NEŽNA JE NOĆ

Skot Ficdžerald završio je ovu knjigu 1933. godine i to je četvrti i poslednji roman koji je objavio. Smatrao ga je svojim najboljim delom kao i da će nadmašiti uspeh Velikog Getsbija, iako za njegovog života nije naišao na naročit prijem ni kod kritike ni kod publike, pretpostavlja se, zato što je izašao baš u jeku Velike depresije kada niko nije bio zainteresovan da čita o ludim žurkama bogatih. Međutim, pejzaž francuske Rivijere i obronci švajcarskih Alpa, glamur i raskoš visokog društva samo su kulise. Ficdžerald prvenstveno stvara psihički složene likove, pa ih pušta da zažive, i onda ih, tako osamostaljene, prati na svakom koraku i precizno im tumači gestove, reči i pokrete dok ga oni sami vode kroz svoje ambicije, snove, iluzije, tragedije. Imamo utisak da smo uvek prisutni tu negde s njima – u kupatilu, u hotelskoj sobi, na železničkoj stanici, u bašti, u kolima – da smo deo drame koja se odigrava bez ikakvog našeg truda, i kao učesnici i kao posmatrači. Tako lako opisuje snažne scene da posle njih trepćemo u čudu ne znajući šta nas je snašlo, a tako snažno slika detalje da nas oduševljava nei što bismo inače smatrali trivijalnim.

Kao temelj radnje piscu je poslužio bračni par kojeg je lično poznavao, Džerald i Sara Marfi, imućni ljudi koji su u svom domu okupljali najcenjenije umetnike tog vremena, poput Pikasa i Hemingveja, ali postepeno priča skreće na mračnije staze i postaje odraz njegovog života i braka s neukrotivom Zeldom Ficdžerald.

Pratimo razvojni put njihovog odnosa, koji je utoliko bolniji ukoliko znamo da pisac govori iz ličnog iskustva. Prikazujući njihove borbe sa unutrašnjim demonima, kao da je hteo da donese i konačni sud o svom braku, kao da ga je, kako roman odmiče, to sve više obuzimalo… ali nije dozvoljavao da bude pristrasan kao sudija. Možemo sami da odaberemo stranu, da tumačimo ko je koliko dao, a ko je koliko uzeo, ko je pobednik, a ko je poraženi.

I pored toga što ovo delo isprva nije dobilo onakvu pažnju kakvu zaslužuje, reputacija mu je iz godine u godinu sve više rasla zahvaljujući novim tumačenjima i dubljim uvidima u njegovu moralnu temu, da bi se danas smatralo jednim od najvećih američkih romana. Priča o Diku i Nikol Dajver, blistavog lica, a tamnog naličja, burno se razvija i teče, i sve vreme se prepliće sa stvarnom pričom Skota i Zelde Ficdžerald, koja će se nedugo zatim zauvek okončati, dok Dik i Nikol i dalje žive.