KLASICI

Iako je „Ibikinu kuću”, priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici, koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme, Tišma napisao kao metaforu o propadanju, nestajanju jednog sveta, građanskog ili malograđanskog, kako god ga nazivali, zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro, i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe¬nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva, kod kojih su etičke i zakonske norme uve¬liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama, koje su izabrale najstariji zanat, Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici, učesnici u dogovaranju sastanaka, karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka, posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku, pravila i poseban jezik.

U centru Tišminog romana Kapo nalazi se Vilko Lamian, čovek koji je u jednom trenutku imao slobodu da bira i izabravši da postane zločinac, kapo, postao neko ko stoji u središtu svoje sudbine kao u vrtlogu. On, međutim, u taj vir ne tone, već biva prinuđen da svoju sudbinu živi.

Spoznaja sagrešanja u Tišminim junacima ne proizvodi potrebu za pokajanjem za kojim bi sledio oproštaj, jer za veličinu počinjenih zločina ne postoji opravdanje. Vilko Lamian spoznaje strah i iz straha donosi odluku da preživi, a ta odluka navodi ga dalje na zlo. Postaje trgovac životima. Postao je kapo i trebalo je da bude onaj koji upravlja, starešina, natčovek, kao i ostali koji su se na svoje položaje ispeli da bi dali maha obožavanju sile, da bi se ushićivali ubijajući druge. Lamian je postao lažan, nije bio kapo iz uverenja, i već u logoru postaje kapo samom sebi, jer je udarajući na druge udarao na sebe.