nastoje da u pričama o stvarnosti uspostave sliku koja je istinita, ali u sebi sadrži i patos zabranjenog otkrića. To otkriće nije moguće u stvarnosti, jer ga ona odbacje iz ideoloških, političkih ili kulturoloških razloga, ali je moguće, pa i nužno u književnosti, jer na tako uspostavljenoj razlici između stvarnosti i njene književne slike nastaju komediografski potencijal i unutrašnja napetost ove dramaturgije.
Pomerajući kritičku optiku, Dušan Kovačević ostaje trajno privržen ideji pozorišta koje ne ostavlja na miru stvarnost, ma koliko se ta stvarnost menjala.

Zbirka dramskih tekstova za decu koji mogu biti od velike koristi pedagoškim radnicima za pripremu školskih priredbi, ali i za individualno čitanje i uživanje.

Tri drame za njeno rame Aleksandra Gajovića je snažan dramski triptih u kojem se prošlost, savest i identitet sudaraju u prostoru izvan vremena.'

„Gledajući sva ta burna Kovačevićeva preterivanja, te hiperbole, te neverovatne i apsurdne situacije, mi se u pozorištu grohotom smejemo. A posle predstave izađemo iz pozorišta, vraćamo se kući ili odlazimo u kafanu, a ne primećujemo da nas tamo čeka isto... Dušan Kovačević je stvorio delo velikog obima i visoke vrednosti.“ Ljubomir Simović

„Dramski tekstovi Dušana Kovačevića su literatura u najboljem smislu te riječi!“ Nenad Veličković

„Počev od Proleća u januaru (1977), a zatim i Balkanskog špijuna (1983), u Kovačevićevom opusu počeće da se profiliše i jedna osobita tipologija dramskih karaktera: pasivnih i aktivnih dramskih protagonista... Dok su jedni u svom manje-više izolovanom svetu slepi i naivni za opasnosti koje im neprestano prete, kod drugih se podozriva okupiranost najbližom okolinom pretvara u paranoičnu opsesiju, pa se u tom smislu o jednom broju Kovačevićevih komedija može govoriti i kao komadima o rascepljenom identitetu, gde protagonista i antagonista, paradoksalno osuđeni jedan na drugoga, zapravo predstavljaju suprotne polove, lice i naličje jednog istog identiteta.“ Petar Grujičić

„Limunacija nije Sremčeva priča o učitelju, narodnom tribunu koji dolazi u zabito srpsko selo prepun fraza evropske socijaldemokratije i radikalske agitacije 19. veka, već Kovačevićeva slika o srpskim naravima i običajima koji se prostiru do našeg vremena.“ Nebojša Bradić

Knjiga „Aska i zvuk“ sadrži dramatizacije 15 proznih dela Ive Andrića – jedanaest pripovedaka, jedne novele, jednog romana i jedne lirske proze – urađenih u produkciji Dramskog programa Radio Beograda od 1976. do 2023. godine.

Pred čitaocima je, između ostalih, „Razgovor sa Gojom” autora Miroslava Belovića u kojoj uloge tumače Ljuba Tadić i Petar Banićević, „Žena od slonove kosti” Kristine Janjetović, „Štrajk u tkaonici ćilima” Marine Milivojević Mađarev, te „Gospođica“ u dramatizaciji režiji Darka Tatića – radio-drama iz 1980. godine, prvonagrađena u Ohridu na tadašnjem Festivalu jugoslovenske radio-drame, takođe i u Barseloni na festivalu Premios ondas. Uloge u njoj tumače: Milena Dapčević, Miloš Žutić, Gojko Šantić, Kapitalina Erić, Toma Kuruzović…

U saradnji sa Zvučnim arhivom Radio Beograda čitaocima je omogućeno da putem QR kodova, koji se nalaze u knjizi, poslušaju sve radio-drame.

Zijah A. Sokolović je sam pisac svoje monodrame. Ali on je i prvo lice te jednine dignuto u transpoziciju glumca. On je ono što vidi gledatelj u glumcu i kao privatnoj osobi, a to ima svoju draž. On je nakaznost i ljepota te profesije, dakle njeno puno lice. I prototip, i glumac sam. On ismijava sebe, on ne imitira drugoga, jer on je glumac koji je izložio svoju složenost i kompletnost. Uza sve životne varijante, on je i glumac svoje varijante, a ona je bogata, jer joj je on istovremeno i pisac. Mi vjerujemo da je taj glumac doživio sve te smiješnosti o kojima govori. Nije to bio neki drugi glumac, mi smo svjedoci njegovih nesporazuma. On, govoreći u prvom licu, dodaje moguće „umjetničke“ laži koje postaju stvarnost, jer su slične našima, pa su stoga smiješne. Smiješne su jer su istinite. One postaju ona moguća „farba“ istine kojase pred nama raspada u jednom glumačkom životu koji je i opći, ali i konkretan. Glumac i pisac izvukli su ga iz svojih konkretnosti. Budući je iz sebe, smiješan, naivan, glup, tup, ograničen, dakle iskren, i nama postaje poetičan i drag. Ušao je u nas; pronalazi naše skrivene tajne. Mi smo svjedoci njegovog paradoksa, ali također u prvom licu.

Fabijan Šovagović

Elektra Ili Kad maske padnu

Misterija o Alkesti

Ko nema svog Minotaura?

Komadi Elektra ili Kad maske padnu, Misterija o Alkesti i Ko nema svog Minotaura? spadaju u ostvarenja u kojima se Margerit Jursenar inspirisala grčkim mitovima. Tragom niza drugih autora, ona im udahnjuje nov život i sopstvenu viziju sveta.

Elektra je udata za seljaka s kojim živi u bednoj kolibi, a svoju majku namamljuje u njihov dom kako bi je, uz pomoć svog brata Oresta, ubila. Ali sve će se promeniti kad bude otkrila da Orest nije Agamemnonov, već Egistov sin, iz loze ubice i uzurpatora, a ne iz loze žrtve.

Misterija o Alkesti posvećena je dirljivom potezu Alkeste, koja žrtvuje svoj život iz bračne ljubavi, a zatim je Herkul odvodi u svet mrtvih. Jursenar u ovom komadu naglašava tragikomične aspekte mita, kao i groteskno kruženje nametljivaca oko mrtve Alkeste i mladog udovca. Ali spisateljica ističe i svete strane ove mitske priče, dramu smrti i čudo vaskrsenja, zbog čega je ona nalik srednjovekovnim misterijama.

Ko nema svog Minotaura?, alegorični, ponekad i satirični intermeco, slobodno se inspiriše Tezejevim ulaskom u Lavirint. Prepliću se teme obmane i zablude, sudbine i spasa. Hvatajući se u koštac s Minotaurom, Tezej se, i ne znajući, bori sa samim sobom, dok Arijadna na kraju sreće neobičnu ličnost po imenu Bahus-Bog.

Hipnoza jedne ljubavi
i najnovija drama
Udovica živog čoveka

Drame 5

U ovoj, petoj knjizi Kovačevićevih drama objavljuje se prvi put njegova najnovija crna komedija Udovica živog čoveka, priča o porodičnom nasilju, nasilju nad ženama, univerzalna priča prisutna u svim segmentima društva. Uz to, čitaoci će imati priliku da uživaju u tekstu lirske drame Hipnoza jedne ljubavi, kao i najpopularnijeg i najčešće izvođenog Kovačevićevog komada Profesionalac, drame o piscu i njegovom uhodi, penzionisanom policajcu, koji ga je tajno pratio godinama… Komad je nastao, kako nas sam autor obaveštava, pošto ga je svojevremeno pozvao telefonom „zabrinuti čovek iz inostranstva“, a razgovor je uskoro počeo da liči na razgovor sa islednikom u policijskoj stanici…

„Porodična razorenost i disfunkcionalni odnosi među njenim članovima u drami Profesionalac prerastaju u društveno-politički sukob naših i vaših i vode ka potpunoj odrođenosti protagonista… Navedeni sukob dokazuje prisutnost protivrečja ideologije i čoveka, pojedinca koji pokušava da se izbori sa sistemom, ali bezuspešno, jer ta borba podseća na atmosferu Procesa koji će neminovno biti dugovečan i poražavajući, što se i obistinilo. – Zorana Z. Ćupić

„Profesionalac je smešna, tužna i u svakom slučaju uznemirujuća komedija u kojoj se prepliću uzdržani optimizam prema raspadu stare diktature sa neizvesnom budućnošću. Komad obiluje kafkijanskim, grotesknim humorom...“ – Times

„Iako je Profesionalac politički obojen komad, u pitanju je predivna priča, koja može biti podjednako pogodna za svaki medij. Priča o dva čoveka, dve volje, dve duše koje u sebi nose tragediju, humor, beznađe i ljudskost – univerzalna je tema. Zaista sam uživao.“ – Robert Redford

Besmrt u Kopenhagenu je antidrama koja svojom formom ima želju da dekonstruiše istorijske poglede na dramski tekst, tako što će fabulu, sukob, mjesto i vrijeme događanja radnje, kao i logički slijed dešavanja, skoro u potpunosti izbjeći.Samim tim ova drama postaje filozofska meditacija, odnosno eksperiment u kojem Antović pokušava da vodi polemiku sa samim sobom (odnosno sa svojim avatarima) o fundamentalnim pitanjima filozofije, nauke i umjetnosti; kroz tekst se pojavljuju interpretacije kvantne fizike, postmodernistička literatura, indijska mitologija, hrišćanska i budistička teologija, kao i kompletna istorijom zapadne filozofije i istorija uopšte. Likovi su nestalni, filozofični i odvojeni od realnog svijeta što ih čini egzotičnim za publiku. Kraj priče (ako ga uopšte tako možemo nazvati) dolazi iznenada pa je, kao i cijeli tekst, otvoren za interpretaciju.

Birajući mit, legendu, pesničko nasuprot prozaističkom, iracionalno nasuprot racionalnom, novi-stari jezik koji je stvarao nasuprot modernom, gradskom, Nastasijević je stvorio poseban, enigmatičan svet koji nije nužno vezan za određeno vreme ili epohu. Baš zbog toga, njegovu dramu danas možemo lako zamisliti i u Srbiji 21. veka, u nekom selu koje su svi stanovnici napustili u odselili se u Beograd ili Nemačku, u predgrađu u kojem u velikim vilama žive deca novih bogataša koja ne moraju nužno biti „snalažljiva“, u varošici u centralnoj Srbiji u kojoj neki lokalni moćnik danas ima/može imati kosturova u ormanu koliko i gospodar Mladen. Iako savremenim umetnicima Nastasijevićev jezik može biti stran, podsetimo se da u teatru postoji zamor od skoro obaveznog realističkog izražavanja, lišenog bilo kakve poezije te da su u antičko doba pesnik i dramski pisac bili jedno isto te da će Nastasijevićeve drame danas, u novom čitanju, predstavljati nadahnuće i osveženje umornog srpskog teatra.

Mlada dramska spisateljica Minja Lazareski (1999) je u svom tročinskom ostvarenju krenula za ove prostore neobičnom stazom. Naime, na prvi pogled se može učiniti da je reč o moralističkoj drami koja ima dugu tradiciju u hrišćanstvu, još od prve dramske spisateljice, monahinje Hrosvite iz Gandershajma (10. vek) ali, onda vidimo i antičke drame. No, ni to nije sve jer je struktura teksta poetska i podseća na postdramsko pozorište koje, opet, želi da zatvori taj 2500 godina star teatarski krug. Sa znanjem, poetskim i dramaturškim, Minja otkriva novu pozorišnu dimenziju koja može biti koliko teatarska toliko i književna i vraća nas osnovnom pitanju: Ko smo mi i gde je naše mesto u modernom svetu?

Drama Putujuće pozorište Šopalović postavljena je na scene više od stotinu pozorišta samo u Francuskoj, a igrana je i u Belgiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Švedskoj, Kanadi, Južnoj Koreji, Japanu, Kolumbiji, Maroku. Prevedena je na preko dvadeset jezika i nagrađena najznačajnijim priznanjima u Srbiji i inostranstvu.

Radnja smeštena u Užicu tokom Drugog svetskog rata uverljivo prikazuje surovu svakodnevicu nacističke okupacije, hapšenja, progone i streljanja. Ljubomir Simović kroz likove glumaca i lokalnog stanovništva, okupatora i njegovih saradnika oslikava tragediju čoveka poraženog besmislenom stvarnošću i nemogućnošću pozorišne umetnosti da pobedi zlo i patnju.

Ljubomir Simović pomoću crnog humora i živopisne psihologizacije likova, s dubokim razumevanjem i iskrenom ljubavlju, u Čudu u „Šarganu“ prikazuje isečak iz života ljudi sa periferije Beograda, njihovu tragiku i nemoć da ostvare ambicije koje su ih i dovele u prestonicu. O usamljenosti i osujećenosti junaka saznajemo posredstvom njihovih dijaloga, putem kojih pisac prikazuje njihovo moralno posrnuće, ali i duhovnu osiromašenost tadašnje države i vremena.

„U to ne treba niko više da sumnja: sa Ljubomirom Simovićem naša dramska literatura i pozorište dobili su jednog sjajnog, prvorazrednog autora. Do pre godinu dana poznat kao vrstan pesnik, Simović je Hasanaginicom najavio, a Čudom u ’Šarganu’ nedvosmisleno potvrdio da je poeta u drami našao formu za originalan, izuzetno sugestivan, lokalno-nacionalan i intelektualno univerzalan iskaz.“ – Slobodan Selenić

„Niko ne zna šta je Aristotel imao na umu kada je rekao da tragedija pročišćava naša osećanja, ali posle predstave svi smo izašli u noć okupane duše. Jer Putujuće pozorište Šopalović ne samo što je dosad najbolja drama Ljubomira Simovića nego je i jedna od najboljih drama što su napisane za ovih trideset godina rascvata naše dramske književnosti, od Nebeskog odreda do danas.“ – Jovan Hristić

Srbija nije šaka zobi, da je pozoba
svaka vrana koju donese vetar!

Istorijska drama Boj na Kosovu, po kojoj je 1989. godine snimljen kultni film u režiji Zdravka Šotre na 600-godišnjicu Kosovske bitke, počiva na temeljima epske narodne poezije i narodnog predanja.

Srpski knez Lazar Hrebeljanović ne želi da se potčini turskom sultanu Muratu kao što su vladari okolnih oblasti već učinili, već odlučuje da stane na put osmanskoj najezdi kao branilac srpskog naroda i vere Hristove. Odabravši višnji život, knez Lazar i Miloš Obilić ušli su u kolektivno sećanje kao mučenici koji su stradali za slobodu, koja se na našem prostoru odvajkada teško izvojevala i skupo plaćala.

Hasanaginica, dramski prvenac Ljubomira Simovića, nastala je 1973. godine na molbu tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta. Ova originalna i inovativna obrada narodne balade govori o stradanju glavne junakinje pod teretom uloge koju su joj sredina, društveno-politički odnosi i najbliža okolina nametnuli.

Prikazujući poluge vlasti, moći i manipulacije u likovima bega Pintorovića i Hasanage, autor kroz sudbinu Hasanaginice progovara o nemoći nesrećnog pojedinca i njegovom neminovnom porazu u borbi protiv velikog zla.

"Disfunkcionalne obitelji, siromaštvo, klasna nejednakost, propuštene prilike, zanemarivana djeca, branitelji, ali prije svega i više od svega čežnja za ljubavlju, za priznanjem, za grljenjem, samo su neke od tema koje u svojim intimnim, lirsko-poetskim dramama ispisuje najvažnija pjesnikinja generacije Monika Herceg. Pet drama, od kojih su neke uspješno izvođene, a druge pak nagrađivane, svakom čitatelju ulazi pod kožu, dramska napetost koju osjećamo dok ih čitamo ne odnosi se toliko na odnose među likovima koliko na istinsku, duboku ljudsku dramu koju svaki od njih proživljava i s kojom se mora nositi, a ne može je podijeliti. Stanje likova uvijek je na rubu ili preko ruba egzistencije, životnih problema, no unatoč svem crnilu koje se nadvilo nad pejzaž Monika i njezini likovi, prije svega ženski, vide neku svjetlost.
Monika Herceg u knjizi drama Ubij se, tata uspijeva čitatelju, a onda i redatelju, pa zatim gledatelju posredovati svijet nimalo blistav, svijet koji se krije iza zidova običnih kuća i stanova, muku žena i muškaraca, a nadasve djece, koji nikako da iskorače iz svoje prošlosti i pogledaju tamo kamo ih Monika vodi i navodi, i tamo kamo, kako sami intimno osjećaju, moraju ići, ali ne usude se, jer put ljubavi najteži je put." – Seid Serdarević

“Monika Herceg ozbiljan je pisac i ovo je ozbiljan poetsko-dramski tekst, tako da se ona ne služi štakama i inim ortopedskim pomagalima ideologije. Ona ne piše o zlostavljanim ženama i o muškim zlostavljačima, ne bavi se klasnim razlozima siromaštva, svjesno izbjegava sva jednostavna objašnjenja grubosti, surovosti, odsustva zagrljaja, koja joj se nude sa svih strana, ali koja nepogrešivo vode lošoj, plakatnoj književnosti, nekoj od brojnih varijanti postmodernih socrealizama. Pritom, ona nesreću ne predstavlja samo kao nesreću, nije to fatalizam zle kobi. Samo što za razliku od svijeta mondenih i nedarovitih, njezin obiteljski svijet ne biva objašnjen nizom kolektivnih odgovora i ideoloških objašnjenja, nego individualnim estetskim, fabulativnim, moralnim činom.” – Miljenko Jergović

“Kako god da opišemo ovu predstavu (a mogli bismo je s jednako dobrim razlozima nazvati i feminističkom i klasičnom), njena snaga sigurno izvire iz jezika Monike Herceg, koji ni u jednom trenutku nije ni slučajan ni pretenciozan, baš kao ni kad govorimo o poetskom sadržaju antičke drame ili o literarnom opusu suvremenog dramatičara i pjesnika Thomasa Bernharda. Opisala bih taj jezik kao ne samo ‘operativan’, nego operacijski nagnut nad likove, udubljen u unutarnje tumore i emocionalne provalije, bespoštedno zaokupljen proučavanjem ‘mrakova’ od kojih smo sačinjeni.” – Nataša Govedić

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.

Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima...

U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

Može li se vaspostaviti satirska drama, jedna od najspecifičnijih grčkih žanrova, sa nepromenljivim hororom satira i grotesknom mešavino apsurdnog i herojskog?

Odgovor uz prevode Sofoklovih Pasa tragača (po prvi put na srpskom jeziku), Euripidovog Kiklopa, pronađite u ovoj knjizi.

Alisa Ponikarovskaja je autorski pseudonim za Alu Borisovnu Sergejevu, rusku spisateljicu. Osim pisanja, bavljenaj novinarstvom i uredničkim poslovima, Alisa Ponikarovskaja takođe radi za film i TV.

Dramski tekst ” Razgovori s Anđelom” koji je sastavljen na repertoar Pozorišta za decu i omladinu u Omsku, objavljen je u časopisu ” Bratina”

Prva četiri Pisma iz zatvora Vajld je pisao svom kanadskom prijatelju i, po njegovoj želji, izvršitelju literarnog testamenta; bez njih, teško bi se mogao do kraja razumeti stvarni Vajdov položaj i stanje u Redingu.

De profundis je Oskarov najelokventniji spis iz zatvora, svojoj ljubavi, lordu Alfredu Daglasu, zvanom Bouzi, u kome on bez imalo zadrške iznosi unutrašnja previranja, osećanja i razmišljanja sa pozicije čoveka koga su odbacili svi: porodica, prijatelji, društvo...

Dramu Salome Oskar Vajld je napisao na francuskom jeziku, u znak poštovanja prema francuskim kolegama – Floberu, Malarmeu, Morou i Huismanu, koji su se mnogo bavili ovom temom. Ulogu Salome planirao je za čuvenu Saru Bernar. U Engleskoj, zbog Vajdove reputacije, zvanično je postavljena na scenu punih 30 godina nakon smrti pisca.

Drame: „I nikada se nećemo rastati“, „Ime“, „Neko će doći“ , „Dete“, „Sin“, „Noć peva svoje pesme“, „Letnji dan“.

Norveški pisac Jun Fose je jedno od vodećih imena moderne drame. Ipak, on je i više od toga. On je kosmos za sebe, kontinent koji se proteže od zapadne Norveške, gde i dalje živi, do Azije, Južne Amerike, istočne Evrope, i sveta u celini.

Od debija na pozorišnoj sceni u Bergenu 1994. godine, njegove drame su predstavljene u više od devet stotina produkcija, a dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. Dramaturgija Juna Fosea često se naziva nedramatičnom. Zagovornici takvog mišljenja nisu uspeli da uvide da on stvara neizvesnost drugačije nego Ibzen, Strindberg i O’Nil, niti da se on ne uklapa u realistični mejnstrim evropske drame poslednjih decenija, čiji su glavni predstavnici Sara Kejn, Mark Rejvenhil i Marijus fon Majenburg.

Jun Fose je odabrao svoj put rano, krećući se sve dublje u egzistencijalno, delimično religiozno obojeni dramaturški postupak, jedinstven u savremenom teatru.

U ovaj izbor Plautovih komedija ušla su njegova dela koja dosad nisu bila prevođena na naš jezik; drugi kriterijum bio je njihova relativna vrednost u okviru Plautovog korpusa, to jest težilo se reprezentativnom izboru koji bi najbolje predočio njegovo dramsko umeće.

Kao dramatičar koji ima jasan cilj pred sobom – nasmejati ljude, Plaut se u ovim komedijama odaje – i pritom uživa – preterivanjima, burlesci i sirovom humoru. Njegovi junaci – stock characters nove atičke komedije – prepredeni robovi, zaljubljeni mladići, starci, fatalne i okrutne hetere, „redizajnirani” u Plautovoj radionici, žive svoj rimski život punim plućima.

Iako su Plautove komedije proizvodi fikcije, sasvim artificijelne po razvoju, i oslonjene na importovani kulturološki materijal, zahvaljujući Plautovom jeziku u njegovim komedijama odražava se svakodnevica antičkog rimskog čoveka i oni su značajan deo slagalice u rekonstrukciji razdoblja.

Plautov latinski je moćan je instrument koji je koristio virtuozno. Jezik ulice, trga, berbernice, kuće heterine, premda „uhvaćen” u određene metričke sheme, bio je u stanju da iskaže svaku njegovu zamisao, izliv sentimentalnosti, sirovu šalu, moralnu pouku iskazanu u obliku sentence; uspešne, ponekad i manje uspešne igre rečima, aliteracije, dvosmislice, besmislice...

Ovaj izbor Plautovih komedija preveo je Dejan Acović, koji je napisao i predgovor izdanju i napomene uz prevod.

Nova drama Ronalda Harvuda, jednog od najznačajnijih dramskih pisaca današnjice, i od 2010. godine nosioca plemićke titule, pojavljuje se na našem tržištu gotovo istovremeno kada i na britanskom. Radnja je smeštena u London tridesetih godina XX veka. U izjavi zahvalnosti prijateljima Klausu i Meri Mozer koji su mu skrenuli pažnju na dve izuzetne ličnosti tog vremena – Rejfa Vigrema i Dezmonda Mortona, Harvud napominje da bi želeo jasno da stavi do znanja da “Državni službenici” nisu dokumentarno delo “već nešto o čemu ja volim da mislim da je istorijski komad koji sledi, mada neubedljivo, stope bogate tradicije koju vode veliki majstori tog žanra, Šekspir i Šiler. Mada sam uvažio glavne činjenice priče o Rejfu Vigremu, kao i mnoge detalje koji se odnose na njega, njegovu ženu i druge likove, ja sam isto tako i izmišljao i zamišljao bez ustezanja”. Zaplet drame vodi se oko odavanja tajnih informacija izmedju dva visoka državna službenika – Rejfa Vigrema i Vinstona Čerčila. Ronald Harvud je dobro poznat dramski pisac i romansijer u Srbiji, gde su mu više uzastopnih sezona izvodjene drame, a njegova “Istorija pozorišta” je po objavljivanju rasprodata.

U Dablinu s početka XX veka sudbine troje ljudi se ukrštaju u teško razmrsivi ljubavni trougao. Snažni likovi, pitanje individualne slobode, pravo žene na sopstveni izbor, društveni ugled, karijera, sudbina samostalne Irske - sve je to poput akorda smešteno U džojsovu dramu koja je istovremeno minuciozna analiza građanskog duha jedne epohe i duboka psihološka studija muško - ženskih odnosa.Drama "Izgnanici" prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku.

Venijaminov krst je zbirka drama pisanih za radio, tokom neprekidnog višedecenijskog pregalaštva Radomira Putnika na polju kulture i umetnosti. Značaj ovih drama je vanvremenski, baš kao što je i njihovo prikazivanje zbog prirode samog medija vanprostorno.
Dela "Venijaminov krst", "Pokajnica", "Simon iz Kirene", "Poslednji trenuci kralja Aleksandra i kraljice Drage", "Kuća na keju" i "Noć u Keltijevoj kući" su različitih dramskih žanrova, ali jedinstvenog autorskog rukopisa koji se suvereno prepoznaje u svakome od njih - tri apokrifne drame, jedna istorijska i dve žanrovske (kriminalistika i fantastika).
Na koncu svake od ovih povesti mi spoznajemo razloge zbog kojih se autor odlučio da ih predstavi publici u upravo tom mediju. To je osobina koja odlikuje pravog istinskog poznavaoca kako umetnosti, tako i zanata: umeće da prilagodi materijal odabranom načinu izražavanja.
Autor ilustracija, drvoreza, u zbirci je Nebojša Radojev.

Prva objavljena zbirka pripovedaka Ingeborg Bahman, naslovljena prema jednoj od uvrštenih priča koja im daje osnovni ton. Pripovetke preispituju odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje. Na delovanje likova doduše utiču strukture prostora, konteksta i jezika, koji kao sistemi znakova karakterišu delovanje likova. Ali ta determinacija nije hermetična, nego sadrži jedno polje unutar koga likovi mogu da biraju između konformiteta i dužine koraka prekoračivanja granice i time ostaju odgovorni za ishod. Kontingencija situacija u toj godini odluke akcentuira neprevladivu nadležnost undividua za odnose u kojima žive.
Sedam pripovedaka slede jednu dramaturšku konstrukciju od postavljanja problema, preko višestrukog preispitivanja prilagođavanja, do nekog dvostrukog kraja. Pored tema nasilja, razaranja i prilagođavanja društvenim očekivanjima, koje muškarci mahom rešavaju između sebe, skoro u svim pripovetkama reč je i o ljubavi između muškarca i žene, u kojoj polovi uzajamno udaljavaju svoje pozicije i propuštaju proboj ka novim oblicima odnosa.

San i druge drame odlikuje izraziti minimalizam, pročišćen jezik kratkih, ritmičnih replika i pauza koje čine da dramski tekst postane poezija. Kroz njih Fose problematizuje muško-ženski odnos, ali i sam život, promatrajući ga sa specifične pozicije, kao neku vrstu sna ili vakuma, u kojoj vreme i prostor počinju da se krive i gube značenje.
U drami Toplo likovi uskaču u prošlo i buduće vreme pokušavajući da shvate sadašnje.

Drama San dešava se u jednom danu koji obuhvata živote mlade žene i mladog muškarca tokom koga oni postaju sredovečni, a zatim i stari par.

Ove oči slika je života u snolikom stanju. Likovi postoje u među-prostoru koji postaje njihova realnost.

U drami Tamo žena prati čoveka ka smrti. Međutim, da li oni vide iste prizore na putu ka vrhu planine?

Sirup sreće i druge drame obuhvata tri izuzetno upečatljive drame jednog od najnagrađivanijih savremenih slovenačkih dramskih pisaca, Roka Vilčnika.
Sirup sreće, podrumski kabare, problemetizuje aktuelne teme savremenog društva kroz songove i priče glavnih junaka, Hijacinte i Mojzesa Šarlatana, koji sa svojih kola prodaju sve, baš sve: mačji kašalj, pasje dlake, novinarske patke, tonike za lepotu, sirupe za raspoloženje, losione za uklanjanje dlačica i antilosione za njihov rast, falsifikovano vreme, falsifikovane diplome i još mnogo toga...
Narodni demokratski cirkus Sakešvili, za koji je Vilčnik dobio Grumovu nagradu 2016. godine, nastavlja tradiciju slovenačke ludističke drame apsurda. Predstava samo što nije počela, sve ide naopako, rekviziter je ponovo pomahnitao, svi likovi se zovu isto, mnogima je potrebna bolnica, a možda neko stigne i u onu pravu u kojoj doktori znaju da rukuju opremom.
U drami Naše pozorište, inspirisanoj Gogoljevim Revizorom, konflikt se gradi na dolasku lažnog pozorišnog inspektora u teatar sa diplomiranim gledaocem, vođen od strane električara, u kome igraju samo dvoje glumaca: prvak drame, hipohondar i redovni posetilac hitne pomoći, i najbolja glumica, direktorova žena, a u svakoj predstavi mora postojati i anđeo zato što dramaturg voli anđele...