DRAME, POSLOVICE, IZREKE

„Tesla: svetlost senke“ nije biografska predstava u striktnom smislu reči. Iako se temelji na odabranim trenucima iz Teslinog života,autorka je nastojala da ponudi drugačije čitanje Tesle: kao vizionara i čoveka koji je živeo između genijalnosti i samoće, između svetla kojim se bavio i senkama koja su ga pratile.

Ovo nije priča o onome što je Tesla uradio, već pokušaj da se dopre do iskustva onoga što je Tesla bio kao vizionar, intelektualac, duhovni tragalac, emotivno i ranjivo biće suočeno sa sopstvenom krhkošću, slavom i osporavanjem, socijalnim prepoznavanjem i traganjem za sagovorništvom.

Tri kratka igrokaza: Gordost, Tantal i Metatron, sklopljena su u versku trilogiju o gordosti, vlasti i veri. Mešavinom stiha i proze, na granici monodrame i gnomskog teksta, Ginter Gorbaev izvodi na scenu anđele i pale anđele, proroke i demagoge, svece i otpadnike: Tantala pred sopstvenom kaznom i glasnika u crnom koji spas obećava u razaranju. Pod okriljem Lotreamona i Remboa, ovi tekstovi osvetljavaju ono što autor naziva „srcem tame“, religiju koja želi da život uredi po svojim nazorima. Tri pozornice, tri lica gordosti: nepokornost, borba i samouništenje; i pitanje: da li je upravo gordost uslov istinske individualnosti i humanosti?

Postoje knjige koje se čitaju kao niz i knjige koje mogu da se čitaju kao krug. Prve nas vode napred, od početka ka kraju, a druge nas iznova vraćaju na mesto odakle smo krenuli, jer su nam po završetku otkrile svoj pravi oblik i izraz. „Dramski vijenac" Sanje Savić Milosavljević pripada ovim drugim — to je knjiga koja ne traži da se samo pročita, nego da se uđe u nju, kao u kolo, kao u raspored sila, kao u sistem odnosa koji se obnavlja u različitim varijantama. U ovim komadima oseća se istančana dramaturška disciplina, ona vrsta unutrašnjeg reda koji odvaja dobar dijalog od istinski dramskog dijaloga. Zato se ovaj ciklus može čitati i kao svojevrsna potvrda teorijske tačnosti duodrame kao forme, i upravo tu „Dramski vijenac" pokazuje autorsku suverenost. (Dr Milena Kulić)

Ova knjiga je duhovno putovanje kroz 4000 misli, izreka, poslovica i aforizama – tragova ljudske mudrosti sabranih iz raznih epoha, kultura, iskustva. U ovoj knjizi susreću se unutrašnja snaga čoveka, najdublji simboli duše, temeljne kategorije mišljenja, ali i izazovi savremenog društva. Tu su poglavlja nadahnuta prirodom, i njenom tišinom, koja nas podsećaju na jednostavne, ali postojane oslonce ćivota. Ovo je knjiga namenjena svakome ko traži orijentir, podsticaj ili trenutak sabiranja.

Prošlo je više od četiri decenije otkako se u etru prvi put oglasila porodica Jovanović. Angažovana, humorističko-satirična i dramski razigrana serija „Jovanovići – svakodnevica jedne porodice” Zabavno-humorističkog programa Radio Beograda, svojim sadržajem naprečac je osvojila srca slušalaca. U čemu je bila tajna uspeha „Jovanovića”? Verovatno u ideji Branislava Đuričića, u briljantno pogođenoj petominutnoj formi radio-stripa, u razigranim tekstovima, odličnoj glumačkoj ekipi, veštoj režiji i u vešto prikazanim društvenim prilikama. „Jovanovići“ su počeli da se emituju na Prvom programu Radio Beograda 5. januara 1981. godine, da bi život nastavili svakog radnog dana u 5.45 ujutro uz dve dnevne reprize. Životno uverljiva, dramski razigrana, porodica Jovanović je svojim sadržajem brzo osvojila slušaoce i ušla u mnoge porodice, da s njima podeli svakodnevne brige i radosti. Do kraja 1987. godine tekstove je pisao uglavnom Branislav Đuričić, a od 1988. do 1994. „Jovanoviće” je kreiralo šezdeset troje sastavljača. Pera su oštrili i oni kojima pisanje nije zanat. „Jovanovići” su preko glave preturili raspad države i stvaranje nove, rat, inflaciju, politički pluralizam, ali su ostali bez stranačkog opredeljenja, što im je davalo za pravo da se nepristrasno oglašavaju o zbivanjima. S pričama iz života porodice Jovanović slušaoci su mogli lako da se poistovete, što je značajno doprinelo tome da ova emisija postigne veliku popularnost.
Članovi porodice Jovanović bili su: Đorđe Jovanović, grafički radnik (Dušan Antonijević i Mihajlo Viktorović), Melanija Jovanović, njegova supruga (Ljiljana Krstić, Olga Spiridonović i Radmila Savićević), Jovan Jovanović, njihov sin, VKV radnik (Zoran Radmilović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Ivan Bekjarev, Miki Manojlović, Marko Nikolić), Stana Jovanović, Jovanova supruga, medicinska sestra (Renata Ulmanski, Ljiljana Blagojević) i njihova deca Vesna Jovanović, učenica (Zorica Jovanović, Tatjana Pujin, Nataša-Rajčel Ćosović), Zoran Jovanović, učenik (Vera Obradović, Dobrila Matić – Komadina, Milan Rodić, Vuk Matić i Petar Alimpijević). Reditelji su bili Aleksandar Pantelić i Vladimir Putnik. „Jovanovići” su na talasima Prvog programa Radio Beograda emitovani do leta 2000. godine.

Prodato u više od milion primeraka širom sveta

Ažurirano i prošireno izdanje antologije od preko 50 najuticajnijih govora u istoriji čovečanstva

Uticajni govori koji čine stranice ovog izdanja i nakon nekoliko vekova intrigiraju. Izbor reči, osećanja koja pri tom izražavaju, okolnosti i utisak koji ti govori ostavljaju na nas i dan danas, jesu neke od karakteristika i uzroka zbog kojih žive i u našoj sadašnjosti. Teme su razne: od poziva na oružje do zahteva za mir, od vapaja slobode do reči inspiracije - ova uzbudljiva antologija beleži glasove proroka i političara, pobunjenika i tiranina, vojnika i državnika.
Dopunjeno izdanje sadrži brojne govore koji su oblikovali savremeni svet: o slobodi (Aung San Su Ći), o životnoj sredini (Al Gor), o obrazovanju žena (Malala Jusufzai), o miru (papa Franja). Biografija svakog govornika otkriva kako su se našli na raskrsnici istorije. Svaki govor pravi uvod koji tumači istorijski kontekst i kako je on uticao na značajne događaje tog dana, kao i na one koji su usledili. Antologija pruža fascinantnu perspektivu o istorijskim prekretnicama kroz moć govorne reči.
Pored navedenih, u sadržaj knjige uključeni su i govori: Nelsona Mandele, Baraka Obame, Martina Lutera Kinga, Elizabete I, Olivera Kromvela, Džordža Vašingtona, Mahatme Gandije, Josifa Staljina, Adolfa Hitlera, Šarla de Gola i mnogih drugih.

U knjizi „Prozor i druge drame“ dramaturškinja i spisateljica Katarina Nikolić predstavlja tri drame koje otkrivaju intimne i teške priče savremenog života.

Sabrane drame Dušana Kovačevića prvi put u jednom tomu.
Dvadeset dve drame napisane u periodu dužem od pola veka, od 1972. do 2024, od kojih se dve, „Rođendan gospodina Nušića“ i „Udovica život čoveka“, objavljuju prvi put.
Drame koje su ovog pisca učinile jednim od najvažnijih autora u istoriji srpske dramske književnosti.
Neraskidiva veza stvarnosti i književnosti je objedinjujuća nit Kovačevićeve dramaturgije. Uloga književnosti je da priča priče o stvarnosti tako što će u te priče uneti istinu i kritičku notu kao svojstva koje im je oduzela sama stvarnost. Kovačevićeve drame nastoje da u pričama o stvarnosti uspostave sliku koja je istinita, ali u sebi sadrži i patos zabranjenog otkrića. To otkriće nije moguće u stvarnosti, jer ga ona odbacje iz ideoloških, političkih ili kulturoloških razloga, ali je moguće, pa i nužno u književnosti, jer na tako uspostavljenoj razlici između stvarnosti i njene književne slike nastaju komediografski potencijal i unutrašnja napetost ove dramaturgije.
Pomerajući kritičku optiku, Dušan Kovačević ostaje trajno privržen ideji pozorišta koje ne ostavlja na miru stvarnost, ma koliko se ta stvarnost menjala.

Knjiga Rumijeva mudrost - izabrane priče iz Mesnevije nudi izbor iz Mesnevije u savremenoj prozi. Kroz niz kratkih priča otvaraju se raznovrsne teme sa univerzalnim porukama kojima Rumi i danas očarava čitaoce pozivajući ih na promišljanje, samoposmatranje i unutrašnji preobražaj.

Ova knjiga je duhovno putovanje kroz 5000 misli, izreka, poslovica i aforizama – tragova ljudske mudrosti sabranih iz raznih epoha, kultura, iskustva. Ovo nije samo zbirka lepih rečenica – to je knjiga pitanja, dilema, kontrasta i uvida. U njoj ćete pronaći reči koje ohrabruju, provociraju, osvetljavaju, razgaljuju i vode ka mudrijem sagledavanju sveta, ljudi i samoga sebe. Priređena sa posvešćenošću i strašću kroz decenije, ova knjiga je riznica mudrosti i poziv da svet sagledamo mudrije, pažljivije i sa više razumevanja.

Zanimljiva knjiga sa mnogo primera iz svakodnevnog govora i usmene narodne tradicije uz duhovita objašnjenja autora i etnomuzikologa.

Zbirka dramskih tekstova za decu koji mogu biti od velike koristi pedagoškim radnicima za pripremu školskih priredbi, ali i za individualno čitanje i uživanje.

Tri drame za njeno rame Aleksandra Gajovića je snažan dramski triptih u kojem se prošlost, savest i identitet sudaraju u prostoru izvan vremena.'

U vremenu kad je pažnja postala plitka, a buka zamenila misao, ova knjiga ne viče. Ona šapuće.

Aforizmi za nepodnošljivo svesne nisu za svakoga – i ne trude se da budu. Nisu brzi, nisu "viralni", ne staju u tvit. Ali ako zastanete, ako zaronite, možda ćete osetiti kako se u tišini pokreće ono najvažnije u vama.

Ovo su misli koje bodu, priče koje ostaju, pesme koje ne podilaze. Ova knjiga je klupa na dnu svakodnevnog haosa – za one kojima je još uvek stalo da misle, osećaju i razumeju.

Ako ste se ikada osetili neshvaćeno dok ste tragali za smislom u svetu koji juri za patkicama – dobro došli.

„Gledajući sva ta burna Kovačevićeva preterivanja, te hiperbole, te neverovatne i apsurdne situacije, mi se u pozorištu grohotom smejemo. A posle predstave izađemo iz pozorišta, vraćamo se kući ili odlazimo u kafanu, a ne primećujemo da nas tamo čeka isto... Dušan Kovačević je stvorio delo velikog obima i visoke vrednosti.“ Ljubomir Simović

„Dramski tekstovi Dušana Kovačevića su literatura u najboljem smislu te riječi!“ Nenad Veličković

„Počev od Proleća u januaru (1977), a zatim i Balkanskog špijuna (1983), u Kovačevićevom opusu počeće da se profiliše i jedna osobita tipologija dramskih karaktera: pasivnih i aktivnih dramskih protagonista... Dok su jedni u svom manje-više izolovanom svetu slepi i naivni za opasnosti koje im neprestano prete, kod drugih se podozriva okupiranost najbližom okolinom pretvara u paranoičnu opsesiju, pa se u tom smislu o jednom broju Kovačevićevih komedija može govoriti i kao komadima o rascepljenom identitetu, gde protagonista i antagonista, paradoksalno osuđeni jedan na drugoga, zapravo predstavljaju suprotne polove, lice i naličje jednog istog identiteta.“ Petar Grujičić

„Limunacija nije Sremčeva priča o učitelju, narodnom tribunu koji dolazi u zabito srpsko selo prepun fraza evropske socijaldemokratije i radikalske agitacije 19. veka, već Kovačevićeva slika o srpskim naravima i običajima koji se prostiru do našeg vremena.“ Nebojša Bradić

Ova iskrena posveta radosti čitanja istražuje značajne lekcije koje možemo da naučimo iz 100 dela najvećih pisaca, koji dolaze iz svih krajeva sveta, nudeći nam uvide u različite aspekte ljudskog iskustva.

Kroz prizmu univerzalnih tema kao što su ljubav i međuljudski odnosi, složenost ljudskog društva, neizbežnost sukoba i teškog ugnjetavanja, knjiga pokazuje kako, iako se zapleti ovih dela mogu značajno razlikovati, suštinske poruke koje prenose ostaju relevantne za sve kulture i vremena.

Od Evrope, preko živopisnih pejzaža Brazila do bogate kulture Japana, preko prostranstava Severne i Južne Amerike do raznolikosti Afrike, ova izuzetna knjiga otvara vrata ka nepreglednom bogatstvu književnog blaga. Ona nas poziva da istražimo, učimo i rastemo kroz dela koja su oblikovala naš svet, dokazujući da je čitanje putovanje koje nas oplemenjuje i ujedinjuje.

Knjiga „Aska i zvuk“ sadrži dramatizacije 15 proznih dela Ive Andrića – jedanaest pripovedaka, jedne novele, jednog romana i jedne lirske proze – urađenih u produkciji Dramskog programa Radio Beograda od 1976. do 2023. godine.

Pred čitaocima je, između ostalih, „Razgovor sa Gojom” autora Miroslava Belovića u kojoj uloge tumače Ljuba Tadić i Petar Banićević, „Žena od slonove kosti” Kristine Janjetović, „Štrajk u tkaonici ćilima” Marine Milivojević Mađarev, te „Gospođica“ u dramatizaciji režiji Darka Tatića – radio-drama iz 1980. godine, prvonagrađena u Ohridu na tadašnjem Festivalu jugoslovenske radio-drame, takođe i u Barseloni na festivalu Premios ondas. Uloge u njoj tumače: Milena Dapčević, Miloš Žutić, Gojko Šantić, Kapitalina Erić, Toma Kuruzović…

U saradnji sa Zvučnim arhivom Radio Beograda čitaocima je omogućeno da putem QR kodova, koji se nalaze u knjizi, poslušaju sve radio-drame.

Zijah A. Sokolović je sam pisac svoje monodrame. Ali on je i prvo lice te jednine dignuto u transpoziciju glumca. On je ono što vidi gledatelj u glumcu i kao privatnoj osobi, a to ima svoju draž. On je nakaznost i ljepota te profesije, dakle njeno puno lice. I prototip, i glumac sam. On ismijava sebe, on ne imitira drugoga, jer on je glumac koji je izložio svoju složenost i kompletnost. Uza sve životne varijante, on je i glumac svoje varijante, a ona je bogata, jer joj je on istovremeno i pisac. Mi vjerujemo da je taj glumac doživio sve te smiješnosti o kojima govori. Nije to bio neki drugi glumac, mi smo svjedoci njegovih nesporazuma. On, govoreći u prvom licu, dodaje moguće „umjetničke“ laži koje postaju stvarnost, jer su slične našima, pa su stoga smiješne. Smiješne su jer su istinite. One postaju ona moguća „farba“ istine kojase pred nama raspada u jednom glumačkom životu koji je i opći, ali i konkretan. Glumac i pisac izvukli su ga iz svojih konkretnosti. Budući je iz sebe, smiješan, naivan, glup, tup, ograničen, dakle iskren, i nama postaje poetičan i drag. Ušao je u nas; pronalazi naše skrivene tajne. Mi smo svjedoci njegovog paradoksa, ali također u prvom licu.

Fabijan Šovagović

„Vrelo mudrosti ili pravila za život“ su izvod iz dvanaest dela Baltazara Gracijana, velikog katalonskog filosofa i pisca. Odabir je načinio njegov prijatelj, poznati aragonski numizmatičar i učenjak, Don Vicencio Huan de Lastanosa i milionima čitalaca približio mudrosti ovog slavnog mislioca.
16.
Sagledavanje suštine zajedno s poštenom namerom jemči za siguran uspeh. Dobar razum spojen sa zlobnom voljom od vajkada je bio odvratno čudovište. Zlobna namera je otrov svake savršenosti, a pomognuta znanjem kvari savršenost na istančan način. Neka je prokleta svaka ona nadmoćnost koja se upotrebljava za ono što je odvratno! – Znanost bez razuma dvostruka je ludost.
118.
Postići glas učtiva čoveka, jer je on dovoljan da nas zavole. Učtivost je jedan od glavnih delova vaspitanja i jedna vrsta čarolije koja zadobija svačiju naklonost, isto kao što neučtivost izaziva na sve strane prezrenje i odvratnost. Ako neučtivost potiče iz gordosti, onda je gnusna, a ako iz neotesanosti, onda se prezire...
240.
I glupost znati upotrebiti. Najveći mudrac baca katkad tu kartu, a ima slučajeva gde se najbolje znanje sastoji u tome da se pričinjavamo kao da ne znamo. Ne valja biti neznalica, ali je slobodno prikazivati se neznalicom. Biti mudar među glupima, a pametan među ludama, malo bi pomoglo...

Elektra Ili Kad maske padnu

Misterija o Alkesti

Ko nema svog Minotaura?

Komadi Elektra ili Kad maske padnu, Misterija o Alkesti i Ko nema svog Minotaura? spadaju u ostvarenja u kojima se Margerit Jursenar inspirisala grčkim mitovima. Tragom niza drugih autora, ona im udahnjuje nov život i sopstvenu viziju sveta.

Elektra je udata za seljaka s kojim živi u bednoj kolibi, a svoju majku namamljuje u njihov dom kako bi je, uz pomoć svog brata Oresta, ubila. Ali sve će se promeniti kad bude otkrila da Orest nije Agamemnonov, već Egistov sin, iz loze ubice i uzurpatora, a ne iz loze žrtve.

Misterija o Alkesti posvećena je dirljivom potezu Alkeste, koja žrtvuje svoj život iz bračne ljubavi, a zatim je Herkul odvodi u svet mrtvih. Jursenar u ovom komadu naglašava tragikomične aspekte mita, kao i groteskno kruženje nametljivaca oko mrtve Alkeste i mladog udovca. Ali spisateljica ističe i svete strane ove mitske priče, dramu smrti i čudo vaskrsenja, zbog čega je ona nalik srednjovekovnim misterijama.

Ko nema svog Minotaura?, alegorični, ponekad i satirični intermeco, slobodno se inspiriše Tezejevim ulaskom u Lavirint. Prepliću se teme obmane i zablude, sudbine i spasa. Hvatajući se u koštac s Minotaurom, Tezej se, i ne znajući, bori sa samim sobom, dok Arijadna na kraju sreće neobičnu ličnost po imenu Bahus-Bog.

Hipnoza jedne ljubavi
i najnovija drama
Udovica živog čoveka

Drame 5

U ovoj, petoj knjizi Kovačevićevih drama objavljuje se prvi put njegova najnovija crna komedija Udovica živog čoveka, priča o porodičnom nasilju, nasilju nad ženama, univerzalna priča prisutna u svim segmentima društva. Uz to, čitaoci će imati priliku da uživaju u tekstu lirske drame Hipnoza jedne ljubavi, kao i najpopularnijeg i najčešće izvođenog Kovačevićevog komada Profesionalac, drame o piscu i njegovom uhodi, penzionisanom policajcu, koji ga je tajno pratio godinama… Komad je nastao, kako nas sam autor obaveštava, pošto ga je svojevremeno pozvao telefonom „zabrinuti čovek iz inostranstva“, a razgovor je uskoro počeo da liči na razgovor sa islednikom u policijskoj stanici…

„Porodična razorenost i disfunkcionalni odnosi među njenim članovima u drami Profesionalac prerastaju u društveno-politički sukob naših i vaših i vode ka potpunoj odrođenosti protagonista… Navedeni sukob dokazuje prisutnost protivrečja ideologije i čoveka, pojedinca koji pokušava da se izbori sa sistemom, ali bezuspešno, jer ta borba podseća na atmosferu Procesa koji će neminovno biti dugovečan i poražavajući, što se i obistinilo. – Zorana Z. Ćupić

„Profesionalac je smešna, tužna i u svakom slučaju uznemirujuća komedija u kojoj se prepliću uzdržani optimizam prema raspadu stare diktature sa neizvesnom budućnošću. Komad obiluje kafkijanskim, grotesknim humorom...“ – Times

„Iako je Profesionalac politički obojen komad, u pitanju je predivna priča, koja može biti podjednako pogodna za svaki medij. Priča o dva čoveka, dve volje, dve duše koje u sebi nose tragediju, humor, beznađe i ljudskost – univerzalna je tema. Zaista sam uživao.“ – Robert Redford

Kao i svako dete i ja sam probao da radim mnoge stvari koje su mi se dopadale. Probao sam da budem kečer, košarkaš, glumac, slikar... Ipak, sa aforizmima je bilo drugačije. NJih sam umeo da pišem. Čuveni aforističar i karikaturista iz Vladičnog Hana, Srđan Jovanović bio je moj guru i odskočna daska do „Ježa“, Milovana Vržine i Radivoja Bojičića a kasnije i drugih imena uz koja sam odrastao i smejao se. Ne, Gorane Dokna, neću te pomenuti. Opušteno.

Da nije bilo aforizama ne bih postao deo scenarističkog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ i ostvario američki san u Srbiji – da radim ono što volim i živim od toga. To me je odvelo i do Radija S i emisije „Mali Marko“ gde sam četiri godine bio opet dete, uz tada malog Marka Daraboša i zezao pošten svet, kao Haklberi Fin uz Toma Sojera.

Bez aforizama ne bih deset godina bio voditelj „Satira festa“ i „Novogodišnjeg satirikona“ na Kolarcu. Takođe, moje stend ap rutine bi bez aforističarskog „skeleta“ u poentama, bile oslonjene samo na moj prirodni šarm, a sa tim ne bih daleko dogurao. Realno.

Aforizmi su oblikovali način na koji razmišljam i pričam. Oplemenili su moj život i učinili me pametnijim, mentalno vrednim i življim. Oni su alat uz koji moja romantika ne zvuči kao patetika. I najviše od svega, ostali su svih ovih decenija, moja tajna vračka. Moj šareni lenjir kroz koji posmatram svet. Oni su moja dioptrija smeha koja život čini lepšim a da ga pritom i dalje vidim surovo realno. Gutljaj su mamine tople čokolade uz koju se gorka pilula lakše proguta. Kada je Mark Tven rekao: „Ako nekom želiš ka kažeš istinu u licu, najpre ga nasmej. Inače će te ubiti“ – mislio je i na sebe. I sebe moramo najpre da nasmejemo.

Od aforizama se nisam obogatio, nisam postao superstar ali sam dobio nešto mnogo važnije – preživeo sam. I naučio sam kako da opstajem. U nekim mračnim, kišnim, hladnim noćima, u minijaturnim podstanarskim sobama, u krevetima vojničkih kasarni, u zgužvanim vozilima GSP-a, daleko od svih – kada nisam imao nikoga, imao sam aforizme. Nisam bio sam. A to se ne zaboravlja. Nikada!

Ka takvom nečemu imaš ogromno strahopoštovanje. Dug. Koji ti niko ne traži ali je baš zbog toga najveći. Neću preterati ako kažem da bih bez aforizama u mom životu, ja danas bio drugačiji čovek. Bio bih živ, ali to ne bih bio ja. Bio bi to neko drugi. Neko gorak, besan, ciničan, star u duši i nadasve - poražen čovek. A takav ne bih smeo Hemingveju na oči. - Miodrag Stošić, autor

Besmrt u Kopenhagenu je antidrama koja svojom formom ima želju da dekonstruiše istorijske poglede na dramski tekst, tako što će fabulu, sukob, mjesto i vrijeme događanja radnje, kao i logički slijed dešavanja, skoro u potpunosti izbjeći.Samim tim ova drama postaje filozofska meditacija, odnosno eksperiment u kojem Antović pokušava da vodi polemiku sa samim sobom (odnosno sa svojim avatarima) o fundamentalnim pitanjima filozofije, nauke i umjetnosti; kroz tekst se pojavljuju interpretacije kvantne fizike, postmodernistička literatura, indijska mitologija, hrišćanska i budistička teologija, kao i kompletna istorijom zapadne filozofije i istorija uopšte. Likovi su nestalni, filozofični i odvojeni od realnog svijeta što ih čini egzotičnim za publiku. Kraj priče (ako ga uopšte tako možemo nazvati) dolazi iznenada pa je, kao i cijeli tekst, otvoren za interpretaciju.

Birajući mit, legendu, pesničko nasuprot prozaističkom, iracionalno nasuprot racionalnom, novi-stari jezik koji je stvarao nasuprot modernom, gradskom, Nastasijević je stvorio poseban, enigmatičan svet koji nije nužno vezan za određeno vreme ili epohu. Baš zbog toga, njegovu dramu danas možemo lako zamisliti i u Srbiji 21. veka, u nekom selu koje su svi stanovnici napustili u odselili se u Beograd ili Nemačku, u predgrađu u kojem u velikim vilama žive deca novih bogataša koja ne moraju nužno biti „snalažljiva“, u varošici u centralnoj Srbiji u kojoj neki lokalni moćnik danas ima/može imati kosturova u ormanu koliko i gospodar Mladen. Iako savremenim umetnicima Nastasijevićev jezik može biti stran, podsetimo se da u teatru postoji zamor od skoro obaveznog realističkog izražavanja, lišenog bilo kakve poezije te da su u antičko doba pesnik i dramski pisac bili jedno isto te da će Nastasijevićeve drame danas, u novom čitanju, predstavljati nadahnuće i osveženje umornog srpskog teatra.

Mlada dramska spisateljica Minja Lazareski (1999) je u svom tročinskom ostvarenju krenula za ove prostore neobičnom stazom. Naime, na prvi pogled se može učiniti da je reč o moralističkoj drami koja ima dugu tradiciju u hrišćanstvu, još od prve dramske spisateljice, monahinje Hrosvite iz Gandershajma (10. vek) ali, onda vidimo i antičke drame. No, ni to nije sve jer je struktura teksta poetska i podseća na postdramsko pozorište koje, opet, želi da zatvori taj 2500 godina star teatarski krug. Sa znanjem, poetskim i dramaturškim, Minja otkriva novu pozorišnu dimenziju koja može biti koliko teatarska toliko i književna i vraća nas osnovnom pitanju: Ko smo mi i gde je naše mesto u modernom svetu?

Tokom više od osamsto godina, ogroman broj ljudi odabrao je Rumija kao duhovnog učitelja čija blistava rečenica zajedno sa dirljivošću iskrenih emocija čini izvor utehe i saveta.

Rumijeva knjiga sastoji se iz 105 priča i basni izabranih iz njegovog najznačajnijeg dela, Masnavija. Ove priče istražuju skrivene duhovne aspekte svakodnevnog života i uče nas najvažnijim principima sufizma. - Narges Farzad

Najbolje kod velikih pesnika bilo koje zemlje nije ono što je nacionalno već ono što je univerzalno. Koreni im leže u rodnom tlu, ali grane im se protežu i van podneblja domovine koja govori istim jezikom, a njihovo lišće sija beskonačnom svetlošću koja prožima sve zemlje. - Henri Vodsvort Longfelou

Želim da vidim kako ljubav gori! Zato zapali vatru ljubavi u svojoj duši i odagnaj beskorisne misli jednom zauvek! - Rumi

Drama Putujuće pozorište Šopalović postavljena je na scene više od stotinu pozorišta samo u Francuskoj, a igrana je i u Belgiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Švedskoj, Kanadi, Južnoj Koreji, Japanu, Kolumbiji, Maroku. Prevedena je na preko dvadeset jezika i nagrađena najznačajnijim priznanjima u Srbiji i inostranstvu.

Radnja smeštena u Užicu tokom Drugog svetskog rata uverljivo prikazuje surovu svakodnevicu nacističke okupacije, hapšenja, progone i streljanja. Ljubomir Simović kroz likove glumaca i lokalnog stanovništva, okupatora i njegovih saradnika oslikava tragediju čoveka poraženog besmislenom stvarnošću i nemogućnošću pozorišne umetnosti da pobedi zlo i patnju.

Ljubomir Simović pomoću crnog humora i živopisne psihologizacije likova, s dubokim razumevanjem i iskrenom ljubavlju, u Čudu u „Šarganu“ prikazuje isečak iz života ljudi sa periferije Beograda, njihovu tragiku i nemoć da ostvare ambicije koje su ih i dovele u prestonicu. O usamljenosti i osujećenosti junaka saznajemo posredstvom njihovih dijaloga, putem kojih pisac prikazuje njihovo moralno posrnuće, ali i duhovnu osiromašenost tadašnje države i vremena.

„U to ne treba niko više da sumnja: sa Ljubomirom Simovićem naša dramska literatura i pozorište dobili su jednog sjajnog, prvorazrednog autora. Do pre godinu dana poznat kao vrstan pesnik, Simović je Hasanaginicom najavio, a Čudom u ’Šarganu’ nedvosmisleno potvrdio da je poeta u drami našao formu za originalan, izuzetno sugestivan, lokalno-nacionalan i intelektualno univerzalan iskaz.“ – Slobodan Selenić

„Niko ne zna šta je Aristotel imao na umu kada je rekao da tragedija pročišćava naša osećanja, ali posle predstave svi smo izašli u noć okupane duše. Jer Putujuće pozorište Šopalović ne samo što je dosad najbolja drama Ljubomira Simovića nego je i jedna od najboljih drama što su napisane za ovih trideset godina rascvata naše dramske književnosti, od Nebeskog odreda do danas.“ – Jovan Hristić

Srbija nije šaka zobi, da je pozoba
svaka vrana koju donese vetar!

Istorijska drama Boj na Kosovu, po kojoj je 1989. godine snimljen kultni film u režiji Zdravka Šotre na 600-godišnjicu Kosovske bitke, počiva na temeljima epske narodne poezije i narodnog predanja.

Srpski knez Lazar Hrebeljanović ne želi da se potčini turskom sultanu Muratu kao što su vladari okolnih oblasti već učinili, već odlučuje da stane na put osmanskoj najezdi kao branilac srpskog naroda i vere Hristove. Odabravši višnji život, knez Lazar i Miloš Obilić ušli su u kolektivno sećanje kao mučenici koji su stradali za slobodu, koja se na našem prostoru odvajkada teško izvojevala i skupo plaćala.

Hasanaginica, dramski prvenac Ljubomira Simovića, nastala je 1973. godine na molbu tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta. Ova originalna i inovativna obrada narodne balade govori o stradanju glavne junakinje pod teretom uloge koju su joj sredina, društveno-politički odnosi i najbliža okolina nametnuli.

Prikazujući poluge vlasti, moći i manipulacije u likovima bega Pintorovića i Hasanage, autor kroz sudbinu Hasanaginice progovara o nemoći nesrećnog pojedinca i njegovom neminovnom porazu u borbi protiv velikog zla.

"Disfunkcionalne obitelji, siromaštvo, klasna nejednakost, propuštene prilike, zanemarivana djeca, branitelji, ali prije svega i više od svega čežnja za ljubavlju, za priznanjem, za grljenjem, samo su neke od tema koje u svojim intimnim, lirsko-poetskim dramama ispisuje najvažnija pjesnikinja generacije Monika Herceg. Pet drama, od kojih su neke uspješno izvođene, a druge pak nagrađivane, svakom čitatelju ulazi pod kožu, dramska napetost koju osjećamo dok ih čitamo ne odnosi se toliko na odnose među likovima koliko na istinsku, duboku ljudsku dramu koju svaki od njih proživljava i s kojom se mora nositi, a ne može je podijeliti. Stanje likova uvijek je na rubu ili preko ruba egzistencije, životnih problema, no unatoč svem crnilu koje se nadvilo nad pejzaž Monika i njezini likovi, prije svega ženski, vide neku svjetlost.
Monika Herceg u knjizi drama Ubij se, tata uspijeva čitatelju, a onda i redatelju, pa zatim gledatelju posredovati svijet nimalo blistav, svijet koji se krije iza zidova običnih kuća i stanova, muku žena i muškaraca, a nadasve djece, koji nikako da iskorače iz svoje prošlosti i pogledaju tamo kamo ih Monika vodi i navodi, i tamo kamo, kako sami intimno osjećaju, moraju ići, ali ne usude se, jer put ljubavi najteži je put." – Seid Serdarević

“Monika Herceg ozbiljan je pisac i ovo je ozbiljan poetsko-dramski tekst, tako da se ona ne služi štakama i inim ortopedskim pomagalima ideologije. Ona ne piše o zlostavljanim ženama i o muškim zlostavljačima, ne bavi se klasnim razlozima siromaštva, svjesno izbjegava sva jednostavna objašnjenja grubosti, surovosti, odsustva zagrljaja, koja joj se nude sa svih strana, ali koja nepogrešivo vode lošoj, plakatnoj književnosti, nekoj od brojnih varijanti postmodernih socrealizama. Pritom, ona nesreću ne predstavlja samo kao nesreću, nije to fatalizam zle kobi. Samo što za razliku od svijeta mondenih i nedarovitih, njezin obiteljski svijet ne biva objašnjen nizom kolektivnih odgovora i ideoloških objašnjenja, nego individualnim estetskim, fabulativnim, moralnim činom.” – Miljenko Jergović

“Kako god da opišemo ovu predstavu (a mogli bismo je s jednako dobrim razlozima nazvati i feminističkom i klasičnom), njena snaga sigurno izvire iz jezika Monike Herceg, koji ni u jednom trenutku nije ni slučajan ni pretenciozan, baš kao ni kad govorimo o poetskom sadržaju antičke drame ili o literarnom opusu suvremenog dramatičara i pjesnika Thomasa Bernharda. Opisala bih taj jezik kao ne samo ‘operativan’, nego operacijski nagnut nad likove, udubljen u unutarnje tumore i emocionalne provalije, bespoštedno zaokupljen proučavanjem ‘mrakova’ od kojih smo sačinjeni.” – Nataša Govedić

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec

Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.

Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima...

U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).