KLASICI

Portret jednog džentlmena zbirka je delâ Oskara Vajlda koja dosad nisu prevedena na srpski jezik. Knjiga obuhvata novelu Portret gospodina V. H., u kojoj Vajld predstavlja Vilija Hjuza, mladića koji se i dalje smatra jednim od najšokantnijih, ali istovremeno i najfascinantnijih mogućih odgovora na pitanje koje već skoro četiri veka muči šekspirologe – ko je zapravo bio misteriozni gospodin V. H. kome je Šekspir posvetio svoje Sonete?

Prema Peteru Akroidu, Vili Hjuz je „nastao u dimu cigareta i mirisima vina i brendija”, zahvaljujući upravo Vajldu i istoričaru umetnosti Robertu Rosu.

Rodio se u julu 1889. godine kada je Vajldova novela Portret gospodina V .H. objavljena u Blekvuds magazinu.

Tu je i drama Vera, ili Nihilisti, što je Vajldovo prvo dramsko delo, u kojem, kroz životni put Vere Saburov (kasnije Katinski) – od osvete do žrtvovanja – preispituje moralne norme u kontekstu političkog previranja.

Sledi putopis Utisci o Americi, gde kroz oštar i duhovit ton prikazuje sliku Amerike koja se potpuno kosi sa idealizovanom vizijom koja je bila dominantna u to vreme.

U zbirci pred vama se nalaze i Pesme u prozi, što je kolektivni naziv za šest proznih pesama koje je Vajld objavio u časopisu Fortnajtli rivju (1894). Nastale iz njegovih brojnih usmenih priča, ove prozne pesme jedine su koje je objavio za života.

Prvi pogovor knjige čini tekst Džejmsa Džojsa u kojem se, kroz društveni i književni aspekt, pruža pregled Vajldovog života, a drugi je prevodilački osvrt Dejana Acovića na rad i delo Oskara Vajlda.

Dnevnik s putovanja u Rusiju i druga čudesa jedna je sasvim neobična knjiga, almanah tekstova Luisa Kerola koje objavljujemo po prvi put na srpskom jeziku: sedam priča, dva sastava, dve dnevničke beleške i jedna drama. Tekstovi u ovom izboru srazmerno dugo su bili pohranjeni u arhivi porodice Dodžson, potom u rukopisnim zbirkama Oksforda i drugih univerziteta i biblioteka u Britaniji i Americi; neki su, u svojim neobičnim rukopisnim odisejama, bili u svojini aukcijskih kuća.

Kada su pripremljeni za štampu i objavljeni, otkrili su, sasvim u skladu sa gore navedenim, neobične uzlete Kerolovog duha i zapanjujuću jezičku i spisateljsku kompetenciju: razigrana mašta, igre rečima, parodija, ironija, elementi fragmentarne proze i svega onoga što će, nešto kasnije, Bretona nadahnuti da Kerola uvrsti u osnivače nadrealizma.

Sve do 1974. nije se znalo za postojanje izostavljenog poglavlja u Alisi iza ogledala pod nazivom Osa sa perikom. Osim sedam briljantnih priča, tu je i jedini sačuvani Kerolov pozorišni tekst, La Guida di Bragia, baladna opera za pozorište marioneta. Malo pozorište marioneta u svojoj kući načinio je uz pomoć lokalnog stolara i tu je priređivao predstave, o čemu svedoče prijatelji i rođaci. U leto 1867. godine, Kerol sa prijateljem Henrijem Lidonom odlazi u Rusiju, i to će biti njegov jedini boravak u inostranstvu. Dnevnički zapisi nastali na ovom putovanju integralni su deo njegovih inače obimnih dnevnika.

Jedna godina, prekretnička u životu junaka romana bila je dovoljna da se oslika jedan od najmračnijih perioda u rumunskoj istoriji.

Matej Brunul, lutkar italijanskog porekla i politički zatvorenik, 1959. pušten je iz zatvora: on je sada čovek skrhanog duha koji pati od amnezije.
Polako razvija patološki odnos sa Božinom, agentom tajne policije koji ga stalno drži pod prismotrom, podmuklo pokušavajući da oblikuje Matejev um tako što falsifikuje njegovu prošlost i pretvara lutkara u marionetu novog totalitarističkog režima.

Naporedo, pripovedač nas vraća u prošlost, gde pratimo priču o Matejevim zatvorskim iskustvima i ljudima koje je tamo upoznavao, neretko nevinim, fizički i mentalno slomljenim od strane nehumanog sistema koji će tokom četiri decenije torture dovesti Rumuniju na ivicu kolektivnog očaja.
Matej Brunul je jedan od kultnih romana rumunske književnosti XXI veka, neobična pripovest, na momente komična, ali češće tragična, o čoveku koji je simbol pat-nje čitavog jednog naroda izloženog teško opisivoj torturi. Zato i ne čudi što ga danas mnogi kritičari upoređuju sa klasicima kakav je Kunderina Šala.

Kada jednog vrelog letnjeg dana sredovečni činovnici Buvar i Pekiše slučajno odaberu istu klupu na kojoj će sesti da predahnu, otpočinje prijateljstvo kakvo se retko sreće u istoriji književnosti. Uprkos fizičkim razlikama, krupni Buvar i sitni Pekiše otkrivaju da imaju pregršt sličnosti u karakteru i stavovima, koje ne odlikuje baš prevelika inteligencija. Nakon iznenadne vesti o dobijenom nasledstvu, odlučuju da napuste Pariz i pređu na selo, što pokreće niz komičnih epizoda. Naši junaci se okušavaju u najrazličitijim naukama – poljoprivredi, hemiji, arheologiji, arhitekturi, politici, religiji, pa čak i medicini… Iako o ništa ne znaju o ovim oblastima, to ih neće sprečiti da iskopavaju fosile i leče teško obolele ljude.

Ovo poslednje Floberovo, možemo slobodno reći remek-delo, predstavlja satiričan, na mahove urnebesan prikaz francuske buržoazije XIX veka, njenih konvencija, stereotipa i ograničenosti. Flober je roman Buvar i Pekiše zamislio kao svoje životno delo, pa je u procesu istraživanja pre nego što je započeo sa samim pisanjem pročitao čak 1500 knjiga. Iako ne u potpunosti zaokružen i tek posthumno objavljen, (rukopis od 4000 stranica sastavila je autorova sestričina nakon njegove prerane smrti), Buvar i Pekiše će ostati jedno od najznačajnijih i najzanimljivih dela svetske književnosti, a njegovi protagonisti koji prave cirkus u provinciji – legendarni književni duo.

Sredovečni Amerikanac Streter odlazi u Pariz sa zadatkom da vrati kući Čeda Njusama, sina svoje imućne verenice koji, po njenom mišljenju, predugo uživa u inostranstvu, umesto da se priključi porodičnom biznisu. Međutim, „ambasador“ ne zatiče iskvarenog vetropira u kandžama raskalašne pariske dame, kako je mladićeva majka očekivala, već naprotiv ­– razboritog čoveka koji je u dodiru sa novom kulturom umnogome sazreo, te Streterova diplomatska misija da mladića vrati u rodni industrijski grad u Masačusetsu sada dolazi u ozbiljno iskušenje. I sam naprosto očaran pariskim životom i prefinjenom evropskom kulturom, glavni junak će početi da preispituje uskogrude svetonazore društva iz kojeg potiče, što će ga staviti u naizgled bezizlaznu poziciju između sopstvenih dužnosti i želja.

Ambasadori, roman koji je sam Henri Džejms smatrao svojim najuspelijim, bio je ispred svog vremena kada je objavljen početkom prošlog veka, a ni danas nimalo nije izgubio na aktuelnosti. Ova univerzalna priča o čoveku srednjih godina koji, rastrzan između dve različite kulture, doživljava ličnu transformaciju, uticala je na mnoge autore, posebno na Patrišu Hajsmit i njen roman Talentovani gospodin Ripli. Besprekoran, ali zahtevan stil (zbog kojeg je više od 40 godina prošlo nezapaženo to što su u engleskom izdanju knjige dva poglavlja greškom bila odštampana obrnutim redosledom!), mnoštvo kompleksnih likova i moderni književni postupci čine ovaj roman nezaobilaznim remek-delom svetske književnosti.