FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

VITOMIRKA TREBOVAC
(Novi Sad, 1980)
Objavila je četiri zbirke poezije:
Plavo u boji (škart, Beograd, 2012)
Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni (LOM, Beograd, 2017)
Dani punog meseca (LOM, Beograd, 2020)
Dovoljno je malo sunca (LOM, Beograd, 2023)

MARKO TOMAŠ
(Ljubljana, 1978)
U izdavačkoj kući LOM objavio je sedam knjiga poezije:
Varanje smrti (2014), Crni Molitvenik (2015)
Regata papirnih brodova (2016), Trideset deveti maj (2018)
Skratimo priču za glavu (2021), Stihovi iz automata (2022)
Odlazak ljubavnika (2025) i roman Nemoj me buditi (2020)

MILENA MARKOVIĆ
(Zemun, 1974)
U izdavačkoj kući LOM objavila je šest knjiga poezije:
Pas koji je pojo sunce (2001), Istina ima teranje (2003)
Crna kašika (2007), Ptičje oko na tarabi (2009)
Pre nego što sve počne da se vrti (2011),
Pesme za žive i mrtve (20i4) i roman Deca (2022)

HORHE LUIS BORHES
1899-1986

Rođen je, živeo i umro u Buenos Ajresu, gde je napisao i objavio sva svoja dela. Jedan je od najvažnijih i najuticajnijih pisaca na španskom jeziku, ogromne erudicije. Svoj književ-ni opus počeo je poezijom i pisao ju je celog života. Sav moj život mali je izbor je iz deset zbirki poezije, od kojih je prva objavljena 1923, a poslednja 1981. godine. Borhesov svet i njegov književni razvoj najbolje se ogledaju u njegovim pesmama.

Evo me opet, nezaboravnih usana, jedinstven a sličan vama.
Istrajao sam u približavanju sreći i prisnosti s patnjom.
Prešao sam more.
Video sam mnoge zemlje; upoznao jednu ženu i dva-tri muškarca.
Voleo sam devojku ponosnu i belu, španske smirenosti.
Video sam beskrajno predgrađe gde traje nezasita besmrtnost sunčevih zalazaka.
Okusio sam mnoge reči.
Duboko verujem da je to sve i da neću videti ni učiniti nešto novo.
Verujem da su moji dani i noći jednaki u bedi i obilju, s onima božjim i svih drugih ljudi.

Ivo Kara-Pešić
(1976, Beograd)
Filozofski je pisac, prevodilac i pesnik.
Jedan je od osnivača dubrovačke nevladine
organizacije Kinookus, čiji su projekti
usmereni na multidisciplinarno i održivo
promišljanje kulturnog i prirodnog nasleđa.
U slobodno vreme sadi drveće i
svira saksofon.
Ona kaže:
uvek u detinjstvu imaš neku drugaricu
koja te vuče da radiš opasne stvari
da skačeš s visokih stena
da roniš duboko
da se kupaš po velikim talasima
da hodaš po rubu terase desetog sprata solitera
da kradeš u prodavnici
da se pentraš na drveće
da odgovaraš bezobrazno starijima
i voziš bicikl kao luda
da se ljuljaš toliko jako da zamalo poletiš
da zadržavaš dah dok ti se ne zavrti u glavi
onda u jednom trenutku skupiš hrabrost da joj kažeš ne
i tvoj život postane predvidiv i mlak.

Aleksandar Dobrijević (1971)
Predaje etiku na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Svirao je gitaru u fjužn bendu „Mangus“, čijoj nekadašnjoj lokalnoj popularnosti posvećuje niz pesama u ovoj zbirci.
Izdavačka kuća LOM objavila je dva njegova romana: Mešavinar (2018), i Malj za učenjake (2023).
pre više vekova
živeo je propovednik
Džozef Batler imenom i prezimenom
i reče Džozef u jednoj svojoj propovedi
ako hoćeš sreću ne traži je
ako je tražiš nećeš je naći
a ako je ne tražiš doći će možda sama
svi vi nastojite da uvećate svoju sreću
odmah i sada
zato ste nesrećni
toliko žudite za srećom
da su vam ostali motivi zaptiveni
najbolje bi bilo da zaboravite na sreću
da nisam biskup
rekao bih svima vama
jebala vas sreća
ali pošto sam biskup
kažem vam jednostavno
radite savesno bez pomisli na sreću
i vaš rad neće ostati jad
toliko o tome
vidimo se sledeće nedelje.

u ponoć ću napolju zaplesati bosonog po vatri po mjesecu

KRSTO GILJEN
rođen je 2002. u Nikšiću. Student završne godine Fakulteta Dramskih umjetnosti na Cetinju, odsjek filmska režija.
Krunu njegovog rada predstavlja diplomski film Kad se prijatelji rastaju, ali i prva nagrada na konkursu manifestacije Ratkovićevih večeri poezije za pjesnike do 27 godina, uz čiju pomoć je 2023. objavljen njegov debitantski poetski rukopis Leptir u ramu.

u mojoj sobi
rošav i nag
ući ćeš sa mnom
proći ćeš sa mnom
nastaniti se u pjesmi
u samo jednoj
za rastanak
da te ja volim noćas
dok sam ovako
ranjiv
jutrom pođi
prije nego što ustanem
reci dječacima u drugoj sobi
da budu prema meni oprezni
ukoliko samo prestanem
neka mi sklope oči
jutrom nestani
potrudi se da zaboraviš
da smo sami još ovu noć
već sjutra ćemo propasti.
iz pesme Ničija zemlja

Rođen u Ljubljani, 1978, živeo je širom prostora ex-Yu, i jedan je od navećih pesnika na tom prostoru u našem vremenu. Ovo je sedma knjiga njegove poezije u izdavačkoj kući LOM. Osim poezije, objavio je i roman Nemoj me buditi (2019).



Hodam, koračam, osvrćem se, oči mi posvuda. Zavirujem na sva dobro mi poznata mjesta. Počastim ih cigaretom i odlazim. Praznina iz mene mi se ruga. Sve bez cilja a sve ne bih li nas negdje ugledao.




Živim u sobi punoj sjena. Posvuda tragovi tebe. Obrisi tvog tijela na kauču na zidovima koračaju kroz hodnik uplaše me kad se spustim u postelju. Pokušavam ih obrisati a oni ostave ožiljak na dlanu i ruke mi pune sjenama. Kada pogledam u prozor užasnut sam, mog odraza nema i shvatim da sam jedina sjena u ovoj sobi. Odlazak ljubavnika

Dragana-Gaga Dragičević (Zvornik, 1988), odrasla je u Beogradu, gde je i studirala. Ovo je njena prva knjiga.

Pesme u zbirci Samozaneseni odražavaju životni period između devetnaeste i dvadeset pete godine jedne devojke koja ne zna da ima bipolarni poremećaj i pokušava na sve načine da shvati šta se desava s njenim emocijama. U nekom limbu između realnosti i mašte, ona traži izlaz u ljubavi, i misli da je samo to problem, ali ljubav ne dolazi lako, pogotovo kad je toliko potrebna. . .

sanjala sam te noćas
bio si lep kao u svim mojim snovima
i ljut, jer nisam bila iskrena
pitao si me zašto, bezbroj puta
a ja nisam znala šta da ti odgovorim
i opet sam pokušala da te lažem
i u očima sam ti videla suze
da li od tuge ili od besa
više nije ni bilo važno.

sanjala sam te noćas
bio si zaljubljen kao u svim mojim snovima
i ljut, jer više ne mislim na tebe
pitao si me zašto, bezbroj puta
a ja nisam znala šta da ti odgovorim
jer to su bile laži
i u očima sam ti videla suze
da li od tuge ili od besa
više nije ni bilo važno
to su samo snovi.

Dragana Obradovic rođena je u Beogradu 1976. godine.
Glumu je diplomirala na Akademiji umetnosti. Igrala je na sceni Beogradskog dramskog pozorista, u Pozorištu Slavija i dečijoj sceni Čukarica. Bavila se muzejskim teatrom. Ostvarila je niz uloga u TV-serijama, školskim i kulturnim programima. Autorka i voditelj serijala "Ovde i sada" na televiziji Hram. Reditelj, dramaturg, autor i glumica u pozorišnom projektu "Što se bore misli moje". Majka troje dece.

Mene niko vaspitavao nije
samo su me zalivali ljubavlju
i puštali da rastem sama
pod prostranim indigom neba
koje otkriva raskošnu budućnost
a srebrni sjaj zvezda
plete uzburkane snove
u maloj radoznaloj glavi
željnoj velikog života.

Spavala sam bez straha
samo u kolima
dok se kotrljaju točkovi u crnoj noći
a leptiri i bube presecaju svetlosni trag.

Tu mi nikakve aždaje i besni dlakavi vuci
nisu mogli pojesti tabane,
čuvao me mirni šapat roditelja.

U belom gradu u četiri zida
igrala sam igre od mašte, sama
sa sto zamišljenih lica i igrica
i čekala da život konačno počne.

A živela sam samo u malom selu
u sred šume
gde je mirisala prašina na putu
i trava u mokrom kanalu
i pečenjak u vatri koja tera komarce
i omekšale ljubičaste šljive
i kravlja balega i zlatno seno
dok pada veliko žuto sunce
u zelenu slavonsku ravnicu.

Pobrkalo mi se nešto u tom odrastanju
šta je stvarno, a šta samo privid
i to nebi bio nikakav problem
da odrasla umem da prepoznam
do čega mi je više stalo
do onoga što jesam
ili onoga što bih volela biti.

„ Nema pravde u kosmosu ima samo pesama o njoj.“ - Zlatko Stevanović rođen je 1989. godine u Užicu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio zbirku pesama „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019).

Poezija Zlatka Stevanovića jedna je duga, duga, neplaćena i neprospavana noć. Ona ljubi našu bedu, naše umore i polustanja, voli našu maglu, gušenja i bolove, naše ledine, rafove, zujanja, sve naše melanholije. Njeni junaci smo mi podstanari, mi čiča Bobani, mi gladni, zarobljeni u gradskom prevozu, u glibu, u mutnom, na periferiji. Ali to nije poezija nekretanja: u ritmu kratk-ih i jasnih, iskreno političkih stihova, nešto se slavi, postaje se mlaz, nekuda se ide. Na izmaku odustajanja nazire se sloboda, čeka se revolucija.- Miloš Živković

Otkud ova uporna melanholija koja ispunjava nove pesme Zlatka Stevanovića, koja kao da se preliva na čitav živi svet, i kao da se prostire do svakog kutka pesnikove i spoljašnje i unutrašnje stvarnosti? Možda pre treba pitati: čija je melanholija iz ovih stihova? Suptilno ali vrlo direktno, pevajući o ljudima iz čekaonica, iz gradskog prevoza i vozova, gradilišta i prodavnica, svrstavajući se uz njih i deleći svet sa njima, pesnik povlači jednu par exellence političku razliku – njegov glas dolazi iz jednog sveta unutar sveta, sveta onih kojima u ovakvom poretku stvari kao da ne sleduje ništa osim melanholije.

I tu je ono vrlo osobeno kod Stevanovića, ono što njegova poezija rasvetljava pre kroz doživ-ljaj sveta nego nekim naučenim političkim jezikom, to da je ovo jedna politika bez imena. Tu smo gde su sva politička imena potrošena, gde kao da nemamo ništa osim osećaja gorčine ili mutne želje da se iz njega otrgnemo. Sa tog mesta, upravo, pevamo – možda baš želeći da to ime izgovorimo. - Uroš Kotlajić

Osim s našim poznatim književnim prevodiocima, u ovoj nesvakidašnjoj knjizi upoznajemo se i s autorima koje su prevodili, među kojima su neke od živih veličina našeg vremena: Orhan Pamuk, Peter Hanke, Dž. M. Kuci, Mišel Fuko i drugi. Knjigu je osmislila naučna savetnica u Institutu za evropske studije, dr Gordana Đerić.

Književnom prevodilaštvu u ovoj knjizi pristupamo kao najznačajnijoj formi jezika – onoj formi koja ga potvrđuje kao poseban jezik – i ispitujemo fenomenologiju prevodilačke delatnosti na bazi deset eseja istaknutih književnih prevodilaca sa francuskog, nemačkog, engleskog, ruskog, turskog i italijanskog jezika. Nastanak ovih eseja, čiji su autori Nikola Bertolino, Arijana Božović, Borivoj Gerzić, Vladimir D. Janković, Mirjana Marinković, Flavio Rigonat, Jelena Stakić, Goran Skro-bonja, Žarko Radaković i Anđelka Cvijić, podstaknut je obimnim interdisciplinarnim upitnikom, koji pokriva različite aspekte književnog prevođenja – od lingvističkih i praktičnih, preko antropološ-kih, kognitivnih, književnih i kulturoloških, do statusnih, društvenih, i (geo)političkih. Pokrenuta pitanja tiču se, između ostalog, prirode, mesta i vrednovanja književnog prevođenja, budućnosti prevodilačkog poziva u svetlu napretka mašinskog prevođenja, izazova u vremenu vladavine političke korektnosti, odnosa pisca i prevodioca, pozitivne i negativne moći ove prakse i njenog uti-caja na promene u domačoj jezičkoj i društvenoj zajednici.

Osim svestranijeg razumevanja fenomenologije prevođenja, isticanje važnosti ove delatnosti kroz istoriju i podsticaja na njena dalja istraživanja, osnovni cilj knjige je upoznavanje autorskih glaso-va prevodilaca koji su za nas imitirali stotine tuđih, nama nepoznatih glasova svetske književnosti, a koji se ovde pojavljuju kao pisci vrhunskog stila i jezika, oblikovanog neretko na duhovit način.

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosi. Hamsun, Kada, Selin, Fante, Bora Stanković, Bukovski, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor.

Nerazumevanje i međusobna fascinacija prate odnos Rusije i zapada kroz čitavu rusku istoriju. Tako je i u argumentima romana F. M. Dostojevskog. Zapisi iz podzemlja (1864), Zli dusi (1872) i Braća Karamazovi (1879) pokazuju šta je po tom pitanju pisca inspirisalo a šta brinulo u različitim egzistencijalnim i stvaralačkim trenucima. Stavovi koje likovi Dostojevskog imaju prema Rusiji ili Zapadu, a koji kao refleksija samog pisca neretko imaju snagu proročkih vizija, umnogome nam mogu pomoći da iz sadašnje perspektive sagledamo i razumemo uzroke i posledice tog složenog odnosa.

Delo Dostojevskog ipak ne daje sliku jedne idealizovane Rusije, pred dekadentnom Evropom. Uvek sklon preterivanjima, pisac je znao da se obruši na Zapad i tamošnji život. Ipak, kad je bio spreman da stavi prst na čelo i bude objektivniji, i u pogledu Rusije i u pogledu Evrope iskazivao je dijalektièki obojene misli, poput ovih, iz Dnevnika pisca:

„Samoubica Verter se, u svojim poslednjim stihovima, obraća prekrasnom sazvežđu Velikog medveda, opraštajući se sa njim. Kod nas se sa medvedima, ne samo Velikog sazvežđa nego ni malog, niko ne oprašta, niti bi to ikome palo na pamet.

Tamara Đermanović (Beograd, 1965) profesorka je Ruske književnosti i Estetike na Fakultetu humanističkih nauka Univerziteta Pompeu Fabra u Barseloni. Završila je Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a doktorirala je na temi odnosa Rusije i Zapada kod Dostojevskog na univerzitetu u Barseloni, gradu u kom živi i radi od 1991. godine. Ovo je njena peta knjiga.

"Dovoljno je malo sunca" nova je zbirka poezije Vitomirke Trebovac. Vitomirka Trebovac rođena je 1980. u Novom Sadu. Jedna je od najistaknutijih ličnosti naše poetske scene.

dovoljno je samo malo sunca
i uhvati me to
da moram da budem dobra
svima da budem dobra

Noćas mi se vlastito meso ruga
jer sam ga trampio za papir i prašinu.
Prašinu je raznio vjetar,
papir je požutio
i riječi se jedva razaznaju.
Brda izdišu toplinu ljetnog dana,
ulice umorno krivudaju
grad se topi prema svitanju
i ništa ne donosi spokoj
izuzev misli da još ima vremena
za naše predivno mučenje.

Stihovi iz automata

Marko Tomaš (Ljubljana, 1978) objavio je deset zbirki poezije, kao i roman Nemoj me buditi (LOM, 2019).

U izdavačkoj kući LOM objavljeno mu je pet knjiga poezije:

Varanje smrti (antologija prethodnih šest zbirki, 2014)
Crni molitvenik (2015)
Regata papirnih brodova (2016)
Trideset deveti maj (2018) i
Skratimo priču za glavu (2021).
Živeo je i radio širom ex-Yu. Trenutno živi između Mostara i Zagreba.

Ljubomora
Uvek postoji druga.
U mašti.
Ona je lepša, pametnija,
ženstvenija.
Ona je kiša strasti
što te plavi i odnosi.
Ona je tvoja i moja tajna.
Ona je sve bolje nego
što ću ja ikada biti.
I onda se jednog dana
pojavila ta druga, stvarna.
I bila je sve ono
što nikada nisam poželela
da budem.

Tanja Mandić Rigonat pozorišna rediteljka iz Beograda. Režirala je predstave po delima klasika i savremenih pisaca:

Ivanov, A. P. Čehov; Zli dusi, F. M. Dostojevski; Nora- lutkina kuća, H. Ibzen; Balkanski špijun, D. Kovačević; Gospođa ministarka, B. Nušić; Putujuće pozorište Šopalović, Lj. Simović; Kiseonik I. Viripajev; Iluzije I. Viripajev; Hitler i Hitler, K. Kostjenko; Šuplji kamen, N. Koljada; Venera u krznu, D. Ajvs; Lolita, V. Nabokov; Seksualne neuroze naših roditelja, L. Barfus; Dabogda te majka rodila, V. Rudan; Gospođica Julija, A. Strindberg; Bergmanova sonata, I. Bergman; Ljubavno pismo, F. Arabal; Svici, T. Štivičić; Uho, grlo, nož, V. Rudan; Čekaj me na nebu, ljubavi moja, F. Arabal, i druge.
Dramatizovala je romane Zli dusi F. M. Dostojevskog; Mrtve duše, N. Gogolja; Lolita, V. Nabokova; Dabogda te majka rodila, V. Rudan; Ko je ubio mog oca, E. Luja; Đavo je bio vruć, priče Č. Bukovskog.

Autorka je tri zbirke pesama:
Misterija srećnog kontrabasa (Haos, 1994)
Iz života p(t)ica (Beopolis / LOM, 2002)
Kaži mi ko sam (LOM, 2022)

Ego
U njenim pričama čujem
samo JA!
Ja ovo, ja ono, ja ovo,
ja ono. I onda sam ja. . . ovo, ono. . .
Mitologija njenog ja širi se.
Priča je sve više, jedna se nije završila
druga je počela, treća čeka u zasedi
da me zgrabi kao mamurluk
ravničarske reke u kojoj su ribe pocrkale
od otrova iz fabrike (ili od dosade).
Gledam u nju, smanjena do vidljivosti
bube.
Zašto ne izujem sandalu i ne bacim
je u njen tanjir supe?
Nešto bi se dogodilo.
Tanja Mandić Rigonat je pozorišna rediteljka iz Beograda. Režirala je predstave po delima klasika i savremenih pisaca:
Ivanov, A. P. Čehov; Zli dusi, F. M. Dostojevski; Nora- lutkina kuća, H. Ibzen; Balkanski špijun, D. Kovačević; Gospođa ministarka, B. Nušić; Putujuće pozorište Šopalović, Lj. Simović; Kiseonik I. Viripajev; Iluzije I. Viripajev; Hitler i Hitler, K. Kostjenko; Šuplji kamen, N. Koljada; Venera u krznu, D. Ajvs; Lolita, V. Nabokov; Seksualne neuroze naših roditelja, L. Barfus; Dabogda te majka rodila, V. Rudan; Gospođica Julija, A. Strindberg; Bergmanova sonata, I. Bergman; Ljubavno pismo, F. Arabal; Svici, T. Štivičić; Uho, grlo, nož, V. Rudan; Čekaj me na nebu, ljubavi moja, F. Arabal, i druge.
Dramatizovala je romane Zli dusi F. M. Dostojevskog; Mrtve duše, N. Gogolja; Lolita, V. Nabokova; Dabogda te majka rodila, V. Rudan; Ko je ubio mog oca, E. Luja; Đavo je bio vruć, priče Č. Bukovskog.
Autorka je tri zbirke pesama:
Misterija srećnog kontrabasa (Haos, 1994)
Iz života p(t)ica (Beopolis / LOM, 2002)
Kaži mi ko sam (LOM, 2022)

Ovaj mali zbornik Kavafisove poezije, u novom prevodu, ponovo nas upoznaje s neobičnim pesnikom koji za života nije hteo da objavi nijednu knjigu, već je svoje pesme štampao sam na listovima papira, ili ih je objavljivao u književnim časopisima, a one najvažnije došle su do čitalaca tek posle njegove smrti.

Katja Gorečan (Celje, Slovenija, 1989.) diplomirala je komparativnu književnost i teoriju književnosti u Ljubljani, i magistrirala dramaturgije i scenske umetnosti. Njena druga zbirka poezije Jadi mlade Hane (Trpljenja mlade Hane, 2012), nominovana je za Jenkovu nagradu (najugledniju pesničku nagradu u Sloveniji) i prevedena je na ruski, hrvatski, poljski, francuski, holandski, flamanski, španski, engleski, litvanski i grčki jezik.

„Imala sam dvadeset jednu godinu kad sam pisala tu zbirku. Napisala sam ‘Hanu’ za tri meseca, lunjala sam gradom i zapisivala različite delove poput Hane i kiše, Hane i sveta...U to vreme, Hana mi je trebala da stvorim prostor u kome bih mogla da budem prihvatljivija. Sve iz života umešano je u jednu osobu – Hanu. Sve stvari u knjizi su u nekom smislu istinite, ali ne govore sve moju istinu. Mislim da mi je Hana pomogla u stvaranju mosta između mene i poezije. . . “ iz intervjua s Katjom Gorečan

Naslov ove male zbirke poezije parafraza je Geteovih Jada mladog Vertera, a nazivi pesama kao da su iz slikovnica o Maji (Hana i ljubavnici, Hana i menstruacija, Hana i snovi, Hana i poezija, Hana i životinje, Hana i penisi, Hana i volja za moć, Hana i bes, Hana i anoreksija, Hana i jutra, Hana i strah, Hana i beskućnici, Hana i kiša, Hana i porodica, Hana i smrt. . .) Po rečima autorke: „Htela sam da Hana bude uobličena poput dečje knjige, da forma bude u suprotnosti sa sadržajem o kome pišem, i zato što su mnogi te teme smatrali dečjim ili problemima odrastanja. To me zasmejavalo, Hanu sam koristila da bih postala neko ko bih volela da budem, ili ko sam se bojala da budem, ili ko bih bila oduševljena da budem. . .“
Pred nama je nesvakidašnja knjiga o odrastanju i samoisceljenju poezijom.

Hana i ljubav

hana ne želi da govori o ljubavi, jer se
hana zaljubila u muškarca koji joj je rekao
nadam se
da se nisi zaljubila u mene

pa je poljubio.

pročitala je većinu priručnika za samopomoć
i kako održati žensko samopouzdanje
ali ništa joj se od toga nije primilo.
čak razmišlja da i sama napiše jedan
jer s takvom literaturom može dobro da se zaradi.

ali ljubav u haninom životu nema više
nikakvog bitnog značaja
zato radije preskočimo tu temu.

zapisao sam stihove na novinu
ne znam hoću li ih ujutro žive naći
u klozetu sapunom skidam
fleku od kafe
pauk se penje uz nit paučine
sfumato ulazi u sobu
gotovo pijan od melanholije
pušim cigaretu na cigaretu
nemam snage da prospem
opuške iz pepeljare
na stolu zdjela sa jabukama
sunce nije izjutra u sobi zasjalo
od rane jeseni
na moj osmijeh
dosada laje u meni
užasnut saginjem se naglo
obrušava se tutnjem snijeg sa krovova.
„Poezija Vuka Rodića ne imitira beskompromisan život, beskompromisan život imitira poeziju Vuka Rodića. Govorimo, dakle, o hodu po rubu u svakom smislu. Nekom će neposrednost ovih pjesama biti prst u oko, a nekom drugom, pak, pružena ruka prijatelja, otvaranje duše, pokušaj da se stupi u istinsku komunikaciju.“
Marko Tomaš
Vuk Rodic
1958 –
Objavio je zbirke poezije
Vremeplov (1987)
Sfumato (2007)
Gutač nula (2017)
Jutro je mirisalo na koprivu (2017)
prozne vinjete Glissando (2008) i
roman Tužna Felisidada (2021).

Bog ne zalazi u moju mahalu.
Šalje vjetrove u patrolu.
Zimi se privuku s juga,
isprazne ulice svojim toplim
mokrim jezikom.
Djeca kroz prozore vire
u svoju buduću prazninu
žućkastu kao stara fotografija.
U tim uskim ulicama
veliki snovi
imaju smrtni ishod.
Zato se na prstima
tiho sanja u tim kućama.

. . . . . .

Bog ne zalazi u moju mahalu.
Mi smo preuzeli njegove dužnosti.
Ako budemo mirni
ništa se strašno neće dogoditi.
Ostat ćemo djeca sa svojom djecom,
u tišini dijeliti tugu
kao loše karte,
u licima živih prepoznavati mrtve,
sklanjati se od toplog vjetra,
na hladnom sušiti rublje,
ponekad se vraćati u rijeku,
ne ići nikuda
a biti sve dalje
i dalje
i dalje.

Skratimo priču za glavu Marko Tomaš (Ljubljana, 1978) objavio je devet samostalnih i tri grupne zbirke poezije, kao i roman Nemoj me buditi (2019).
U izdavačkoj kući LOM objavljene su mu četiri knjige poezije: Varanje smrti (antologija prethodnih šest zbirki, 2014), Crni molitvenik (2015), Regata papirnih brodova (2016) i Trideset deveti maj (2018).
U Beogradu su mu objavljene i knjige Odrastanje melanholije (Kontrast, 2014), Kolodvor i paranoja (Književna radionica Rašić, 2015) i Pisma s juga (Književna radionica Rašić, 2019).
Živeo je i radio širom ex-Yu. Trenutno živi između Mostara i Zagreba.

Moja majka bila bi svetica

da nije rodila mene

to je grijeh koji ne može da se oriba

na koljenima

niti spere krvavim znojem

Majkama je dozvoljeno

samo da rađaju male isuse



U poslednje vreme pojavili su se u književnosti glasovi koji nam ukazuju na ono što nikada nismo željeli čuti .Ti književni glasovi u literaturi, pre svega ali ne samo to, donose svježu perspektivu u obične, svakodnevne životne prizore i književne motive. Vladana Perlić jedan je od tih glasova. Kad već ne nalazimo za shodno razgovarati sa ženama onda bismo ih trebali čitati a sve kako bismo konačno upoznali osobe kojima se obraćamo sa-ljubavi.

Marko Tomaš

"moramo postati konkretni
na više načina
bilježiti troškove, spremati račune
slikati dijete da zapamtimo kako je raslo
šetati psa da nas zavoli
gledati se u oči da ne zaspimo sami
zalijevati onu smokvu u dvorištu
da ne uvrijedimo prirodu
mahati ljudima i dijeliti čestitke prijateljima
moramo šetati uz more kažeš
a ja
da ću početi ubijati zle ljude
ti kažeš da sam luda
a ja da moramo postati
konkretni"

Željka Horvat Čeč rođena je u Čakovcu 1986 godine, objavila je četiri knjige. Godine 2015. objavila je zbirku pesama „Moramo postati konkretni“, koja je bila u finalu nagrade Kamov i u Booksinom je izboru pet najboljih knjiga objavljenih u 2015. godini. Članica je pesničkog međunarodnog projekta Versopolis. Dobitnica je nagrade Ulaznica 2013. godine za poeziju, a pesme su joj prevedene na engleski, nemački, francuski i švedski.

danas sam od leta

postala jesen

pod drvetom kraj reke

u meni je dečiji strah

od grube reči i nerazumevanja

od ljudi

od policijskih kola

malih rečnih zmija

visine i saobraćaja

bojim se isto kao nekad

a stalno govore

treba raditi na sebi

ja mrzim bavljenje sobom

preobražavam se prirodno

punim se ko mesec

ne znam kako da postanem bolja

ali i ovakva

uspem nekom da osvetlim put.



Vitomirka Trebovac rođena je 1980. u Novom Sadu.

Objavila je zbirke pesama

Plavo u Boji (škart, Beopgrad, 2012) i

Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni (LOM, Beograd, 2017)

Pohvala žarkom trenutku

Svijet se osipa, ja zapisujem

Moj grad gori, ja zapisujem

U kući koja plamti spavaju moji roditelji

I moje dijete i moj život, ja zapisujem

Zar sam tu da u najboljem slučaju

Opišem užas i bol?

Rođena sam na običan dan

Na kraju ljeta, dobar i blag

Rođena sam u raskošnoj ljubavi

Za divlje noći i mirna jutra

Za trenutke spokoja i žarke trenutke

Bili su to samo sati, samo minute

Želim sačuvati svaku od njih

I iako moja tastatura gori, ja zapisujem

Svijet se osipa, ja zapisujem:

Tvoj nasmijani pogled među mojim nogama

Nepokoreni grad.



Iz privilegirane pozicije čovjeka koji je ovu zbirku imao prigodu čitati u rukopisnoj fazi pod nekolicinom radnih naslova garantiram da u rukama držite najslađe poetsko eksplozivno sredstvo proizvedeno na ovim prostorima posljednjih nekoliko godina. Pred vama je vrlo opasna kutija s bombonima. Ne oklijevajte je otvoriti i svom snagom zagristi njezin sadržaj. Osjećat ćete se kao istraživač kojem su otkrivene tajne nepovratno izmijenile život.

Marko Tomaš

nekada sam bila pitoma
mislila da drveće
pravi nevreme
i da je moja ljutnja najbrižnija ljubav
imala sam prozor za savršen dom
ali od odsjaja na staklu
nisam mogla da vidim unutra

nekada sam
imala proleće na obrazima
sklonio si ga nehajno
kao mrvice od keksa

od tada
nema osobe
kojoj se nisam namrštila
vozača kojeg nisam opsovala
mačke koju nisam iz obesti probudila
besnog psa kojeg nisam pomazila
zida koga nisam išarala
vrata koja nisam razvalila
ljubavi koju nisam uništila

Život se ponekad čini kao opustošen i opožaren krajolik. Moramo naučiti kretati se u takvom okruženju kako bismo se barem nadali da ćemo pronaći izlaz. O takvoj potrazi govore pjesme iz nove zbirke Ognjenke Lakićević. To je mala, osobna pobuna protiv pakla koji svi zajedno stvaramo.

Marko Tomaš, urednik

Ognjenka Lakićević je rođena u Beogradu, gde i dalje živi. Završila je Filološki fakultet na katedri za anglistiku.
Zbirke poezije: Ispod stepeništa (2002, Mali Nemo), Ulubljenja (internet izdanje), Troje (2016, Samizdat, grupa autora), Ljubavna pisma Guglu (2017, Književna radionica Rašić).
Članica alternativne rok grupe Autopark.

Rembo je meteor, upaljen bez drugog motiva sem sopstvenog prisustva, koji se gubi sam i gasi se. . . “

Stefan Malarme

Rembo, taj buntovni adolescentni genije, najviše je od svih francuskih pesnika uticao na pisce XX veka. Trakl, Selin, Blez Sondrar, Dilan Tomas, Henri Miler, Džek Keruak, Bob Dilan. . . samo su neki od onih koje su nadahnule pre svega Remboova Sezona u paklu i Iluminacije.Remboov životni put lutalice, njegov odustanak od poezije u devetnaestoj godini i odlazak u dobrovoljno izgnanstvo, ostaju nerazjašnjena zagonetka u književnosti.



„. . . ja užasno tvrdoglavo obožavam slobodnu slobodu i. . . toliko drugih stvari, da je to ‘samo za plakati’. . . “ (iz Remboovog pisma,1870)



„. . . najverovatnije stižemo kud nismo želeli, radimo ono što nismo hteli, živimo i umiremo sasvim drukčije nego što bismo ikad planirali. . . “ (iz Remboovog pisma,1885)

Ova antologija, sa starim i novim prevodima Remboovog dela i njegove prepiske, pogled je u tajnu tog fascinantnog mladog bića s „đonovima od vetra“.

Artur Rembo 20. oktobar1854 – 10. novembar1891.

sinoć sam mogla

da dobijem batine

mogla sam se kresnem

mogla sam da se napijem da povraćam

mogla sam da uradim nešto pametno

to već malo teže

mogla sam da napunim kadu

ali nisam

ali nisam

samo sam se smeškala

tolikim mogućnostima.



Milena Marković rođena je 9.aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala je dramaturgiju na FDU u Beogardu, 1998.
Bibliografija:
Pas koji je pojo sunce (2001)
Istina ima teranje (2003)
Tri drame (2006)
Crna kašika (2007)
Ptičje oko na tarabi (2009)
Pre nego što sve počne da se vrti (2011)
Pesme(2012)
Drame (2012)
Pesme za žive i mrtve (2014)
Zmajeubice
Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017)
Izvedene drame:
Paviljoni- kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001)
Šine (2002)
Nahod Simeon (2006)
Brod za lutke (2006)
Šuma blista (2008)
Zmajeubice (2014)
Deca radosti (2016)
Dobitnik je specijalne nagrade u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora , tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst, kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“ i „Todor Manojlović“ Za knjigu Tri drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, a za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić.“

topi se sneg
u mom gradu
a ja zamišljam
kako mi zvoniš na vrata
hodaš kao kralj
a ja zamišljam
kako se ljubimo u liftu
topi se sneg
mokre mi noge srećo
šuplje mi cipele
a ja zamišljam kako
hodaš kao kralj
tu u mojoj ulici
koja je tom prilikom čista
i niko nije parkirao
da ne može da se prođe
i niko me nije opsovao
što hodam posred ulice
i niko mi nije prodao
nešto pokvareno
i niko mi nije rekao
da nisi ti za mene
vidim
hodaš kao kralj
vidim
moja ruka na tvome
sija sunce
topi se sneg
u mojoj ulici
sreća.

Crna kašika priča o godinama, ali i o generacijama. O generacijama koje su stasavale i upijale život tokom devedesetih. "Onih" devedesetih. Ali Milena Marković (1974, dramski pisac, scenarista i pesnikinja) ne napada i ne etiketira, naprotiv, ona pre svega, piše o ličnom.

"moja ćerka
biće lepa
na treći pogled
otac je neće
ostaviti
trčaće lako
skakaće
daleko
pevaće lepo
gledaće me
nežno
znaće kad da priča
kad da ćuti
otac je neće
mrzeti
mama je neće
ne
moja ćerka
biće zdrava
biće jaka
biće biće
pokazaću joj strašnu peć
pokazaću joj zgaženog ježa
pokazaću joj crnu zvezdu
neće da se plaši
smejaće se vuku
pljunuće vepra
leteće sa pticama
pričaće o meni
lepo."

Borislav Stanić(1983)

Objavio knjigu poezije Rupe (Matica srpska, 2012). Radovi su mu zastupljeni u štampanoj i elektronskoj periodici ex-Yu prostora: Fantom slobode (Zagreb), Strane (BiH), Avangrad (Sombor), Disovo proleće (Čačak), Rukopisi (Pančevo), Karton (Subotica), Dišpet (Split). Ulaznica (Zrenjanin).



Pravi gifove i analogne kolaže. Živi u Subotici.



telesni pregled ženskog lica

neće dobiti lica koja

nisu punoletna

ili lica koja ne znaju ni da čitaju

ni da pišu

pretresanje se vrši

isključivo noću

uz poštovanje prava na intimnost

i bez nepotrebnog remećenja

kućnog reda i morala

što se u suštini svodi na isto

Georg Trakl, veliki austrijski pesnik, rođen je i odrastao u Salcburgu. Objavio je samo jednu knjigu poezije pre svoje prerane smrti. Posle užasne bitke kod Grodeka i pokušaja samoubistva smešten je u bolnicu u Krakovu. Čuveni filozof Ludvig Vitgenštajn, koji je anonimno pomagao Trakla, stigao je prekasno, jer je Trakl već bio mrtav, ubila ga je, navodno, prevelika doza kokaina.

Smatra se najveći pesnikom ekspresionizma, njegova fascinantna poetika bliska je Helderlinovoj, a ističe se njegova duhovna povezanost sa Remboom i Lotreamonom, mada je Trakl potpuno samosvojna pojava u svetu poezije.

preko belog jezera

odletele su divlje ptice

uveče ledeni vetar bije.



nad grobovima našim

nadvija se razbijeno čelo noći

pod hrastovima njišemo se u čunu srebrnom.



neprekidno zvone bele zidine grada

pod svodom od trnja

o brate moj, mi, slepe kazaljke, penjemo se ka ponoći.