JEZIK I KNJIŽEVNOST

Kada ste se poslednji put poljubili?
Šta vam znači poljubac?
Šta može da ga zameni?

Pošavši od ova tri suštinska pitanja, Zorica Tomić analizira istorijat, simboliku i značaj ljubljenja u različitim vidovima socijalnih relacija, i navodi nas na duboko razmišljanje o savremenoj društvenoj klimi. U atmosferi sveopšteg distanciranja – fizičkog i emotivnog – čini se da je poljubac, kao paradigma prisnosti, izgubio svoje osnovno značenje. Uz presek društvenih obrazaca i analize savremenog poimanja identiteta, autorka razonodi čitaoca zanimljivim činjenicama o poljupcu i ljubljenju uopšte, zbog čega ova izvanredna studija ulazi u flert sa formom priručnika na temu bliskosti.

„Da je poljubac više od poljupca, pokazuje novo i dopunjeno izdanje knjige prof. dr Zorice Tomić, u kojoj se ovaj kompleksni čin ljudskosti razmatra iz više različitih teorijskih polazišta. Iako važno sredstvo komunikacije i složen gest u kojem se sabiraju biologija i metafizika, i u kojem je mogućno prepoznati kako prisnost, ljubav, brigu, tako i pretnju, zazor, znak rastanka ili poziciju moći, poljubac je oduvek u svim kulturama imao izuzetno snažan simbolički potencijal. Danas, u doba sve snažnije digitalizacije i postepenog iščezavanja dodira iz naše svakodnevice, bavljenje poljupcem kao susretom jedan je od pokušaja da se odupremo nadolazećem talasu otuđenosti i besmisla.“
– Prof. dr Jovan Babić

„Presretna sam što moje priče drže vodu, prežalosna što se ništa ne mijenja nabolje“, zapisala je Vedrana Rudan pre više od petnaest godina u uvodu ove knjige. Ništa se, naravno, nije promenilo – osim što smo svi još umorniji, luđi i licemerniji.

U ovom novom, dopunjenom izdanju, ona piše o svemu – o braku, smrti, bolesti, seksu, politici, o licemerju i ljubavi – bez zadrške i bez straha. Njeni tekstovi su britki, duhoviti i brutalno iskreni.

Bespoštedno i autentično, Vedrana Rudan se obraća svim generacijama čitalaca i čitateljki – onima koji vole, mrze, lažu i onima koji još imaju snage da čitaju istinu – sa porukom: „Nadam se da ćete u ovoj knjizi otkriti ono što sam ja otkrila jučer, život je ipak prekrasan.“

Ovaj Tanasijevićev lutalački dnevnik doziva ono što smatra suštinom, približavanje neuhvatljivom i odmicanje od njega. U večitoj potrazi, „sit i kada je gladan“ prihvata svoju sudbinu, bez obzira da li je sam kroji, ili mu je unapred ispisana kao „na čelu znak“. Njemu ne smeta izgnanstvo iz malograđanskog sveta sve dok ima da služi poeziji, na način predan i starinski, svim srcem, do poslednje kapi krvi/vina. Sve dok ima mogućnost da pretače život u poeziju, on postoji i slavi to postojanje, večito posrtanje i uzdizanje iznad sivila svakodnevice.
Egzistencija koja je retko kome laka i jednostavna, ni našem pesniku nije uvek naklonjena – u dalekom svetu on čezne za zavičajem, sećajući se rodne kuće, ognjište ga tek u snovima greje – ali sve se to čini manje bitnim od mogućnosti da se piše, da se izvlači esencija trenutka, da ostane kristalizovana njegova so – poezija koja je jedina vrednost.

Predrag Milojević nije pesnik koji piše stihove po moranju i po svaku cenu i o onom za šta misli da zna kao i o onome o čemu zapravo pojma nema. Po rečima kritičara Dušana Stojkovića, nije se priključio nijednom od većeg broja pesničkih jata koje jure, krilima klecajući, za predvodnikom koji, veoma često, nije ni sam pravi pesnik, pogotovu nezaobilazan. Milojević ide svojim pesničkim putem. Ne osvrće se na ono što drugi pesnici oko njega stvaraju.
Zbirka Recept za selsko meso, nimalo slučajno, ima trodelnu strukturu. Prvi deo govori o devedesetim godinama XX veka, i junacima koji su, prepušteni sebi, istovremeno i krivi i nevini, i pošteni i prevaranti. Drugi deo bavi se poremećenim odnosima u srpskoj književnosti kroz prizmu pesnikovog alter-ega jednostavnog imena Presing. Treći deo je posvećen strasnoj ljubavi koja se nikada ne ostvaruje. Pesnik ostaje čvrsto sa nogama u našoj književnoj kaljuzi, poput junaka iz filmova ili romana Živojina Pavlovića, izudaran, prljav ili go, možda prevaren, ranjen, ali ne i poražen. Jer Milojević peva o onome što je bilo, što jeste i što će biti u našem selu ili na pijaci.

Pesme o ocu, koje tvori Šarenkapić, a time i o detetu oca, jezgrovite su, katkad i šture, baš kao i reči koje su naraštaji prenosili, krijući iza svedenog ili nemuštog iskaza razorne emocije. One govore o ličnom iskustvu, svedočeći o epohi u koju su utkani i njihovi životi, ali i životi ljudi na našim prostorima.

Danas možemo utvrditi da je Kosovel u cjelokupnom svom pjesništvu, a i u Integra¬lima, uistinu bio pjesnik novog senzibiliteta, samosvojne pjesničke imaginacije i jezične zaigranosti, pjesnik koji je sve svoje pjesničke tekstove obilježio vlastitom Ijudskom i stvaralačkom egzistencijom. - Josip Osti

U Integralima, Srečko Kosovel istražuje granice jezika i forme, spajajući avangardnu konstrukciju s duboko ličnom i društveno angažovanom poezijom. Njegove pesme pokazuju igru između slobodnog stiha i strogo definisanih struktura, između konstrukcije i destrukcije, demonstrirajući njegovu radoznalu i eksperimentalnu narav. Kroz kontraste – selo i grad, život i smrt, idilu i užas – pesnik razvija svoj poetski svemir, u kojem su lepota, tuga, čežnja i socijalna osetljivost neraskidivo povezani.

Inspiriran raznorodnim pesničkim glasovima, od Tagorea i Bodlera do ruskih konstruktivista, Kosovel stvara jezik koji je istovremeno inovativan i duboko ukorenjen u kraškom iskustvu. Njegova poezija nije samo estetski izazov; ona je refleksija etičkog stava, ljubavi prema čoveku i težnje za pravdom. Integrali otkrivaju pesnika koji je ujedno introspektivan i svetski, mladalački vatren i misaono zreo, ostavljajući trajni pečat u slovenačkoj i evropskoj modernoj poeziji.

Preveo s francuskog: Borislav Radović

Pariski splin (Le Spleen de Paris) Šarla Bodlera predstavlja jedno od najuticajnijih i najsubverzivnijih dela moderne evropske poezije. Objavljena posthumno 1869. godine, ova zbirka proznih pesama označava temeljnu prekretnicu u istoriji književnosti – prelaz od klasične versifikacije ka slobodnijem, intimnijem izrazu u formi poetske proze.

Bodler nas vodi kroz ambivalentne predele urbane svakodnevice, paradokse postojanja i sopstvenu unutrašnju teskobu. Pariz, grad svetlosti, postaje mesto tame, otuđenja i dekadencije. Pesnik, večiti „promatrač“, identifikuje se sa prosjacima, gubitnicima i marginalcima, a njegovo oko beleži ono što buržoaski moral potiskuje: bol, melanholiju, ružnoću i lepotu, tamo gde je niko ne očekuje.

Pariski splin je zbirka o egzistencijalnom umoru i gađenju spram sveta, ali i o potrazi za trenucima milosti u banalnom, surovom i prolaznom. Drugim rečima, pred čitaocima je dokument o usamljenosti u mnoštvu, o nežnosti prema ruševnom i o večitoj borbi pesnika sa svetom koji odbija da bude lep.

Borislav Radović je u svojoj poeziji tokom čitavog svog stvaralačkog puta vodio dijalog o najvažnijim pitanjima poezije, zahvatajući tradicijski luk od antike do savremenog doba. U ranoj poeziji autora su pre svega zanimali artikulacijski problemi – pitanja stvaralačkog procesa, kao i mogućnost pesničkog izražavanja, dok su u njegovim poznijim pesmama dominantna pitanja uloge poezije u istoriji te njenog značaja i smisla u savremenom dobu.

Pored izrazite autorefleksivnosti, nijedan savremeni srpski pesnik, osim možda Vaska Pope, nije bio toliko zaokupljen izgledom sopstvenog opusa i načinom na koji će ga predstaviti čitaocu. Tokom života Radović je više puta priređivao sopstvene izbore pesama, da bi ih na kraju sveo na knjižicu od samo četrdeset i dva teksta – delo koje je nastajalo više odricanjem nego sabiranjem.

Kao pesnik kulture, Radović je u dijalogu s celokupnim nasleđem, od antičkih pesnika do Bodlera i Persa. Ipak, iako nesumnjivo poeta doctus, sam je upozoravao da poezija ne počiva na lektiri već na uspomenama – na onome što je za njega bila „materia prima“. Nije mu presudno bilo da se sve njegove aluzije razumeju, već da tuđe uspomene podstaknu čitaoca da prizove sopstvene. - Marko Avramović

Knjigu Nigde kopna na vidiku (No Land in Sight, 2022) možemo čitati kao dostojno testamentarno delo velikog pesnika kojim se ogromno bogatstvo celokupnog životnog i književnog iskustva transponuje u stihove jednostavnim i nepretencioznim jezikom – što je odlika najviše lirike. Dok je u ranim pesmama težio inovativnim i namerno očuđujućim slikama, a poezijom srednjeg perioda usložnjavao dosegnuti izraz, u najzrelijem periodu Simić rafiniše i pojednostavljuje svoj jezik, istovremeno zadržavajući sve što je prethodno dosegao i naučio. Jednom osvojena, struktura pesama i zbirki ostaje gotovo ista, ali pesnik sve veštije koristi različite elemente svoje poetike kako bi stvorio izuzetno komunikativan, a opet suptilan i smisaono neuhvatljiv poetski amalgam.

Zbirka se sastoji od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje. - Bojan Vasić

Markovićev pećinoid strašan je sklop: nižu se BDSM pisma kao adresatski velovi, u ektoplazmatičkoj nauljanosti nadimaju se i implodiraju razmjene formi i oblika, opni i posuda, u mutaciji razmjera i razmjena: naježena pećinska kućica postaje i jazbina za čitalačku istragu i ćelija za enkripcije. Uvijaju se ispovijest i povijest, spodoba i njena vlastita prispodoba. U zadržanom dahu dubokih zarona iskrsavaju britke i smjele montaže. Ono tajanstveno i ono eksplicirano smjenjuju se u manirizovanoj taktilnosti, kao senzualni tonski registri, senzibilne registrature, privatne registracije. Virtuozno, minuciozno, uzbudljivo.
Vladimir Đurišić

Stameno pobunjenička i apartna, poezija Bojana Markovića sledi logičan i razumljiv unutrašnji put svog poetičkog razvoja. Potrebom da nadilazi običnosti celokupna poetika Bojana Markovića, a pre svega njegova najnovija pesnička zbirka, može se odrediti kao moderna pećina dvadeset prvog stoleća. Ne odstupajući od autoironijskog demaskiranja opredeljenja za pojedine tradicijske uzuse ali i ironijskog tretmana vlastitog glasa i pozicije (iznutra – i u kontekstu pojedinačnog dela i savremenog pesničkog trenutka u celosti), ovaj nanovo iznađen, imanentno antiburžujski „okrnjeni pehar“, zaobljen i loman, samosvesno produžuje „reč pobune“, radeći, poput umešnog juvelira, na poliranju kako iskaznih mogućnosti, tako i raslojavanja unikatne i upečatljive metaforike.

Ovaj poetski izbor predstavlja jedinstven susret s neuhvatljivim duhom pesnika koji je srpskoj poeziji podario zvuk slobode. Stanislav Vinaver bio je neumorni buntovnik jezika, opsednut njegovim ritmom, melodičnošću i neograničenim mogućnostima. Njegova poezija osciluje između razigranosti i misaone dubine, između ironije i metafizičkog traganja – od ranih eksperimenata u grotesknom urbanom pejzažu (Varoš zlih volšebnika), preko potresne epopeje o Velikom ratu (Ratni drugovi), zrelih vizija i poetsko-muzičke sinteze (Čuvari sveta) do meditacija o uništenju i zatočeništvu, ali i veri da reč i pesma mogu opstati čak i u najmračnijim istorijskim časovima (Evropska noć).

Kritičari su u njemu prepoznavali pesnika borbene volje i neiscrpne imaginacije, autora koji se usuđuje da razori ustaljene oblike kako bi izgradio novi ritam i novi jezik, a ova knjiga sabira ono najbitnije iz Vinaverovog poetskog univerzuma: smeo eksperiment, intelektualnu strast i duboku humanost. Njegove pesme, nadvremene i uvek nemirne, i danas odzvanjaju snagom reči koje se bore protiv „zlih volšebnika” sveta i slave moć duha koji ne pristaje na tišinu.

Ono što je Stanislava Vinavera, pisca superiorne inteligencije, i vrlo radoznalog i uznemirenog intelekta, uvek izdvajalo, jeste njegovo bogatstvo ideja, izraženih na jedan način veoma nov, veoma gibak, suptilan, uvek emotivno nadahnut i životan. - Jela Spiridonović Savić

Aleksandar Blok, ključna figura ruskog simbolizma, svojim je stvaralaštvom premostio jaz između mističnog i stvarnog, nebeskog i zemaljskog. Njegovo stvaralačko putovanje, započeto pod uticajem ruskog romantizma i filozofije Vladimira Solovjova, omeđeno je, s jedne strane, idealom Večne Ženstvenosti i Divne Dame, i s druge strane, otuđenom i zagonetnom Neznankom, simbolom surove urbane svakodnevice. S vremenom, Blokova lirika se produbljuje i usmerava ka sudbini sopstvene zemlje, oslikavajući njeno istorijsko breme, socijalne sukobe i melanholičnu lepotu, da bi vrhunac i zapečaćenje njegovog opusa došli sa proročkim vizijama revolucionarnog haosa i preobražaja.

Ovaj hronološki zasnovan izbor omogućava jasan uvid u taj poetski luk, ali i u dublji poetski prelom koji nastupa u zreloj stvaralačkoj fazi. Poeme, poput „Dvanaestorice” i „Skita”, pokazuju Bloka kao pesnika koji nije samo ispisivao svoje lične potrage već je kroz njih predosećao i opisivao kolektivnu sudbinu čitave nacije.

Beše to jedno od najvećih uznemirenja, najtežih naspokojstava koje poezija pamti. - Miodrag Pavlović

Počevši kao pesnik čija su interesovanja išla u pravcu figuracije i prevođenja sveta prirode u stihove, Aleksandar Ristović je tokom stvaralačkog puta postepeno širio svoj izraz, sve više postajući pesnik malih stvari i svakodnevice – naročito od zbirke Ta poezija (1979) nadalje – ali je uvek ostajao veran i pitanjima čovekove egzistencije. Istinu o čoveku pronalazio je u svetu koji se čini plošnim: u stvarima što ga okružuju, u običnim, gotovo neprimetnim predmetima, u sićušnim bićima. Njegova poezija svedoči da se o svemu može pisati – čak i o onome što se obično smatra nepoetskim – i da se ono bitno može izreći i kroz najmanje i najskromnije slike.

Ristović se klonio apstrahovanja, nastojeći da iz mnoštva pojedinačnih slika uspostavi celovitost sveta. Njegovu zagledanost u bubice i travu ne treba čitati isključivo kao beg od stvarnosti, već kao način da se ta stvarnost sagleda iznutra. Pesnik je i u takvim okvirima osluškivao znakove svog vremena – od jednoumlja jednopartijskog sistema, preko sukoba devedesetih, do rasapa svih vrednosti. - Marko Avramović

U saradnji sa BookMentor timom

Napiši najbolju verziju svoje priče

Kako napisati „živu“ rečenicu?
Kako stvoriti lik koga se čitalac seća?
Kako od prve rečenice osvojiti pažnju i povesti čitaoca kroz priču koja „diše i pulsira“?

Ova knjiga je vodič za sve koji žele da unaprede svoje umeće pripovedanja – od početnika koji prave prve beleške do autora koji već imaju rukopise, ali žele da ih učine snažnijim i ubedljivijim.

Na vispren i pitak način, uz obilje primera iz svetske i domaće književnosti, autor pokazuje kako da ovladate ključnim elementima umetničkog pisanja: izborom teme, oblikovanjem likova, građenjem dijaloga, opisom i strukturom. Posebnu vrednost priručniku daju vežbe i zadaci, koji će vas podstaći da pišete hrabrije, maštovitije i – bolje. Ilustracije Dušana Pavlića oplemenjuju humorom knjigoljubački univerzum: „knjiški moljci“, Olga i Filip, na simpatičan i duhovit način raspravljaju o literaturi koju konzumiraju sa poznavanjem i slašću.

Ali ova knjiga nije namenjena samo onima koji žele da pišu. Ona je dragocen priručnik i za sve strastvene čitaoce koji žele da nauče da dublje percipiraju književna dela, da uoče skrivene slojeve značenja i da razumeju kako tekstovi funkcionišu. Čitajući je, otkrićete kako da svaku knjigu doživite bogatije i smislenije.

Bilo da želite da napišete kratku priču, roman ili jednostavno da jasnije i lepše oblikujete misli, Prikaži, ne prepričavaj je vežbalište za um i pouzdan saveznik na putu stvaranja i čitanja

VITOMIRKA TREBOVAC
(Novi Sad, 1980)
Objavila je četiri zbirke poezije:
Plavo u boji (škart, Beograd, 2012)
Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni (LOM, Beograd, 2017)
Dani punog meseca (LOM, Beograd, 2020)
Dovoljno je malo sunca (LOM, Beograd, 2023)

MARKO TOMAŠ
(Ljubljana, 1978)
U izdavačkoj kući LOM objavio je sedam knjiga poezije:
Varanje smrti (2014), Crni Molitvenik (2015)
Regata papirnih brodova (2016), Trideset deveti maj (2018)
Skratimo priču za glavu (2021), Stihovi iz automata (2022)
Odlazak ljubavnika (2025) i roman Nemoj me buditi (2020)

MILENA MARKOVIĆ
(Zemun, 1974)
U izdavačkoj kući LOM objavila je šest knjiga poezije:
Pas koji je pojo sunce (2001), Istina ima teranje (2003)
Crna kašika (2007), Ptičje oko na tarabi (2009)
Pre nego što sve počne da se vrti (2011),
Pesme za žive i mrtve (20i4) i roman Deca (2022)

Poezija Borisa Pingovića, gorka i slatka i ljuta i melanholična, podsetila me je na neku staru glumicu, mudru i razmaženu i tužnu, koja je čeznula da ponovo bude na sceni… I evo je, otmena, kako stoji pod reflektorima, ne mareći za bilo koju uzaludnost, ni za vreme u kome, izgleda, više niko ni ne zna da je nekada bilo moguće u debelo uvo zabosti nežnu reč. - Mirjana Bobić Mojsilović

Obožavam te Borisove eone, sažete u besprekornu formu i najdublju suštinu osećanja života i življenja. - Marko Milošević

To je poezija u svom najčistijem obliku. Svaki dodatak, svako unošenje tuđeg ritma, svake druge ideje – narušilo bi taj tok, pokvarilo utisak. -Žarko Čigoja

HORHE LUIS BORHES
1899-1986

Rođen je, živeo i umro u Buenos Ajresu, gde je napisao i objavio sva svoja dela. Jedan je od najvažnijih i najuticajnijih pisaca na španskom jeziku, ogromne erudicije. Svoj književ-ni opus počeo je poezijom i pisao ju je celog života. Sav moj život mali je izbor je iz deset zbirki poezije, od kojih je prva objavljena 1923, a poslednja 1981. godine. Borhesov svet i njegov književni razvoj najbolje se ogledaju u njegovim pesmama.

Evo me opet, nezaboravnih usana, jedinstven a sličan vama.
Istrajao sam u približavanju sreći i prisnosti s patnjom.
Prešao sam more.
Video sam mnoge zemlje; upoznao jednu ženu i dva-tri muškarca.
Voleo sam devojku ponosnu i belu, španske smirenosti.
Video sam beskrajno predgrađe gde traje nezasita besmrtnost sunčevih zalazaka.
Okusio sam mnoge reči.
Duboko verujem da je to sve i da neću videti ni učiniti nešto novo.
Verujem da su moji dani i noći jednaki u bedi i obilju, s onima božjim i svih drugih ljudi.

Ivo Kara-Pešić
(1976, Beograd)
Filozofski je pisac, prevodilac i pesnik.
Jedan je od osnivača dubrovačke nevladine
organizacije Kinookus, čiji su projekti
usmereni na multidisciplinarno i održivo
promišljanje kulturnog i prirodnog nasleđa.
U slobodno vreme sadi drveće i
svira saksofon.
Ona kaže:
uvek u detinjstvu imaš neku drugaricu
koja te vuče da radiš opasne stvari
da skačeš s visokih stena
da roniš duboko
da se kupaš po velikim talasima
da hodaš po rubu terase desetog sprata solitera
da kradeš u prodavnici
da se pentraš na drveće
da odgovaraš bezobrazno starijima
i voziš bicikl kao luda
da se ljuljaš toliko jako da zamalo poletiš
da zadržavaš dah dok ti se ne zavrti u glavi
onda u jednom trenutku skupiš hrabrost da joj kažeš ne
i tvoj život postane predvidiv i mlak.

Aleksandar Dobrijević (1971)
Predaje etiku na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Svirao je gitaru u fjužn bendu „Mangus“, čijoj nekadašnjoj lokalnoj popularnosti posvećuje niz pesama u ovoj zbirci.
Izdavačka kuća LOM objavila je dva njegova romana: Mešavinar (2018), i Malj za učenjake (2023).
pre više vekova
živeo je propovednik
Džozef Batler imenom i prezimenom
i reče Džozef u jednoj svojoj propovedi
ako hoćeš sreću ne traži je
ako je tražiš nećeš je naći
a ako je ne tražiš doći će možda sama
svi vi nastojite da uvećate svoju sreću
odmah i sada
zato ste nesrećni
toliko žudite za srećom
da su vam ostali motivi zaptiveni
najbolje bi bilo da zaboravite na sreću
da nisam biskup
rekao bih svima vama
jebala vas sreća
ali pošto sam biskup
kažem vam jednostavno
radite savesno bez pomisli na sreću
i vaš rad neće ostati jad
toliko o tome
vidimo se sledeće nedelje.

Brak je najstarija i najvažnija društvena institucija u kojoj se prepliću i sukobljavaju interesi države, crkve, društva i pojedinca. Ova knjiga sagledava brak kroz uticaje pomenutih aktera u Srbiji XIX i XX veka – u vreme stvaranja moderne države i društva. Predstavljena su i preovlađujuća mišljenja o braku u široj javnosti, a pogotovo o braku „iznutra“ – iz perspektive samih bračnih partnera. Rekonstruisani su prizori iz bračnog života običnih, „malih“ ljudi, koji su u tradicionalnoj istoriografiji retko kad vidljivi. Uvidom u bračnu svakodnevicu onovremenih žena i muškaraca – u njihov emotivni svet, želje, težnje, potrebe, brige i probleme, znatno se ne samo širi već i menja oveštala perspektiva iz koje savremeni čitalac obično posmatra srpsko društvo u prošlosti.

„Zabranjuje se svakom ocu i materi ženika i devojke da ne bi prinuđavali momka da on onu devojku uzme koju nema volju uzeti, ravno i devojku silom naterati za momka da pođe kog ona ne miluje, zato što iz ovakve protivnosti mnoga zla sleduju momcima i devojkama, i ovim načinom nazivaju se otac i mati svoje dece ubice.“ – Uredba o braku, 1818

„U XIX veku gotovo sve političke elite u Evropi smatrale su da je brak prevashodno javna institucija, a ne privatni aranžman dvoje ljudi. Stabilnost braka smatrana je jednim od najvažnijih preduslova za stabilnost društvenog poretka u celini. Stoga osnovni principi bračnog zakonodavstva nisu podrazumevali individualnu slobodu i volju bračnih partnera, već je brak smatran moralnom i pravnom institucijom nezavisnom od volje supružnika.“
– citat Jozefa Emera iz poglavlja „Brak“, Porodični život u dugom XIX veku 1789–1913)

Stručna, ali popularno pisana studija dr Dejana Ognjanovića ima podnaslov „Kritička istorija recepcije horor žanra u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi“. Jednostavnije rečeno, to je istorija horor izdavaštva na našim prostorima i ujedno istorija horor misli kod nas, u periodu 1914-2025. Ona pokriva sve faze, od „strašnih“ i „fantastičnih“ priča objavljenih u doba Kraljevine, preko „priča tajanstva i mašte“ iz vremena socijalizma, do današnjeg horora.

Knjiga o Peteru Handkeu. Prva celovita književno-kritička studija o književnosti nobelovca koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Ispisujući književno kritičke tekstove o aforističarima kao što su Aleksandar Baljak, Vitomir Teofilović, Vuk Gligorijević, Ilija Marković, Rastko Zakić i mnogim drugima, Ratko Božović na svojevrstan način vodi i herojsku borbu za slobodno i kritičko mišljenje. Jer to je i istorija buntovnih aforističara koji su svojim tekstovima žigosali vlast koja je poništila i slobodu i istinu. Knjiga esejističkih promišljanja o našim reprezentativnim aforističarima u prvi plan dovodi one koji su zahvaljujući svom osetljivom senzibilitetu i kritičkoj svesti uspevali da efektno ironijski razobliče vereme naše besprimerne krize.

Mnogobrojne metafore svedoče o tome da je evropsko promišljanje sveta duboko prostorno ukorenjeno. Kornelija Farago specifičnim metodom geokulturalne naratologije u svojoj knjizi analizira ulogu i mesto prostornosti u delima savremenih srpskih i mađarskih pisaca, kao i ulogu romana kao institucije geokulture, kao sredstva za iskazivanje posebnosti u okviru zajedničkih integracija.

Prepoznavanje stranca Izabele Hamad neobičan je esej izuzetne sugestivnosti, koji istražuje načine na koje se istorija i pripovedanje prepliću u palestinskom narativu, preispitujući granice između književnosti, političkog sećanja kao i lične egzistencije. Hamad suptilno spaja lično i kolektivno sećanje, tražeći odgovor na pitanje šta znači biti stranac u očima drugih, otvarajući još jedan prolaz ka razumevanju Palestine – ne kao geopolitičkog pojma, već kao živog iskustva pripadanja, žrtvovanja i gubitka. Hamad nas vodi putevima od klasičnih mitskih modela do savremene proze i javnih govora, pokazujući moć narativa da oblikuje naše razumevanje sebe i drugoga. Rezultat je delo koje spaja analitičku oštrinu i poetičnost, pretvarajući čitanje u čin svedočenja i pozivajući nas da se suočimo sa mračnim licem sveta u kojem živimo.

Branislav Banjo Sarić, krajnje intrigantan mladi pesnik, uspeo je da svojom prvom pesničkom zbirkom pokaže neverovatan pesnički naboj. Šarolikost tema, različiti pesnički impulsi, svežina izraza, neobične metafore, neočekivani obrti – samo su neki od kvaliteta Sarićevog prvenca. Kada je već tu i kada je već na početku zaigrao na više pesničkih polja, ostalo je da vidimo u kom pravcu će se dalje razvijati njegov pesnički talenat.
Dragana Mladenović

Kad sam već tu je zbirka poezije taman dovoljno nežna da može da bude bezobrazna, taman dovoljno bezobrazna da može da bude duhovita, taman dovoljno duhovita da može da bude potresna. Kad je već tu, Branislav Banjo Sarić, neka bude tu da ostane.
Filip Grujić

Gordana Radovanović je rođena 23. avgusta 1963. godine u Mariboru.

Piše pesme, haiku i kratke priče. Više puta je nagrađivana na konkursima za poeziju i kratku prozu. Nekoliko pesama joj je prevedeno na bugarski, engleski i makedonski jezik, a pojedini haikui su joj objavljivani na engleskom, italijanskom, rumunskom, japanskom, nemačkom i kineskom jeziku.

Autor je jedanaest samostalnih knjiga: »Dok pevaju kapi svetlosti« – zbirka poezije, »Pet koprena sna« – priče, »Brodeći za maglinama« – pesme, »Lile u noći« – zbirka haiku poezije, »Kremen« – pesme, »Anđeli i oni drugi« – priče, »Mađioničar« – pesme, »Mihoľske vatre« – zbirka haiku poezije, »Pesme za poletarce i malo veću decu« – zbirka pesama za decu, »Pod jedrom mesečeve barke« – zbirka haiku poezije i »Na tamnoj strani pesme« – zbirka pesama.

Po obrazovanju je diplomirani inženjer mašinstva, profesor informatike, profesor engleskog jezika i književnosti i diplomirani komunikolog.
Živi u Banjaluci.

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Objavljena 1969, ova zbirka Petera Handkea, nobelovca i jednog od najprovokativnijih pisaca našeg vremena, donosi tekstove koji nisu ni nalik onome što se do tada podrazumevalo pod poezijom: sastav fudbalskog tima, informacije o redu vožnje, nabrajanja klišea i svakodnevnih fraza – sve ono što čini našu svakodnevicu, a što Handke preobražava u književnost. Time pokazuje da umetnost ne nastaje u „uzvišenom jeziku“, već u samoj svesti o jeziku, u pomaku kojim obično postaje neobično.

Handkeova knjiga je istovremeno provokacija i ozbiljna meditacija o samom jeziku – u kojem, poput Mebijusove trake, unutrašnje i spoljašnje prestaju da se razlikuju: spoljašnji svet opažamo i opisujemo jezikom, a taj isti jezik oblikuje našu svest. Iza ove Handkeove subverzivne jezičke igre izranja ozbiljno pitanje: Da li su naše misli zaista naše ili se izražavamo „tuđim“ rečenicama, gotovim obrascima koje nesvesno ponavljamo?

Zbirka je po objavljivanju izazvala skandal i oduševljenje u isto vreme – i upravo su ove podeljene reakcije imale očekivan rezultat: knjiga je postala bestseler, a danas se smatra kultnim delom koje je zauvek proširilo pojam onoga što književnost može biti.

Godine 1998, dok se nad Jugoslavijom nadvijala pretnja bombardovanja, Peter Handke je bio jedan od retkih stranih gostiju Smederevske pesničke jeseni i laureat Zlatnog ključa grada. Tom prilikom objavljeno je prvo srpsko izdanje njegove zbirke Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta, u izboru i prevodu Zlatka Krasnog. Novo izdanje donosi celovit prevod sa nemačkog jezika, dopunjen pesmama koje su izostavljene u prvom izdanju, sada u prepevu Jana Krasnog.