DOMAĆI AUTORI

Civilizacija je na prekretnici. Kad ako ne sad? U zemlji ogrezloj u laži, nasilju i nepravdi. Pa gde ako ne ovde?
Upoznajte gospođu Kubat, poslednju reinkarnaciju najslavnijeg viteza u istoriji svetske književnosti. I njoj su knjige pomutile razum. I ona je pomislila da može i treba da pomaže unesrećenim ljudima. I njen život je zbog toga postao jako uzbudljiv. Mariju Kubat naravno nisu zaludele trivijalne pripovesti o avanturama lutajućih konjanika, jer ko bi to uopšte danas čitao, ali jesu knjige pozitivne psihologije u kojima je pronašla utehu, spas i izlaz iz životne krize u koju je zapala nakon što je dobila otkaz u banci. Na prepoznatljiv način, Milan Tripković u svom novom romanu spaja satirično i tragično, istražuje pitanja moći, manipulacije, samoobmane i društvene hipokrizije, uspevajući da stvori delo koje izaziva i smeh i nelagodu, ali i koje duboko reflektuje svet u kojem živimo. Besmrtne ludosti gospođe Kubat nisu samo pripovest, već ogledalo našeg vremena i poziv na hrabro suočavanje sa sopstvenim iluzijama.

Milan Tripković je rođen 1977. u Beogradu. Završio je Filozofski fakultet u Novom Sadu 2002. Jedan je od osnivača knjižare Bulevar Books. Pre ovog napisao je dva romana, U dalekom svetu običnih ljudi (2018) i Klub istinskih stvaralaca (2022), koji je naredne godine ušao u najuže izbore za NIN-ovu i regionalnu nagradu „Meša Selimović”.

Zbirka priča Trovač iz provincije posvećena je životu i karijeri bivšeg policijskog inspektora i docnijeg advokata Todića.
U vreme socijalizma, kao mlad čovek, on je radio na istragama zločina po Vojvodini, u Beogradu i širom Jugoslavije. Bio je cenjen kod kolega i pretpostavljenih, ali je pred raspad Jugoslavije napustio državnu službu i otvorio advokatsku kancelariju. Jednako uspešan u novom poslu, Todić je tada ostao sam u prečanskom gradu na obali Tamiša. Kći jedinica se odselila u Australiju, a onda je kod nje prešla i Todićeva supruga. Tako su mu utehu u samoći i starosti pružali slučajevi iz advokatske prakse, kao i uspomene na profesionalne uspehe iz mladih dana.
Trovač iz provincije donosi jedanaest priča iz različitih perioda Todićevog života, slikajući svet Jugoslavije i docnije Srbije, kako u poletno vreme socijalizma, tako i u mutno doba tranzicije. Oslanjajući pripovedanja na moderni realizam, Vasa Pavković je uzimao u obzir narativna iskustva Simenona, nastojeći da u svojim novim pričama poštuje žanrovske obrasce proze detekcije, ali da one budu i umetničke vizije naše donedavne istorije.

Vasa Pavković (Pančevo, 1953), pesnik, prozaista i književni kritičar. Objavio je petnaestak pesničkih knjiga, desetak knjiga kritika i eseja i tri romana. Priredio je više antologija i panorama srpske književnosti, kao i izdanja iz njene književne tradicije. Zbirke priča: Monstrum i druge fikcije (1989); Mačje oči (1994); Hipnotisan (1996); Poslednji štićenik noći (2001, 2004); Moj život na Marsu (2005); Crnac u beloj košulji (2008); Deset zamki (2016); Okean Dunav (2016). U izdanju Akademske knjige 2020. objavljena je njegova pripovedačka knjiga Eho Beograda, koja je naredne godine doživela i drugo izdanje. Godine 2022. kod istog izdavača je izašla zbirka priča Daleki, daleki susret, ubrzo ovenčana Nagradom „Branko Ćopić“. Sem ovog priznanja, za svoje prozno delo, Vasa Pavković je dobio i nagrade „Karolj Sirmai“, „Ramonda serbika“ i „Kočićevo pero“.

„Očev se život isfiltrirao kroz više pripovjedača i sad je sveden tek na nekoliko važnijih događaja. ‘To ti je skoro pa definicija književnosti’, kaže mi prijatelj pisac.” Ili, kako reče Alfred Hitchcock, „život iz kojega su izrezani dosadni dijelovi”. To je, međutim, film, to nije književnost, prava književnost upravo su oni „dosadni dijelovi” izrezani u montaži. Film je, ukratko, kada se okrene naslonjač, a gledatelj uz efektne, reske violine užasnut ugleda mumificirani kostur mrtve majke koja je poput demona preuzela život svog sina. Književnost je pak kada se okrene stranica, a čitatelj ugleda sina koji tiho njeguje umirućeg oca i polako preuzima njegov davni, dalek i nepoznat život. Nema violina, nema kostura, nema demona,
samo život. Director’s cut.
Boris Dežulović


Almin Kaplan (Mostar, 1985) bosanskohercegovački je pjesnik i prozni pisac. Dosada je objavio više pjesničkih knjiga, jednu knjigu kratkih priča, tri romana i dnevnik. Autor je i knjige Razgovori s Markom koja je nastala iz razgovora s pje¬snikom Markom Vešovićem. Dobitnik je više književnih na¬grada među kojima su „Mak Dizdar”, „Ratkovićeve večeri poezije”, „Zija Dizdarević”, „Skender Kulenović”, „Edo Budiša”, „Kočićevo pero”… S redateljem Pjerom Žalicom radi na razvoju scenarija za film po motivima romana Šušanj koji je objavljen 2023. godine. Živi na selu kod Stoca.
"

Dok u romanu Zabuna života, u formi hronike razmatra položaj Srba u Hrvatskoj, posebno naglašavajući poslednje decenije 20. i početak 21. veka, Česta Bibertal iako se vraća istoj temi, u knjizi Bolna Slavonija sada to čini u kratkoj, fragmentarizovanoj formi, što tekstu daje posebnu dinamiku. U istorijsku i mnogoljudnu fresku srpsko hrvatskih odnosa, kao u kakvu slagalicu, autor unosi sudbine i događaje koji na autentičan način svedoče o prirodi tih složenih odnosa. Prostorom Bibertalove proze krstare mnogobrojni junaci čiji lični životi i međusobni odnosi, na fonu traumatične povesti, oslikavaju dramatično doba sukoba, progona, netrpeljivosti, ponajviše na slavonskim prostorima. Nisu to ni samo memoari, ni samo priče, niti eseji, već sve to zajedno. Knjiga Bolna Slavonija, kroz iskreno i proživljeno iskustvo, nudi čitaocu jednu od mogućih istina o bolnom, surovom i prevratničkom vremenu skorašnje prošlosti na Balkanu.

Žaneta Đukić Perišić

O autoru:
Porodica Česte Bibertala (pseudonim) poreklom iz kraja u blizini vrela Mrežnice, kolonizovana je u okolinu Sombora nakon Drugog svetskog rata, ali se brzo seli u gradić u zapadnoj Slavoniji u kojem je nasledila kuću poginulih rođaka. Tu autor završava osnovnu školu i gimnaziju, a studije književnosti pohađa na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radio je u prosveti i u državnim institucijama u zavičaju i u Zagrebu. Autor je romana Zabuna života (Akademska knjiga, 2023) i brojnih radova o različitim temama iz oblasti kulture i o opstanku Srba u Hrvatskoj.

"U vremenu kada je egzistencijalna kriza postala hronično stanje i nova stvarnost po kojoj se krećemo, tražeći utočište u suludom umirivanju da „svima je tako“, kada reči kojima iskazujemo strahove, sumnje i nelagodu našeg bića zvuče, od silnih ponavljanja, pre kao odjek floskula nego iskreni vapaj, knjiga Ota Horvata se pojavljuje kao hronika intimne svakodnevice začaranog kruga ličnog bitisanja u vrtlogu univerzalnog. Ovih četrdeset i devet momenata, izdvojenih i otetih iz skupa trenutaka koji sačinjavaju ono što nazivamo jednim životom, grade delikatnu arhitekturu osmatranja sveta očima svedoka, (sa)učesnika i povremenog ironičnog komentatora. I svaki taj momenat je trenutak misli, trenutak osećanja, trenutak doživljaja, trenutak sukoba onoga što vidimo i onoga što osećamo; duboko intimni fragmenti, skladno povezani šapatom unutrašnje logike emocija i misli, gde naracija ima funkciju izgovora da se dočara konflikt između unutrašnjeg i spoljnog sveta. - Iz recenzije Marije Nenadić

O autoru:
Oto Horvat rođen je 1967. u Novom Sadu. Završio gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Studirao u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Živi i radi u Firenci. Objavlјene knjige poezije: Gde nestaje šuma (Knji¬ževna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987, „Bran¬kova nagrada”), Gorki listovi (Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1990), Zgrušavanje (Matica srpska, Novi Sad, 1990), Fotografije (Prometej, Novi Sad, 1996), Dozvola za boravak (Narodna knjiga, Beograd, 2002), Putovati u Olmo (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kra¬ljevo, 2008, Nagrada „Miroslav Antić”), Izabrane & nove pesme (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2009); romani: Sabo je stao (Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2014, Nagrada „Biljana Jovanović”, Nagrada „Mirko Kovač” i najuži izbor za NIN-ovu nagradu) i Noćna projekcija (Akademska knjiga, Novi Sad, 2021); zbirka priča: Kao Celanovi ljubavnici (Akademska knji¬ga, Novi Sad, 2016, Nagrada „Karolj Sirmai”). Prevodi: Janoš Pilinski, Krater (1992, Nagrada Društva književ¬nika Vojvodine za prevod godine); Oto Fenjveši, Anđeo haosa (2009); Hans Magnus Encensberger, Poslednji pozdrav astronautima (2010).

Ironičan i satiričan pripovjedač istorijske zbilje u iskustvu vojvođanskih kolonista (u ranama i rakiji, zabludama i porazima), često humorist (burleskno, groteskno), često boleći (kako bi rekao Vuk), sapatnički glas Milana Micića nad vrletnim sudbinama kolonista vibrira u rasponima od grube slike stvarnosti, do smijeha, plača i lirskih oaza, utemeljuje kolonističku priču u savremenoj srpskoj književnosti kao novu vrstu. - Dušan Ivanić

Bogata imaginacija Milana Micića oživljava jedan predački svet, kako bi nam sadašnjica postala jasnija i koliko je literarno uspela, toliko je otrežnjujuća i poziva na istorijsko osvešćivanje. To je jedan dragoceni primer kako se kroz umetnost pisane reči mogu premostiti jazovi unutar jednog naroda i pravi put ka njegovoj kulturnoj i duhovnoj integraciji i isceljenju. - Jelena Marićević Balać

U romanu Isijavanje Namika Kabila emigrant Besim vraća se iz Švedske u rodnu Hercegovinu, u scenografiju davnih uspomena za koje vjeruje da mu više ne mogu ništa. Kuća je na mjestu i čitava, ali isijava kao da je zgarište. Ta žerava nema veze s vatrom koju je moguće ugasiti, nego s onom neugasivom – vatrom pripadnosti i vlastitog postanka koja tinja uvijek na istom mjestu, tamo odakle su čovjeka iščupali da bi ga presadili drugdje.

I dok se kuća zbog naraslog čempresa ovom povratniku čini manjom nego prije, svaka se od tamo ostavljenih ljubavi sada čini još većom: i ljubav prema majci koja se iz progonstva nije vratila za života, i nekoć zabranjena ljubav prema ženi koja danas nosi crninu za bratom stradalim u ratu, i sve one manje ali jednako neugasive ljubavi prema pejzažima, mirisima, okusima i drugim osjetilnim kodovima zavičaja i odrastanja.

U taj je pepeo samo trebalo puhnuti izbliza da bi plamen opet oživio, da bi priča o jednom povratku zaslužila roman o čovjeku koji želi prodati kuću – a kuća mu ne da da je proda. Pišući o našim univerzalnim životnim požarima i intimnim zgarištima, Namik Kabil majstorski balansira na granici filma, života i fikcije, pretačući stvaralački materijal u jezik bez viškova i priču bez manjkova koja u sebi nosi iznimnu snagu i jedinstvenu umjetničku uvjerljivost.

O autoru:

Namik Kabil je književnik i filmski autor. Za roman Beskućnik dobio je Književnu nagradu „Predrag Matvejević“ za 2024. Objavio je i romane Sam, Amarcord, Isijavanje (finale Nagrade Fric 2020) i Yesterday (finale Nagrade Fric 2022) te dramske tekstove. Njegov dokumentarni film Informativni razgovori dobitnik je nagrade „Srce Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film Sarajevo Film Festivala 2007, a poslije i drugih međunarodnih nagrada. Njegov igrani film Čuvari noći 2008. svjetsku premijeru imao je na Venecijanskom filmskom festivalu. Autor je nekoliko nagrađivanih scenarija, između ostalih i za igrani film Kod amidže Idriza. Živi u Sarajevu.

Amarcord. Teško je zamisliti roman kojem bi pristajalo da ponese veliki Fellinijev naslov. A roman Namika Kabila mogao se zvati jedino tako: Amarcord. Netko će reći da je to Amarcord s ironičnim odmakom, ali ovaj čitatelj misli da nije. Kao i onaj prvi, i ovaj je Amarcord snažna i sveprožimajuća apologija sjećanja. U Kabilovom slučaju: sjećanja na egzil i na ono što je bilo prije. Nisam u mome jeziku pročitao ljepšu izbjegličku knjigu. Njena ljepota je u jednostavnosti, kakvu u Namika Kabila poznajemo i odranije, iz scenarija za Žaličin film Kod amidže Idriza. On savršeno vlada detaljem, riječima koje je napisao, ali i onima koje je prešutio, čime stvara takvu čaroliju priče da će se istoj rečenici jedan smijati, dok će drugi plakati. I obojica će biti u pravu. - Miljenko Jergović

O autoru:

Namik Kabil je književnik i filmski autor. Za roman Beskućnik dobio je Književnu nagradu „Predrag Matvejević“ za 2024. Objavio je i romane Sam, Amarcord, Isijavanje (finale Nagrade Fric 2020) i Yesterday (finale Nagrade Fric 2022) te dramske tekstove. Njegov dokumentarni film Informativni razgovori dobitnik je nagrade „Srce Sarajeva“ za najbolji dokumentarni film Sarajevo Film Festivala 2007, a poslije i drugih međunarodnih nagrada. Njegov igrani film Čuvari noći 2008. svjetsku premijeru imao je na Venecijanskom filmskom festivalu. Autor je nekoliko nagrađivanih scenarija, između ostalih i za igrani film Kod amidže Idriza. Živi u Sarajevu.

Pogled s visine pruža drugačiju perspektivu; na velikom platnu nizije promiču nepregledne slike prirode, društva i povesti povezane u neraskidivu celinu. Magarac koji uzbrdo tegli tovar čekajući kraj u klanici, za čiju tankoćutnu prirodu ljudi nizije nisu sposobni; mlada žena odlučna u nameri da samu sebe uništi kako bi preživela okrutnost sveta; muškarac koji beži na drugi kraj kontinenta kako bi preživeo sopstvenu porodicu; veliki pisac, iako darovan retkom imaginacijom, ne može da pojmi važnost stvarnosti u kojoj deluje; društvo koje se od jednog rata oporavlja drugim, a u vremenu tehnološkog napretka i besomučne eksploatacije dovodi svoj opstanak do ruba. Pejzaž koji autor slika proteže se od Rtnja, Sokobanje, Jadranske obale, Genève, pa sve do Australije. Kamenje, stene, reke, mora, insekti, životinje, Sunce, Zemlja i Mesec, njihove rude, elementi prirode, isti su oni od kojih je sačinjen čovek, ali izgleda da on jedini to ne shvata uprkos svesti i razumu. Rt Saše Ilića, dobitnika NIN-ove nagrade, sveobuhvatni je roman, jedan od onih totalnih koji nam kroz čudesnu porodičnu priču u četiri generacije, izuzetnim stilom i sluhom za literaturu, daje odgovor na pitanje, ko smo zapravo mi, ljudi.
O autoru:
Saša Ilić (Jagodina, 1972). Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je više proznih knjiga. Za roman Pas i kontrabas (2019) dobio je NIN-ovu nagradu.
Za roman Berlinsko okno (2005) – Stipendiju „Borislav Pekić“. Napisao je dramu o Dimitriju Tucoviću Poslednja teza o Feuerbachu (u pripremi). Jedan je od osnivača književnog podlistka Beton u Danasu (2006–2013). Sa redakcijom Betona dobitnik je Nagrade „Dušan Bogavac“ za novinarsku etiku i hrabrost (NUNS, 2007). Sa Jetonom Nezirajem, pokrenuo je i uređivao književni festival Polip u Prištini 2010–2023. Piše kolumne za Peščanik i Radar. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, engleski, francuski, italijanski, makedonski i nemački jezik. Radnim danima živi u Beogradu, neradnim – na putu.

Knjiga pripovedaka Sporedni hitovi Vuka Vučkovića donosi oneobičenu, pomerenu, živopisnu i pomalo iščašenu stvarnost koja kao da se prelama kroz iskrivljeno ogledalo. Njega najčešće zanimaju karakteri sa društvene margine – poniženi, autsajderi, beskućnici, kriminalci, šverceri, lopovi, narkomani, nevidljivi tranzicijski gubitnici koji žive, životare ili od života uzimaju i otimaju sve što mogu. O surovosti postojanja autor često govori sa ironijskim otklonom, naglašenim humorom ili prosevima fantastike, izazivajući „smeh kroz suze“. On se poigrava i sa ulogom pisca i autoironijski se obračunava sa stereotipima, posebno sa spisateljskom sujetom i kvaziautoritetima, dekonstruiše poziciju umetnosti u savremenom društvu, izvrgavajući podsmehu inflaciju književnih nagrada, rad žirija, komisija i shvatanje književnog stvaranja kao unosnog biznisa. Posebna vrlina njegove proze jeste jezik sa neočekivanim burlesknim obrtima ponekad na ivici kalambura, sa originalnim i neponovljivim i slobodnim jezičkim i stilskim rešenjima.

Svako ko je pre ove knjige već pročitao autobiografiju Aleksandra Tišme ili dnevnik, a najbolje i jedno i drugo, zapaziće uzajamnu povezanost sva tri štiva. Sečaj se večkrat na Vali tu se ukazuje kao narativno sažimanje i kreativna modulacija dnevničke građe, a Oko svoje ose kao umetnička razrada pojedinih motiva iz dnevnika ili pak kao niz pripovednih digresija koje se osamostaljuju u odnosu na magistralni tok autobiografije. Iako nedvosmisleno ima memoarski karakter, zbirka Oko svoje ose nije publicistički već književnoumetnički tekst. Svojom dokumentarističkom fakturom ona se, na kraju krajeva, uklapa u opšti kontekst Tišmine proze.

U vrtlogu istorije, Tišmu, kao i inače, prvenstveno zanimaju mali, obični ljudi i njihove sudbine, najčešće tužne, nekad i tragične. O tom malograđanskom okruženju gradske periferije, koje se žilavo bori za preživljavanje, krov nad gla¬vom i ponešto preko toga, svedoči Aleksandar Tišma, katkad kao protagonist katkad kao posmatrač. I mada ni u ovoj knjizi ne propušta da se izjasni kao mizantrop, njegova prećutna pripovedačka simpatija i saosećanje za svoje junake, kao i ono što čini za neke od njih kada je i sam akter radnje, uveravaju nas u suprotno.

Tragom rezervne istorije je peta knjiga Tibora Varadija čije je poreklo u arhivi porodične advokatske kancelarije, tamo gde više od jednog veka pulsira vreme prošlo, gde su konzervisane čitave epohe, gde su sačuvane činjenice bez kojih ne bismo razumeli kontekst dešavanja svakodnevica običnih ljudi u senci velikih istorijskih događaja.

Ali, za razliku od prethodnih knjiga u kojima je vrsni jurista Varadi dopustio piscu u sebi da tek malo odluta u promišljanju sudbina ljudi koji nastanjuju arhivu porodične kancelarije, da domisli ono što nedostaje u sudskim spisima, Tragom rezervne istorije je književno delo par excellence. Pisac Varadi je taj koji određuje intonaciju, ali i čitavu dramaturgiju ovog romana bez premca u savremenoj srpskoj književnosti. Pravnik Varadi je samo tragač u službi stvaranja jedne prustovske sage oživljavanja prošlosti.

Tragom rezervne istorije se okončava moćnim defileom istorijskih ličnosti koje su određivale sudbine miliona ljudi u dvadesetom veku, ali i onih anonimnih likova koji postoje

samo u sudskim arhivama i porodičnim storijama. Tibor Varadi je ovim romanom uspeo da stvori dupli kolosek kojim paralelno teku literatura, i život sam. - Dragan Velikić

O autoru:

Tibor Varadi (Várady Tibor) je poznati pravnik. Studije prava završio je u Beogradu, a potom je na Harvardu stekao zvanje doktora pravnih nauka. Predavao je na mnogim poznatim univerzitetima u svetu, bio je učesnik u značajnim sporovima pred Međunarodnim sudom pravde i međunarodnim arbitražama. Karijeru je započeo kao advokatski pripravnik u porodičnoj advokatskoj kancelariji u Bečkereku (Zrenjaninu). Arhiva te kancelarije je temelj ove prozne knjige. Prve radove iz oblasti lepe književnosti objavio je u novosadskom časopisu Új Symposion. Od pokretanja časopisa, 1965. bio je njegov urednik, od 1969. do 1971. godine odgovorni urednik. Do sada je objavio ukupno sedamnaest proznih knjiga na mađarskom, srpskom, engleskom i nemačkom jeziku.

Objavljena prozna dela na srpskom jeziku: Mit i moda (eseji), 1978. (nagrada „Stražilovo“); Spisi i ljudi. Priče iz advokatske arhive, 2015; Put u juče. Priče iz advokatske arhive, 2017; Dogodilo se u Ečki. Dokumentarni roman, 2019; Tajna mišjesive sobe, 2020; Protivnarodni osmeh, 2021; Tragom rezervne istorije, 2024.

Roman Abhaja čine ispovesti jedne duše u četiri reinkarnacije, tokom kojih se ona susretala sa nerazrešivim iskušenjima stravične surovosti sredina u kojima je živela.

I u Danskoj tokom krstaških ratova, i u Jugoslaviji tokom obračuna sa Staljinom, i u Njujorku za vreme Makartijevih progona, i u uljuljkanoj Evropskoj uniji dok traje osvetoljubiva pohara Me Too, duša je bila toliko zbunjena i uplašena sopstvenom nesnađenošću, pa nije uspela da prebrodi svoje strahove usred nemilosrdnih događaja.

Izašavši iz svakog tog života kao gubitnik, duša traži pomoć svog vodiča u prevazilaženju istovetnih prepreka koje joj se neprekidno nameću, iz života u život.

Čitalac zbirke Žena koja zaustavlja satove zaista će imati mnogo razloga da se oseti privilegovanim, jer će kao uzdarje za poverenje piscu dobiti priliku da zaroni u svet opojnog magijskog realizma u čijim će lavirintima na svakoj stranici, u svakoj rečenici otkrivati nove dokaze neprolazne moći priče i pripovedanja, moći govora. (…) Zbirka priča Žena koja zaustavlja satove svojevrsno je majstorsko pismo Kornelija Kvasa i ubedljiv zalog za nove velike domete.

Роман Проклятый двор (1954) считается пи сательским шедевром. К центральному, историческому сюжету XI века, повествующему о трагичной судьбе Джем-султана, Андрич читателя ведет через посредников, выстраивая сложную линию взаимосвязанных судеб.

Всех протагонистов Проклятого двора, несмотря на их различия, объединяет опыт тюрьмы, поэтому они, хоть и бессознательно, ощущают мир как тесное, ограниченное пространство.
Тюрьма – это средоточие зла империи, переживающей падение, но волей судьбы, здесь оказываются и люди, лишь немногим отличающиеся от остальных, а тюремная жизнь похожа на внешний мир: она тянется, не обращая внимания на судьбы людей, ее создающих.

Posredstvom uglednog zagrebačkog advokata do nas je stigao rukopis autobiografskog romana Zabuna života uz krajnje neuobičajeni zahtev. Ukoliko odlučimo da ga objavimo, jedan od uslova vlasnice autorskih prava, autorove udovice, bio je da knjigu izdamo pod pseudonimom.

Njena odluka proizišla je iz želje da od klevetanja zaštiti ime svog supruga, uglednog srpskog intelektualca, ali i sebe od potencijalnih neprijatnosti. Zaintrigirani tim neuobičajenim zahtevom, pristupili smo čitanju rukopisa i pred nama se otvorila krajnje uzbudljiva hronika društvenog, političkog i kulturnog života Hrvatske u prethodnih nekoliko decenija.

Bespoštedno govoreći o sebi i drugima, narator stvara istinoljubivu sliku trusnog vremena, obeleženog nepojmljivim surovostima dva rata, ali i međunacionalnim previranjima i sukobima koji ni do danas nisu utihnuli.

Roman Zabuna života verovatno je najbolje napisana knjiga o položaju Srba u Hrvatskoj, posle koje pitanje srpsko-hrvatskih odnosa vidimo u sasvim novom svetlu. Poštujući udovičinu želju, predajemo vam u ruke knjigu Zabuna života verujući da vas neće ostaviti ravnodušnim, baš kao što nije ostavila ni nas.

Autor romana Zabuna života Srbin je iz Hrvatske. Njegova porodica, poreklom iz kraja u blizini vrela Mrežnice, kolonizovana je u okolinu Sombora nakon Drugog svetskog rata, ali se brzo seli u gradić u zapadnoj Slavoniji u kojem je nasledila kuću poginulih rođaka.

Tu autor završava osnovnu školu i gimnaziju, a studije književnosti pohađa na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radio je u prosveti i u državnim institucijama u zavičaju i u Zagrebu. Objavio je brojne radove o različitim temama iz oblasti kulture i o opstanku Srba u Hrvatskoj. Biografske podatke autora dobili smo od nosioca autorskih prava i za njihovu verodostojnost ne možemo garantovati.

Ima u pripovedanju, ali i ukupnom stvaralaštvu Milana Belegišanina, dubokog, istinskog saosećanja za ljudska iskušenja i stranputice kakvo donosi istinska životna zrelost čoveka i stvaraoca, ali, istovremeno, njih prožima duboka, dečja želja za harmonizacijom strašnog
sveta odraslih.

Magični realizam njegovog pripovedanja vraća se snu kao svom izvorištu ostavljajući priče koje, poput plavih leptira, trepte između čudnog i čudesnog, između škripavog, klepetavog kruga svakodnevice u kojem smo sputani lancima navike, obaveza, straha i slobodnog
uzleta sna. Poput proročanstava Gringa Bećara ove priče su moguća „presuda, koju sopstveni strah, ali i sopstvena želja – ispunjava“. Presuda po kojoj je svet ono što u njemu vidimo i naslutimo, ono što sanjamo koliko i ono što se „stvarno“ zbiva, i po kojoj, na kraju,
uvek biramo šta je ono što vidimo: oblak moljaca koji su se zakotili u dugo zatvorenom ormanu ili čudesni plavi leptiri „nastali iz leptirića u stomaku gazdine ćerke“, koji su „u jednom trenutku, iz stomaka odlepršali u orman“; anđeo neosetljiv na hladnoću snega ili hermafrodit kome su nalepili ptičja krila.

Milan Belegišanin (Novi Sad, 1956), reditelj i književnik, živi u Starom Rakovcu, podno Fruške gore. Za pozorišne predstave, koje je režirao, dobio je brojne pokrajinske, republičke i savezne nagrade. Njegovi dokumentarni filmovi (Krik, Šaputanje života, Lasta…) pobedili su na mnogim značajnim festivalima u zemlji i svetu. Za ukupan stvaralački rad 2008. godine dobio je nagradu „Slavuh Hadžić”, a 2014. godine i Oktobarsku nagradu Opštine Beočin, a
2020. godine Nagradu „Petar Lalović” za naročit doprinos o podizanju svesti o ekologiji
na filmu. Najvažnija prozna dela: Snovi zatravljenih kula (1993); Svetonikoljska noć (1994);
Horg (1997); Krila (1999); Okamenjene molitve (2001) – knjiga je bila u užem izboru za Ninovu nagradu; Kamen u žitu, trilogija (2008); Lina Šaš (2010); Zmaj (2012); Šesti red (2014); Soba na obali (2019); Čovečuljak u krošnji (2020).

Sabo je stao nije linearno ispripovijedana priča. Ovo i nije roman o smrti, nego je roman o njezinim živim posljedicama. Ujedno, to je i najljepši roman moje generacije, za koji znam. Udesilo se tako da pisci među nama nisu pisali ljubavne romane. Kao djeca i mladići, mislili su da je ljubav sentimentalna, pa se o njoj više ne može pisati. Sazrijevanjem se pokazalo da je ljubav strašna, tako da se o njoj još može pisati samo na način na koji to čini Oto Horvat.
Miljenko Jergović

Od drugog čitanja do danas prošlo je tačno dvije godine i u te dvije godine pročitah Sabu 5–7 puta i svaki put je na mene u ta 24 mjeseca imao jednako jak utisak bola i ljepote jezika i uvijek su se otvarali novi svjetovi, nova značenja i slike, inspiracija za nove snove, nove pjesme, novi život… Sabo je stao veličanstveno je remek-djelo i jedna od najljepših posveta voljenoj ženi u okvirima svjetske književnosti. Kao epigraf stoji rečenica Đerđa Petrija „Mnogo sam voleo tu ženu. -
Miroslav Gojković

Jedan od prvih romana na na[im prostorima koji hrabro progovara o LGBT iskustvu.

Lobel Kluiser, glavni junak romana Mama Medeya Damira Zlatara Freya, nalazi se na velikoj prekretnici. Progonjen avetima nesahranjene prošlosti, Lobel odlazi u San Francisko, grad u kom pokušava da izgradi novi život i ostvari veliku muzičku karijeru. Vešto preplićući američku svakodnevnicu glavnog junaka sa sećanjima na tragične događaje koji su obeležili njegov pređašnji život u Baranji i Zagrebu, Damir Zlatar Frey vodi nas do furioznog raspleta, trenutka u kom se Lobel vraća u svoju domovinu. Pokrećući veliku temu seksualne različitosti, i to kroz priču o samospoznaji glavnog junaka romana, Damir Zlatar Frey nam upečatljivo predstavlja koliko je taj put mukotrpan i kakve sve opasnosti donosi, pogotovo u društvu koje svaku različitost nemilosrdno satire. Dirljiv i duboko human, roman Mama Medeya nenadmašno pripoveda o životima stigmatizovanih ljudi, ali govori i o krhkoj snazi društvene solidarnosti, empatije i umetnosti koje nam jedino mogu doneti slobodu.

Damir Zlatar Frey vešto i elegantno ulazi u klinč sa zahtevnom pripovedačkom strukturom romana Mama Medeya, izašavši kao pobednik. Teatarsko iskustvo autora ogleda se u različitim narativnim strategijama koje se slivaju i prave zanimljiv kontrapunkt upadljivom intimističkom i ispovednom tonu glavnog junaka, talentovanog kompozitora koji zbog nerazumevanja i progona sredine u kojoj živi mora da napusti svoju zemlju. Jedna od ključnih tema ovog stilski ujednačenog romana jeste strah od spoznaje sopstvene istinske prirode i slobode koju ona donosi. U završnici romana nailazimo na rečenice koje to najbolje potvrđuju: „Ali što ako ostariš bez zanimanja, znanja, sadržaja o samom sebi? Ako te umjesto kontemplacije i mira prožderu sjede vlasi ljubomore?“ Mama Medeya hrabro nosi bolni beleg svoje drugosti od prve stranice do poslednjeg reda i u sukobu je sa isključivostima i zadrtostima gotovo svih društava, a pogotovo onih nedovoljno zrelih, navodnih demokratija u povoju, dajući tako značajan doprinos regionalnoj kvir književnosti. - Zoran Janković

Šta je to što povezuje sudbine ordonansa Dimitrija Tucovića, Save Šumanovića, zato-čenika nacističkih logora i golootočkih stradalnika, čoveka koji je umislio da je tajni savetnik Čerčila i Staljina, žandara koji je za­hvaljujući smrtnim presudama postao boga­taš, jedne dorćolske prostitutke, ali i muškarca koji po Trstu traga za mestima u kojima je nekada živeo Džojs? Svi oni, sa mnoštvom drugih junaka u zbirci priča Kako postajemo ono što smo postali, bivaju suočeni sa pravim prirodama svojih sudbina, i to u susretu sa najdubljim prelomima koji određuju ljudski život.
Ispisujući istoriju dva veka na ovim prostorima kroz trideset i dve pripovesti, koje su date u različitim tehnikama i proznim obli­cima, autor ove knjige sliku uzavrele istorije – prepune ideoloških preloma, ratova, ali i duboko intimnih padova – sastavlja sa ništa manje kompleksnom sadašnjošću, tvoreći priču o tome kako postajemo ono što smo postali.

„Prva prozna knjiga Vladimira Petrovića, pisana rukom nadahnutog početni­ka, predočava upečatljive portrete i gla­sove u formi dramatizovane ispovesti, zasnovane na subjektivnoj percepciji sve­ta junaka koji su, objektivno i nedvosmi­sleno, izopšteni, prokaženi i neshvaćeni.
U smenjivanju depatetizovanog i uzvi­šenog lirskog tona, akteri Petrovićevih priča demonstriraju različita poimanja bliskosti sa slušaocem koji im je ispoved­nik a donekle i saučesnik, otkrivajući kroz ispovedanje u kojoj meri je dehumanizo­vani svet predodredio njihovu patnju.
Čitaocu koji poznaje prozu kakvu piše Dragoslav Mihailović delovaće podsticaj­no i zanimljivo Petrovićevo oprobavanje u različitim stilovima i registrima.“
Vladislava Gordić Petković

„Iznenađujući je stilski raspon u kojem nam Vladimir Petrović predstavlja svoju prvu knjigu. Precizne i istorijski utemelje­ne poput nekih Pekićevih, ponekad razba­rušene i zanesene poput Kišovih, priče iz zbirke Kako postajemo ono što smo postali prave zaokrete ne samo unutar fabule, već i u prelasku sa jedne na drugu.
Vladimir Petrović vješto vodi priču, si­gurno vlada jezikom i ostavlja utisak da je ovo tek početak jedne uspješne književne karijere.“
Sanja Savić Milosavljević


Vladimir Petrović (1989), pripovedač, novinar, književni kritičar i grafički dizajner. Nakon studija radi kao novinar u nekoliko medija. Do sada je objavio desetine članaka u brojnim časopisima, kao i nekoliko istorijskih i književno-teorijskih studija u periodici.
Osnivač je internet-stranice Čitaonica (www.onlinecitaonica.wordpress.com) na kojoj objavljuje prikaze književnih dela i publicistike.
Dobitnik je nekoliko nagrada na konkursima za kratku prozu. Priče su mu objavljivane u antologijama: Vreme (Službeni glasnik, 2013), Čuvari zlatnog runa III (Centar za kulturu „Veljko Dugošević“, 2019) i Pismo za Estebana (Regionalni info centar, 2020).
Živi u Beogradu.

Anika’s Times (1931) is a story of the rebellion and defiance of Anika, a courtesan who, with her libertine and unrestrained behavior, wreaks havoc in the town of Višegrad. Her lavish beauty and the audacity with which she opposes the petty-bourgeois order make her one of Andrić’s most interesting and tragic heroines. A self-imposed outcast from society, she has the courage and strength to endure the consequences of her decisions, embarking on a final path of suffering. After the upheaval that Anika caused at the Višegrad Bazaar, life slowly gets back to normal, but the story of the shortlived flare of her extraordinary beauty and the tragic consequences of her choices grows intoa legend that inspired the writer to write one of his best short stories.

Novi roman Mladena Jakovljevića Kad se vratim znalački i zrelo sučeljava tradiciju i moderno doba, maštu i svakodnevicu. Ponovo je pokretač radnje gubitak drage osobe, a roman i ovaj put razvija dva pripovedna toka, razdvojena istorijom i kulturom, a spojena kolektivnim tradicijskim pamćenjem. Kad se vratim je povest o nesnalaženju u distorziranoj stvarnosti i o vrtlogu svakodnevice u kom naše odluke i navike nestanu čim ostanemo bez nekog bliskog. Ovo prozno delo živo i upečatljivo dočarava iskušenja borbe sa sećanjem i potrage za oproštajem onih koji više nisu kraj nas.
Vladislava Gordić Petković

“The Pasha’s Concubine” (1926) is one of Ivo Andrić’s finest novellas. This is a story about a beautiful, young and unfortunate Christian girl called Mara, who was forced into concubinage for a Turkish pasha during his service in Sarajevo. Unprotected and without family support, she spent some time in Veli pasha’s house, where he used her for his own pleasure, until he left the town and abandoned her, leaving her alone, humiliated and despised. Rejected by society, Mara was destined to an unhappy fate in a cruel and inhospitable world. Mara is one of Andrić’s heroines whose fatal beauty causes their ill fortune.

Podvodeći pripovedanje pod tematski oreol smrti, pripovedač, čini se, nastavlja važnu liniju narativa moderne književnosti i postupak davno započete rekonstrukcije mita. Soba na obali sasvim nenametljivo, čak i toplo, vraća nas našoj prirodi, prirodi čoveka koji misli i oseća, spoznaje i iskustveno proživljava, obnavlja pokidane veze sa zajednicom od koje se otuđio. Jedina sigurnost u nesigurnom vremenu je smrt, koja za čoveka današnjice nije više intimna, već postaje javna, a samim tim i desakralizovana. Naš pripovedač i samoj smrti vraća onaj izgubljeni veo privatnosti i humanosti.
Ponajviše na nas deluje esencijalna Belegišaninova veština da nas pričom suoči sa nama samima i našim najvećim ograničenjima i strahovima, te da nas istih oslobodi i da nakon zatvaranja knjige osetimo lakoću koja nam stalno izmiče. Po tome je ova proza sasvim u službi čoveka, a njene vrednosti visoko na lestvici književnih dometa.

Blizu pedeset godina putovao sam iz Pančeva u Beograd i nazad.

Ili, kako sam voleo da se šalim, prebacivao se iz Srednje Evrope na Balkan (pre podne) i vraćao se sa Balkana u Srednju Evropu (po podne ili uveče).

U početku, i godinama potom, dnevno sam menjao šest autobusa, odnosno četiri autobusa i dva trolejbusa. Kasnije, kad sam se preselio, promenivši adresu u rodnom gradu, bila su svega četiri vozila – dva busa i dve trole. Tamo i nazad.

Ali sem tih kretanja u vozilima, kretao sam se i beogradskim ulicama, pešice, zastajao na raskrsnicama, pred izlozima, i terao dalje, obično na početku jutra koračajući s Trga republike ka zgradi Akademije, a po podne iz Knez Mihailove odnosno Ulice Đure Jakšića, ka stajalištima na Trgu republike ili pred Domom omladine.

Brzo sam prihvatio nauk starih realističkih pisaca da putujem i pešačim otvorenih očiju i pažljivo slušam i osluškujem prolaznike, saputnike, slučajne prolaznike ili prijatelje. Ponekad bi se u anonimna lica umešao koji živi poznati lik, a nekada i neki umrli…

Tako je nastajala knjiga Eho Beograda.

Slušajući i gledajući ljude na tim putovanjima, u vozilima i pešice, osećao sam kako me živa građa govora na ulicama Beograda – taj eho života – oduševljava i nadmašuje.

To lomljeno zlato – najbolje je što Beograd ima…
Vasa Pavković

Obraćajući se čitalačkoj publici sa mešavinom melanholije (koja je neizostavni sastojak sećanja) i odlučnosti (da se suoči sa izazovima odrastanja u vremenima kriza i preokreta), Tanja Romanov, rođena kao Tatjana Anatoljevna u leto 1949. godine, kao ćerka Zore Marinović Amočaev, poverava nam povest o migracijama svoje porodice. Ta povest je istovremeno nostalgična, opora i optimistična. Pred nama je svedočanstvo o Katarini, Zori i Tanji: o tri generacije žena koje su, sledeći snove o boljem životu ali i puteve istorijskih i političkih nužnosti turbulentnog dvadesetog veka, porodični dom zasnivale najpre na prostoru Jugoslavije – seleći se od Medulina do Petrovaradina, od Zagreba do Beograda – pa potom svoju sreću potražile preko okeana.
Deo ove zapisane matrilinearne istorije može se čitati i kao potraga za američkim snom na balkanski način: najdramatičniji a istovremeno i najživlji deo ovog narativa obuhvata boravak u izbegličkom logoru kraj Trsta, gde su Tanja, njeni roditelji i brat Saša četiri godine čekali odlazak u Ameriku. Po našemu je uzbudljiva i lična porodična priča, aktivan dijalog potomaka sa nasleđenim i zapamćenim običajima, verovanjima i nadanjima male porodične galaksije. Po našemu je i svedočanstvo o seobama u kom nam Tanja Romanov poverava svoja razmišljanja o uvek aktuelnim temama identiteta, pripadnosti, istorijskog i kulturnog trajanja. I ne samo razmišljanja: ona nam poverava svoja jedinstvena i dragocena iskustva – na čitanje i čuvanje.

Vladislava Gordić Petković

Motiv potrage, sadržan i u samom naslovu dela, glavna je okosnica fabule ovog klaustrofobičnog pikarskog romana, čiji je junak u svom neprekidnom putovanju sputan kako preuskim granicama sveta koji mu je dodeljen, tako i vlastitom svešću, koja u neprekidnom grozničavom kretanju očajnički pokušava da napipa put ka izlazu iz tamnice koju je sama stvorila. Vodič na tom putu, sluti protagonista romana, mogla bi, ili bi morala da bude – žena. Promiskuitetnost Tišminog junaka samo je manjim delom posledica potrebe za zadovoljavanjem fizičkih nagona; njen mnogo značajniji uzročnik ogleda se u junakovoj potrebi za pronalaženjem izgubljene druge polovine vlastitog raspolućenog bića. Povest o traganju za crnom devojkom sumorna je, zagušljiva i mračna ne samo iz subjektivnih razloga koji se tiču psihološke strukture lika pripovedača, već i zbog socioistorijskog konteksta u kome se odvija. Taj kontekst, kako je već rečeno, čini poratna, postrevolucionarna stvarnost. Njenim se odlikama pripovedač po pravilu bavi gotovo neutralno, bez emocija i vrednosnih sudova – osim u trenucima neposrednih susreta s njenim najružnijim svojstvima, najčešće otelovljenim u predstavnicima vlasti.

(Iz predgovora)


Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.

U romanu Vavilon Jasmina Reza opisuje život francuske srednje klase – bračni partneri ne komuniciraju između sebe, ljude povezuje samoća, prolaze uskim putem pomoćnog stepeništa višespratnice u jednom pariskom predgrađu. Likovi ovog romana imaju iluziju da je sve pod kontrolom – a zapravo se nalaze u izgnanstvu. Glavna junakinja romana, Elizabet Žoz, posmatra život kao što ga je kroz objektiv svog foto-aparata video Robert Frank, čijim se fotografijama iz znamenite knjige The Americans ona divi. Elizabetin život je savršen. Ima dobrog muža, dobrog sina, dobar posao, ali priželjkuje neočekivano, avanturu, barem da joj srce zadrhti. Elizabet ne želi da bude samo posmatrač života, hoće da bude učesnik. Na proslavu svog šezdeset drugog rođendana, koji je nazvala „praznik proleća“, pozvala je najbliže prijatelje. Lepo su se provodili do kasno u noć.
A onda se dogodilo ubistvo.


Jasmina Reza (Yasmina Reza, 1959), poznata je kao dramski pisac. Komad Art (1994) doneo joj je svetsku slavu. Po njenoj drami Roman Polanski snimio je film Krvoproliće. Dobitnica je prestižnih anglosaksonskih i francuskih priznanja. Roman Srećni su srećnici nagradili su 2013. dnevni list Le Monde i časopis Marie Claire.

Bračni par u samoposluzi vodi rat oko vrste sira koji treba kupiti; starija dama sedi u čekaonici kod onkologa; mladić koji je uobrazio da je pevačica Selin nalazi se u psihijatrijskoj klinici; u jednom restoranu, poznata glumica smetenoj novinarki daje intervju u trenutku kada njen ljubavnik ulazi sa drugom ženom; onkolog, homoseksualac, plaća ljubav mladićima koje pokupi sa ulice; advokatica na službenom putu vodi ljubav sa kućnim prijateljem; dva stara drugara ćaskaju dok istovremeno primaju infuziju u onkološkoj bolnici; pod pritiskom kćerke, gospođa u godinama kupuje haljinu za proslavu pedesetogodišnjice braka; istog dana predveče, njen muž umire; supruga, sestra, kćerka i zet prosipaju njegov pepeo u reku koja teče kroz mesto u kojem je rođen. Dvadesetak sličica iz svakodnevnog života, uzbudljivih i kao odvojene priče, za pažljivog čitaoca postaju roman, jer su svi likovi jedan s drugim u srodstvu ili najbliži prijatelji.


Jasmina Reza (Yasmina Reza, 1959), poznata je kao dramski pisac. Komad Art (1994) doneo joj je svetsku slavu. Po njenoj drami Roman Polanski snimio je film Krvoproliće. Dobitnica je prestižnih anglosaksonskih i francuskih priznanja. Roman Srećni su srećnici nagradili su 2013. dnevni list Le Monde i časopis Marie Claire.

Laslo Vegel naziva svoj roman Neoplanta – Obećana zemlja po latinskom, dakle „neutralnom”, „nadetničkom” imenu grada koji poznajemo kao Novi Sad, Ujvidek, Neusatz. Pažljivom čitaocu ove knjige brzo postaje jasno da drugačije nije ni moglo da bude: Neoplanta je najmanji zajednički nazivnik jednog složenog gradskog tkiva, kako god ga mi zasecali i proučavali, sinhronijski ili dijahronijski, tkiva koje je istovremeno beskrajno osetljivo i ranjivo i beskrajno izdržljivo; da nije takvo, zar bi pretrajalo, zar bi preživelo sve što je pregazilo preko njegove supstance?

A o tim je gaženjima u Neoplanti ponajviše reč. Vegel ispisuje posvetu Novom Sadu koja je melanholična i lirska, ali ne sentimentalna i zašećerena, zapravo je pre manovski ironična; posvetu koja, štaviše, povremeno lipti krvlju nedužnih i poludužnih žrtava svakojakih „oslobodilaca” koji su bahato i bučno umarširavali u ovaj grad i sa severa i sa juga i sa ostalih strana, zajahivali ga za, činilo im se, sva vremena, i još držali da im grad ima biti zahvalan na svemu što su za njega učinili (mada im tu uslugu niko nije tražio).

Teofil Pančić


Laslo Vegel (Vegel Laszlo), prozni i dramski pisac, esejista, kritičar, rođen je u Srbobranu 1941. godine. Studirao je mađarski jezik i književnost na Univerzitetu u Novom Sadu, i filozofiju na Univerzitetu u Beogradu. Bio je novinar, član redakcije novosadskih časopisa Uj Symposion i Polja, zagrebačkog Prologa; glavni urednik novosadske Tribine mladih; urednik subotnjeg kulturnog dodatka lista Magyar Szo; dramaturg Televizije Novi Sad; stalni pozorišni kritičar lista Politika; koordinator novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo. Od 2002. godine živi od književnog rada. Član Društva književnika Vojvodine, Društva lepe književnosti (Mađarska), Srpskog PEN centra i Saveza novinara Mađarske. Dela na srpskom jeziku: Memoari makroa (roman, preveo Aleksandar Tišma, 1969); Dupla ekspozicija (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1983); Paraineza (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1985); Odricanje i opstajanje (eseji, preveo Arpad Vicko, 1986); Abrahamov nož (pozorišni eseji, studije, preveo Arpad Vicko, 1987); Ekhartov prsten (roman, preveo Radoslav Mirosavljev, 1990); Život na rubu (eseji, preveo Arpad Vicko, 1992); Vitgenštajnov razboj (dnevnički eseji, preveo Arpad Vicko, 1994); Velika srednje-istočno-evropska gozba stupa u pikarski roman (roman, preveo Arpad Vicko, 1996); Bezdomni eseji (sabrani eseji, preveo Arpad Vicko, 2002); Eksteritorium (roman, preveo Arpad Vicko, 2002); Ispisivanje vremena, u međuvremenu (dnevničke beleške 2000–2002, preveo Arpad Vicko, 2003); Judita (drame, preveo Arpad Vicko, 2006).