Ako se možemo saglasiti da se avangardni pokreti protežu preko neoavangardi u avangarde treće generacije, onda je put otvoren za priznavanje daljeg razvoja estetskih avangardnih pokreta. Takva misao možda odjekuje u sledećoj novijoj tvrdnji: „Želja da se umetnost i život spoje, odjekuje širom avangardnih pokreta 20. veka, a onda se širi diljem planete na početku 21. veka“. Ima li budućnosti za avangarde, uključujući i one estetske? Možda, samo ako uspeju u zamišljanju budućnosti i stvaranju vizije koja će pretegnuti atemporalnost savremenih istorijskih okolnosti.
Drugi uslov je možda već prisutan: avangarda se javlja „u vremenu nestabilnosti i povećane kontigentnosti“. Ali drugi nužni uslov ostaje isti kao vek ranije: moguća politička avangarda, sa kojom se umetničko istorijska projekcija može susresti. Na kraju krajeva, upravo je odsustvo naklonjene političke avangarde bilo to što je sprečilo postistorijske avangardne pokrete da postanu vidljivi i efektivni kao oni raniji. Naravno, mi ne možemo da vidimo u budućnost, tako da su takve procene pogrešne ili prerane. Možda su avangarde zaista fenomeni ograničeni modernošću koji autentično postoje samo u okviru 20. veka. Ili se možda negde na planeti upravo u ovom trenutku četvrta generacija estetske avangarde upravo rađa.
Projekat Istorija umetnosti u Srbiji XX vek koji je koncipirao profesor Miško Šuvaković predstavlja detaljan prikaz umetnosti i kulture na domaćim prostorima i realizovan je kroz tri knjige. Ovo je treća koja problematizuje pitanje moderne i modernizama 1878-1941.
