FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

„Slabo spava, povremeno šeta gola, nema mira... Ivana piše s mesta gde svet ulazi u nju, baš na mestu preloma spoljašnjeg u unutrašnjeg. Taj kontakt, taj prelom, najintimnije je moguće mesto. Toliko intimno da mi se čini da znam kako je to biti Sajsi…
Najteže mi pada što slabo spava i nema mira.“ – Konstrakta

„U ovom poetskom dnevniku Ivana Rašić pruža ruku Sajsi MC i pomaže joj da siđe sa scene. Kad se reflektori ugase, ritam ostaje; pesme pulsiraju poput noćnih žurki, nemirne i strastvene. Bit je sporiji, ali udarci su dublji.“ – Radmila Petrović

„Ove su pjesme na neki način spomenar ili je bolje reći – uspomenar; težnja da pronađemo sebe ne samo u prostoru nego još više u vremenu, kao da možemo jasno vidjeti sebe kako rastemo, kroz vrijeme, u javnom prijevozu, na rubu parka, na još jedini mogući način – u jeziku, stih po stih i eto života, tjelesnog, putenog, strastvenog, kojeg može zapisati samo jedini mu svjedok. A život u jeziku ponekad postane poezija koju je napisala neka žena, možda djevojčica, koja nam riječima drsko i nježno otkriva sebe – jer mi i jesmo jezik kojim se koristimo, poezija smo, pjesma. Možda baš to žulja zgrade, jer što bi ih drugo žuljalo osim onoga što žulja one koji ih nastanjuju.“ – Marko Tomaš

Premda naizgled heterogena, zbirka poezije Suteren je knjiga koja svoju unutrašnju koherenciju ostvaruje uvezivanjem ekspresivnih pesničkih slika, lajtmotivima i aktiviranjem imaginarne ravni, posebno kroz, pavlovićevskim jezikom govoreći, "čitanje zamišljenog". Zbirka je rezultat srećnog susreta pesnika i vajara u jednoj ličnosti, pa se stoga njegova poezija, kako navodi recenzent Želidrag Nikčević, "ne umiljava rutinskom pogledu".

Izbor iz poezije Branislava Brane Petrovića.

Jeste mnogi pamte moje pjane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Branislav Brana Petrović (1937−2002) bio je srpski pesnik i novinar. Gimnaziju je završio u Čačku a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, bio je urednik u časopisima „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“ i urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Njegove pesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima. Dobitnik je i mnogih književnih nagrada među kojima se izdvajaju nagrada „Isidora Sekulić“ (O prokleta da si ulico Rige od Fere, 1970.), nagrada „Branko Miljković“ (Predosećanje budućnosti, 1973.), Oktobarska nagrada grada Beograda (Izabrane pesme, 1987.), Zmajeva nagrada (Da vidiš čuda, 1990.), nagrada „Desanka Maksimović“ (2000. god.) za celokupan doprinos srpskom pesništvu, itd. Osnovna škola u Slatini kod Čačka nosi njegovo ime.

Snežana Samardžija, vodeći srpski folklorista, u trotomnoj knjizi „Bitije i ime srpsko. Iz istorije beleženja i tumačenja epike“ čitaocima nudi sintezu svojih dugogodišnjih istraživanja naše usmene književnosti. Treća knjiga („Tumačenje epike“) donosi prikaz doprinosa srpskih, južnoslovenskih i evropskih proučavalaca srpske epike, u rasponu od prve Vukove „Pjesnarice“ (1814) pa sve do 2014. godine. Na kraju svake knjige data je bibliografija. U trećoj knjizi se nalazi i popis odabranih antologija epskog pesništva. Kad se sve to ima u vidu, može se reći da je ova trilogija Snežane Samardžije kapitalno delo srpske folkoristike i nezaobilazna osnova za sva buduća proučavanja našeg epskog pesništva.

Objavivši niz knjiga o najvažnijim morfološkim i poetičkim odlikama srpske usmene književnosti, Snežana Samardžija, vodeći srpski folklorista, u trotomnoj knjizi „Bitije i ime srpsko. Iz istorije beleženja i tumačenja epike“ čitaocima nudi sintezu svojih dugogodišnjih istraživanja naše usmene književnosti. U drugoj knjizi („ Junačka vremena“) prikazani su najvažniji tematski krugovi srpske epike, uz adekvaztan osvrt na osobenosti muslimanske i graničarske epike i ukazivanje na postfolklorne vidove trajanja epskog pesništva.

Objavivši niz knjiga o najvažnijim morfološkim i poetičkim odlikama srpske usmene književnosti, Snežana Samardžija, vodeći srpski folklorista, u trotomnoj knjizi „Bitije i ime srpsko. Iz istorije beleženja i tumačenja epike“ čitaocima nudi sintezu svojih dugogodišnjih istraživanja naše usmene književnosti. U prvoj knjizi („Srpski način“) Snežana Samardžija prikazuje pomene i beleženje stihova i analizira najstarije zapise epskih pesama. posebnu pažnju posvećujući „Erlangenskom rukopisu“, Vukovim zbirkama junačkih pesama, ali i zbirkama S. Milutinovića, Njegoša i B. Petranovića.

Osnove modernog srpskog pripovedanja nezaobilazna je knjiga ne samo za one koji se bave proučavanjem književnosti već i za sve njene ljubitelje, jer se u njoj autor, univerzitetski profesor, ali i vrsni pisac, duboko i temeljno, ali istovremeno lako, zavodljivo i pitko, bavi pitanjem književnog kanona, te, shodno datim određenjima, rekonstruiše istorijski put srpskog umetničkog pripovedanja – od začetaka u delima Dositeja i Vuka, preko protomodernog Sterijinog eksperimenta, zatim dela osnivača novog srpskog romana J. Ignjatovića i temeljnih pripovedača realizma L. Lazarevića, S. Matavulja i S. Sremca, do B. Stankovića, čiji romani i pripovetke predstavljaju završetak konstituisanja tradicionalno shvaćenih oblika pripovedanja i ujedno snažnu najavu epohe moderno shvaćene i realizovane umetničke naracije.

U prvim decenijama dvadesetog veka u Parizu su se pojavile organizovane bande koje su obijale, pljačkale, podvodile i bezobzirno vršile brojne zločine.


Početkom dvadesetog veka Pariz je postao poprište delovanja dobro organizovanih kriminalnih grupa koje su se bavile provalama, pljačkama, nasiljem i raznim oblicima podzemnih poslova. Njihovi članovi, uglavnom mladići sa margine društva, prozvani su apašima i ubrzo su stekli zloglasnu reputaciju.


Ovaj model kriminalnog udruživanja nije ostao ograničen samo na Francusku. Apaške bande su se s vremenom pojavile i u Beogradu, gde su ostavile snažan trag u gradskoj hronici. Među njima se posebno izdvajao Dragutin Dragi Mitrović, poznat pod nadimkom Majmunac, čovek koji je decenijama uspevao da izmiče zakonu. Tokom gotovo trideset godina njegova aktivnost predstavljala je ozbiljan izazov za beogradsku policiju i postala deo urbane legende prestonice.

„Profesor Đarmati nas vraća u prošlost i doba kad se lopovi nisu mnogo razlikovali od ostalog sveta, bili su isto obučeni, sličnog ponašanja, ali je fascinantno koliko je surovosti pa čak i zločina bilo među apašima. Preporučujem ovu knjigu o lopovluku, kriminalu i hajdučiji, raskalašnom životu, o gospodi lopinama, lopingerima, kicošima i kokošarima. Jedini materijal koji je preživeo milione i milione godina je kamen. Uz kamen su preživeli i lopovluk i kriminal. Preživeo je i jedan stari, skoro zaboravljeni naziv – apaši.“
– Bora Otić, novinar

„Ljudi često romantizuju prošlost, prikazuju je kao neko doba koje nam je izmaklo i za kojim valja patiti. U svojoj novoj knjizi Šimon A. Đarmati radi ono što mu najbolje ide: prikazuje nam prohujala vremena ne skrećući pogled od onog ružnog i kriminogenog, istovremeno uspevajući da nas zabavi, začudi, zaintrigira. Ovo je mozaička hronika u sada već prepoznatljivom đarmatijevskom stilu u kojoj iz prošlosti izranja galerija živopisnih ličnosti predvođenih famoznim Dragutinom Mitrovićem Majmuncem, beogradskim probisvetom svetskog kalibra.“
– Đorđe Bajić, pisac

„U ovoj sabranoj poeziji deskripciju je nadjačao oset, zvukove-unutrašnje arije, vid-dodir, a istorija je isprovocirala pesnikinjinu prozorljivost. Ipak, uprkos svemu pobrojanom, ovo ostaje istinita putopisna zbirka jer je hrabro i bez prikrivanja napisana. I to je, rekla bih, najočigledniji i najvredniji atribut Dušičine poetike.” odlomak iz recenzije Gordane Vlajić

Na prelazu iz XIX u XX vek položaj žena zavisio je od mnogih društveno-istorijskih prilika, a ako ih je krasio i izvanredan talenat, to je nosilo sa sobom teret sudbine i pritisak okoline. Pred vama su biografije onih žena koje su se svojim zalaganjem istakle kao pionirke u oblastima kojima su se bavile. Među njima su one koje su se za poštovanje u društvu borile rame uz rame sa muškarcima i koje su ostavile značajan trag u našoj istoriji. Životne priče kraljice Natalije Obrenović, Nadežde Petrović, Milunke Savić i mnogih drugih služe nam kao inspiracija i podsetnik da su prepreke u uspehu savladive iako je put do zvezda posut trnjem.

„Knjiga Ljiljane Čubrić donosi životne priče izuzetnih žena iz XIX i prve polovine XX veka, čije su sudbine neraskidivo povezane sa borbom za stvaranje moderne srpske države i društva. Kroz biografije naših prvih intelektualki, umetnica, humanitarki i pionirki u različitim oblastima, autorka osvetljava kako su se one, često bez podrške sredine i uz velike lične žrtve, borile za svoje mesto u javnom životu. Prikazana je i delatnost prvih ženskih udruženja, koja su, kroz humanitarni i društveni rad, davala važan doprinos razvoju zajednice i otvarala prostor za žensko delovanje. Pisana pitkim, živopisnim jezikom, knjiga Znamenite žene srpske je plod dugogodišnjeg, predanog istraživanja autorke. Ona svedoči o upornosti i solidarnosti žena koje su menjale svoje okruženje, pomerale granice mogućeg i utirale puteve budućim generacijama.“
– Aleksandra Vuletić

Kada ste se poslednji put poljubili?
Šta vam znači poljubac?
Šta može da ga zameni?

Pošavši od ova tri suštinska pitanja, Zorica Tomić analizira istorijat, simboliku i značaj ljubljenja u različitim vidovima socijalnih relacija, i navodi nas na duboko razmišljanje o savremenoj društvenoj klimi. U atmosferi sveopšteg distanciranja – fizičkog i emotivnog – čini se da je poljubac, kao paradigma prisnosti, izgubio svoje osnovno značenje. Uz presek društvenih obrazaca i analize savremenog poimanja identiteta, autorka razonodi čitaoca zanimljivim činjenicama o poljupcu i ljubljenju uopšte, zbog čega ova izvanredna studija ulazi u flert sa formom priručnika na temu bliskosti.

„Da je poljubac više od poljupca, pokazuje novo i dopunjeno izdanje knjige prof. dr Zorice Tomić, u kojoj se ovaj kompleksni čin ljudskosti razmatra iz više različitih teorijskih polazišta. Iako važno sredstvo komunikacije i složen gest u kojem se sabiraju biologija i metafizika, i u kojem je mogućno prepoznati kako prisnost, ljubav, brigu, tako i pretnju, zazor, znak rastanka ili poziciju moći, poljubac je oduvek u svim kulturama imao izuzetno snažan simbolički potencijal. Danas, u doba sve snažnije digitalizacije i postepenog iščezavanja dodira iz naše svakodnevice, bavljenje poljupcem kao susretom jedan je od pokušaja da se odupremo nadolazećem talasu otuđenosti i besmisla.“
– Prof. dr Jovan Babić

„Presretna sam što moje priče drže vodu, prežalosna što se ništa ne mijenja nabolje“, zapisala je Vedrana Rudan pre više od petnaest godina u uvodu ove knjige. Ništa se, naravno, nije promenilo – osim što smo svi još umorniji, luđi i licemerniji.

U ovom novom, dopunjenom izdanju, ona piše o svemu – o braku, smrti, bolesti, seksu, politici, o licemerju i ljubavi – bez zadrške i bez straha. Njeni tekstovi su britki, duhoviti i brutalno iskreni.

Bespoštedno i autentično, Vedrana Rudan se obraća svim generacijama čitalaca i čitateljki – onima koji vole, mrze, lažu i onima koji još imaju snage da čitaju istinu – sa porukom: „Nadam se da ćete u ovoj knjizi otkriti ono što sam ja otkrila jučer, život je ipak prekrasan.“

Le cadavre exquis / izuzetni leševi, je grafička igra ili kolektivno pisanje koje su nadrealisti pokrenuli 1925. Prvi su to učinili Žak Prever i Iv Tangi. Pridružio im se najpre Marsl Dijamel. Sva trojica stanovali su u istoj kući u ulici du Château broj 54 u Parizu. Potom su to prihvatili i ostali nadrealisti i cadavre exquis je postao, i dugo ostao, najvažnija i najprovokativnija nadrealistička igra. U Sažetom rečniku nadrealizma koji su 1938. godine objavili Andre Breton i Pol Elijar on je definisan kao igra koja se sastoji u tome da više osoba napiše jednu rečenicu ili nacrta crtež a da niko od njih ne zna ko je prethodno, i kako, u pisanju tog teksta ili u crtanju sudelovao. Princip igre je sledeći. Okupi se grupa učesnika i svaki od njih piše svoj deo rečenice (ili nacrta svoj deo crteža) redosledom imenica – glagol – dopuna/e, a da ne zna šta je prethodni napisao (ili nacrtao). Prva tako napisana rečenica koja je igri „pozaj-mila“ ime bila je: „Leš – izabran – popiće – vino – novo.“ Osnovni pokretač i ove, i ostalih kreacija ovog tipa, jeste nesvesno koje su nadrealisti, inspirisani Frojdom, intenzivno proučavali.

Krstareći po onome unutra, pesnik uočava kako se vreme rasteže i skuplja, i sam u čudu kako životni vek visi o koncu, kako ga začas može nestati. A opet, ima ga tako mnogo da ga neprestano možemo čitati i prepričavati onda kada odahnemo, vraćeni sebi, slobodni od zaglušujućih informacija kojima nas neprekidno, hteli mi to ili ne, zasipaju. Ova poezija svedoči da je sve živo, da ne postoji ništa, da svaka pojava na kugli zemaljskoj ima svoje poslanstvo, a to je učešće u životu koji se neprekidno ukida i obnavlja, koji postoji desetinama hiljada generacija pre novorođenog deteta i koji će postojati i u svim trenucima posle ovoga. Matičetov se bavi esencijalnim pitanjima, otkrivajući (moguća) značenja postupno, onako kako se stvari odvijaju u njegovom vreme-prostoru, pokušava da protumači čoveka i čovečanstvo zapažajući zbivanja u svom životu i prisećajući se priča ispričanih još davno pre njega – svako zakasni pola sveta pre nego što se rodi.

Postoje razni tematski pristupi kojima možemo rasvetliti antološki presek nove norveške lirike: geografski, ekološki, psihoanalitički, urbanistički itd. Opredeljujemo se za luminopoetički – onaj koji u centar stavlja fenomen svetlosti. Nasuprot njemu stoji fenomen mraka sa kojim stupa u kontrapunktski, dijalektički odnos. Svetlost je uslov postojanja svega, a njen simbol, koji pulsira ovim tekstom, zrakoliko se razlaže na značenja svesti, (samo)spoznaje, sreće, topline, harmonije… Primiti svetlost znači suočiti se sa iluminacijom ne samo spolja, nego i iznutra, iz duše. Duša postaje pročišćena, srećna, nasuprot obrnutom procesu gde mrak unosi haos, bol, zebnju, tugu, depresiju, očaj. U mnoštvu primera nove norveške poezije susretaćemo se sa više svetlostnih relacija: sa Suncem, u religioznom smislu, sa urbanitetom (gradom) kao i sa privatnim svetlom (onim koje osvetljava dom). Ako bismo sumirali značaj teme borbe između svetlosti i tame na savremenu norvešku poeziju, mogli bismo reći da ovaj nordijski mitopoetički topos (i te kako prisustan u finskoj Kalevali) i te kako pulsira i danas u lirskim poetikama mnogih norveških autora. U jednom potpuno drugačijem podneblju, sa prilično uravnoteženim godišnjim dobima i drastično manjim svetlosnim oscilacijama, iskustvo sa ovakvom pesničkom tematikom, u najpozitivnijem mogućem smislu, donosi inspirišuće očuđenje. Iz njega proističe potreba za novim čitanjem ovog više nego dragocenog lirskog odabira prevodioca Marka Vukovića.

Svojim melanholičnim tonom pesnička knjiga Helene Imislund istražuje šta se događa u nama kada se nađemo blizu smrti ili tuđe smrti. Vodi nas preko tri raskršća gde sama blizina smrti daje životu novu jasnoću. Ona duboko zadire u ljudsku prirodu pozivajući na introspekciju i razmišljanje o smrtnosti, ali i na sećanje i tragove koje ostavljamo, bilo da se fokusira na mladu ženu s dijagnozom karcinoma koja se suočava s činjenicom da nema puno vremena, kao u prvom pevanju ili kad prikazuje staricu s demencijom koja se preseljava i prilagođava na život u domu i kad opisuje to kako ona doživljava sećanja, kakve je dileme prate. Dok jedna mlada žena treba da se pobrine za sve oko sahrane rođake s kojom nije bila naročito bliska, u trećem pevanju istražuje se ideja prolaznosti i nestalna priroda ljudske egzistencije. Emotivnost, dirljivost i snaga izraza Helene Imislund ukrasi su knjige Rasute kćeri.

Poeziju Bobana Hrvača karakteriše drama traganja nedužnog čovjeka za vlastitom krivicom. Zbilja nema ničega poštenijeg i ljudskijeg od ispitivanja jedne, pokazaće se, endemske mržnje koja te prognala sa uistinu vjekovnog ognjišta, krenuti od kopanja po vlastitoj krivici, odgovornosti i naivnosti. A upravo to u čitavom ovom ciklusu pjesnički posvećeno preispituje Boban Hrvač, „domorodac kojeg proglasiše osvajačem i oteraše od kuće“.
Poetički akcenat se dalje seli sa egzistencijalnog i istorijskog na autopoetički plan. Upravo to novo akcentuiranje predstavlja ključni hermeneutički momenat i događaj u ovoj knjizi smješten u samo njeno središte. Nije to nikakva pomodna poetička autorefleksija, želja da se poezija predstavi kao vlastiti predmet, nije to poetička rasprava o angažmanu, o dometima i potrošenosti metafore, a pogotovo nije neko nategnuto mudrovanje o poetskom sjedinjavanju sadržine i forme, to je jedno trezveno vjerovanje da je „vreme (u kojem živimo) loše za pesnike, ne i za pesmu“. Potvrda je to vjere u poeziju kao formu individualnog spasenja uprkos vremenu njene već odavno proglašene društvene skrajnutosti i smrti u merkantilnom svijetu koji umjetnost sve halapljivije želi svesti na zabavu.

Ovaj Tanasijevićev lutalački dnevnik doziva ono što smatra suštinom, približavanje neuhvatljivom i odmicanje od njega. U večitoj potrazi, „sit i kada je gladan“ prihvata svoju sudbinu, bez obzira da li je sam kroji, ili mu je unapred ispisana kao „na čelu znak“. Njemu ne smeta izgnanstvo iz malograđanskog sveta sve dok ima da služi poeziji, na način predan i starinski, svim srcem, do poslednje kapi krvi/vina. Sve dok ima mogućnost da pretače život u poeziju, on postoji i slavi to postojanje, večito posrtanje i uzdizanje iznad sivila svakodnevice.
Egzistencija koja je retko kome laka i jednostavna, ni našem pesniku nije uvek naklonjena – u dalekom svetu on čezne za zavičajem, sećajući se rodne kuće, ognjište ga tek u snovima greje – ali sve se to čini manje bitnim od mogućnosti da se piše, da se izvlači esencija trenutka, da ostane kristalizovana njegova so – poezija koja je jedina vrednost.

Namerivši da se distancira od zamki petparačkog Holivuda, čiji znameniti pobornici ovdašnju kulturu vode upravo u pravcu lako prodavanih i lako konzumiranih magli, Skalušević nudi svoje verzije filmskih i književnih priča, stavljajući se u red pisaca koji baš i ne čeznu za postmodernom i njenim nasleđem i uticajem. Pritom se njegova zbirka Tucanje jezika, kao i većina njegovih ranijih pesničkih ostvarenja, oslanja na jednu vidljivu i na jednu nevidljivu Krajinu, kao i na mitski grad Nitogen u njenom središtu. Literarni Nitogen, koji Skalušević uporno ustanovljava i pre ove zbirke pesama, i kao pesnik i u funkciji urednika časopisa, zemlja je kranova i brodskih dizalica, doseljenih Kineza, rudnika i nusprodukata hemijske industrije. Međutim, on je i zemlja timočke vlaške magije, neobičnih običaja i sumanutih karaktera koji srljaju u sopstvenu propast češće nego što to ljudi inače rade. On je takođe zemlja straha od prokletstva i uroka, a isto tako i zemlja vinograda i brodova povezana Dunavom sa celom Evropom. Ipak, on je i pupak sveta u kome pesnik zaziva u sebi ono iskonsko: dodir ljubavi, škripu snega iz detinjstva, urbanu svakodnevicu svoje mladosti, ne braneći čitaocima da i sami isto urade.

Do vizuelnih pesama pristiže se različitim postupcima. U igri su crtež, često kombinovan s drugim elementima, realizovan – na primer – na novinskom materijalu, kombinacija crteža i teksta, strip, korišćenje pisaće mašine, upotreba slovnih, brojnih znakova, hemijskih i matematičkih formula, kolaž (najprisutnija „tehnika“).
Konkretna poezija, preskočimo li mnogobrojne preteče, pesnički je fenomen pedesetih godina prošlog veka u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Konkretisti se služe, poput dadaista i konstruktivista, i geometrijskim znacima, formulama, ikonografijom… Osnovni cilj je razlaganje jezika na njegove sastavnice i ponovno, vizuelno i zvučno, sklapanja onoga što je bilo semantički „rastvoreno“. Unutar neoavangarde konkretna poezija se smešta pored vizuelne (spoj slika i reči), zvučne (eksperimentiše zvukom i glasom), performativne (kombinacija glasa i gestova) poezije. U interakciji je s novim medijima i tehnologijom, stalno otvorena ka novom. Zadobija političku dimenziju uključujući se u društvene proteste u nameri da reformiše društvo.
I vizuelna i konkretna poezija predstavljaju pravu planetarnu, sverazumljivu, književnost. Ona je, posebno prva, i univerzalna pošto je slika razumljiva svima a jezik postaje, ako ga uopšte ima, samo prateći element. Poezija se ne može vratiti na staro. Jednom osvojeno, osvojeno je zauvek.

Ukleti pesnici najvećma su učili od ukletih pesnika koji su im prethodili. Postoji, podzemna, tradicija ukletog pesništva. Jadna je svaka književna kritika i svaka književna istorija koja to ne uviđa i o viđenom ne podnosi pošten račun.
I pored svega, i uprkos svemu, njihov je život, jednako kao i njihova poezija, bio, i bila, proslavljanje apsolutne slobode. Oni sami jesu sprženi Ikari. Ono što nam je od njih ostalo jeste pregršt sunčanih mrva. One svetle. Mala su sunca.
Ostali su zauvek, i nepopravivo, i nezaboravivo, mladi. Oni među pesnicima ove antologije čija je samrtna hora zakucala blizu dvadeset pete njihove godine, mnogo godina (za njih!) pre toga ispevali su pesme koje su pokazivale, i dokazivale, da pravi i autentični pesnici nesumnjivo jesu.

Predrag Milojević nije pesnik koji piše stihove po moranju i po svaku cenu i o onom za šta misli da zna kao i o onome o čemu zapravo pojma nema. Po rečima kritičara Dušana Stojkovića, nije se priključio nijednom od većeg broja pesničkih jata koje jure, krilima klecajući, za predvodnikom koji, veoma često, nije ni sam pravi pesnik, pogotovu nezaobilazan. Milojević ide svojim pesničkim putem. Ne osvrće se na ono što drugi pesnici oko njega stvaraju.
Zbirka Recept za selsko meso, nimalo slučajno, ima trodelnu strukturu. Prvi deo govori o devedesetim godinama XX veka, i junacima koji su, prepušteni sebi, istovremeno i krivi i nevini, i pošteni i prevaranti. Drugi deo bavi se poremećenim odnosima u srpskoj književnosti kroz prizmu pesnikovog alter-ega jednostavnog imena Presing. Treći deo je posvećen strasnoj ljubavi koja se nikada ne ostvaruje. Pesnik ostaje čvrsto sa nogama u našoj književnoj kaljuzi, poput junaka iz filmova ili romana Živojina Pavlovića, izudaran, prljav ili go, možda prevaren, ranjen, ali ne i poražen. Jer Milojević peva o onome što je bilo, što jeste i što će biti u našem selu ili na pijaci.

Naši autori slobodno oblikuju svoja iskustva, primećujemo odlike prethodnih epoha: avangarde, moderne, postmoderne, ali su prisutni iskoraci ka novim izmima, do potpuno autohtonih izraza i umeća pevanja koja ohrabruju našu već široku i jaku / jarku pesničku scenu. Raduje pojava nesvakidašnjih eksperimenata, koji nisu eksperiment radi eksperimenta, već dolazak na vrlo oneobičen način do poetske istine i iskaza koji će preživeti test vremena. Sve se kreće u smeru jedan pesnik – jedan poetski pravac.
Po tematskom kodu, pesme u ovoj antologiji su raznovrsne, od ljubavnih, životnih, onih koje opisuju susret sa smrću, odnos prema tragedijama, preko anegdotskih, ispovednih, buntovnih, humorističkih, citatnih, erotskih, dijaloških, istorijskih do mitoloških, igrivih, imaginativnih. Prisutne su i pesme koje na brutalno istinit način opisuju sadašnje vreme, poništenje umetničkog i ljudskog, instant doživljaje i instant filozofije svakodnevnog trenutka.
Provodeći dosta vremena sa knjigama, časopisima, poezijom uopšte mogu izvesti iskustveni zaključak da je srpska poezija izuzetno živa, živahna, žilava i da je to žanr koji je u našoj književnosti najvitalniji. Pesme agilno nalaze put do čitalaca – i postaju (ostaju) deo njihovog umetničkog iskustva. Poezija se istinski čita i istinski voli. I pored nedopustivog odnosa književne kritike prema poetskim knjigama, posebno ako uporedimo odnos iste prema prozi, pre svega romanima; pesma opstaje posedujući vlastiti život kao predodređenu nagradu.

Pesme o ocu, koje tvori Šarenkapić, a time i o detetu oca, jezgrovite su, katkad i šture, baš kao i reči koje su naraštaji prenosili, krijući iza svedenog ili nemuštog iskaza razorne emocije. One govore o ličnom iskustvu, svedočeći o epohi u koju su utkani i njihovi životi, ali i životi ljudi na našim prostorima.

Stih Ahmatove karakterišu štedljivost i emocionalna uzdržanost, zvučne i neočekivane rime, živa harmonija sadržaja i forme. Njeni stihovi poseduju zapanjujuću originalnost, lakonizam, osetljivost i pesničku velikodušnost. Ritam, gustina i bogatstvo reči, materijalnost slika, jasnoća u izražavanju daju neposredno, živo osećanje doživljenog. Pesme Ahmatove su tanane intuicije u kojima ono najvažnije kao da nije rečeno, pa ti nagoveštaji rasuti u kratkim uzdržanim stihovima govore o zauvek povređenoj duši, koja se ne žali, duši skrivenoj, ali postepeno i nenametljivo otvorenoj sećanjima. Svojom poezijom i kreativnošću obuhvatila je obim i patetiku događa čijim je svedokom bila, uspevajući pritom da velikom snagom prenese svoja iskustva koristeći mali broj reči, vešto varirajući njihove nijanse i značenja, dajući im ogromnu izražajnost.

Danas možemo utvrditi da je Kosovel u cjelokupnom svom pjesništvu, a i u Integra¬lima, uistinu bio pjesnik novog senzibiliteta, samosvojne pjesničke imaginacije i jezične zaigranosti, pjesnik koji je sve svoje pjesničke tekstove obilježio vlastitom Ijudskom i stvaralačkom egzistencijom. - Josip Osti

U Integralima, Srečko Kosovel istražuje granice jezika i forme, spajajući avangardnu konstrukciju s duboko ličnom i društveno angažovanom poezijom. Njegove pesme pokazuju igru između slobodnog stiha i strogo definisanih struktura, između konstrukcije i destrukcije, demonstrirajući njegovu radoznalu i eksperimentalnu narav. Kroz kontraste – selo i grad, život i smrt, idilu i užas – pesnik razvija svoj poetski svemir, u kojem su lepota, tuga, čežnja i socijalna osetljivost neraskidivo povezani.

Inspiriran raznorodnim pesničkim glasovima, od Tagorea i Bodlera do ruskih konstruktivista, Kosovel stvara jezik koji je istovremeno inovativan i duboko ukorenjen u kraškom iskustvu. Njegova poezija nije samo estetski izazov; ona je refleksija etičkog stava, ljubavi prema čoveku i težnje za pravdom. Integrali otkrivaju pesnika koji je ujedno introspektivan i svetski, mladalački vatren i misaono zreo, ostavljajući trajni pečat u slovenačkoj i evropskoj modernoj poeziji.

Preveo s francuskog: Borislav Radović

Pariski splin (Le Spleen de Paris) Šarla Bodlera predstavlja jedno od najuticajnijih i najsubverzivnijih dela moderne evropske poezije. Objavljena posthumno 1869. godine, ova zbirka proznih pesama označava temeljnu prekretnicu u istoriji književnosti – prelaz od klasične versifikacije ka slobodnijem, intimnijem izrazu u formi poetske proze.

Bodler nas vodi kroz ambivalentne predele urbane svakodnevice, paradokse postojanja i sopstvenu unutrašnju teskobu. Pariz, grad svetlosti, postaje mesto tame, otuđenja i dekadencije. Pesnik, večiti „promatrač“, identifikuje se sa prosjacima, gubitnicima i marginalcima, a njegovo oko beleži ono što buržoaski moral potiskuje: bol, melanholiju, ružnoću i lepotu, tamo gde je niko ne očekuje.

Pariski splin je zbirka o egzistencijalnom umoru i gađenju spram sveta, ali i o potrazi za trenucima milosti u banalnom, surovom i prolaznom. Drugim rečima, pred čitaocima je dokument o usamljenosti u mnoštvu, o nežnosti prema ruševnom i o večitoj borbi pesnika sa svetom koji odbija da bude lep.

Borislav Radović je u svojoj poeziji tokom čitavog svog stvaralačkog puta vodio dijalog o najvažnijim pitanjima poezije, zahvatajući tradicijski luk od antike do savremenog doba. U ranoj poeziji autora su pre svega zanimali artikulacijski problemi – pitanja stvaralačkog procesa, kao i mogućnost pesničkog izražavanja, dok su u njegovim poznijim pesmama dominantna pitanja uloge poezije u istoriji te njenog značaja i smisla u savremenom dobu.

Pored izrazite autorefleksivnosti, nijedan savremeni srpski pesnik, osim možda Vaska Pope, nije bio toliko zaokupljen izgledom sopstvenog opusa i načinom na koji će ga predstaviti čitaocu. Tokom života Radović je više puta priređivao sopstvene izbore pesama, da bi ih na kraju sveo na knjižicu od samo četrdeset i dva teksta – delo koje je nastajalo više odricanjem nego sabiranjem.

Kao pesnik kulture, Radović je u dijalogu s celokupnim nasleđem, od antičkih pesnika do Bodlera i Persa. Ipak, iako nesumnjivo poeta doctus, sam je upozoravao da poezija ne počiva na lektiri već na uspomenama – na onome što je za njega bila „materia prima“. Nije mu presudno bilo da se sve njegove aluzije razumeju, već da tuđe uspomene podstaknu čitaoca da prizove sopstvene. - Marko Avramović

Knjigu Nigde kopna na vidiku (No Land in Sight, 2022) možemo čitati kao dostojno testamentarno delo velikog pesnika kojim se ogromno bogatstvo celokupnog životnog i književnog iskustva transponuje u stihove jednostavnim i nepretencioznim jezikom – što je odlika najviše lirike. Dok je u ranim pesmama težio inovativnim i namerno očuđujućim slikama, a poezijom srednjeg perioda usložnjavao dosegnuti izraz, u najzrelijem periodu Simić rafiniše i pojednostavljuje svoj jezik, istovremeno zadržavajući sve što je prethodno dosegao i naučio. Jednom osvojena, struktura pesama i zbirki ostaje gotovo ista, ali pesnik sve veštije koristi različite elemente svoje poetike kako bi stvorio izuzetno komunikativan, a opet suptilan i smisaono neuhvatljiv poetski amalgam.

Zbirka se sastoji od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje. - Bojan Vasić

Markovićev pećinoid strašan je sklop: nižu se BDSM pisma kao adresatski velovi, u ektoplazmatičkoj nauljanosti nadimaju se i implodiraju razmjene formi i oblika, opni i posuda, u mutaciji razmjera i razmjena: naježena pećinska kućica postaje i jazbina za čitalačku istragu i ćelija za enkripcije. Uvijaju se ispovijest i povijest, spodoba i njena vlastita prispodoba. U zadržanom dahu dubokih zarona iskrsavaju britke i smjele montaže. Ono tajanstveno i ono eksplicirano smjenjuju se u manirizovanoj taktilnosti, kao senzualni tonski registri, senzibilne registrature, privatne registracije. Virtuozno, minuciozno, uzbudljivo.
Vladimir Đurišić

Stameno pobunjenička i apartna, poezija Bojana Markovića sledi logičan i razumljiv unutrašnji put svog poetičkog razvoja. Potrebom da nadilazi običnosti celokupna poetika Bojana Markovića, a pre svega njegova najnovija pesnička zbirka, može se odrediti kao moderna pećina dvadeset prvog stoleća. Ne odstupajući od autoironijskog demaskiranja opredeljenja za pojedine tradicijske uzuse ali i ironijskog tretmana vlastitog glasa i pozicije (iznutra – i u kontekstu pojedinačnog dela i savremenog pesničkog trenutka u celosti), ovaj nanovo iznađen, imanentno antiburžujski „okrnjeni pehar“, zaobljen i loman, samosvesno produžuje „reč pobune“, radeći, poput umešnog juvelira, na poliranju kako iskaznih mogućnosti, tako i raslojavanja unikatne i upečatljive metaforike.