Uskoro u prodaji

Bolje zemlju prodati, nego običaje izgubiti i bolje da nestane selo, nego običaji, narodne su mudrosti koje govore da ko ne poštuje najvrednije u tradiciji, srlja u budućnost. Bez toga se ne zna ni ko ste, šta ste, odakle ste, kuda ste naumili, gde ste zabasali... Mnogi običaji koji su se izobičajili, zaturili, zaboravili, obnavljaju se i prilagođavaju savremenom životu - između krajnosti da su običaji tiranin (Ciceron) i da više koriste dobri običaji, nego zakoni (Tacit).

Original ove knjige na engleskom jeziku objavljen je 1929. u Sjedinjenim Državama pod naslovom The Science of Living.

Pisana jednostavnim, sažetim, a pritom i u originalu prepoznatljivim adlerovskim stilom, može da posluži kao uvod u osnove individualne psihologije Alfreda Adlera. Čak i čtalac koji još ne poznaje osnovne Adlerove ideje može da se informiše o osnovnim teorijama ovog velikog socijalnog psihologa, koji se s Frojdom i Jungom ubraja u rodonačelnike psihoterapije. U sažetom formatu u ovoj knjizi definišu se, objašnjavaju i kroz primere iz prakse prikazuju ključni pojmovi Adlerove teorijske postavke kao što su životni cilj, vodeći princip, kompleks inferiornosti, težnja za superiornošću i životni stil. Osim toga, Adler ovde razmatra i aktuelne teme kao što su školsko vaspitanje, bračno savetovanje i seksualna sloboda. Za njegov širok dijapazon interesovanja i jasnu spoznaju fundamentalnih ljudskih konflikata karakteristični su, u krajnjoj liniji, i njegovi stavovi o društveno uslovljenoj razlici rodnih uloga, kao i predlozi za njihovo prevazilaženje.

Nemačka, 1945: zemlja u ruševinama. Gradovi su sravnjeni sa zemljom, a više od polovine stanovništva nalazi se tamo gde ne pripada ili gde ne želi da bude. Kako jedno funkcionalno društvo uopšte može nići iz takvog haosa? Vučje doba je nijansirana panorama nacije koja prolazi kroz kolosalnu promenu. Godine od 1945. do 1955. bile su sirova i divlja decenija postavljena između dve ere koje su odredile budućnost Nemačke – i nije bila ni približno onakva kakvom je mnogi od nas danas zamišljaju.

Vučje doba je prva istorija nemačkog mentaliteta u godinama neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Koristeći najvažnija svetska politička dešavanja kao pozadinu, Harald Jener slika sveprožimajući portret društva koje je korumpirano, demoralisano i oslobođeno: sve u isti mah.

Svaki čin, pa i teorijski, ima svoje posledice. Namera mi je da deskripcijama, fragmentarnim narativima, indeksacijama, dijagramskim interpretacijama i svakako diskurzivnim mikro-/makropraksama pokažem, teorijski i didaktički, da humanistika – ipak – istrajava i pored aktuelnih sumnji, odbacivanja i potiskivanja u savremenom obrazovanju zasnovanom na studiranju veština! Humanistika opstoji kao „razuđeno“ i „hibridno“, mada dinamično polje, ne kao jednostavan zbir uređenih specifičnih i autonomnih entiteta, infrastruktura, disciplina i njihovih konstruktivnih ili dekonstruktivnih, a birokratizovanih izvršnih teorija i teoretizacija.

U svetu ubrzanja, transparentnosti i sveopšte digitalne umreženosti, rituali – kao nekadašnji nosioci smisla i zajedništva – polako nestaju. Kroz ovaj tekst Bjung-Čul Han istražuje kako savremeno društvo, opsednuto učinkovitošću i produktivnošću, potiskuje oblike simboličnog delovanja koji su nekada davali ritam i dubinu ljudskom iskustvu.

„Rituali su simboličke delatnosti. Oni uspostavljaju i predstavljaju one vrednosti i ustrojstva na kojima se zasniva jedna zajednica. Oni stvaraju zajednicu bez komunikacije, dok danas preovlađuje komunikacija bez zajednice."

Han pokazuje da bez rituala nestaje i sposobnost za prisutnost, pažnju i trajanje. Umesto stabilnih oblika, savremeni život se rasipa u fragmentima informacija, kratkim impulsima i prolaznim emocijama. Gubi se osećaj za zajedničko, za pripadanje, za ono što nadilazi pojedinca.

U vremenu neprekidne aktivnosti, produktivnosti i sveopšte digitalne umreženosti, kontemplacija kao tiho i sabrano promišljanje sveta postaje gotovo nemoguća. U knjizi Vita contemplativa Bjung-Čul Han istražuje kako savremeno društvo, omeđeno kapitalističkim proizvodnim odnosima, potiskuje iskustva dubine, tišine i unutrašnje pažnje, zamenjujući ih stalnim delovanjem i učinkom.

„Zaboravili smo da upravo nedelatnost, koja ništa ne proizvodi, predstavlja snažnu i blistavu formu života. Prisiljavanju na rad i učinak suprotstaviće se jedna politika nedelatnosti, koja može da stvori istinski slobodno vreme."

Han, međutim, ne govori o nedelatnosti kao pasivnom dokoličarenju već o svojevrsnom duhovnom postu sa snagom da na čoveka današnjice deluje poput sile spasenja, van okvira normirane funkcionalnosti i korisnosti.

Tekst problematizuje suštinska pitanja etike i ljudskog postojanja, pre svega prirodu istinske mudrosti koja počinje priznavanjem sopstvenog neznanja – čuvenim stavom „znam da ništa ne znam“. Sokrat kroz odbranu izlaže svoju filozofsku misiju kao neprestanu brigu o duši. Delo postavlja temelje za razumevanje odnosa između pojedinca i države, moralne autonomije i intelektualne hrabrosti, ostajući do danas najsnažniji literarni spomenik slobodi mišljenja i tragičnom sukobu između istine i političkog konformizma.

U svetu u kojem algoritmi, mediji i društvene mreže svakodnevno prepravljaju našu sliku stvarnosti, Moć percepcije – kada stvarnost izgubi bitku razotkriva kako nastaju paralelne istine, kako se emocija pretvara u dokaz, a narativ u zamenu za realnost. Knjiga pokazuje na koji način se naš um, navike i digitalno okruženje koriste da bismo poverovali u ono što je ubedljivo, a ne u ono što je tačno.

Knjiga ne nudi utešne odgovore, već jasno strukturisanu analizu i skup principa „perceptivne pismenosti“ – kako da prepoznamo manipulaciju, sačuvamo autonomiju mišljenja i obnovimo minimalan konsenzus oko činjenica.

Ovo je knjiga za sve koji žele da razumeju kako se danas proizvodi saglasnost, kako se ruši zajednički svet činjenica i kako se (još uvek) može braniti lična sloboda prosuđivanja. I za sve one koji ne pristaju da im istinu određuje algoritam, da im mišljenje zamenjuju tuđi narativi i da odustanu od razlike između onoga što je ubedljivo i onoga što je stvarno.

Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma.

Moć kapitalističkog realizma delimično potiče iz načina na koji kapitalizam podvodi i proždire svu prethodnu istoriju: u pitanju je jedan od efekata njegovog „sistema ekvivalencije“ koji svim kulturnim objektima, bez obzira na to da li se radi o religioznoj ikonografiji, pornografiji ili Kapitalu, može da pripiše monetarnu vrednost. Kapitalizam je ono što preostaje kada se verovanja raspadnu do nivoa rituala ili simboličke elaboracije, a sve što preostaje je potrošač-posmatrač, koji se vucara kroz ruševine i relikvije.

Munari zagovara dizajn koji je funkcionalan, lep i pristupačan, ali koji, pre svega, odgovara nameni samog predmeta. Upućuje nas da inspiraciju potražimo u logici dizajna u prirodi, upoznaje nas sa načelima oblika kruga, kvadrata, trougla, načinom na koji opažamo boje. Dizajniranje lampi, stolica, saobraćajnih znakova, postera, knjiga, automobila, kod Munarija je uvek vođeno održivošću i skladom pri estetskom odabiru. Podsećajući nas da je svaki predmet koji vidimo u modernoj svakodnevici nužno neko dizajnirao, Munari nas podstiče da svet posmatramo aktivno kako bismo ponovo uspostavili vezu između umetnosti i publike, između čoveka i umetnosti kao žive stvari.

Srpski tragovi u Carigadu, Galipolju i Jedrenu 1521–2021

Ako nemamo slobodu da odbijemo, kako možemo imati slobodu da pristanemo?

Pristanak je postao mantra seksualne politike. Pripisuje mu se svaka vrlina, čak i moć da potpuno transformiše zakonodavstvo o seksualnom nasilju. Od evropskih institucija do određenih feminističkih krugova, doktrina afirmativnog pristanka – sažeta u sloganu „samo da znači da“ – suprotstavlja se pravnom okviru fokusiranom isključivo na akte nasilja i zastrašivanja, ali rizikuje da dovede do eskalacije krivičnopravnih sankcija, kao i do moralizacije seksa. Autorka ukazuje na to da pojam pristanka treba razmatrati kao problem a ne kao rešenje, kako bismo bolje redefinisali politički i pravni okvir koji okružuje seksualno nasilje danas.

Evropu su saveznici oslobodili od nacionalsocijalističke diktature – ali je ujedno sa zapada i sa istoka uklještena novim svetskim silama: kroz dve generacije protezalo se to dvostruko evropsko iskustvo oslobađanja i konačnog odricanja od nekadašnje vodeće uloge. Tek nakon što su se izvukli iz stega supersila, Evropljani su u stanju da sa novom obaveznošću postave pitanja o odlučujućim osobinama zapadnog identiteta.  Kako tvrdi Peter Sloterdajk u svom ogledu objavljenom 1994, svakidašnjica je kreirala sve nelagodniju situaciju u kojoj se evropski političari više ne mogu otarasiti zbunjenosti ukoliko ne potraže istorijsko-filozofske informacije i jasne proročke orijentacije.