Srba Ignjatović ovom knjigom pohodi vreme koje je i tako blizu (posledice osećamo danas) i tako daleko, jer bi se moglo postaviti pitanje „ko se toga seća?!“, početka tih devedesetih, kada se u Beogradu istovremeno odvijala diferencijacija i čitala Tanja Torbarina i list Danas, Miodrag Bulatović na usporenom filmu dobi(ja)o nogu iz Ljubljane, kada se od feljtona Drugačna Ljubljana u Dugi 1984. za samo tri godine došlo do bojkota „Fruktala“ i obustavljanja „Voza bratsva i jedinstva“… Tada još niko nije mogao da predvidi rat i krvavi raspad, još se u kafanskim isparenjima „Kluba književnika“ zalagalo za demokratski centralizam, u istu rečenicu ulazile su i lingvističke začkoljice, pitanje „Da li je Dubrovnik srpski?“ (na užasavanje Stipe Šuvara) i protesti protiv iseljavanja Srba i Crnogoraca sa SAP Kosovo i Metohija. Ovo je melanholični i povremeno urnebsan rezime pogleda prve Srbije na sve što je neposredno prethodilo sudbonosnom raspadu SKJ na kongresu 1990. i na ono što je usledilo. Melanholija ustajalog dima u kancelarijama SANU, Medakovićevi zapisi Efemeris, Ćosićeve peripatetičke opaske o Beču, Zagrebu i srpskom pitanju, durenje srpske humanističke elite zbog labaljenja Federacije sa Severa, sve to u Ignjatovićevoj zbirci eseja sada izgleda kao nikad nesnimljeni politički sitkom o jednoj zemlji kojom niko nije bio zadovoljan.
