Posle čitanja ove knjige čitalac može izvući zaključak da Puškin svakako nije živeo takvim duboko hrišćanskim životom kao, recimo, Gogolj, i da je njegov kratki i burni život bio prepun svakojakih avantura. Međutim, njegova duhovna pobeda nad mračnim silama sa kojima je u ranoj mladosti drugovao, njegov veličanstveni preobražaj o kome govori istorijat prepiske sa Mitropolitom Filaretom, kao i duga ispovest pesnikova uoči smrti, daju nam nadu. „Sunce ruske poezije“ (kako mnogi zovu Puškina) nije moglo ni završiti u carstvu tame jer, da je tako, Puškin svakako ne bi ni mogao steći taj laskavi epitet…
S vremena na vreme, a posebno u nemirnim epohama kao što je ova naša, na svetu se pojavljuju specifična strujanja. U starim vremenima ona su nazivana jeresima, a sada ih nazivamo modom.
Po svedočenju savremenika, Čehov je bio strašno stidljiv, bojao se visokoparnosti, bojao se mnogoobećavajućih izjava. Reći „ja sam hrišćanin“ za njega je bilo isto tako nemoguće kao i reći: „ja sam dobar, ja sam blagorodan“. Savest ga je gonila u Sibir da bi bar nekako olakšao sudbinu stradalnika. U svakom času dana i noći on je ostajao lekar koji se odazivao na svaki poziv i besplatno lečio seljake i sve one koji su mu se obraćali. On je bio hrišćanin čak i da sebe tako nije nazivao... Ovo je izbor takvih priča.
Iz kadionice se širi plavičasti dim i kupa se u širokom, kosom sunčevom zraku, koji preseca mračnu, beživotnu, pustu crkvu. I čini se da zajedno s dimom lebdi u zraku duša same pokojnice. Pramičci dima, slični dečjim uvojcima, kruže, podižu se ka prozoru i kao da se klone bola i tuge, kojih je puna ta jadna duša.
iz priče „Parastos” Antona Čehova
Poslednje delo Ivana Aleksejeviča prvi put prevedeno na srpski jezik, uz originalne predgovore Marka Aldanova i Vere Nikolajevne Bunjine. Novi detalji iz života i stvaralaštva Čehova i Bunjina i neodoljivi kritički tekstovi. U eri nepoverenja, gluposti i sitničavosti ovo je spomenik ljubavi, poverenju i mudrosti.
Nastojao je da od samog jutra svaki dan dolazim kod njih. U te dane posebno smo se zbližili, mada nismo prelazili određenu granicu – obojica smo bili suzdržani, ali smo već veoma voleli jedan drugog. Ni sa jednim od pisaca nisam, kao sa Čehovom imao takav odnos. Za sve vreme nije bilo ni najmanjeg neprijateljstva. Bio je prema meni suzdržano nežan, ljubazan, brinuo se kao stariji – ali istovremeno mi nikada i nije dao mogućnost da osetim njegovu nadmoć i uvek je voleo moje društvo. Sada to mogu otvoreno da izjavim, pošto sve ovo potvrđuju i njegova pisma upućena rođacima: „Bunjin je otputovao, i sada sam sam...”
Bunjin „O Čehovu”
