KLASICI

Židova Tesna vrata napisana su 1909. kao novela koja, zajedno sa Imoralistom čini par narativa o sukobu unutrašnjih želja i moralnih načela. Za razliku od glavnog lika Imoralista koji se prepušta čulnom zadovoljstvu, Žerom i Alisa iz Tesnih vrata svoju ljubav žrtvuju zarad dostizanja uzvišenosti duha.

Uz Geteove Jade mladog Vertera, Tesna vrata važe za jednu od najlepših i najtragičnijih ljubavnih priča u istoriji književnosti.

Avaj! Tek ga sada razumem vrlo dobro; između Boga I njega ja sam bila jedina prepreka.

Reci, o Bože moj, koja te je duša zaslužila više? Nije li on rođen za nešto bolje nego da voli mene? I da li ću ga ja voleti toliko ako se mora zaustaviti samo na meni? Kako se smanjuje u sreći sve što bi moglo biti herojsko!

O! Kada bismo samo mogli, nadnoseći se nad dušu koju volimo, videti u njoj, kao u ogledalu, kakvu sliku ostavljamo!

„Talasi” su najeksperimentalnije delo Virdžinije Vulf. U njemu nestaju razlike između književnih rodova i žanrova, na isti način kao što talasi brišu razlike između šest glavnih likova i njihovih percepcija. Sama Virdžinija Vulf želela je da se šest glavnih likova „Talasa tumače” kao različiti aspekti svesti. Radnja u ovom eksperimentalnom romanu prati živote šest prijatelja od detinjstva do starosti, praveći paralele sa obalom koju zapljuskuju talasi i promenljivim položajem Sunca, plime i oseke. Svih šest glasova, tri muška i tri ženska, telepatski su isprepleteni, i kako razumevanje životnih iskušenja raste, oni se stapaju u čudesnu harmoniju, razumevajući ne samo neizbežnu smrt pojedinaca već i večno živu prošlosti u sadašnjosti.

"
Prorok Halila Džubrana jedan je od najvećih književnih fenomena 20. veka. Preveden je na preko 100 jezika i inspirisao mnoge umetnike.
Ali, zašto nam je Prorok toliko blizak?
Propovedi koje Almustafa daruje narodu Orfalisa predstavljaju poetska uputstva za postizanje jedinstva sa sobom i svetom. Zaobilazeći religijske dogme one se direktno obraćaju univerzalnoj ljudskoj duhovnosti. Zato Proroka čitamo sa pažnjom i zanosom, gladni svake nove reči i dok to činimo i sami postajemo građani Orfalisa.
"

Jedne večeri prijatelj mi je pozajmio zbirku pripovedaka Franca Kafke. Vratio sam se u pansion i počeo da čitam Metamorfozu. Prva rečenica umalo me je oborila s kreveta. Bio sam jako iznenađen. Pisalo je „Kada se Gregor Samsa probudio jednog jutra iz nemirnih snova, primetio je da se u krevetu pretvorio u ogromnu bubašvabu.” Pročitavši to, pomislio sam kako nikome nije dozvoljeno da piše takve stvari. Da sam znao da jeste, krenuo bih mnogo ranije da stvaram. Istog tenutka počeo sam da pišem kratke priče.

Gabrijel Garsija Markes

Ako Kafka želi da izrazi apsurd, on će iskoristiti konzistentnost. Znate priču o ludaku koji je pecao u svojoj kadi? Psihijatar ga je pitao da li grizu, na šta mu je ovaj grubo odgovorio: „Naravno da ne, budalo, pa to je kada.” Ta anegdota je stara. Ipak, ona može objasniti do koje je mere apsurd povezan s dekadencijom logike. Kafkin svet zaista je neobjašnjiv univerzum u kome čovek sebi dozvoljava luksuz mučenja pecanja u kadi znajući da ništa neće uloviti.

Alber Kami

Dejvid Linč


Čitalac mora da probudi dečju naivnost kako bi se prepustio surovoj sili Kafkinog univerzuma. Zato je, u Kafkinom slučaju, prvo (naivno) čitanje, obično i najadekvatnije.

Slavoj Žižek



Jedini umetnik koji bi mogao da bude moj brat jeste Franc Kafka.

Dejvid Linč

Jedan od najpoznatijih romana Virdžinije Vulf, Gospođa Dalovej, nastao na temeljima kratkih priča Gospođa Dalovej u Ulici Bond i Premijer, objavljen je 14. maja 1925. godine. Prvobitni naziv mu je Sati (poslužio je kao inspiracija za istoimeni film), ali autorka se u poslednjem trenutku predomislila i nazvala svoje delo po glavnoj junakinji. Od oktobra 2005. ova knjiga zasluženo se nalazi na Tajmsovoj listi 100 najboljih romana na engleskom jeziku napisanih posle 1923. godine.
*

Zamišljen kao studija o duševnoj bolesti i samoubistvu, roman Gospođa Dalovej prevazilazi svoj mračni okvir i pretvara se u odu vremenu, radosti, životu. Brišući granice između društvenih normi i ličnog izraza, želja i mogućnosti, usamljenosti i nezavisnosti, vremena i prostora, dijaloga i monologa, stvarnog i nestvarnog, čitalac u istom trenutku putuje kroz prošlost, sadašnjost i budućnost, neprekidno nošen strujama događaja i razmišljanja, spoljnog i unutrašnjeg, pasivnog i aktivnog dok se koprca u vrtlogu sopstvenih misli i asocijacija.

Kao poruka u boci, ova knjiga dolazi do nas iz prošlog milenijuma, nimalo ne gubeći od svoje aktuelnosti. Suočeni sa večitim pitanjima, problemima prenošenja osećanja i komunikacije, s vremenom shvatamo da je usamljenost neizbežna zbog nemogućnosti da svoju intimu podelimo s drugima, ali i zbog nedostatka hrabrosti da zakoračimo u dubine svoje svesti. U tako otuđenom svetu, svaki predmet je simbol. Na nama je da ga otkrijemo i prepoznamo.

Orlando je, u osnovi, estetika čarolije i avanture. Samo, plan je širok, nov, ogroman. Ne samo život jednog čoveka kao avantura, nego istorija, čovečanstvo, civilizacija u avanturi. Roman taj, to je na istorijske evokacije nakalamljena fikcija, najkapricioznija, najsmelija, najneodgovornija. Orlandovo biće i življenje počinje u prvoj polovini XVI veka, i traje do danas; Orlando je, naizmenično, muško i žensko; i, kao muškarac, kroz vekove, plemić, lovac, avanturist, zavodnik žena, ambasador, pisac; kao žena, žena u svim suknjama, od srednjovekovne, preko krinolina, do današnje kratke; i žena svakojaka, od kokote, preko intelektualke, do udate žene koja se porađa.

Uopšte se čitalac pita: šta je upravo, ili šta je sve taj Orlando? Nije dovoljno jasan. Je li to odiseja duše? Ili odiseja jedne autorove misli? Ili fantazija o metamorfozi čoveka? Ili, sa Orlandom koji kroz nebroj svojih faza jednako hoće da bude pesnik i nosi jednu pesmu u nedrima – simbol čovečanstva koje kroz sve istorijske slojeve vuče na gore ideja svetlosti? - Isidora Sekulić

Pisanje je za Vulfovu bilo jedino utočište. Između činova oda je skladu i neskladu. Sve se tu dešava na marginama, na ivicama, između činova. Ona stvara napetost tako što nas primorava da zamislimo kakav je osećaj kad si istovremeno i vidljiv i nevidljiv, i unutra i napolju, stvaran i nestvaran, glumac i publika, zver i žena, tišina i buka, davljenje i plutanje, javan i privatan, visokouglađen i veselo srdačan. Кakav je osećaj kada si i ono što se glumi i ono što se ne glumi, kada si i odrastao i neodrastao, kada osećaš ljubav i mržnju, stojiš na pragu između mira i rata. ’Ali šta je ona mogla znati o nama samima.’ Кad vidiš stvarne laste. Кad vidiš nestvarne laste. Кad si prosečan i neobuzdan. Кad si u društvu i mimo društva. Кad si prošlost i sadašnjost.

Lirska slika irealnog sveta.

Nemo priviđenje nekog pepeljastog broda, na primer, kako dolazi, odlazi; bila je neka na blagoj površini mora purpurna mrlja kao da nešto ključa i krvari, nevidljivo, ispod površine. Ovo uplitanje u scenu sračunatu da pokrene najuzvišenija razmišljanja i dovede do najudobnijih zaključaka zaustavlja njihove korake. Teško je ne obazirati se na njih, ukinuti njihov značaj u slici predela; nastaviti šetnju pored mora, i diviti se kako je spoljna lepota ogledalo unutrašnje. Da li Priroda dopunjuje ono što čovek unapređuje? Da li ona dovršava ono što on počinje? Sa podjednakim mirom ona gleda njegovu nesreću, ništavost, i njegovu patnju. Taj san, onda, o sudelovanju, upotpunjavanju, iznalaženju u osami na obali nekog odgovora, samo je odblesak u ogledalu, a ogledalo je samo površinska staklenost koja se uobličava u tišini kada plemenitije sile spavaju ispod nje? Nestrpljiv, očajan, a ipak nerad da ide (jer lepota nudi svoje mamce, ima svoje utehe), koračati obalom je nemoguće; razmišljanje je neizdržljivo; ogledalo razbijeno.